Lazina starija sestra Veca Veštica

Posle prve igre, na Filoblogiji je započeta i druga, mnogo ambicioznija. Ovo je moj prilog - Lazina starija sestra, koja će, nadam se, još pisati o svom odnosu s Lazom. Ovo je upoznavanje.

Oduvek sam želela mlađeg brata, svi su imali nekog, samo sam ja bila sama. I dobila sam ga kad sam pošla u školu. A onda je u trećem razredu došao još jedan. Najednom nas više nije bilo petoro u stanu: mama, tata, baba, deda i ja, proširili smo se za dva člana za nepunih godinu i po dana. Radovala sam se što imam još nekog kod kuće, mada je baba govorila tati da nam je za stan od opštine bilo dovoljno još jedno dete, nije morala moja luda majka da rodi dvoje. A tata joj je odgovarao: "Ćuti, mama, od viška glava ne boli. Sad ćemo sigurno brzo da dobijemo stan." I tako, odosmo mi od babe i dede iz centra grada i jednosobnog stana na Karaburmu u dvosoban. Nastavila sam da idem u svoju staru školu, govorili su mi da ću u petom da pređem u novu koja je blizu zgrade, ali do petog već sam požalila što imam braću, a ni školu nisam htela da menjam. Vladan je stvarno bio sasvim dovoljan za dvosoban stan, ali Laza... On je čist višak.
Zamišljala sam da ću se igrati s braćom, da će me oni slušati, a ispalo je da sam poslednja rupa na svirali. Od princeze sam se pretvorila u Pepeljugu, tako da sam odmah znala da bajke nikada ne mogu da budu priče iz života. Plakali su i danju i noću kad su bili mali, opet nisam imala svoju sobu, morala sam da je delim s njima, tukli su se, morala sam povremeno i da ih čuvam, nikad ništa nisu vraćali na mesto, nisam mogla da zovem drugarice u posetu jer bi uvek smetali, u sobi su igrali fudbal... Jedna drugarica uganula je članak kad su stavili kanap na vrata. Drugi put su podmetnuli žabu u ranac mog druga koja je izletela na času matematike. I neprestano su me tužakali. Sakrivali mi stvari, pljuvali po sveskama, jednom se Laza i ispovraćao po garderobi koju sam lepo složila za izlazak.
Čim su naučili da čitaju, odmah su se dokopali mojih dnevnika. Svuda sam ih skrivala, ali ne vredi. Pronalazili su ih kao da imaju detektore za tuđu intimu. A onda bi ih čitali i kreveljili se. Obećala sam i jednom i drugom da ih samo čekam kad budu u mojim godinama.

A kad je i njima bilo po 16 i 18 najednom mi ih je bilo žao. Izgledali su kao žalosni slučajevi, Vladan doduše lepo popunjen a Laza kao da je progutao motku. Ipak, braća su mi, mada su dosadni i nesnosni. Vladan se bolje snalazio, on je ipak sportista, ali Laza... Njegove umetničke sklonosti ubijale su me u pojam. Iz tih čuvenih dnevnika oko kojih smo se često otimali pa ih neretko i cepali vukući svako na svoju stranu, prepisivao je čitave stranice i predstavljao ih kao svoje. Jednom je moju patnju lepo iskoristio za pismeni zadatak u osmom razredu, dobio peticu i još se to čitalo svuda po školi kao najbolji rad. A nastavnica, onako oduševljena, napisala mu je ispod sastava: Zrelo razmišljanje i neuobičajeno za jednog dečaka - odlično poznavanje ženske psihologije. Bože blagi, htela sam da ga ubijem! Ali, prava je kurva, pogleda me onim svojim okicama, zavrti glavom kao loptom na šipci od vrata i prozbori najtiše što može: "Veco, ti si moja sestra, seeestraaa..." I, šta da mu radim?
Nikad me ni za šta nije poslušao, imam utisak iz čistog inata, čak i kad se slagao sa mnom. Valjda je hteo da pokaže kako je "svoj". Neka mu, zato je toliko puta i ispadao glup. On misli da je to zato što je najmlađi u kući. Stvarno je glup! Vladanu ne sme ništa da kaže, meni neće, tate se plašio dok je bio živ a pojma nemam zašto, a mama... gde on s njom da razgovara! Nije mamina maza nego muškarac. Zato je ćućorio sa društvom iz kraja.
Nerviralo je i mene kad mi drugi određuju s kim ću da se družim, ali Laza... on stvarno pojma nema. Polovina društva su mu kriminalci pripravnici, četvrtina blente kao i on, a ostatak bi mogao da se opiše kao blago retardiran. Uvek skoči kad mu to kažem, ali stvarno mi nije jasno šta sa svima njima nalazi zajedničko. Prošle godine napravili su kao neki bend, a niko pojma nema da peva. Ne znaju ni da sviraju, pa su sve radili preko nekih matrica. Ali, jedan jedini put kad sam se ponosila Lazom bilo je upravo tad - pokazao mi je svoje pesme. Iako neuko sročene u nekom civilizovanom mačo fazonu (oni kao neki žestoki momci koji beže od prozaičnosti života, sve i svja su prošli i sve iskusili...), i sve se rimuje, međutim bilo je materijala za razmišljanje. Bila sam ponosna što piše, i od one gomile tekstova koju mi je doneo da lektorišem, pesme koje sam ocenila kao najbolje - sve su bile njegove! Bravo Lazo, možda će stvarno biti nešto od tebe! Nekad, možda. Imaš neku specifičnu težinu, nisi više onaj mali usranko koji mi je kvario svaku žurku i uspevao da mi rasturi svaku vezu u nagoveštaju, i pre nego što počne.