Vi ako si imate jelo za jedenje, mi si nemamo stomaci za bacanje

Otkad sam u svojim novinama počela da uređujem i rubriku s receptima, nikad ne predlažem jelo koje sama ne bih spremila kod kuće. Doduše, ograničena sam fotkama, ali kad uspem da namolim odgovorne i ubedim ih da je bitniji dobar recept od dobre fotke, uspem i da napravim strane baš onako kako sam zamišljala. Poslednje uživanje bio je serijal, u četiri broja, o zimnici. Prvo je išla slatka, da ne prođe sezona voća, pa slana. Vraćala sam se kući i osećala miris pečenih paprika u nozdrvama, iako u Airpot Cityju provereno niko ne peče paprike.

Sad spremam specijalno izdanje za slave, i tek danas mi je postalo jasno da sam skupila i previše recepata, a plašila sam se da neću imati dovoljno da napunim 40 stranica! Šta sad da radim? Neće sve da mi stane, a ne bih ničeg da se odreknem! Uh, koja muka.
Sve me to podseća na vreme kad sam bila mala i kad smo išli kod ujaka u Vranje. Toliko obilje hrane nikad i nigde nisam videla, čak ni u velikim hotelima sa prepunim švedskim stolovima! Mala digresija: moja majka ima sedmoricu rođene braće! Bila sam dete bogato ujacima, i mislim da su oni najsvetlija tačka mog odrastanja. Ne znam da li neko može toliko da voli koliko vole ujaci. Pri tom, ja sam prvo dete u generaciji! Ako nisam najviše, najduže sam voljena. Elem, kad smo u Vranju, nikako da se dogovorimo ko će kod koga da bude, pa onako primitivno ostanemo svi na jednom mestu, kod nane i dede i najstarijeg ujaka. Pokojna nana je spremala kao za vojsku! U stvari, mi i jesmo bili vojska, poveći odred njene dece i unučadi, sa sve snajama, a vrlo često i kumovima, prijateljima i komšilukom koji nam se pridruže za stolom.
U staroj kući bila je zidana peć i ne mogu da prežalim što su je srušili. Zapanjilo me je kad sam shvatila da mnogi ljudi i ne znaju šta je to. Ako ste u toj grupi, zamislite pekaru i u njoj rerne ugrađene u zid koje odjednom ispeku po osam hlebova. Takva ista bila je i rerna u Vranju. Plehovi su se specijalno pravili po dimenzijama rerne, kako su je oni zvali - pećke, i vadili su se loparom, metalnom ili drvenom ravnom lopatom koja je samo za to služila. Kad nana izvadi pitu, ona ima 50 redova!
U takvim pećkama peklo se po vasceli dan. Trpeza, sofra kako to oni kažu, postavljala se u dvorištu, po nekoliko stolova, kao za svadbu, i dok oni na početku lanca završavaju sa supom, onima na kraju tek se služi predjelo. Deca trčkaraju unaokolo, svi razgovaraju, motaju se po kuhinji, ustaju sa stola, sedaju za sto...
Samo da napomenem da nana nije kupovala kore već ih je sama mesila, u sto varijanti. Uz nju sam naučila sve o testu, bilo je to neverovatno iskustvo. Tek kad je sasvim ostarila, počeli su da kupuju hleb, ali su svi žalili za njenim, mekim kao duša, koji se puši i miriše na nekoliko metara. Pravila je stvarno svašta, sve što duša može da zamisli. Sećam se kad smo u Nemačkoj kolega i ja ušli u pekaru i kad nije mogao da se snađe među mnoštvom peciva za koje nije ni znao sa čim je i kakvog je ukusa. Meni su se oči širom otvorile i počela sam da mu objašnjavam šta je s lanom, šta s kimom, šta sa susamom, makom... šta su ružice, kajzerice, hlepčići, mrežice... zašto je jedno belo, drugo zeleno, treće crveno, četvrto žuto... Ma, bila sam na poznatom terenu, ali prilično nostalgična. Pomislila sam: "Sve je ovo ona pravila, i to kako je pravila!"
Imala je samo jednu manu. Koliko god da joj gost jede, ona mu dodaje još. A ako je neko odbije, odmah sva skrhana pita: "Ne dopada ti se?" Sa mnom je muku mučila jer ništa nisam jela, samo slatkiše. Na kraju je digla ruke i sama mi davala koh pre ručka, ali kradom da se ne vidi kako detetu daje ono što nikako ne ide da se daje pre ručka. Donosila mi je zeljanicu u krevet, sačekivala me kad ulazim u kuću sa samsom... dovijala se kako je znala i umela ne bih li počela da jedem kao i svi ostali i na kraju je i uspela. Mila moja nano, kad bi znala koliko sad jedem, bila bi presrećna. Jednom se i zaplakala kad nisam pojela svoje parče ačak-pite, već samo kiselo mleko, da sam i ja počela da plačem. Naš duet bio je u savršenoj harmoniji. Nikad više nije spremila ačak-pitu kad sam kod njih, a to je jedna od najlepših pita. Sad je ja vrlo često spremam, gotova je za tili čas, a ukusna za medalju.

I tako, okupimo se svi kao da je neka proslava, i jedemo, jedemo... mnogo, čoveče, jedemo!
Imali smo nekog pridruženog rođaka čika-Đoku (u stvari je bio kum jednog od naših kumova), koji je voleo dobro da pojede, što se na njemu i videlo. Ponosno je šetao sa povećim stomakom ispred sebe i govorio kako "sve svoje sobom nosi" i kako je tu veliku loptu "pošteno zaradio", "veliki trud je uložio". E, taj i takav čika-Đoka, čak i on je ponekad odbijao nanino nutkanje, uz komentar: "Ama, Kosaro, će puknem!" "Kako će pukneš? Ne dopada ti se!" Kad se čika-Đoka okrene oko sebe i pogleda šta je još sve na stolu, progovara: "Vi ako si imate jelo za jedenje, mi si nemamo stomaci za bacanje!"
Tako i ja s ovim receptima za slave - imam si recepti, al' ne mož' da stane!
Izgleda da sam naklonjenija toj "vranjanskoj" strani više nego onoj "šumadijsko-nemačkoj". Dok je vranjanska strana, odnosno nana-Kosara sekla parčiće velike kao tanjir, ova druga, odnosno nana-Zaga, sve je sekla sitno, pa aranžirala kao za izložbu. Nana-Kosara je mesila, pravila pite ranom zorom da deca imaju šta da pojedu pre škole, pekla po dva jagnjeta za jedan ručak... a nana-Zaga je bila majstor za minjone, rolnice od fileta lososa, torte koje je ukrašavala figuricama od marcipana... Vranjanska strana je i supu kuvala u šerpi od pet litara, kao za veš, a šumadijsko-vojvođanska je gajila malene šerpice, tacnice, desertni escajg...
Nana-Kosara spremi divlju svinju koja zauzme ceo sto, a nana Zaga kupi pola kile teletine sečene u listiće i aranžira je kao ikebanu... Ne znam kako je biti na sredini. Valjda normalni ljudi znaju.