уторак, 2. новембар 2010.

Honorarni klovn

Juče je na Filoblogiji Valentina dala jedan zanimljiv (pisani) zadatak - odabrala sam prvi početak. 

Honorarni klovn

Sedim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. - Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno.

Ne mogu se braniti što sedim i što stojim na ovoj platformi, ne mogu se opravdati ni što sam baš u ovom tramvaju, ne razumem po kom sistemu funkcioniše ono što se dešava. I zašto se dešava tako kako se dešava? Zar nisam mogao biti na drugom mestu? I zar sam morao da budem sin svog oca? I da se rodim ovde, u ovom gradu? Da mi oči budu plave? Zašto ne crne?
Često se pitam zašto je sve tako određeno. Probudim se, prvo otvorim oči, imam neopisivu potrebu za kafom, u nozdrvama mi treperi od želje za njenim mirisom, pridignem se malo... i poželim opet da se vratim u ušuškano okrilje tople posteljine. Glava mi puca od misli. Pritiskaju me, lome, gone, sateruju u ćošak u kome se osećam kao ranjena zver, neodlučna da li da se prepusti sudbini ili da uzvrati. U tom trenutku postoji izbor - da li da uradim ovo ili ono - ali samo u tom kratkom deliću sekunde, a onda prevlada nagon koji je uvek unapred određen. 
Ja reagujem tako, a moj otac bi drugačije. Rodio sam se da volim planine i zelena polja, a on more i vrele dane, sparinu čak. Kad ustane, odmah štucka svoje brižljivo negovane brkove, prodere se grlenim glasom da ga čuju i preko ulice: "Ustajte, nema valjanja po krevetu, treba da se radi. Lep je dan!" Neko će reći, oficirska navika. Nije, znam da nije, moj otac rodio se kao oficir. Možda je salutirao babici, a da je mogao da priča, pitao bi gde mu je uniforma. Na samom početku on i ja smo na suprotnim stranama. Učestvujemo u trci koja je unapred osuđena na propast. Cilj nam nije isti. Ja bih da me on prihvati, a on bi da se ja promenim. 
U stvari, i u ovom trenutku imam pravo na izbor. Mogu da ustanem umesto što sedim, mogu da izađem iz tramvaja sad, odmah, ovog trena, mogu da odem do poslednje stanice i vratim se peške do mesta koje sam odabrao (da li sam odabrao?) kao konačno odredište, mogu da se bacim pod autobus koji nas sustiže... Mogu da se vratim kući, tresnem rukom o sto i kažem ocu kako je moj život moja stvar. A mogu i ništa od toga da ne uradim.
Želim da budem iskren i kažem mu šta me čini srećnim a šta rastužuje. Međutim, on nema sluha za mene, ja sam njegovo najveće razočarenje. Sad je posegao za ucenom - ili ću ostati u kući kao svaki poslušan sin ili će me se odreći i izbrisati me iz testamenta. On zna da me novac ne zanima, samo bih voleo da prihvati moju odluku i pusti me da odem. Da odem s njegovim blagoslovom. I da me gleda kad sa svojom trupom dođem u naš grad, da se divi, smeje i aplaudira mojim skečevima i gegovima u pauzama između trapeza i krotitelja lavova. On sam se obradovao kad sam mu rekao da sam "honorarni klovn", potapšao me po ramenu kad sam dobio prvi honorar za jedan dečji rođendan: "Bravo, sine, zaradio si. Najgore je ne raditi ništa i čekati." 
A sad sve to više nije važno, bolje da sedim kod kuće, držim u rukama diplomu inženjera i čekam posao. "To je časnije nego da se glupiraš po belom svetu, da te svi vide i smeju ti se" - kaže mi. Izašao sam na kraj sa tim prvim napadom, izašao sam i s drugim kad je zamahnuo da me udari, ali onda je imao infarkt i sva moja odlučnost pala je u vodu. I majka me gleda kao zlotvora. Jedini moj saveznik iz potaje prešao je javno i glasno u protivnički tabor. 
Čime da opravdam što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima, a ja za nekoliko stanica treba da izađem i potpišem ugovor na dve godine sa cirkusom?

Izaći ću gde treba, neću izaći, izaći ću, neću izaći, izaći ću, neću...

9 коментара:

  1. Divna priča, Miljo, hvala Vam što učestvujete! Mogli biste sad meni da zadate temu, napisah već da mi je problem da pišem na jednu od postojećih - juče sam pročitala sve tri priče do kraja (bar da nisam juče :)

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala, Valentina.

    Možeš da biraš jedan od ova dva početka:

    1. "Danas se zbio neobičan događaj. Ustao sam ujutro dosta kasno i kad mi je Mavra donela očišćene čizme upitao sam je koliko je sati. Kad čuh da je deset odavno prošlo, požurih da se što pre obučem. Priznajem, ne bih uopšte išao u kacelariju, jer sam unapred znao kakav će kiseo izraz napraviti šef našeg odeljenja. On mi je već odavno govorio: 'Zašto je u tvojoj glavi, bratac, uvek takva zbrka? Ponekad tumaraš kao lud, začas zapetljaš stvar da je ni sam đavo ne bi mogao otpetljati, naslov staviš malim slovom, ne napišeš ni datum ni broj.' Prokleto čangrizalo!"

    2. "Ja ne razumem: neki se tip okomi na tebe i počne da te gazi po papcima, a to je naravno zaguljena stvar. A posle, kada te dobro izezao, povuče se kao neka kamenjarka: to, keve mi, ne kapiram. A ja sam to video svojim očima neki dan na autobusu S. Ja smatram da je taj dasa imao malo suviše dugu šiju i neku blentavu pletenu stvarčicu oko šešira. Ja se ne bih nikad trtio s takvom majmunadom na tikvi. Ali laf se, kao što vam rekoh, pošto je začepio labrnju jednome do sebe, nacrtao na jedno sedište i više nije ni zinuo. Ja bih toj bitangi prilepio šamarčinu da je nešto pokušao da meni klacka kosti."

    ОдговориИзбриши
  3. Draga Miljo, kako je to sjajno i životno i nekako mi je generacijski prepoznatljivo a sa druge strane iskonski sukob.

    ОдговориИзбриши
  4. Sjano opisano "kaljenje" i muka potomka kroz sito društvenih normi.

    ОдговориИзбриши
  5. dobar prikaz konflikta koji retko koga zaobiđe; nadam se da je ipak izašao gde treba :)

    ОдговориИзбриши
  6. Odlična psihoanaliza Milji, sa jednim malecnim problemčićem: ovako ne razmišlja sin ;) Mislim, ovo ti nije muško razmišljanje. Da jeste, mi bismo bili pametni, senzibilni, umjeli bismo sa riječima..ovo mu dodje kao kad bi mama pisala ono što ona misli da će sin da kaže ;)

    Mi muški smo veoma prosta bića Miljo :)

    ОдговориИзбриши
  7. Amarilis, Branislava, hvala.

    Retka zverka, dobro došla! I hvala ti.

    Milko, poznaješ samo jednu vrstu muškaraca (sebe i sebi slične - mog muža, na primer, za čiju "jednostavnost" imaš samo reči hvale), a mame ne poznaješ uopšte, strano ti je njihovo razmišljanje. Ali me raduje što si pročitao, analizirao i što imaš svoj stav.
    Ne brigaj za greške - živi ljudi, dešava se. :)

    ОдговориИзбриши
  8. Hvala Miljo. I u obrnutom obliku moja dobrodošlica tebi važi. :)

    ОдговориИзбриши