Honorarni klovn

Juče je na Filoblogiji Valentina dala jedan zanimljiv (pisani) zadatak - odabrala sam prvi početak. 

Honorarni klovn

Sedim na platformi električnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog položaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Čak ni uzgred ne bih umeo reći kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao s pravom da postavim. Ne mogu se ničim braniti što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima. - Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno.

Ne mogu se braniti što sedim i što stojim na ovoj platformi, ne mogu se opravdati ni što sam baš u ovom tramvaju, ne razumem po kom sistemu funkcioniše ono što se dešava. I zašto se dešava tako kako se dešava? Zar nisam mogao biti na drugom mestu? I zar sam morao da budem sin svog oca? I da se rodim ovde, u ovom gradu? Da mi oči budu plave? Zašto ne crne?
Često se pitam zašto je sve tako određeno. Probudim se, prvo otvorim oči, imam neopisivu potrebu za kafom, u nozdrvama mi treperi od želje za njenim mirisom, pridignem se malo... i poželim opet da se vratim u ušuškano okrilje tople posteljine. Glava mi puca od misli. Pritiskaju me, lome, gone, sateruju u ćošak u kome se osećam kao ranjena zver, neodlučna da li da se prepusti sudbini ili da uzvrati. U tom trenutku postoji izbor - da li da uradim ovo ili ono - ali samo u tom kratkom deliću sekunde, a onda prevlada nagon koji je uvek unapred određen. 
Ja reagujem tako, a moj otac bi drugačije. Rodio sam se da volim planine i zelena polja, a on more i vrele dane, sparinu čak. Kad ustane, odmah štucka svoje brižljivo negovane brkove, prodere se grlenim glasom da ga čuju i preko ulice: "Ustajte, nema valjanja po krevetu, treba da se radi. Lep je dan!" Neko će reći, oficirska navika. Nije, znam da nije, moj otac rodio se kao oficir. Možda je salutirao babici, a da je mogao da priča, pitao bi gde mu je uniforma. Na samom početku on i ja smo na suprotnim stranama. Učestvujemo u trci koja je unapred osuđena na propast. Cilj nam nije isti. Ja bih da me on prihvati, a on bi da se ja promenim. 
U stvari, i u ovom trenutku imam pravo na izbor. Mogu da ustanem umesto što sedim, mogu da izađem iz tramvaja sad, odmah, ovog trena, mogu da odem do poslednje stanice i vratim se peške do mesta koje sam odabrao (da li sam odabrao?) kao konačno odredište, mogu da se bacim pod autobus koji nas sustiže... Mogu da se vratim kući, tresnem rukom o sto i kažem ocu kako je moj život moja stvar. A mogu i ništa od toga da ne uradim.
Želim da budem iskren i kažem mu šta me čini srećnim a šta rastužuje. Međutim, on nema sluha za mene, ja sam njegovo najveće razočarenje. Sad je posegao za ucenom - ili ću ostati u kući kao svaki poslušan sin ili će me se odreći i izbrisati me iz testamenta. On zna da me novac ne zanima, samo bih voleo da prihvati moju odluku i pusti me da odem. Da odem s njegovim blagoslovom. I da me gleda kad sa svojom trupom dođem u naš grad, da se divi, smeje i aplaudira mojim skečevima i gegovima u pauzama između trapeza i krotitelja lavova. On sam se obradovao kad sam mu rekao da sam "honorarni klovn", potapšao me po ramenu kad sam dobio prvi honorar za jedan dečji rođendan: "Bravo, sine, zaradio si. Najgore je ne raditi ništa i čekati." 
A sad sve to više nije važno, bolje da sedim kod kuće, držim u rukama diplomu inženjera i čekam posao. "To je časnije nego da se glupiraš po belom svetu, da te svi vide i smeju ti se" - kaže mi. Izašao sam na kraj sa tim prvim napadom, izašao sam i s drugim kad je zamahnuo da me udari, ali onda je imao infarkt i sva moja odlučnost pala je u vodu. I majka me gleda kao zlotvora. Jedini moj saveznik iz potaje prešao je javno i glasno u protivnički tabor. 
Čime da opravdam što stojim na ovoj platformi, što se držim za ovu ručicu, što dopuštam da me nosi ovaj tramvaj, što se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima, a ja za nekoliko stanica treba da izađem i potpišem ugovor na dve godine sa cirkusom?

Izaći ću gde treba, neću izaći, izaći ću, neću izaći, izaći ću, neću...