недеља, 05. јун 2011.

Diploma za spremačicu

Kako na poslu provodim u proseku oko deset sati dnevno, dočekam i spremačice koje dolaze oko sedam uveče. Ima ih tu i preko dana, ali sporadično. Majka me je lepo vaspitala, uvek se svima javim, ako me pitaju kako sam, odgovorim... Za razliku od većine mlađanih kolega iz firme koji ne znaju šta je to "dobar dan", "doviđenja", "hvala"... možda delujem i čudno. Kad sam se tako u prolazu s postarijom spremačicom pozdravila, jedna koleginica me je pitala: "Šta joj se javljaš?" "Zato što je viđam i zato što je tako red." "Dobro, svako sebi bira društvo." Ako je tako, onda svesno biram - spremačice.
Istini za volju, ambiciozne mlađane kolege javljaju se rukovodstvu (da ne kažem menadžmentu) široko osmehnute i glasno izgovaraju te pozdrave, pa čak pitaju i kako je. Uz vrlo zadubljen izraz lica saslušaju i odgovor poput "Ma...", "Dobro..." i slično, kao da je reč o novom uglu gledanja na Pitagorinu teoremu.
Generalnom (glavnom Nemcu) mahnem rukom, i on meni mahne rukom, i to je to. Koj' klinac s njim da pričam? Nismo u istoj priči. A i šta tu da se zadržavam u razgovoru i gubim vreme od proizvodnje onoga što će im doneti pare? Samo štancujem. Sva sreća da mi je jezik i profesija i hobi, pa mogu da radim kao na traci. I što me više upregnu, bolje funkcionišem. Kao mašina koja optimalno radi kad radi bez trenutka zastoja.
I tako, počela sam da se družim sa spremačicama, sve u šesnaest. Ali je zato oko mog stola najbolje počišćeno, a jednom sam zatekla i cvet u čaši. Doduše, i ja se trudim da im maksimalno olakšam, sve svoje smeće sklonim, a ako je nešto nejasno da li je za bacanje ili nije, lepo napišem ako ih ne vidim. Našu redakciju, pored još nekoliko, čisti devojka koja mi je odmah pala za oko. Prvo zbog mladosti, a zatim zvog govora. Pored profesije i hobija, reči su mi i profesionalna deformacija (ide to jedno uz drugo) - devojka lepo govori, mada Jelena (tako se zove) govori malo.
Radeći na specijalnom izdanju Recepata, o kuvanim jelima, zvala sam telefonom muža da mi prevede s italijanskog materijal koji sam imala o brodetu, a kako sam ja čitala taj italijanski, to je da čovek umre od smeha. Smejala sam se i sama i izvinila se devojci što mora to da sluša. Posluje ona, pa mi onako tiho, kako joj je već svojstveno, reče da bi možda mogla da pomogne, "mada ne znam italijanski, ali studiram francuski". Očas posla ona to pročita, uzmem ja telefon, prepriča mi ovaj moj sve kako treba i nastavim da radim.
Posle nekoliko nedelja, umesto Jelene dolazi neka druga devojka, isto mlada, isto lepa, isto vredna... Pitam šta je s Jelenom, a ona mi kaže kako su drugarice i kako će je zameniti jer sutra ima težak ispit. "Lepo", kažem ja i stvarno me obe devojke zadive.
Nikad ništa nisam pitala, ne znam ni kako žive, ni s kim, ni da li su za stalno zaposlene kao spremačice... ništa od toga ne znam jer ne pričaju, ali sam sebi dala slobodu da Jelenu pitam da li je položila kad sam je sledeći put videla. "Jesam", kaže ona. "A koju si ocenu dobila?", nastavljam ja. "Ma, devet", opet skromno odgovori Jelena i prihvati se usisivača. Ja ustanem i čestitam joj rukujući se: "Bravo, Jelena!" "Ma, imam još dosta ispita, tek sam na trećoj godini."
Očigledno joj je neprijatno, pa je ostavim, a obradovala sam se kao da je moje dete.
I onda pomislim kako mlađane uvažene koleginice njoj (NJOJ) ne govore "zdravo", a nisu joj ni do kolena. Za početak, ne znaju pristojno da se ponašaju, nisu najbolje vaspitane.
Vraćala sam se kući i razmišljala kako ova devojka može da sedi kod kuće, kuka kako nema novca i uči preko volje. Ali, ona radi posao za koji verovatno dobija neku mizeriju, ali radi. Koliko god da je to para, to su njene pare.
Setim se jedne poznate advokatice iz još poznatije advokatske firme koju je majka tokom studija poslala da čisti poslovni prostor u kome je kasnije radila. Samo se jednog jutra pojavila i advokati je pitaju što je došla tako rano, a ona će; "Da radim, ali kao pripravnik. Diplomirala sam." Kako je uopšte došlo do toga da devojka iz dobrostojeće kuće čisti? Tako što je od majke tražila neku pozamašnu svotu za letovanje, a ova joj ukinula sve "prihode", ali je rekla da će joj rado naći neki pristojan posao koji joj neće oduzeti od vremena za predavanja. I našla joj je. Ta advokatica kaže da je to bio potez koji je naučio pameti. Ili primer Žane Moro koja se zahvaljivala ocu što je izbacio iz kuće sa 18 godina: "Znate, kad na vas bace teret odgovornosti za sopstveni život, postanete mnogo bolji, disciplinovaniji, odgovorniji." Pa i primer mog srednjeg sina kome sam ukinula džeparac zbog loših ocena u 8. razredu, i pri tom mu vrlo netaktično rekla kako će da kopa po kontejnerima (kajem se, naravno da se kajem!), a on na sve to otišao u neku perionicu kola i sam se preporučio za posao. Kad mi je pozajmio pare da platim struju, zaplakala sam se. I pomislila: "Ma, jebeš ocene, važno da je on vredan. Valjda će biti nešto od njega."
Ubeđena sam da će od Jelene biti nešto. Da je sjajan karakter, to je već pokazala. Samo da joj neko "fino dete iz fine kuće" ne zauzme mesto koje joj pripada. S druge strane, i ne plašim se toliko - ume ona da se snađe, smisliće nešto. 

16 коментара:

  1. U suštini, žalosno. Iskreno verujem u to da će uskoro doći do preraspodele sile u korist vrednosti, na najširim i nadubljim nivoima. Meni je odavno muka od bajkovitih priča o poštenom radu poštenih ljudi za šaku kikirikija, dok oni drugi, lišeni svesti i savesti oduzimaju i kradu svaku šansu ovim prvima. Promene će doći, to je neminovno, planeta je u velikoj neravnoteži.

    ОдговориИзбриши
  2. Miljo:))) I ja se zdravim sa tetkicama u mojoj firmi i svi me gledaju malo čudno...kod mene nisu studentkinje već one old school...inače sjajan post-svaka čast...

    ОдговориИзбриши
  3. PS: Retka Zverko, mislim da promene nikada neće doći u tom smislu u kojem ih očekuješ, ali lepo je nadati im se;)

    ОдговориИзбриши
  4. @Đorđe, u stvari, ne očekujem ih i ne nadam im se, samo verujem, a vreme će da pokaže neke svoje ishode.

    ОдговориИзбриши
  5. Zverka, imam utisak - kad se pravom vrednovanju stvari ne bih nadala - ne bi više bilo potrebe ni da živim. I sve ono čemu sam učila decu, i svoju i tuđu, pada u vodu.

    Đorđe, i kod mene preovlađuje stara garda, ali meni zapala ova studentkinja. Mislim da se po takvim stvarima, da li si sa svima ljubazan ili samo sa nekima, i vidi kakav je ko čovek, gde je rastao, kako je vaspitan...

    ОдговориИзбриши
  6. Ih, sada bih ja raspicila odavde do tamo.

    ОдговориИзбриши
  7. Umesto komentara;


    http://zelenavrata.wordpress.com/2009/09/02/spremacica/

    ОдговориИзбриши
  8. electrasdreams, :)

    Zelenčice, sjajan ti je post, nisam ga čitala - otkrila sam te kasnije. Da, to je to, kao prstom u oko!

    ОдговориИзбриши
  9. Oduševljena...danas sam tako u minus fazi da mi ovaj post baš "sjeda"...

    ОдговориИзбриши
  10. uh, ovo je dosta složena tema. mislim na to da li se isplati raditi i u kakvom su odnosu oni koji rade i oni koji ne rade čak i ako su i jedni i drugi dobri ljudi. u svim tim raspravama o isplativosti rada i tome koliko je na ceni s obzirom da se u poslednje vreme stalno otvaraju radna mesta za neradnike, izgubi se iz vida koliko je rad sam po sebi važna stvar za upoznavanje samog sebe i vrednost po sebi. ali u robovlasničkim uslovima u kakvim živimo vrlo brzo radu pada cena i na radnike s egleda ili kao na stoku ili kao na budale. ipak, ja i dalje mislim da je rad sam po sebi bitan da čovek zna na čemu je sam sa sobom i da samo radeći može da zna koliko vredi. prezir i ignorisanje koje pominjete kad pišete o tim kolegama što neće da se jave spremačicama i iščuđavaju se nekom ko im se javlja mislim da je u vezi sa tim prezirom prema radu, jer takvim ljudima, iako ih ne znam, al po opisu mi deluje tako, rad je vredan prezira a najveći uspeh je da se sa što manje direktnog, tzv. prljavog i prostog rada postigne što više. u međuvremenu baš takvi likovi izgube svaku vezu sa životom.

    ОдговориИзбриши
  11. Ih, Miljo kad ti tako lepo sročiš i na papir staviš, Ja sam, doduše davno, imala u firmi kolegu, koji je radio kao kurir i vozač a studirao je prava. Posle je bila situacija, koju si pomenula, došao je da radi kao pravnik, dogurao je do direktora. Mada i svi ostali koje rade zaslužuju bar minimum poštovanja.

    ОдговориИзбриши
  12. Možda nije sve izgubljeno ako Jelena uspe da se snađe; i dok postoje ljudi koji su u stanju da uvide prave odnose i vrednosti. A možda... Svakako si dala pravu sliku društva.

    ОдговориИзбриши
  13. Cyber Bosanka, izašla si iz minus faze, zar ne? :)

    nasJa, na kraju ispade da je stvarno složena tema. Celim svojim bićem osećam kako je sve to nepravda, i - prilično sam besna, ne mogu da se pomirim sa stanjem da mi se umesto šlaga nudi blato.

    Amarilis, taj kolega je sigurno postao super direktor jer mu prvo radno mesto nije bilo, na primer - potpredsednik Vlade.

    Branislava, nadam se da nije svuda baš isto ovako, valjda postoje i neka fina mesta gde se ljudi ponašaju pristojno.

    ОдговориИзбриши
  14. Kada cistacici u ulazu kazem "dobar dan", toliko se zena iznenadi da stane da me pogleda, bude u cudu. Zalosno je sto je nesto osnovno postalo retkost. Sto se tice "odgovornosti za sopstveni zivot", mislim da je to jako dobro, sto ranije deca shvate da je njihov zivot, njihova prica, pre nauce da postuju sebe pre svega i svoj rad, a nakon toga i sve ostalo sto je vazno u zivotu.

    ОдговориИзбриши
  15. Ponekad mislim da se ništa ne menja, ali ovaj tvoj post me je malo pokolebao... Da li mi se samo čini, ili ovaj tekst nebi imao mnogo smisla pre - recimo - trideset godina? Neko će možda reći da smo tada bili u drugoj krajnosti, i da su se tada čistačice i portiri pitali kako će se upravljati firmama...Ili državom? To je naravno bio samo privid, ali opet je interesantno kako se mi uvek najlaše odreknemo baš onoga što bi trebalo da zadržimo...

    ОдговориИзбриши
  16. Charolija, deluje surovo, ali decu stvarno treba što ranije "rasvestiti" da bi im kasnije bilo manje bolno u životu.

    Miodraže, podsetio si me na davno zaboravljeno samoupravljanje - to je sasvim drugi problem. To nije bilo pitanje poštovanja vratara i čistačica (komunizam nikog ne poštuje), već otvorenog nepoštovanja onih s diplomom. Nije se vrednovao rad već je odnos prema njemu bio posprdan. Naravno, kao što i kažeš, privid je bio da radnici o nečemu odlučuju.
    Najinteresantnija sintagma iz pokušaja komunizma - poštena inteleigencija, ponajbolje reflektuje kakav je odnos bio prema onima koji nešto znaju. Da skratim: svi koji idu u školu ne bi li postali intelektualci, pokvareni su; ali, i među njima ima pozitivnih elemenata, to je podskup - poštena inteligencija. Sva ostala inteligencija je, naravno, nepoštena.

    ОдговориИзбриши