Najjači utisci iz 2012. godine

Svi prave neke liste za proteklu godinu - muzičke, književne, filmske... pa se prisećaju šta im je bilo lepo, a ja ne mogu da se otmem najjačim utiscima koji su loši da lošiji ne mogu biti. Nije razlog samo to što zanemarujem "leptiriće i cvetiće", već je nepravda bila tako velika, duboka i široka da jednostavno nisam ni u stanju da mislim na nešto drugo.

Na globalnom nivou to je svakako Arapsko proleće, pre svega epizoda s Libijom. Muka mi je i da se podsetim uloge debelguze američke državne sekretarke u svemu tome - da je ovaj svet normalan i da Amerika nije najjači tupadžija u našoj ulici, ona bi trebalo odmah posle poziva na ubistvo ili masakr ili... šta god, "svejedno je", da zaglavi zatvor, a možda i ludaru posle detaljnog pregleda. Potrudila se da ode lično u Tripoli ne bi li izrekla epohalne reči koje moraju da se pamte: "Živog ili mrtvog, svejedno je, samo ga uhvatite." Mogu sad da lamentiram nad celom tom situacijom i da pišem o tome koliko je Amerika bila dužna Libiji i zašto podriva svakog ko joj se ne uvlači u dupe... ali sve je to poznato. Ko još veruje u šarenu lažu da Amerika donosi demokratiju svuda gde dođe, nek pogleda izveštaje o zdravstvenom stanju Iračana ili neka se pozabavi Gvantanamom ili, ako je sklon brojkama, nek pogleda izveštaje o količini naoružanja i koliko je potrošeno...

Reče mi jedna drugarica kojoj je Amerika pojam modernog, progresivnog sveta i svega dobrog, da je SAD ono što je nekad bio Rim. Odgovorih joj ja da je Rim, gde god da zavlada, gradio puteve, akvadukte, uvodio upravu... a da iza američke "demokratije" ostaju mrtvi i živi razlupanih glava i s rakčinama, razoreni gradovi, propale ekonomije, opšta nesreća... Ne bih toliko vređala Rim.

Debelguza je i nas posetila, zajedno s Eštonovom, pa su odmah otišle u Prištinu. Dok je bila u Beogradu, imala je prljavu kosu i nalupetala se onako baš diplomatski - pričala je naširoko ali ništa nije rekla. Već isto popodne u Prištini osvanula je s frizurom, ozarenog lica i sve pevajući izjavila kako se odlično oseća, kako je prošetala ulicom (ili je to bulevar?) koji nosi ime njenog muža, a iz svoje sobe gleda pravo na prodavnicu koja nosi njeno ime. Sestro, ja da ti kažem - to ti je najveći domet u životu, jedina stvar u kojoj nisi okrvavila ruke i nekog unesrećila, a da su tvoji lik, delo i, naravno, ime, povezani s tim.

Na domaćem terenu (uslovno domaćem), najjači utisak svakako je sramna oslobađajuća presuda za Gotovinu i Markača. U stvari, presuda nije toliko ni bitna jer je Haški tribunal samo još jednom (od nebrojeno puta) pokazao kako je jedna neozbiljna institucija, već ono što je usledilo. Na blogu sam već pisala kako sam se osećala zbog slavlja u Hrvatskoj. Mislila sam - politika je kurva, to nema veze s običnim narodom, sigurno će se stideti i biće im neprijatno, ali... Taj šok jednostavno rečima ne mogu ni da opišem. Još uvek me boli stomak kad se setim kakve su sve statuse postavljali na fejsu hrvatski prijatelji i "prijatelji". Najodvratnije od svega bilo je poražavajuće licemerje kako će "pojedinci odgovarati". Evo, sad su tužbe za te pojedince jednostavno - odbacili. Čak se i Nobilo oglasio kako "u Hrvatskoj nema volje da se gone". Gospoda predsednik Josipović i premijer Milanović pokazali su pravo lice, s tim što mislim da je Milanović jednostavno prirodno primitivan, a Josipović je verovatno na nekim lekovima. Njihove potonje izjave samo su me učvrstile u tom uverenju.

Jedina (stvarno - jedina!) stvar na koju sam ponosna u vezi s državom Srbijom, to je što ni prebijenog cvonjka nije dala da odbrani "naše" u Hagu. Nijedna vlada do sada. A Hrvatska je potrošila silne pare. I neka. Možda nije ni morala da se izlaže tako velikom trošku jer - "njihovi" nisu Srbi, pa nisu ni krivi. I na startu i u finalu.

Vređa mi i inteligenciju i ljudsko dostojanstvo kad me uveravaju kako G. i M. "nisu krivi". Od jednog hrvatskog "prijatelja" dobila sam i ovakav odgovor: "Svi vas mrze. Ja bih se pitao zašto." Ja se ne pitam. Jasno mi je. Ako se ubacim u kožu Jevrejina u Nemačkoj pred Drugi svetski rat, ili u kožu Indijanca, ili roba na plantaži pamuka... jasno je kao dan. Tu logika ne pomaže, to je - tako.

S druge strane, mnogo su bili zabrinuti kad je Hrvatska bila uzdržana (ili je čak bila protiv, više se i ne sećam, to su stvari druge države) u vezi s Palestinom i njenim mestom u UN. Kako im je bilo krivo, pa kako su bili očajni, pa kako su oštrim rečima komentarisali potez svoje vlade (nepravda, pa to ti je), pa kako su se stideli... Sic! Kako beše ono biblijsko o trunu u tuđem i brvnu u svom oku?

Moji utisci nisu lepi, zabavni svakako nisu. Šta da radim kad jačih utisaka zaista nema? Bilo bi lepo da napišem kako je ona sekretarka što njeno ime nosi prodavnica u Prištini najzad postala ljudsko biće (to bi bila vest!) ili kako sam letovala u Hrvatskoj a domaćinima nije smetalo što govorim ekavicom... mada nije bilo tako. Možda bi mi ružičaste naočare dobro stajale, ali neću dobro videti.