Muke po Milji

Dve očajne i uzbudljive nedelje su za mnom, u stvari ceo mesec je bio kao neki loš scenario u kome ništa nema smisla i dešava se bez prave motivacije likova, i događaji nisu uzročno-posledično povezani. Ne znam da li prethodni period da proglasim za dramu apsurda.

Prvo je računar počeo da mi trokira i da se ponaša kao da ima neki svoj život. Inatio se tako sa mnom, inatio, i na kraju rešio da umre. Ne znam kako drugi reaguju na ovakav događaj, ali ja se ponašam kao da mi je najrođeniji na samrti. Ispostavilo se da nije umro, neke stvari smo zamenili i vaskrsnuće je bilo preda mnom. Nisam ni pretpostavljala koliko ću biti potresena, nesrećna, utučena... U vreme tugovanja strefila me alergija po dekolteu - od sintetičke marame koja je bila ispeglana na 30 stepeni (nedovoljno). Na prvi pogled, ništra strašno, ali samo onima koji se ne pate s kožom. Počele su vrućine, a ja sam to mesto morala da pokrijem. Tu i tamo bi crveni pečati provirili i morala sam da odgovaram na pitanja izrečena s izrazom lica kao da imam kugu. Dosadilo mi je to. Uvek se setim kako se jedna žena pre nekih dvadesetak godina sklonila od mene u autobusu sa strahom na licu. A na mom licu bio je pečat do pečata! Svi mi kažu da to nije smrtonosna bolest i da ne brinem, ali bogami - imala sam i trenutke u kojima zamalo nisam umrla od gušenja, kočenja i plavljenja. Ponekad se zbog alergija na alkohol, sintetiku, enzime, prašinu... osećam kao invalid. 

Prođe i ova alergija, ali sam već bila prilično uzdrmana, pogotovo ako se uzme u obzir da mi je najmlađi sin mali maturant, a ja ga spremam iz srpskog. Kako ne mogu s njim da izađem na kraj i kako iz iskustva znam da je rad s rođenom decom nešto slično robiji na kojoj te muče zabijanjem klinaca ispod nokata, počela sam da spremam celo njegovo odeljenje. Naravno, za dž. Svake subote smo se sastajali u firmi jednog od tatâ, a moje dete me je uvek pred polazak pitalo: "Je l' moram i ja da idem?" Šta reći?! Deca su najveći neprijatelji svojim roditeljima.

Jedan od većih udaraca bio je i prijemni za Matematičku gimnaziju koji se održavao istog dana, u isto vreme kad i polaganje za Kembridž sertifikat. Ovo mu je drugi sertifikat, neki mnogo važan, posle njega može da nastavi školovanje u Engleskoj ili se tamo zaposli, ali mi se British Council konačno smučio pa neću ni da pamtim za šta je sve taj sertifikat dobar. Platila sam još u februaru, nisu male pare. Ali Džejms Oven, kod kojeg dete uči engleski, rekao mi je da on to može i da bi bilo dobro da to uradi. Bio je jedan od trojice najmlađih. Prvi deo već je polagao i bilo je super. A onda je bio drugi deo, 11. juna. U međuvremenu se prijavio i za prijemni u Matematičkoj, ali je on istog dana i tu nema nikakvog pomeranja. Pozovem ja nadobudni British Council da ih pitam da li u sledećem roku može da polaže drugi deo. Ne može, u jednom roku se polaže sve. A da li može da polaže sve u sledećem roku, naravno da ne platimo ponovo. Ni to ne može. Reče mi devojka s druge strane žice da mogu da napišem molbu za refundaciju troškova - napišem je na engleskom, priložim skeniranu prijavu s njegovim imenom iz Matematičke i pošaljem njima, onda će oni da šalju u Kembridž, pa će onda Kembridž da razmotri molbu u roku od (čini mi se) 60 dana, pa će mi MOŽDA refundirati troškove. E, tu prsnem: "Da li ste vi svesni šta ste mi sad rekli? Hoćete da kažete da postoji mogućnost da mi ne refundiraju uplatu?" 

"Gospođo", na to će devojka, "To je Kembridž sertifikat." 

"Pa? Treba da padnem u nesvest od ushićenja?"

"Godinu dana unapred znali ste koji su termini polaganja, i to je - Kembridž sertifikat." 

Nisam rekla: "Serem ti se na Kembridž sertifikat", mada sam pomislila, već vrlo kulturno: "Gospođice, godinu dana nije nikakav rok u odnosu na poslednjih 60 godina koliko se polažu prijemni za Filološku i Matemetičku gimnaziju - uvek sredinom juna. Tačnije, u subotu koja je najbliža sredini meseca. Da li je moguće da se o tome nije vodilo računa? I kakav je to način?"

"Gospođo, izvinite, ali mi dobijamo instrukcije iz Kembridža i tu ništa ne možemo."

Zahvalim joj se ironično, uz napomenu da su im instrukcije super i da samo tako nastave. I? Šta je trebalo da se uradi? Ogroman je rizik baciti karte samo na Matematičku - konkurencija je strahovita i blage veze nemam kolika je verovatnoća da je upiše. Ja ionako nisam bila za tu školu, mada sam se nadala da se neće obrukati (zbog samopouzdanja), ali sam se potajno nadala da je neće upisati. Međutim, sad sam bila besna što neće biti u prilici ni da pokuša. A i pitanje je da li će drugi put ponoviti dobar uspeh s prvog dela ispita iz engleskog. I tako, povučem ja dokumenta iz Matematičke i ode on na taj drljavi ispit za Kembridž (hej, čoveče, Kembridž) sertifikat. Rezultati su tek krajem juna, a sredinom jula dolaze diplome koje, of course, takođe treba da se plate. Pre neki dan prolazila sam Terazijama pored ulaza za British Council pa mi došlo nešto da pljunem. Ali nisam.
Kaže mi muž: "Što se toliko nerviraš?"
Odvratim mu: "A što si ti toliko ravnodušan? Zar nisi zainteresovan da ti dete bude dobro?"
"Zainteresovan sam da mi dete bude srećno, za sve ostalo me zabole."
Od muža sam digla ruke što se tiče škole. U stvari, zabranjeno mu je i da ide u školu, posle ispada poput onog kad je krenuo na roditeljski a nije znao ni koji mu je dete razred ni koje je odeljenje.

Inače, moj muž ima veliku "zaslugu" što dete nije dobilo Vukovu diplomu iako ima sve petice od prvog do osmog. Naime, u šestom je imao četvorku iz vladanja jer se pobio na času s jednim dečkom. Za taj "podvig" je od oca dobio čokoladu, a braća su ga izljubila i čestitala mu. Tad sam shvatila da su ga podstrekavali da "zabode" dete koje ga stalno provocira. E, sad, što se to desilo na času... Majka, odnosno ja, za razliku od oduševljenog drugog dela porodice, bila je u predinfarktnom stanju. Doduše, ja sam za uvrtanje ruke perofesoru u trećem gimnazije dobila jedinicu iz vladanja, pa nisam smela ništa da kažem. Kako otvorim usta, tako me poklope ovi moji muškarci.

Računar, muke oko izbora šta da polaže, spremanje za maturu, alergija, radno vreme od 10 do 12 sati svakog dana... i na kraju - padnem. U pretprošli petak prvo izgubim glas, onda mi kapci otežaju kao da su od olova, pa ne mogu da ustanem i osećam se kao prebijena mačka, počnem da kašljem kao tuberan, počne da mi lupa srce i da mi se cepa u grudima - upala pluća. Izuzev poslednje trudnoće, ovo mi je prvo bolovanje. Prvih dana nisam ni mogla da ustanem iz kreveta, a kad sam se malo pridigla, bila sam besna, besna, besna... Ako ne računam očajnu kožu i alergije, ja sam savršeno zdrava žena i mogu konju rep da iščupam u jednom potezu. Nisam navikla da sam slaba i da ne mogu ništa. Neshvatljivo mi je da provedem ceo dan u krevetu i da ne mogu da se pomaknem. Na sve to, nisam mogla ni da pušim, moja najvernija drugarica u trenucima nervoze, cigareta mila, potpuno me je izdala. Kad zapalim, imam utisak da će mi grudi eksplodirati. Strašno! 

Ali, posao još nije završen i ne mogu tek tako da se izležavam. Čeka nas matursko veče i polaganje mature! Bože blagi, ovo mi je treće dete, nemam snage ni za treći pubertet ni za treću maturu. Na maturi je bio najlepši - sasvim sam neobjektivna, pa šta. Ko je video fotke na fejsu, slaže se sa mnom, osim ako me prijatelji dobronamerno ne lažu. A maturski ispit? Pa, bio je super, drugo nisam ni očekivala. I sva ostala deca koju sam spremala položila su super, bar srpski.
A zadaci za Matematičku ove godine i nisu bili toliko teški - rešilo ih moje dete sve, samo što to nije radilo na ispitu već posle njega.
Život je stvarno sranje i nije uvek stvar izbora. Ko to kaže, nije bio na mukama. Neke stvari se jednostavno same nametnu, moraju da se urade.

U sredu treba da se vratim na posao. Uopšte mi se ne ide. Radi mi se, ali mi se ne ide na posao. U međuvremenu, dok me nije bilo, desila se 3.856. reorganizacija i sve se istumbalo. Ko zna šta me čeka.

P.S. Obećala sam deci da ih neću imenovati i da im neću stavljati fotke na blog, ali... nek ovo bude izuzetak. Na prvoj fotki se maturant sprema da uđe na proslavu, a na drugoj je pred izlazak iz kuće. Moje dete, ja rodila.