субота, 10. март 2012.

Zar i ti, Cezare?

Da li se plašite pasa? Ili samo pojedinih rasa? Na primer, staforda i pitbula? Za njih se plaća nešto veći porez nego za ostale ljubimce jer spadaju u - opasne pse. Sigurno ste makar jednom slušali o napadu takvih "čudovišta" na prolaznike, decu, stare... i užasnuli se svedočenjima oštećenih, očevidaca... i sigurno ste pomislili kako vlasnike takvih pasa treba oterati u zatvor, možda i mučiti... Ako je sve tako, onda bi i ja trebalo da robijam. Moj pas, Cezar zvanično, a Ceki, Bebaćko, Zizi, Zizijevac Krizijevac.... zvan odmila, jednom četvrtinom je pitbul, a ostatak je stafortska krv. Kad je bio mali, bio je original staford, a sad, poodrastao, slika je i prilika pitbula.

Takav jedan pas, opasan po definiciji, pre godinu dana i tri meseca pobegao je od kuće, a u prošli ponedeljak dobili smo obaveštenje od Veterine Beograd da je pronađen (po čipu su utvrdili vlasnika) i da ponesemo 6.500 dinara ne bismo li ga preuzeli iz Ovče. U protivnom sledi tužba za zanemarivanje životinje. Verovatno je reč o nekakvoj skoro pa krivičnoj tužbi jer imamo - opasnog psa. Ako mislite da je Ceki pobegao jer nije bio voljen, mažen i pažen, niste u pravu. Bio je i previše voljen.

Jedino što bi nama kao vlasnicima moglo da se zameri bilo je što možda nismo dovoljno vremena provodili s njim. Međutim, on to nije mogao da oseti kao neko zanemarivanje jer se navikao od prvog dana. Ujutro svi izađemo nekim poslom, a i ne stanujemo više zajedno. On ostane u kući da samuje, mada mi nešto govori da sve vreme prespava. Jedno vreme sam ostavljala upaljen TV jer voli da gleda filmove. Međutim, imao je običaj da laje ako se na ekranu pojavi mačka, pa sam za svaki slučaj počela da ga ostavljam bez programa. Drugo što bi eventualno moglo da nam se zameri jeste što smo ga uzeli iz legla s nekih nedelju dana. Bio je mali, premali. Na moju, prosečne veličine žensku šaku, mogao je ceo da stane kad se sklupča! Sad je dimenzija telenceta. I treća zamerka vlasnicima, odnosno nama, odnosi se na bežanje. U više navrata je bežao, ali se posle pola do tri sata pojavi ili ga pronađemo. Kad se to prvi put desilo, umesto da ga izubijamo i kaznimo ga na primer tako da ne dobije hranu, mi smo napravili veliku grešku što smo ga svi redom izljubili, izgrlili, ja mu dala duplu dozu obroka... Mnogo smo bili srećni što se pojavio, a on je, ko zna, možda mislio da je to nagrada što je utekao. 

Kad je netragom nestao, polepili smo njegove fotke svuda po kraju, počeli da zagledamo lutalice... Svako je za sebe mislio da je poludeo što se i dalje nada da ćemo ga naći, ali se posle ispostavilo da smo svi (baš svi), makar jednom izašli iz gradskog prevoza ugledavši nekog psa koji liči na njega. Naslušali smo se svakojakih priča - te su ga videli na Adi, te je neko pominjao staforda koji je ušao u autobus, a preplašeni putnici počeli da izlaze, da se muvao oko kontejnera u kraju, da su ga videli ispred naše zgrade tokom dana kad niko od nas nije ni blizu kuće, te je negde na Konjarniku staford ujeo neku ženu pa se izgubio, a ovi moji na poslu me uveravali da se verovatno radi o Cekiju... U svakom slučaju, pribojavala sam se ali i potajno nadala da ga je neko uzeo, plašeći se da on zimu ne može da preživi na ulici. To je jedna zimogrožljiva baba od psa koji zaspi pored peći, a kad ja legnem onda se uvuče kod mojih nogu, ispod pokrivača. Gura dupe, gura, dok se sasvim ne pokrije, viri mu samo glava.

Da li je Cezar nekad bio agresivan? Nikad. Bio je doduše malo lud, a i ostao. Koga voli, odmah skoči na njega i počne da ga liže, a voleo je sve koje smo i mi voleli. Kad nam u goste dođe Marijana, on skoči na nju i upiški se - od sreće. Na Maju je skakao da samo u njega gleda. Ako samo proba s nama da komunicira, odmah se on tu stvori i stavlja svoju njušku ispred njenog lica, kao da joj kaže: "Kakvo je to ponašanje? A ja?" Kad kum Ljuba prespava kod nas, legne pored njega i zagrli ga. Aleks Nemac (Aleksandra, profesorka nemačkog) mirne je prirode, pa Ceki uvek legne tako da je samo krajičkom šape dodirne i još počne da prede (prede, kao mačka). Kad neko od ukućana sedne, on mu legne preko stopala, za svaki slučaj, da zna ako negde krenemo.

Voli i druge pse i stalno hoće da se igra, samo je problem što ga se drugi psi plaše. To traje tek toliko dok ne shvate da imaju posla s Ferdinandom, bikom koji voli da miriše cveće. Jedna naša komšinica ima toj-pudlu, malu da ne može biti manja, i kad dođe kod nas, naravno da je drži u krilu. Prvi i drugi put pudlica se sva tresla od straha, a Ceki je stajao pored, s načuljenim ušima, sve očekujući da se pudla spusti dole pa da se igraju. Posle nekog vremena je dolazio do gazdarice i onom svojom glavudžom nežno je gurao pudlu da ustane. U jednom trenutku je pudla, koja se sasvim oslobodila straha, počela da kevće i gura Cekija. On, jadan, šta će, sklonio se.

Takav je Ceki - dobar, blesav, umiljat... Toliko u njemu nema nikakve agresivnosti, da je jednom najmlađi sin počeo da mu vadi parče mesa iz usta, a on se nešto kao malo bunio. To nijedan pas ne bi dozvolio. Toj-pudla bi ga ugrizla, ubeđena sam. Takav kakav je, Ceki nije imao nikakve šanse da preživi na ulici. Očigledno je da ga je neko uzeo, vidi se i po uhranjenosti. Međutim, vratio se kući sav ofucan, kao da je bio na Solunskom frontu: olinjala dlaka, mestimično ćelav, prepun buva, s ranama od ugriza drugih pasa, pogotovo po glavi i iza ušiju, smrdi, prljav... Tuga ga je pogledati. Uostalom, pronađen je u Borči - teško da je preplivao Dunav ili prešao most, a pouzdano ne zna ni da leti. Možda je od tog nekog ko ga je uzeo pobegao, možda ga je taj neko oterao, možda je hteo da ga uči borbi s drugim psima... Svašta mi pada na pamet, ja sam žena bujne mašte.

Ozdraviće, naravno, već je mnogo bolje. Rane zaceljuju, dlaka i sjaj se vraćaju, leči se pod stručnim nadzorom. Najviše sam se plašila da li mu se promenio karakter. Ako je učestvovao u borbama (po ugrizima i mestima na kojima su, vrlo je moguće), mogao je skroz da poblesavi. Kažu mi da se to vidi odmah, najkasnije za dva do tri sata po povratku, a Ceki se ponašao uobičajeno - jurio rep, skakao na senke... Ipak je bio već odrastao pas kad se izgubio. Moja Buba pita me da li se plašim, a ja joj odgovaram: "Kako to misliš? Pa to je moj pas." A ona me podseća koliko je jak i kako je čak i metalni lanac rastavio. Vidim da se ona plaši, i da se većina ljudi plaši. Na poslu sam se naslušala gluposti za dva života, od toga da će nas ujesti do toga da će nas rastrgnuti. Ne znam kako bi moglo da me rastrgne moje rođeno kuče! Pa još Bebaćko!

Sredinac (srednji sin) najviše ga šeta, zvanično mu je i vlasnik; najstariji mu je puštao muziku i naučio ga da ne dira knjige i zaobilazi komp u širem luku, na svim fotkama Ceki mu je uvaljen u krevetu, krilu... dok ovaj čita. Muž ga voli, ali je i dalje protiv kučeta u kući. Ovo vraćanje zabludelog sina, pardon - psa, propraćeno je opštim oduševljenjem. Najmlađi sin ga je video tek uveče, već okupanog, pregledanog kod vaterinara, sa započetom terapijom... i toliko je viknuo od sreće kad se pojavio na vratima, da je počelo grljenje nalik rvanju. Ceki je u jednom trenutku ležao preko mog sina i lizao mu lice, na šta sam viknula: "Nemoj, pusti ga! Vidiš da je sav u ranama i pun buva." "Baš me briga! To je MOJ paaaas!"

Meni je Ceki najlepši, iako sada deluje opako, ali samo zbog tih rana po glavi. Umiljat je kao i ranije, samo bi da se igra. Mada, kad ga deca izvedu napolje, svi se sklanjaju - i ljudi i drugi psi. Šteta, kad bi samo znali kako se on lepo igra!

Namerno nisam stavila fotke dok je ovako sav ofucan. Kad se vrati u normalu, postaviću ih. Ovo su stare: kad je bio štene i od pre godinu i po dana.

8 коментара:

  1. Dobar je Ćesar! Samo nek ste ga vratili.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Samo ga još ti nisi videla. Sve "stare" je prepoznao, i tebe će. :)

      Избриши
  2. Moj prvi komšija je imao staforda, i moram da priznam da mi nije bio mnogo simpatičan. Pogotovo što u to vreme nismo imali ni ogradu... Ali definitivno ljubimci poprime nešto od karaktera gazde, pa je tako i ovaj staford bio - recimo diplomatski "atipičan". Izgledao je opasno, ali je u suštini bio kao neka plišana igračka.

    Komšija sada ima rotvajlera, ženku koju preventivno hranim i mazim, jer tako je to u predgradju. Moram da održavam "dobrosusedske odnose", jer kad tad će mi zapasti da moram neko vreme da brinem o njoj, pa bolje da mi jede iz ruke nego da mi istu odgrize. Lično više volim pitomije sorte, ali kad se navikneš na njih svi su ko deca.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sad mi je jasno zašto nas svi zaobilaze. :) Pretpostavljam da ti je pitbul još manje simpatičan, a ovaj moj liči i na staforda i na pitbula.
      Ali, ja mnoooogooo volim svog psa! I stvarno je dobar. I pitom!

      Избриши
  3. Ja u stvari najviše volim mešance (kao što je moj Koki). Valjda se i ja osečam tako nekako "nedovršeno", ili što bi rekli "od sopstvene sorte" - pa volim i takve pse "naglašene individualnosti". A sve mi se čini da ni tvoj Cezar nije daleko od tog opisa...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Uredno prijavljujem da ću ti ukrasti ovo "od sopstvene sorte".

      Избриши
  4. Srce lepo, ko zna kroz šta je sve prošao, a kako je vama bilo kad se izgubio mogu samo da zamislim.Neverovatna je sreća što je pronađen posle toliko vremena. Naš Edi je prošlog proleća, greškom sam krenuo kući sa aerodroma i ta dva sata koliko smo ga tražili su mi skratila život par meseci sigurno, a on mukica stigao do dela gde treba da pređe zrenjaninac i zbunjeno čekao nekog od nas.Pitala sam se kakva korist od čipovanja, a sada kada ste posle toliko vremena pronašli Cezara, vidim da koristi ima. Uživajte u ljubavi. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ne samo što su preko čipa pronašli gazde (nas), nego se videlo kad je vakcinisan, kod kojeg je veterinara...
      Edi ti je mnogo lep! Najviše mi se dopadaju one fotke s decom i Edijem.

      Избриши