субота, 16. фебруар 2013.

Kad te hoće, onda te hoće (tri nesreće za nedelju dana!)

Baš me poteralo! Nije na sreću nego na maler. Za samo sedam dana uspela sam da izgubim ceo imenik iz telefona, da se tako razbijem od pada da me debelo meso (popularnije - dupe) boli i sada, da mi se pokvari komp... Nadam se da se ovim kvarom kompa zavšava spisak jer u trenutku kad je on umro, umrla je i bolja polovina mene. Nešto slično dokusurilo bi me skroz. Valjda ne može dvaput da se umre!

Sezonu malera otvorio je prvi odlazak u Telenor. Naime, otkad sam se vratila iz Italije, nikako ni jednu jedinu poruku da pošaljem s telefona. Da je neko drugi u pitanju, odmah bi otišao operateru i sredio to, ali ja, s velikom sumnjom u svoju tehničku pamet, pomislila sam da sam nešto zabrljeskala. Međutim, ni posle nekoliko dana, ni posle isprobavanja svih mogućih opcija, shvativši da sam od sebe neće da proradi, priznam da ovaj put (ipak) ja nisam ništa kriva. Ko zna, možda ne bih otišla ni tad, da nisam videla kako telefon ne kuca đ, ć, č, ž, š. To je mnogo veći razlog da se ode od nemogućnosti slanja poruka. Imam i drugi telefon za poruke, ali da pišem sisanje umesto šišanje... to je previše. Ili, ne daj Bože, satiranje umesto šatiranje... Na početku Takovske, ispred jednog od frizeraja dugo je stajala tabla s velikim natpisom: SISANJE toliko i toliko dinara, pa ispod toga SATIRANJE troduplo više dinara. Takvu budalaštinu sebi stvarno ne mogu da dozvolim. Da ne pominjem ono odvratno pisanje ch, sh i slično. U srpskom jeziku takvi skupovi glasova ne postoje, a kako je pravopis fonetski, ne postoje ni takva dvojna slova. Idem ja sad u Telenor da mi nameste pismeno pisanje, a nek vide i da li može da se reši problemčić s porukama.

Dočeka me devojka koja je odmah videla da kartica nije u redu i onda mi je dala drugu, ali sam morala kod kuće da skidam telefone sa stare. Iako je obavila posao, izmervirala me je toliko da sam imala želju svašta da joj kažem. Kad sam postavila pitanje pisanja normalnih slova, prvo me je pitala: "A šta će Vam to?" Da ne ponavljam šta sam joj rekla, ali sam se podsetila profesorskih dana. Da smo bili u učionici, zalepila bih joj jedinicu kao vrata i pred svima joj rekla da je ta jedinica u stvari - minus deset. Ima da propišti majčino mleko da dođe do jedinice, a ako dođe do nje, posle može da je popravi ako se u međuvremenu unormali i "napravi na čoveka". Naravno, nisam joj to rekla glasno, ali mislim da je shvatila - dobiće jedinicu, u dnevnik. Onda je zvala kolegu koji je pogledao, prčkao nešto po telefonu, a kad je zaustio da nešto kaže, ona ga je prekinula: "Nemoj!" Na osnovu ovoga pretpostavljam da je i on hteo da postavi slično imbecilno pitanje, ali se zaustavio, pa je samo rekao: "Ovaj telefon nema tu opciju." Telefon je Samsung GT-E2600 i svima toplo preporučujem da ga zaobiđu, osim ako nisu Englezi ili Nemci, pošto ima i sva slova s umlautom, koja se koriste u nemačkom. Kažem ja onda njoj: "Recite ovima koji naručuju telefone da više ne naručuju ovaj, nije za naše tržište." Za tu moju porimedbu sigurno je nije bilo briga, ali je bar sagla glavu i čekala da se spakujem. Posle sam saznala i da su poruke u kojima se koriste slova poput š, đ... skuplje, kao da šaljete ko zna šta. Pa, stvarno... A tek ćirilica! Verovatno je zagonetnija od kineskog ili arapskog pisma.

U redu, neka bude da ima i ljudi koji s ponosom nose transparent "nepismen sam, tim se dičim" posred čela, ali zašto ne kažu kad prodaju telefon da nema opciju normalnog pisanja? Ili je to, po njihovom shvatanju, sasvim nebitna karakteristika? Ko čita ove redove i čudi se što se ja čudim, zauvek je izgubljen.

Odem ja kući, pola telefona prepišem ručno, pola mi prekopira najmlađi sin (za razliku od majke, on je tehnička pametnica) i formiram karticu kakva je i bila. Staru bacim. Onda se umeša jedna moja drugarica koja mi kaže kako sam "glupa što sam se maltretirala skoro celo popodne, kad normalna slova - mogu da se nameste". Krenem ja opet u Telenor, ovaj put u drugu poslovnicu. Dečko mlad, fin... poče da namešta telefon, i stvarno, poče da mi pokazuje da makar u imeniku mogu da imam Šošo umesto Soso i Škijačić umesto Skijacic... Obradovah se ja, krenu on na nameštanje teksta za poruke, da ne bude: Idemo na sisanje, umesto na šišanje. I dok sam s blaženim osmehom iščekivala srećne vesti i razmišljala da li da mu posle toga kupim čokoladu ili nešto drugo, on zavapi: "Uh, izbrisao sam telefone!" Pogledam ga, a on - gola voda. Samo što ga ne strefi srčka. Zaklecala su mi kolena, srce je prestalo da radi... U deliću sekunde potom, u svesnom stanju, shvatim da telefone ne mogu da vratim, a on može da dobije otkaz. Gledam ga, izgleda kao da je tek juče počeo da se brije... A i ipak ima stida i sad čeka smrtnu presudu. Šta da radim... uzmem telefon, okrenem se i - odem. Kad sam izašla na ulicu, premišljala sam se da li da odem do Knez Mihailove i prijavim ono dvoje što im je bilo čudno zašto tražim đ, ć, č, ž, š! Oni su mi krivi za sve.

Na fejsu sam ostavila poruku da više nemam ničiji telefon. Počeli su da se javljaju oni s kojima se stvarno družim. Možda je i trebalo ovako da bude.

Mislila sam da je jedna nesreća dosta za nekoliko meseci, ali samo dva dana posle toga okliznem se na ulici i padnem uz tresak direktno na trtičnu kost. Letele su mi noge uvis, ugruvala sam se, odrala sam i levu ruku... Jedan gospodin mi je pomogao da ustanem i narednih nekoliko koraka napravio zajedno sa mnom, sve pridržavajući me. Zahvalim se i kažem da mi je zaista dobro. I bilo mi je dobro naredna dva sata. A onda je dupe počelo toliko da me boli, da sam hodala kao da imam pelene koje sam napunila. Dođem ja kući, ne mogu bez bola da sednem, uz još veći bol ustajem, a tek saginjanje... Na debelom mesu, posred sredine - ogromna masnica. Kao da sam zlostavljana žena. I kao da to nije bilo obično zlostavljanje već neka teška perverzija. Prošlo je nedelju dana, a dupe me i dalje boli. Izistinski boli.

A onda u sredu - veliko finale. Dolazim popodne kući, uz bol sedam za komp, a on - umro. Umrem i ja odmah s njim, tu, na licu mesta. I onda se setim da ovom kućnom kompu nisam dala ime kao onom na poslu. Na poslu mi je prvi komp bio Đoka ("Ja ću tebe maziti, paziti, i zvaću te Đole"). Kad god bi počeo da kašljuca ili da baguje, ja ga samo pomilujem i kažem mu: "Đole, nemoj da me sekiraš" i on proradi. Ko ne veruje, i ne mora (istina je). Kad su nam prvi put stare kompove menjali za nove modele, nisam htela novi (gde da izdam Đokicu!), pa ni drugi put, a onda su tek treći put morali da ga odnesu jer na njemu nisu mogli da instaliraju nove programe. Bio je to tužan rastanak. Novi komp dobio je ime Katica. S Katicom sam imala sličan odnos kao s Đoletom, ali je ipak Đole bio prvi. Sad se setih da kućni komp nema ime, što nije dobro. Pa mi se zavrte u glavi od količine materijala koja je na desktopu. A želudac mi se prevrnuo i napravio tri kruga, kao centrifuga, pri pomisli na petogodišnji rad da sve to skupim. U glavi - vakuum. Panika u najavi! A ja nemam ničiji telefon! Moram da zovem Žiku da mi da Mikin telefon jer se Mika poznaje s Perom, a taj Pera možda (možda!) može da mi pomogne.
Komp je popravio jedan moj bivši učenik (kako se isplati da deci ostanete u lepoj uspomeni!). Došao je kad sam ga zvala (budući da je ovo učenik s privatnih časova, za njegov telefon trebalo je nazvati njegovu majku, a majka je bivša koleginica...), pod miškom odneo bezimeni komp svojoj kući, uredno se javio da kaže kako će ga reinstalirati. A desktop? Da li je baš sve ubijeno? Javlja se on posle nekog vremena - sve je tu, bar mu se čini. Pričao je on meni šta je još sve radio, i kako je za to potrebno nekih sedam sati, ali da ne brinem, sve će on to tokom noći srediti... a meni glava kao Cocin bubanj - samo bruji i razmišljam da li da se bacim kroz prozor ili da se obesim. Na sve to, dupe me boli li boli! Niti mi je da sednem (a još gore ako hoću da ustanem) niti da se šetam (krećem se kao usrana golubica). Nešto malo sam spavala, ali kao beba - budila se na svaka dva sata. Onako bunovna, odmah se mašim za cigarete (koje treba da ostavim), pušim, smišljam ime za svoje elektronsko dete, trpim bolove na debelom mesu...

Komp je stigao juče, radi. Radi! I sve je tu, uredno sačuvano. Brojevi telefona ljudi kojih se setim najmanje jednom u nedelju dana na svom su mestu. Dupe popušta (masnica je veća ali smeđe je boje, nije više onako ljubičasta). Život se vraća u normalu. Kad krstim komp, valjda će sve biti u redu.

Da li svoje elektronsko čedo da nazovem Ljuba (da vidi kako ga volim) ili Bora (borio se i izborio) ili Srba (stoički podnosi sve muke)... Da prekinem ja, da se ne naljuti, lepi moj. Važno da je on meni živ i zdrav, za ostalo ćemo lako.

6 коментара:

  1. E nasmejao sam se dobro par puta dok sa čitao :) Za slova, svaka čast što tome pridodajete toliko pažnje. Retkost je to danas. Meni je recimo dosadno da stalno menjam jezik na tastaturi od kompjutera. Čas eng, čas ćirilica, latinica i onda ne potrefim odmah znak interpunkcije koji mi treba.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ovakve "nepismene" telefone sigurno ne prodaju u Kini, Indiji, Japanu, arapskim zemljama, Jermeniji...

      Избриши
  2. Uh, baš maler za malerom i sa njima nerviranje i bespotrebni stres! Žao mi je... Kad mi zaglupi komp, ja šiznem, a tek saznanje da nema mojih foldera i folderčića brižljivo pravljenih, bi me dotuklo, ne daj Bože! U jednom takvom virusnom stradanju moga kompa, pre par godina nestalo mi je preko 2000 fotografija... I sad mi je muka kad se samo setim toga, kao i trenutka kad sam izgubila mobilni telefon! Zato sada sve važno ne držim samo na kompu, već kopiram na externom HDD-u za svaki slučaj.
    Odmah da se 'njegovo kompjuterstvo' krsti i umilostivi tako i da se nazove Srba Ljubić! I da živi dugo i srećno. :) ;)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da, već je i zvanično Srba. :) Sad ću da mu dodam i prezime, po tvom predlogu.

      Избриши
  3. Pošto ste ga već krstili ja ču da mu dodam i I.D.
    034 360 483 064 063 8556

    ОдговориИзбриши