Ukus za muškarce

Kad se najzad pojavio taj momak o kome svi pričaju i koji je trenutno jedan od najpoželjnijih neženja u Beogradu i Srbiji, bilo je to veliko razočaranje. Kakav primer muškog defekta! Ako je merilo lepote nabildovanost, onda je lep. Dobro, nije nabildovan do karikature, ali se vidi da posećuje teretanu. Ima onu dečačku facu "vrati mi klikere" i "još mi nisu operisali krajnike, zato usta držim malo otvorena". Obučen... pa, prati trendove - boje po poslednjoj modi, firmirane farmerke, firmirano džemperče, firmiran zlatan satić, nonšalantno prebačen šal i boli-glava cipele. Obavezna fen-kare frizura. Sve to nije ništa prema njegovom položaju - direktor je marketinga u jakoj firmi. Godine - oko tridesetak. Tako mlad a tako uspešan. Pride je i školovan u Engleskoj. E, to je primerak muškarca za kojim devojke uzdišu.

Međutim, međutim... On nema niti jedan muški hormon. Pored sveg tog mačo izgleda i moćnog položaja, nisam mogla da se otmem utisku da s mamom još uvek priča o svemu što mu se dešava. Devojke, jeste da sam ja završila s karijerom muško-ženskih odnosa i samo sa strane posmatram događaje, ali ne mogu da verujem da ste toliko... tupave. Njegov stav nije muški, njegov izgled nije muški, njegov mozak nije muški, a i ono između nogu pod znakom je pitanja.

Nekad sam imala veliki respekt prema svima koji se školuju na strani. Činjenica je da oni perfektno nauče jezik. I tu se, uglavnom, cela priča za poštovanje završava. Još dok sam radila u Jugotursu operisala sam se od te vrste zablude. Tamo je bilo mnogo dece raznoraznih predstavnika firmi ili diplomata koji su skoro ceo život proveli u inostranstvu, i kad se pojave s onim svojim diplomama na engleskom, francuskom, španskom... pa još su sinovi i ćerke tog i tog... naravno da ih odmah prime u stalni radni odnos, ali ne kao početnike. Oni u jednom potezu postaju neki šefići i direktorčići. To su najbolja mesta za one koje treba skloniti da ne smetaju ovima što rade (što je kod nas, nažalost, masovna pojava). Još tih kasnih osamdesetih i ranih devedesetih videla sam da te diplome ne vrede bukvalno ništa. Izuzetak su, naravno, UCLA, Harvard, Oksford... Ono što vredi tamo vredi i ovde. A oni su uglavnom donosili diplome iz nekih vukojebina gde su bili maženi što su stranci, a ovde su uvažavani što su bili tamo. U čemu je problem? U tome što ne znaju dobro ni svoj maternji jezik. Znaju da pričaju, ali kad treba nešto da napišu, sačuvaj me Bože. Ćirilica, osim ako nisu bili u Rusiji i Bugarskoj, njima je potpuno nepoznato pismo. I kako sad jedan takav čovek, koji ne zna ni ko su bili Karađorđe ili Vuk Karadžić, i nije mrdnuo dalje od Beograda, može da napravi maršrutu za strance po Srbiji? Još mu je mrsko i sve što ima pridev "srpski"? Oni su, bre, sveCki ljudi. Tata za vreme Miloševića predstavljao firmu u inostranstvu, a oni su sad uzorni članovi LDP-a.

Prema sopstvenoj zemlji odnose se s nipodaštavanjem, mada to oni koji ih podržavaju proglase za objektivnost i kritičnost. Kad od "genijalaca" dobijem mejl, dođe mi da plačem što sam ikad dala četvorku onoj mojoj divnoj deci kojoj sam predavala. I oni što su imali dvojke, pismeniji su od ovih. Neko će reći - pa šta? Nema veze, važno je da znaju ono za šta primaju platu. Ne znaju ni to, nažalost. Imaju oni neko teoretsko znanje, ali potpuno neprimenljivo. Oni koji ih brane, gledaju u njih kao u bogove, reći će da je njihovo znanje neprimenljivo u primitivnoj zemlji Srbiji. Ne bih rekla - sposoban čovek je onaj koji ni od čega napravi nešto. Ako je sve u redu, šta će nam "genijalac"? Posao može da odradi i običan činovnik. Povrh svega, "genijalci" ne poznaju ovdašnji mentalitet, ne znaju celokupan proces rada jer su odmah došli na rukovodeće mesto i sve posmatraju sa svojih bogovskih visina, i, naravno, ako stvari ne idu kako treba, nikad ni za šta nisu krivi...

Kad je najpoželjniji neženja nogom kročio u redakciju, odmah mi je bilo jasno u koju kategoriju da ga strpam. Dobro, to mogu i da mu oprostim, mada sam osetila blago gađenje čitajući njegov mejl - pored nepismenosti, nije moglo da mi promakne kako je za njega posao "kako mali Perica zamišlja idealno poslovanje". Onda je otvorio usta. Bože blagi! Setila sam se priče Igora Todorovića o njegovom studiranju u Italiji i uvaženoj italijanskoj gospi udatoj za nekog značajnog Italijana s kojom je pričao uvek na italijanskom, i sve je bilo u redu. Kad mu je u posetu došla mama koja ne govori italijanski, zamolio je gospođu da priča na srpskom - i to je bilo kao tri strujna šoka odjednom! Koristila je tek dva-tri padeža, a akcenat je bio posebna priča. Možda šok i ne bi bio tako veliki da nisu bila velika i očekivanja. Isti je slučaj i s najpoželjnijim neženjom. Ako si, brajko, na mestu na kome jesi, bar govori pravilno. I nauči da kažeš "dobar dan" kad uđeš i "doviđenja" kad izlaziš. Ne bi bilo loše ni da se nasmeješ, ali nije neophodno. Da savladamo makar prvi korak, to "dobar dan" koje ne iziskuje neki poseban napor i nije potrebno veliko znanje da bi se prevalilo preko usta.

Posle tog nadobudnog ulaska najpoželjnijeg neženje kod nas smrtnika, usledila je poslovna priča. On veze nema sa životom! Iz aviona se vidi da uopšte ne shvata sistem po kome stvari funkcionišu. Sve vreme sam razmišljala koliku li platu prima, a koliko pametne i vredne dece nema ni priliku da pokaže kako bi radilo.

I na kraju - testosteroni. Na kilometar mogu da namirišem muškarca. Živim s muškarcima, okružena sam muškarcima, gde god da sam, tu se pojavljuju muškarci... Takva mi je sudbina, i poznajem ih bolje nego samu sebe. Ovaj najpoželjniji neženja uopšte nije muško, odgovorno tvrdim. Kako to ove devojke ne shvataju? Ili ga gledaju samo preko njegovog položaja? Nemoguće - neke od njih su stvarno pametnice. Ili je možda stvarno tačno da ženama izvetri mozak kad su muškarci i "muškarci" u pitanju?

Kako god, ne smem i ne želim da dajem savete. Možda je i bolje da lupe glavom u zid. Na sopstvenim greškama najbolje se uči. Da neko slučajno ne pomisli kako nisam pravila greške u životu. Naravno da sam ih pravila, ali nikad nisam bila s rodovski nedefinisanom pojavom verbalno deklarisanom kao - muškarac. Najveća ljiga bio je moj bivši muž, što sam znala i na početku, ali... bar je bio - muško.

Svako ima svoj ukus za muškarce, ne može svima da se dopada isti model. Međutim, poenta je u modelu - muškarca. Može da bude grub, nežan, pametan, glup, ružan, lep... ali da je - muškarac. Ovaj "najpoželjniji neženja" to sigurno nije. Pitam se da li je najpoželjniji zbog položaja (nezasluženog), obrazovanja (diskutabilnog), izgleda (to je već pitanje ukusa, mada ova otvorena usta kao u slinavog deteta ni kod koga ne mogu da prođu), materijalnog stanja (ko iskreno priznaje da mu je to kriterijum, onda dobro), ponašanja (da li se neko bavio njegovim vaspitanjem?)...