Optina Pustinj - povodom stogodišnjice

Na nešto više od stotinak kilometara od Moskve i na mnogo manjoj razdaljini od Tule nalazi se manastir Optina Pustinj, koji je, verovali ili ne, u mnogo čemu bio značajan za trojicu ruskih pisaca velikana - Gogolja, Dostojevskog i Tolstoja, ali i za Solovjova. Mali istorijat manastira kazuje da ga je u 15. veku  podigao razbojnik Opta. U Rusiji su se u to doba mnogi otpadnici od zakona iskupljivali tako što su se borili protiv Tatara, onako gerilski, partizanski, hajdučki; mada, kad se malo bolje razmisli, ništa drugo im nije ni preostajalo. Međutim, Opta je jednom zanoćio na obali reke Oke i navodno mu se u snu javio arhanđel Gavrilo i rekao mu da podigne isposnicu na brežuljku, usred šume ali blizu Oke, i da tamo okaje svoje grehe. Kako god da je bilo, do ove tačke u njegovom životu prepliću se legenda i istorijska istina, a od trenutka kad je napravio keliju u kojoj se svakodnevno molio, postao je sasvim drugi čovek, i to je istorijski fakt. Vremenom su mu se pridružili i drugi ljudi, raznih položaja, godina, ubeđenja... ali svi do jednog preobraćenici u veri. Raskrčili su malo šumu, ali tek toliko da smeste kelije (skitove), kasnije se proširili crkvom, pa trapeznom... i tako je nastala Optina Pustinj. Ovo Pustinj u imenu sugeriše da je kraj nenaseljen.

U priči ne bi bilo ničeg neobičnog, mnogi manastiri po Rusiji tako su nastali, ali Optina Pustinj stekla je veliku slavu prvo samo u pravoslavnom, zatim u svekolikom hrišćanskom svetu, a zahvaljujući književnosti - i svetsku slavu. Manastir je pre svega poznat po svojim starcima, relativno novoj kategoriji u pravoslavlju, i, povezano s tom pojavom, po filokalijskom pokretu (u najkraćem - do prave vere stiže se individualno, uz pomoć i smernice duhovnog učitelja). Optina je nadaleko poznata po svojim starcima koji su uglavnom kanonizovani, a najpoznatiji među njima su Lav (poznat po čudesnim isceljenjima, preobraćenjima nevernika i strogom asketskom životu, mada je u mladosti bio raspustan i govorio je da samo onaj ko "sve prođe može sve i da razume"; njegovo žitije je Dostojevski, pored Biblije, uvek držao kraj uzglavlja) i drugi, još poznatiji starac - Amvrosij, ili po srpski - Ambrozije. Nisam došla do podatka da li su se Amvrozij i Gogolj upoznali jer je bilo perioda da u isto vreme borave u manastiru, ali je zato ovaj starac Dostojevskom bio prototip za čuvenog starca Zosimu iz "Braće Karamazovih", a Tolstoj je između ostalog i u svojim opservacijama prema njemu izgradio svoj pogled na veru koji je Crkva proglasila za hrišćanski anarhizam i još kasnije ga izopštila iz svojih redova. Njegovo izopštenje nije ni danas poništeno, dok je za Dostojevskog bilo predloga da se kanonizuje.

Bila sam u tom manastiru i, mada sam se kao i svaka štreberka iz knjiga dobro upoznala sa onim što ću tamo da sretnem, moram da priznam kako sve to može da padne u vodu kad se u manastir uđe. Optina Pustinj je zaista jedno neverovatno mesto!

Ne znam na koliko stotina metara je zabranjen prilaz vozilima, ali se sećam da smo morali kroz šumicu da pešačimo, a onda smo najednom ispred sebe videli čistinu koju je zatvarala manastirska kapija. Nema ni u kapiji ni u građevinama unutar manastira nikakve pompeznosti, sve je vrlo jednostavno i odiše asketizmom. Mada je na fotografiji koju sam postavila kapija zatvorena, rekli su nam da je non-stop otvorena. Ni ikone u crkvi nisu reprezentativne kao ni freskama oslikani zidovi, a trapezna više liči na vojničku menzu pred odlazak u bitku, tu je samo najosnovnije, nego na bilo šta drugo. I svuda unaokolo - tišina. Jedna velika tišina iako ima ljudi, od koje počinjete da se osećate neprijatno. Međutim, čudesno dvorište ima neku posebnu energiju i kao da se uložio poseban trud da svaka travka, svaki listić ostane sačuvan. Prepuno je hlada i zelenila, sa prostim drvenim klupama i razasutim kelijama ovde-onde. Sveštenici vam pokažu keliju u kojoj je često boravio Gogolj kad se zaneo verskim fanatizmom, mada je za svog duhovnog učitelja izabrao čoveka koji nije ni bio starac i verovatno je bio najgori izbor u tom trenutku - Matvej Konstatinovski toliko je uticao na njega da je ovaj na kraju i umro izmoren prevelikim postom i slabošću organizma. O ne-zna-se-kojoj-fazi ludila nije ni potrebno napominjati. Međutim, u pismima prijateljima pisao je kako se u Optini uvek vrati veri i kad god je poljuljana, samo pomisao na ovaj manastir ulije mu snagu.
Dostojevski je više puta bio u manastiru, često i u društvu Solovjova, koji nam je ostavio dokumenta kako su izgledali njegovi razgovori sa starcem Amvrosijem, i, kad se to pročita, uopšte se ne stiče utisak da je tamo došao po neki duhovni savet ili da sluša blagoglagoljive reči starca, već je "više pričao, i to vatreno, nego što je slušao". Kako god, njegovo divljenje prema starcu pretočeno je u starca Zosimu.

A Tolstoj...  Mučna je to i gorka priča. U njegovim dnevnicima lepo se prati istorijat odnosa prema veri i Crkvi, i ako je toliko puta bio pokoleban da li je u pravu, bilo je to često i zbog starca Amvrosija. Negde ga naziva "živućim svecem", negde "nemogućim" a negde "nepokolebljivim čovekom". Iako je 1901. izopšten iz Crkve, pa čak nije bilo hrišćanskog pomena ni posle njegove smrti, kao što ni na grobu nema krsta, ipak je Tolstoj, kad je odlazio od kuće, prvo došao u Optinu, u želji da porazgovara sa starcima, koji ga nažalost nisu primili jer nisu imali dozvolu crkvenih vlasti da s njim razgovaraju. Ovaj poslednji beg u okrilje manastira koji je nesumnjivo vrlo važan ne samo u religioznom smislu, daje povoda za razmišljanje o Tolstojevoj veri i o njemu kao čoveku i književniku.
Ove godine 20. novembra navršava se sto godina od smrti Lava Nikolajeviča Tolstoja, velikana u svakom smislu i za sva vremena. Umro je u Astapovu, sad se mesto zove Lav Tolstoj, u sobičku upravnika male železničke stanice, bežeći od kuće, što više liči na postupak nekog školarca nego na čoveka koji je već dva meseca bio u 84. godini. Ali, kod Tolstoja se mnogo toga u životu odvijalo mimo nekog ustaljenog reda i poretka. Poznato je koliki je pacifista bio, ali mi je u tom smislu interesantnija njegova misao: "Razum me ničemu nije naučio; sve što znam dalo mi je, otkrilo mi je srce". Već oz ovoga može se naslutiti koliko je ideja filokalijskog pokreta sama srž Tolstojevih shvatanja o životu i svetu.

Mnogi poznavaoci njegove biografije neće mi dati za pravo da je išao "božjim putem" i reći će da je imao i te kako buran ljubavni život, čak i sina sa jednom seljankom, da je imao periode neverovatnih poroka kad je istovremeno i pio, i kockao se, i odavao se bludu sa Cigankama i Tatarkama dok je vojevao po Kavkazu, da mu je Ljubov Isljenjeva bila ljubav iz detinjstva a kasnije tašta... ali, ni to nije sporno u njegovom slučaju. On je, poput svojih optinskih staraca smatrao da čovek treba da poznaje život, mada ne mora da iskusi sve ako za tim nema potrebu, ali se neprestano nadgrađuje i bitno je da stremi dobru.
Da li ste znali da je Gandi bio u Jasnoj Poljani? Poznato je da je Tolstoja smatrao za jednog od uzora (teorija o nenasilnom otporu), ali je, mene bar, zapanjilo kad sam pretprošle godine čitala knjižicu jednog od brojnih potomaka porodice Tolstoj gde je pomenut i taj podatak.

Lav Nikolajevič bio je čovek koji u svemu ide do kraja, a kao mala ilustracija može da posluži podatak kako je naručivao žurnale iz Pariza i pomno ih proučavao, ne bi li obukao Anu Karenjinu za bal. I na kraju je obukao u jednostavnu crnu haljinu. Zapisivao je cele rečenice Tatjane Andrejevne Bernsove, mlađe sestre Sofje Andrejevne, svoje žene, ne bi li stvorio Natašu Rostovu. Sve što je pisao prerađivao je nebrojeno puta.  Posle smrti Maše, jedne od svojih ćerki, zatvorio je njenu sobu i čistio joj cipele svakodnevno, kao da su u upotrebi. Celoj porodici je kao pravi obućar popravljao obuću, nekad je čak i pravio. Oblačio se kao i njegovi kmetovi, zajedno sa njima učestvovao u poljskim radovima (Ljevin u kosidbi u stvari je sam Tolstoj), bio je vegetarijanac, što je za ono vreme bilo neobično, skoro da se graničilo sa čudaštvom, nije shvatao kako ljudi mogu da podržavaju rat, lično je nadgledao školu koju je otvorio za decu svojih mužika i predavao u njoj (sve što je pisao za decu, bilo je za potrebe te škole)...

Povodom stogodišnjice smrti repriziraće se filmovi pravljeni po njegovim delima (američke verzije bolno ne prate atmosferu romana, a ruske bolno i preterano prate pa su dosadne...), štampaće se nova izdanja (kad je Opra Vinfri 2006. izjavila da je najlepša ljubavna priča o Ani Karenjinoj, naredne godine istoimeni roman bio je prvi po čitanosti u Americi; "Hadži Murat" poslednjih pet godina izuzetno je popularan, a prošle godine bio je najčitanije prevedeno delo u zemljama arapskog govornog područja; isto delo je prošle godine u Velikoj Britaniji imalo tri izdanja koja su odmah rasprodata...), organizovaće se brojne tribine na kojima će se govoriti o Tolstoju ne samo kao o književniku već i humanisti i filosofu... U Rusiji, nažalost, te euforije nema, što još jednom dokazuje kako niko nije prorok u svom selu.
Moj skromni doprinos je sećanje na manastir koji je simbol svega što je Lavu Nikolajeviču Tolstoju razdiralo dušu, u isto vreme je i oplemenjivalo i punilo gorčinom.

Legende za fotke:
1. Dom starca Amvrozija u manastiru (to mu je bilo namenjeno, ali je vreme uglavnom provodio u skitu)
2. Glavna kapija manastira Optina Pustinj
3. Lav Nikolajevič Tolstoj i Sofija (Sofja, Sonja) Andrejevna Tolstoj
4. Lav Nikolajevič Tolstoj
5. Jasna Poljana - dom Tolstojevih, sada muzej
6. Tolstoj sa unucima
7. Poslednji ispraćaj u Astapovu