четвртак, 07. фебруар 2013.

Come va, signora?


Meni, ovako naopakoj, obično su najjači utisci posle putovanja neke sitnice iz svakodnevnog života. Tako su mi posle boravka u Madridu, iako sam sve obišla onako turistički i štreberski, kako Bog zapoveda, u sećanju ostala mala deca koju su izveli u parkić u 11 uveče! Preko dana je bilo toliko vruće da su im jedino veče i noć preostali za izlazak iz kuće. Pomislila sam da sam u Zoni sumraka, ili je možda reč o Skrivenoj kameri... žurim u hotel da ne zakasnim, a klackalice se klackaju, ljuljaške se ljuljaju, deca se igraju u pesku s koficama i lopaticama... sve pod noćnim gradskim osvetljenjem, pred ponoć!



















Tako ću sad, posle dve nedelje na jugu Italije, pamtiti pre svega - frizure. Prvenstveno muške. Ako niste znali (ja nisam), najmodernija je široka čirokana, s podosta puštenom kosom i gelom dignuta uvis. Svi imaju brižljivo uređenu frizuru, one fore s uljem uopšte nisu preterane, stariji svaku dlaku imaju na svom mestu. Isfriziranu kosu nemaju samo oni koji su nekud pošli ili lepo obučeni Italijani, ovde je imaju i oni što rade po ribarnicama, čistači ulica, prodavci na pijaci... Zamišljam ja tako nekog Milosava sa Zlatara koji prodaje krompir na Bajloniju, a ima uštirkanu glavu, i nikako mi se slika ne sklapa pred očima. Ali ovde se sklapa. I te kako se sklapa. Ako na ulicama Italije vidite nekog muškarca s kosom na juriš, ili je pobegao iz ludnice ili je ludi umEtnik. Dođe mu na isto.
Drugi najjači utisak je - pevanje. Kad odete na pijacu, prodavci će vam pevajući nuditi svoju robu, između sebe se sporazumevaju pevajući, a ako ne mogu da nađu melodiju za "kilo jedan evro", onda će početi da pevaju tarantelu, picikatu ili "O, sole mio". Nema šanse da budete snuždeni u takvoj atmosferi. Ja sam bila malo snuždena, ali samo pri pogledu na cene. Ovde je krompir jeftiniji nego kod nas! A primaju veće plate! I ima sveg voća i povrća - nije "plastika". Nisam sigurna jedino za jagode u ovo doba, ali sve ostalo provereno je dobro.

Bila sam fascinirana i dnevnim ritmom običnih radnih ljudi. Radi se do podneva ili jedan sat kasnije, pa se vraćaju na posao u četiri po podne. Idete vi tako ulicom, a u podne - sve se zatvara. Naravno, ako ima mušterija, sačekaće ih da sve isprobaju i razgledaju, ali... Idu kući pravo na ručak, najčešće jedu pastu (a šta bi?), pa se malo uhorizontališu, počesto i dremnu, onda se spreme za ponovni odlazak na posao. Nema izuzetka! Sve se zatvara. Jedino mi nije jasno šta rade oni s malom decom. Međutim, kako u regionu Pulje nemaju nikakvih problema s natalitetom, verujem da deca među sobom čuvaju jedni druge, a roditelji s parama imaju klasične dadilje. Porodica s troje dece je standard, često ih je po petoro, pa i šestoro. Ćerka mojih domaćina imala je profesorku u srednjoj školi koja je izrađala šest ćerki - i nije bila nikakvo čudo. Nije ovde kao u Nemačkoj ili još gore Belgiji, da na ulicama maltene nema ljudi osim turista (izuzimam stvarno velike gradove), ovde sve vrvi od života. To je reka ljudi koja ide svojim poslom, šeta se, razmišlja o smislu života... Od podneva do četiri sve utihne, ali se opet za sekund stvore žamor i gužva. Zato valjda i žive ovako dugo, nemaju probleme sa srcem, imaju dobru liniju...

Baza mi je bio Bari, dom Obradovićevih, mojih lepih, dobrih i pametnih Vesne i Bate, i njihove dece. Vodali su me svuda okolo-naokolo, može se reći da smo obišli ceo Salento (tako zovu "štiklu" Italije). Neću pisati ni o Lečeu, ni o Porto Čezareu, ni o Polinjanu, ni o Alberobelu... sve ćete to naći u turističkim bedekerima. Pomenuću samo osnovne stvari: Pulja je pre svega poznata po maslinama (posle Španije, cele Španije, ova oblast gaji najveću količinu; tek onda sledi Grčka (cela), a masline se ovde beru ručno (nema trešenja drveta, pa skupljanja sa zemlje)); nemaju reke i kubure s vodom (svaka kuća mora da ima neki rezervoar, ogromnu kantetinu punu vode); hrane se fantastično...

U Bariju je čuvena crkva Svetog Nikole, s njegovim moštima koje su pokrali iz Mire u Maloj Aziji. Za te mošti trkali su se s Venecijancima, i bili su spretniji pa mošti preneli ovde. Da nisu, sad bi u Veneciji bio Trg Svetog Nikole a ne Svetog Marka. To je opštepoznato, ali nije poznato da je ovo jedina crkva u celom svetu gde se služba vrši i po katoličkom i po pravoslavnom obredu. Na ulazu u baziliku, tamo gde je glavni oltar, služba je katolička, a dole, kod samog groba Svetog Nikole i njegovih moštiju koje i dan-danas ispuštaju čudotvorno miro, zagonetku za sve naučnike, tamo je služba - pravoslavna. Videla sam mnogo Rusa ovde, ali to nisu oni koje viđate na drugim turističkim destinacijama. Ovi dolaze na hodočašće. Putin je dao silna sredstva da se ovde izgradi i konačište za njih. Uopšte, Rusi za ovu crkvu daju i šakom i kapom, uopšte ne štede. Nekada smo davali i mi. S desne strane glavnog oltara srpski kraljevi su poklanjali remek-dela vizantijske umetnosti, optočavali zlatom šta su stigli, čak su i sav porez koji je plaćao Dubrovnik preusmeravali u ovu crkvu. Donedavno je stajala tabla: Poklon srpskih kraljeva, ali je više - nema! Srpski usud u kojem nalazim neko mazohističko zadovoljstvo, valjda najbliže onom hrišćanskom: Ko tebe kamenom, ti njega hlebom. Rusi su poklonili i veliki kip Svetog Nikole koji se nalazi na ulazu u crkvu s mora, pa čak ako jednog dana i njima skinu obeležje o poklonu, znaće se da je kip radio neki pravoslavac, jer Sveti Nikola Bibliju drži položenu, da je i vernici vide (tako rade pravoslavci), a ne onako katolički, prema sebi, da je "znanje" samo crkveno.

U podrumu crkve ima svega i svačega. Arheološki slojevi su od ko zna kojeg doba, jasno se vide helenski i rimski tragovi, a oni su jedni od mlađih. Crkva je izgrađena baš na ovom mestu jer su se tu zaustavili volovi koji su vukli mošti kad su ih preuzeli s broda. Volovske glave su na glavnom ulazu u crkvu. Zaista čudesna crkva i zaista čudesno mesto.

Do sada nikad nisam bila na jugu Italije i imala sam stereotipe kao i svi - Jug je jadan, bedan, zaostao, siromašan... Kažu da ovo nije prava Italija, a ja baš mislim suprotno. Dok mi sever Italije odiše renesansom, središnji deo kulturom Starog Rima i barokom, dotle je jug - Vizantija. To se vidi na svakom koraku, s izuzetkom Lečea, baroknog grada od glave do pete. Zapanjilo me je i kad sam čula da još postoje sela u kojima se govori nekom varijantom starogrčkog. Inače, svako selo ima neki svoj jezik, ali svi zajedno govore - italijanski italijanski kad su u šarenom društvu. Slično kao Nemci - hoch Deutsch za sve, a u kući svako po svom: Bavarci, Austrijanci, Švajcarci...

Italijani iz američkih filmova poreklom su odavde, kuhinja koju smatramo za tipično italijansku - odavde je, fizionomija ljudi - ovdašnja je, temperament, gestikulacija... sve ono što uobičajeno povezujemo s Italijanima, ima korene ovde, ne u Milanu ili Trstu. U tom smislu, ovo je prava Italija, a ne sever zemlje. Između sebe se baš i ne podnose mnogo. Da li je to nama poznato i razumljivo? Hajde da se pravimo ludi pa kažimo da nije.

Još jedna stvar upala mi je u oči - nije mi jasno kako uopšte znaju u kojem su gradu ili selu! Ovde nema onog - završio se grad, pa se voziš, pa naiđeš na drugi. Sve je naseljeno! I kako znaju gde se šta prekida? Doduše, maslinjake, maslinjake, maslinjake i vinograde mogli bi da uzmu kao neku granicu, ali ipak samo - neku. Nije to prava granica. Voze Obradovići mene tako u Kazamasimu i najednom stanu - stigli smo. Nisam ni primetila da smo izašli iz Barija. Posle sam digla ruke. Gde god se okreneš, neko živi. Doduše, neko u palati (pravoj), neko u kamenoj kući iz 16. veka sa svodovima preko 6 m visine, neko u stanu, a neko sasvim skromno, pored maslinjaka ili vinograda. Prirode u onom bukvalnom smislu, bez ljudi, nema - ovde su svuda ljudi. Ljudi, ljudi, mnogo ljudi... Ako bi neko poželeo da postane pustinjak kao prvi isposnici, za to ne bi imao šanse u ovom delu sveta. Već bi odnekud iskočili neki - ljudi. Svuda su oko vas. Nasmejani i pevaju.

Rekli su mi da strogo vodim računa ako se negde zateknem sama, ovde strašno kradu. "Drži torbu uz sebe, ponesi novca tek koliko ti je potrebno za kapučino i ni za živu glavu ne stavljaj pasoš u tašnu!" Pasoš mi je maltene do kraja bio u torbi (setim se da ga nisam izvadila tek kad izađem), nosila sam pare (za moj pojam velike, nekome smešne), a moj stil hodanja je toliko neobavezujući da sam verovatno san svakog lopova. Međutim, nije se desilo ništa. I ne samo da se nije desilo ništa slično, već su svi bili vrlo ljubazni. S Vesnom i Batom bila sam u nekom velikom tržnom centru, i kako sam svoje obavila, izađem ja napolje na puš-pauzu. Međutim, zaboravila sam cigarete. Nema veze, sačekaću. Izađe još jedan gospodin, izvuče cigaretu i pokušava da je zapali, ali upaljač nikako da proradi. Ja priđem, pokažem mu upaljač, a on poče da sipa na italijanskom. Moj smešak i ko zna šta još učiniše da me ponudi cigaretom. Zahvalim se ja, on ode, još jednom mi se nasmeši i reče ne znam ni ja šta (nadam se da nije bilo ništa neprijatno). Kad su Vesna i Bata izašli, uopšte mi nisu verovali da me je sam ponudio cigaretama. "Ovde niko nikome ništa ne daje ako ga ne poznaje!" Valjda nisam izgledala kao zavisnik od nikotina u pušačkoj krizi? Sad i ja počeh da se pitam zašto me je ponudio cigaretom, Udvarao se nije, to je provereno (a i ko bi muvao ženu od 53 godine, pored tolikog lepog sveta okolo). Kako god, imam tu privilegiju da me Italijani lepo prihvataju, iako ne znam jezik i u pojedinim momentima možda ličim i na dete-debila. Odmah počne priča na italijanskom, pa čuđenje da nisam "ovdašnja"...


To s jezikom slično je bilo i u Egiptu, kad sam bila prvi put, s najstarijim i najmlađim sinom. Naravno, gomila, jedna ogromna gomila Rusa u invaziji na Šeraton, četvrtina njihovog broja Italijana, jedna naša grupa i po neki Nemac, na prste jedne ruke da se izbroje. I dok su se naši bunili i ljutili što im se svi obraćaju na ruskom, ja sam valjda bila jedina koja bi bila srećna da joj se obrate kao Ruskinji. Ne samo zato što taj jezik znam, već i zato što s vremena na vreme imam takav poriv da pričam na ruskom, da po kući počnem da se glupiram i pričam sama sa sobom na ruskom. Volim da ga govorim, milozvučan je. Valjda sam bila jedina kojoj su se svi obraćali na - italijanskom. Deca su mi se smejala zbog toga, a meni je stvarno bilo krivo. Zašto me gledaju kao Italijanku? Pa ja veze nemam s njima, ne ličim na njih! I tako, ja sebe vidim kao tipičnog predstavnika slovenske rase, mada u stvari ličim (kao upisana) na tu svoju prababu Nemicu. Kažu da joj je kosa bila malo svetlija od moje, ali na slikama je seda, pa ne znam. Da se brinem ili radujem što u stranskom svetu misle da sam Italijanka? Da sam mlađa, radovala bih se, ovako... može biti da ličim na one none što u Alberobelu ispred svojih kuća (čuvene "truli") na klupicama ručno prave testeninu.

Posebni utisci povezani su s hranom. Budući da sam shvatila kako je seks precenjen i došla do zaključka da je hrana ono dominantno što nas određuje (Frojd i ja izveli smo isti zaključak pod stare dane), obratiću joj posebnu pažnju. Kako sam izvorno Šumadinka i nije da mi je mama svako jutro za doručak spremala škampe, skoro da je fascinantno koliko volim morske plodove. U tom smislu, od cele Italije najlepši mi je bio ručak koji je Vesna spremila - po mom ukusu. Možda su oni željni kiflica, gulaša i pasulja, ali ja sam - u-ž-i-v-a-l-a! Volela bih da umrem tako srećna, posle nekog bogovskog obroka. Nije ni bitno da li ću posle toga u raj ili u pakao, svakako ću imati blaženi osmeh na usnama.


Ovde je hrana toliko dobra i, u odnosu na njihova primanja - toliko jeftina, da me je povremeno hvatao grč u stomaku. Neću ni da pominjem kako jedu mnogo kvalitetnije namirnice, da je hrana često bolje spremljena i da je sve zdravo i - sveže. Ovde je pojam zamrzivača nepoznat kao Bocmanova konstanta palom na popravni iz matematike. Sve se jede sveže i sve je odličnog ukusa. Ujutro uglavnom pojedu nešto malo, i to obavezno nešto slatko. Onda malo posle podneva jedu pastu ili nešto slično, posle čega spavaju, pa uveče obilato večeraju, ali... Ne jedu oni presoljeno pečenje ili masnu gibanicu, nego ribu, povrće... pa mogu da jedu koliko hoće i da im ne bude ništa. Naravno, svi piju vino i svako tačno zna šta naručuje i pije. Sirevi su posebna priča. Ne mogu ni da zamislim kakvu bi facu napravili da pogledaju one naše "delikatesne" salame. Fuj! To je možda jedan od razloga što restorani brze hrane poput Meka nikad neće biti popularni ovde. Postoji jedan Mek u celom Bariju, ali tamo se popije eventualno kafa. Pokušavaju Ameri da naprave čizburger s lokalnim sirevima i slične izmišljotine da proguraju, ali... skoro da je smešno da Italijanu koji najmanje 15 vrsta sira "zna u dušu" pokušavaš da prodaš neku fabričku mocarelu! I zašto bi neki klinac jeo ono govno prepuno soje, aditiva i plastike kad za troduplo ili četvoroduplo manju cenu može da pojede celu fokaču! Fokača je inače "italijanski burek" - to jedete kad ste u gradu i ne stignete da odete do kuće i pojedete nešto dobro, kao čovek. Malo liči na picu, s burekom može da se poredi samo zbog masnoće (mada je burek ubedljivi favorit), a sve zajedno - neverovatno je ukusna i parče košta - 1 evro. Sad zamislite da za jedan evro kupite četvrt bureka - taj je red veličina po dimenzijama. O ukusu i prehrambenim odlikama svako nek upoređuje prema svojim kriterijumima.

Hrana u Italiji stvarno me je deprimirala. U stvari, deprimirajuće je bilo poređenje. Ovde je retko ko debeo, baš debeo. Ima punijih, ali nema onako debelih kao u Americi ili zemljama Trećeg sveta. Najbogatiji i najsiromašniji najlakše i najbrže se goje. Bogati zato što je sve kalorično i industrijski proizvedeno da stvara zavisnost (najbolji primer je ona gadost od koka-kole), a siromašni moraju u sebe da ubace nenormalne količine hrane da bi postigli energetski nivo za normalan rad. Mi jedemo govna a plaćamo ih kao da su od zlata. To me boli! I vređa! Dok je ovde na reklami za Mek napisano da služe kafu, kod nas je reklama kao da ideš u ne znam kakav restoran - kako smo glupi i kako su nam loše navike! A koliko smo tek jadni i siromašni! Uh!

U Bariju postoji gradski prevoz, ali je nula u odnosu na naš. Doduše, svi nešto voze, da li na četiri ili dva točka (s motorom), nije bitno. Možda zato nikad nisam videla pun autobus, svi uredno sede i ima mesta za još putnika. Karta košta nešto malo ispod ili iznad evra i najduže sme da traje 75 minuta. Onog trenutka kad uđeš u autobus, pametno je da se odmah ukucaš jer, ako naiđe kontrola, kazne su drakonske. Desi se da automat ne radi, pa brže-bolje sam upiši koje je bilo vreme kad si ušao zato što može da se proveri - na kojoj si stanici upao, aha, kod vozača je vreme kad je bio na toj stanici... Drastična kazna je i ako nemaš račun u krugu od 200 metara od mesta na kojem si nešto platio. Obradovići su mi pričali kako su njihove prijateljice u kafeteriji potrošile dva evra, nisu uzele račun, i kad ih je presrela policija neki metar dalje, kazna je iznosila - 80 evra! Zato ovde lepo svi čekaju račun i ne daj Bože da ga ne uzmu. Isti je slučaj i s plaćanjem komunalija. Jedan mesec ne platiš gas, isključe te. Posle moraš da plaćaš i kamatu i, naravno, kao da ga ponovo uvodiš. Isto je i s vodom, strujom... A policije ima na svakom koraku, pogotovo u Starom gradu: finansijska (njoj se plaća onih 80 evra), komunalna (za autobus, bacanje papira, nesklanjanje izmeta ljubimca...), prava policija (govnari kao i svuda), karabinjeri... Prvo sam pokušala da uđem u trag koja je policija za šta nadležna, međutim, digla sam ruke. Policiju ne volim nigde na svetu, pa ni ovde, neću valjda trošiti vreme razmišljajući o njima..

Policija je posebno vidljiva u Starom gradu koji je donedavno bio skoro pa zabranjena zona. Ovde su bili mafija, prostitutke... svašta razno. Otkad su primili pare od EU da to srede, i od Rusa da srede sve prilaze crkvi Sv. Nikole (ne samo s mora, kako je dotle ulazio pristojan svet), ovo je super mesto. Nažalost, Vesna i ja smo, kad smo prvi put bile u Starom gradu, zaboravile foto-aparate, baš ga nijedna od nas nije ponela. A mogla sam da snimim i naziv ulice: Ulica kurvi. Drugi put smo obe bile naoružane za fotkanje, ali nije bilo vremena. A tu ulicu ionako nismo našle, bile smo u pravom lavirintu uskih kamenom popločanih uličica s obaveznim vešom koji se suši između zgrada. Interesantno je da je kamenje crne i bele boje. Cela ulica koja je popločana crnim kamenom označava da je slepa i to su koristili ako im neprijatelji uđu u grad. Saterali bi ih u takve ćorsokake.

Svaki grad doživljavam kao osobu, jednostavno ne mogu da se otrgnem personifikovanju. Najmrskiji mi je Beč, podseća me na gđicu Hevišam iz Dikensovih "Velikih očekivanja", Istanbul je dama burne prošlosti, Moskva debela i dobrodušna tetka koja te nudi slatkišima... a Bari sam doživela kao mlađu zaposlenu ženu koja kod kuće pune dece odradi i treću smenu. Trudi se da bude doterana, u toku s događajima, ali... kod nje je sve u spidu i često zabrlja, međutim, ipak postiže da život teče dalje. Zahvaljujući njoj on se uopšte i odvija.

Trebalo je da se rastanem s tom mladom ženom, a bila je zanimljivo društvo. Pomalo haotična, ali puna života.

Moji Obradovići su fenomenalni. Ne znam da li bih se ja onoliko majala s gostima kao oni sa mnom. Bili su diiivniii! Od svih ljudi koje poznajem, kao par su ubedljivo najbolji - fini, dobri... A kad sam se pakovala, steglo me u stomaku pri samom pogledu na kolilčinu stvari i kofer kojim raspolažem. Sad nastupa čarobnica Vesna! Čoveče, neverovatno je koliko stvari može da strpa u malu zapreminu. Dobila sam i ranac pride, ali je sve - ušlo! Da ne poveruješ! Da sam bila ostavljena samoj sebi, verovatno bih odustala i nešto ostavila, ali... Koliko god mislila da sam majstor za pakovanje, pokazalo se da sam čist amater. Amater sam i u ispijanju kafa, i tu su me Obradovići demantovali.

Na kraju, nažalost, završnica koja me je malo (i malo više), na aerodromu, iznervirala. Naime, prošla sam i pasošku i carinsku kontrolu i samo treba da uđem u avion. Poslednja provera je kod jedne revnosne devojke koja je odmah na italijanskom, onako brzo i gestikulirajući, kako to oni znaju, pitala zašto nemam vizu. Zamolila sam je da govori na engleskom, na šta je usledilo ono njihovo čuđenje da nisam "ovdašnja". Uljudno sam joj rekla da mi viza nije potrebna, na šta je okrenula telefon, ali je ujedno zaustavila i red za ulazak u avion. Na to sam se i ja okrenula redu i uz smešak glasno rekla: "Srbija!" Ko me ne zna kako navijam, rekao bi da je ovo bilo za stadion. Drži ona tako telefon u ruci sva usplahirena, pita kuda ću, ja joj rukom pokažem šta piše iznad njene glave, a ona će - kuda ću kasnije. Ma, šta tebe briga kuda ću? Uz smešak, savršeno uljudno odgovorim da idem kući, u Beograd. A ona će - kojim prevozom. Tu malo zastanem, okrenem se opet prema ljudima iza sebe i vidim da svi mrgodno gledaju devojku, što me je zadovoljilo, pa joj lepo odgovorim da ću autobusom. Ma, nosi se, bre, u tri lepe! Nekoliko dana pre toga raspravljalo se u Briselu o ponovnom uvođenju viza za građane Srbije. Ako to urade, putovaću samo tamo gde me ne zaustavljaju. Kad sam ušla u avion, jedan gospodin je ovoj sinjori što piše ove redove, sve vreme govoreći na italijanskom (ne znam šta, ali pretpostavljam da je bilo nešto lepo), ponudio mesto pored sebe, pomogao mi da skinem jaknu, stavio je gore i poslužio me čokoladom. Na slatkiše sam slaba, pa uzeh. Posle sam zaspala, nadam se da nisam naslonila glavu uz staklo i imala otvorena usta. Verovatno nisam jer mi je i kasnije dodao jaknu i propustio me da prođem. Priča li on, priča, a sinjora Milja samo se smeška. Njegovo ponašanje protumačiću kao izvinjenje za drndanje s nepostojećim problemom vize.



















































Potpisi za fotke:

1. karta Pulje (ili Apulje)
2. dolazak u Bari
3. prodavac maslina iz svog maslinjaka - kako sređena frizura, kako lepo štucovani brkovi, a povrh svega, i pored pijačnih mirisa, prvenstveno mirisa maslina u ulju, kolonjska voda doprla je i do mene
4. prodavac ribe - ako vam je ne očisti (za iste pare), ne morate da je kupite
5. pešačka zona u Bariju i, naravno, Vesna
6. ulaz u crkvu Svetog Nikole, s volovima koji su preneli njegove mošti na vratima
7. statua Svetog Nikole, poklon Rusije (v. u kojem je položaju Biblija)
8. prizori iz Starog grada u Bariju (sve ulice su ovakve)
9. Stari grad u Bariju (jedan od "prostranijih" trgova)
10, 11. trg s kojeg se ulazi u Stari grad - tu je i časovnik na kuli u koji svi pomno gledaju jer je po običajnom pravu svaka trgovina morala da se završi za 15 minuta; ko prekorači to vreme, ide na strub srama, a kazna je bičevanje
12. Zar biste se ovoj gospođi obratili na italijanskom? Odmah se vidi da sam iz Srbije!
13. školjke se prodaju "na granu", uplatene u alge
14. Porto Čezare, jedna od ribarnica iz ulice u kojoj su - ribarnica do ribarnice
15. Italijani jedu i morske ježeve koje nažalost nisam probala
16. u Meku vam nude mekkafu, valjda jedino to i prodaju (mada mi je i kafa sumnjiva, ovde po kafeima ima toliko čudesnih vrsta kafe, da me čudi da su Ameri mogli da izmisle nešto novo)
17. kad bračni par naruči kapučino, uvek nešto ovako izvedu (divno!)
18. Stari grad, Bari
19. jedna od unutrašnjih kapija u Starom gradu (druga linija odbrane)
20. kecelja s motivom Salenta (možda je ipak trebalo da je kupim?)
21-24. Leče je ipak najlepši grad u ovom delu sveta

Alberobelo - čudesni gradić pod zaštitom UNESCO-a
Priča kao da se desila u Srbiji - sedamdesetih godina prošlog veka Japanac turista zaprepašćen izgledom grada i pričom kako su nastale truli-kućice šalje fotografije u Unesko i ostalo je istorija.
Sinjori Ameliji di Stefano je 86 godina, a ja joj zavidim na entuzijazmu, energiji, mozgu koji radi "sto na sat"...





 
Crkva Svetog Nikole u Bariju
Na prvoj fotki je seminarijum dominikanaca (oni brinu o njoj), kao i sobe za smeštaj hodočasnika, na drugoj je leva strana glavnog oltara (mesto za hor i obavezne orgulje), na trećoj desna strana (odakle su skinuli tablu da smo i mi nešto doprineli), a na poslednjoj centralni deo oltara (fotke su malo "grešne" jer nismo smeli unutra da koristimo foto-aparat, pa je ovo bio "špijunski" rad). Na donjem nivou, u predelu groba Svetog Nikole, bila je u toku pravoslavna služba, nismo mogli ni da sanjamo da izvadimo foto-aparate, a kamoli da se usudimo da škljocamo. Prava šteta!

Bari, Stari grad
Na prvoj fotki je ono crno i belo kamenje o kojem sam pisala, a na drugoj jedna od kapija za ulazak u grad (pravo sa šetališta koje im je izgradio Benito, naravno - Musolini).

Vlasta i Jelena Šikić i njihova kuća u Kazamasimi (iz 16. veka)
Zašto mi nosimo jakne na prvoj fotki, pojma nemam. Tog dana bilo je 18 stepeni - možda zato što smo upravo saznali da je u Beogradu istog dana počeo da pada sneg.

Polinjano na moru
Sinjora Amelia bila je tako divna da nas odvede kod svoje rođake sinjore Gracijele koja živi u Polinjanu, da sve to vidimo izbliza. Ljudi žive na ovim stenama i često su im podrumi pećine, kao kod naših domaćina. Inače, gđa Amelia majka je čuvenog dirigenta opere Đovanija di Stefana.

Ovo su moji Obradovići - najbolji!
Tek sad vidim da nema Bate, ali ko ga ne zna (mnogo je propustio), može da se upozna s njim na fejsu - tamo je gomila fotki, a malo se vidi i ovde na fotkama iz Lečea. 
Najdraža mi je treća fotka, zavidim svima koji imaju ćerke. Ja svoje sinove smem samo ovlaš da zagrlim, nešto slično kako sam se fotografisala s Ducom (poslednja fotka).


9 коментара:

  1. Kakav lep putopis i iskren prikaz juga Italije, baš si me zainteresovala da posetim ovaj deo Italije. Hvala! :) A tek ovo mestašce Alberobelo, 'štrumpfovske' kućice na skoro samom dnu čizme, tako skrivene i nepoznate, a tako lepe. Već razmišljam o trajektiranju Bar-Bari i onda ostalo, samo da leto dođe i da ne uvedu vize...
    Veliki pozdrav

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Tina, praktičan savet: najjeftinije ti je WizzAirom iz Budimpešte za Bari (povratna karta košta manje od 20 evra), a do Budimpešte i kasnije iz Budimpešte vozi se preko agencije Gea (tamo i nazad - 60 evra). Pri tom, ovo može da bude - sve (ako nemaš dodatni ortljag, osim ručnog, u šta spada i manja torba). Na njihovom sajtu naći ćeš sve podatke. Pažljivo ih pročitaj.

      Truli-kućice u Alberobelu imaju krov od slaganog laganog krečnjačkog kamena, s kapicom na vrhu koja u stvari i drži celu tu konstrukciju. Zašto je to rađeno? Pa, vladar je plaćao porez napuljskom kralju na osnovu broja kuća koje ima. Kad bi dolazio poreznik, skidali su tu kapicu i krova ne bi bilo, samim tim ni kuća, pa se ni porez nije plaćao. :)

      Zagledaj malo krovove - ako je na jednoj kući dva krova, odvojena jedan od drugog, to govori da vlasnik ima sina, ako je tri krova, onda ima dvojicu... a ako ima dva krova, ali nisu strogo podeljeni među sobom, ima kćer... Još su na krovove stavljali oznake svojih zanimanja, vere... da se lakše vrate kući jer će je poznati iz daleka. Samo po krovovima može se saznati koliko vlasnik ima dece, koje je vere, zanimanja, šta su mu interesovanja... Sve te kućice i danas su u funkciji, a na poslednjoj fotki sam na krovu jedne od njih - vlasnik nas je pustio da se popnemo. :)

      Избриши
    2. Kako zanimljiva istorija gradnje truli kućica. Takve stvari me oduševljavaju i ovako na slikama, a mogu misliti tek uživo! Geograf u meni bi sve lepo na svetu da vidi, odmah, al' je iz Srbije, pa je ''odmah'' na čekanju. ;)
      Još jednom, hvala na detaljnom objašnjenju!!!
      Veliki pozdrav iz Kragujevca

      Избриши
    3. Ti si iz Kragujevca? Pa i ja sam rođena u Kragujevcu!

      Избриши
  2. Divaaaaaan tekst, pun slika i boja i utisaka i mirisa i ukusa....i svega...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti, Negoslava. Kod mene bez ukusa i mirisa izgleda ne može da prođe. Eto šta ti je opsesija hranom. :)

      Избриши
  3. Sa velikim zadovoljstvom sam prošetala sa tobom kroz ovaj divan tekst. Puna sam utisaka kao da sam stvarno bila tamo. :)

    ОдговориИзбриши
  4. Divno, jako lep tekst, ja idem sa porodicom krajem sept...bas mi lepo dosao ovaj putopis....hvala najlepse...

    ОдговориИзбриши