Nemoj meni te priče

Svi mi svojoj deci želimo najbolje - da budu zdrava, srećna, uspešna... E, kod ovog uspešna malo ću da zastanem. Šta je uspeh? Da završe školu, zaposle se, lepo zarađuju, steknu porodicu... Ili da budu jednostavno - dobri ljudi?

Da sam radila onako kako nisam radila, ne bih sad slušala gluposti svojih prijatelja. Jedna od nezaobilaznih tema je i:
- Šta rade deca?
Ja, budaletina, ispričam sve kako jeste, a onda mi druga strana odgovori:
- Moj i uči i radi.
Obradujem se, čestitam, pa pitam:
- A gde se zaposlio?
- Kod mene.
Ispostavi se da je dete samo na platnom spisku (mora da ima pare za svoje potrebe - izlaske, garderobu, putovanja...), a ne radi bukvalno ništa. Ima i onih koji se pojave na tom fantomskom radnom mestu, neki čak nešto i urade. Nemam ništa protiv. Da imam firmu, i ja bih uradila isto. Što da ne zaposlim nekog svog? Ali, kako da mu dajem platu ako ništa ne radi? I, najvažnije, umesto da puna ponosa zabacim glavu i teatralno saopštim kako "i uči i radi", rekla bih da se uči poslu. Mrsko mi je da vređam tuđu inteligenciju pričajući neke budalaštine.

O ovima što preko veze zapošljavaju svoju decu u tuđim firmama i izguraju nekog ko zaista vredi, neću ni slovo da potrošim. Rekao bi neko da imaju iste diplome i ista prava, ali o diplomama drugi put. Nisu sve iste, opšte je poznato.

Kad god čujem tako neku modernu bajku, a slušam ih često, baš mi je neprijatno. Sve se pitam da li sagovornik misli da sam budala ili je jednostavno on/ona bezobrazna osoba. Vapitavali su me drugačije, pa sam po istom modelu i ja vaspitavala svoje potomke. U poslednje vreme uviđam da sam omanula. Ono čemu sam ih ja učila sasvim je nepotrebno, neretko i nepoželjno. Na primer, da poštuju starije, da im se uredno jave i pomognu im ako je potrebno, da se zahvale kad im se nešto dâ ili ih neko posavetuje, da ne budu zavidni, da cene prave vrednosti (istinu, pravdu...), da imaju samo ono što zaslužuju, da pare nisu najvažnije u životu... Sve je to pogrešno, tek sad uviđam, kad je već kasno. Trebalo je da ih učim da je najvažnije uvek biti uz onoga ko pobeđuje, čak i kad nije u pravu, da se treba diviti samo onima od kojih imaš koristi, da su laganje i krađa sasvim dopušteni ako je cilj nadomak ruke, da ništa nije sveto, da se treba naturati i kad je to nepristojno i bedno... Tome je trebalo da ih učim, a ja, sa svoje strane, da hvatam veze za sve živo - i za školu i za posao.

Naravno, kad god se priča o deci, trebalo bi samo da ih hvalim i da pričam bajke. Sve sam uradila drugačije.

Za posao moraju da se izbore sami. Zato moj najstariji sin radi rudarski posao (i od svih s kojima radi ubedljivo je najbolji, bez lažne skromnosti) za sitne pare, još nije ni prijavljen. Srednji se lomata s tom svojom grupom i zarađuje - skoro ništa. Najmlađi je još mali, ali se nadam da neće poći stopama braće po materi. Njega je vaspitavao i otac, hvala bogu. Međutim, plašim se da i on ne podlegne "zovu predaka" i saveti lude majke mu dođu iz dupeta u glavu baš kad ne treba. 

U mojoj bivšoj firmi služba marketinga radila je kako je radila - sto ljudi oko jednog posla. A onda dođem kući i vidim kako moj srednji sin sve to isto radi, potpuno sam, za omiljeni klub, i - za džabe. U stvari, u minusu je jer sve što treba da se plati, on plati. U bivšoj firmi dolazili su mi tekstovi saradnika koji su bili jednostavno kopiranje s interneta, pa sam morala da ih dorađujem, prerađujem... a oni dobiju honorar, i to dobar honorar. Dođem kući, pročitam šta je moj najstariji sin napisao (napisao, ne kopirao), pa uvidim kako je stvarno istina ono o biserima i svinjama.

Srednji sin, koji je voleo da zaobiđe školu, ljutio se na mene što neću da mu opravdavam časove. Odem ja kod njegove razredne, izložim joj problem (tad sam i ja radila u školi i pričala sam s njom onako kako sam volela da "moji" roditelji pričaju sa mnom - pa ćemo mi zajedničkim snagama da rešimo problem). Sklopim dogovor da dolazim svakog ponedeljka i da nas dve zajedno prorešetamo kad su izostanci opravdani a kad nisu. Mislila sam, i ona je zainteresovana za detetovo dobro. Kad bude video da je pritegnut sa svih strana, manje će bežati. Nažalost, čudovište od razredne Anastasije shvatilo je to kao da samo njemu može da lupa neopravdane kad joj se ćefne. Završilo se tako što sam se s njom posvađala - ja. Mislim da joj je pozlilo kad sam na nju osula drvlje i kamenje. Naravno, kao koleginica sam joj objasnila da bi je trebalo izbaciti iz škole i ne samo iz škole, već bi joj trebalo zabraniti da se sreće s ljudima. Sve se dešavalo pred direktorom i psihologom škole. Oni su mi se izvinili, a ona je iznesena u predinfarktnom stanju iz prostorije. Imala sam još teksta, ali, nažalost, već su je izneli.

Mislim se, da li i sad isto tako da komentarišem "i uči i radi"? Nemoj, bre, meni da pričaš te priče - baljezgarije s pornografskim sadržajem! Moje dete je za tvoje Nobelovac, nikako to nemoj da zaboraviš. A ja neću da smetnem s uma kako tvoje dete "i uči i radi" i, naravno, da mu je najveći kvalitet i najbolja kvalifikacija što je tvoje dete.