Beovoz ili BG:voz

Beogradski metro mnogima i dalje deluje kao fikcija, neki nedosanjani san o kome se samo priča a znaju da nikad neće dočekati da zaista sednu u gradski voz i za tili čas dođu do mesta za koje im je gradskim prevozom potrebno duplo, često troduplo, pa i četvoroduplo više vremena da stignu autobusima Gradskog saobraćajnog.
Juče sam se na nagovor kolege vraćala s posla Beovozom i - oduševljena sam! Do posla putujem najčešće sat vremena, vrlo često sat i po, a da budem objektivna, bilo je i dana kad mi je od kuće do radnog mesta bilo potrebno (samo) četrdesetak minuta. Lepo ponesem knjigu i čitam. Ako sam nedavno završila sa čitanjem neke koja je ostavila i mesto za razmišljanje o njoj, obavezno pravim najmanje dan pauze, pa u tim pauzama rešavam sudoku. Načitah se ja bogami podosta. Povratak s posla iziskuje više vremena nego dolazak, jer radim po ceo dan, pa se vraćam uveče s Novog Beograda. Sve mi se čini da su svi krenuli u centar baš kad i ja s posla. Ima mnogo mladeži koja ide u provod.
Da... izlazim uveče s posla, kao prebijena mačka, kao da sam bila u rudniku, kao da u životu ništa drugo nemam izuzev posla, a kuća mi služi samo da se umijem, pojedem nešto i prespavam. Dok sam bila mlađa, čudom nisam mogla da se načudim ženama koje zalepe lice za staklo ili im glava padne na grudi pa spavaju. Sad ih i te kako shvatam. Moj slučaj je više naklonjen ovom padanju glave na grudi, al' se prenem i zavrtim glavom. Ponašam se kao da me je neko uhvatio u nečem nečasnom, i prva reakcija mi je da namestim kosu onako nehajno, kao spustila sam glavu tek da vidim koliko mi je postojana frizura. Naslanjanje face na staklo rezervisala sam za putovanja između gradova ili država. Naravno, usta su tek malo otvorena, zbog boljeg disanja.

Čudila sam se nekad, i sve mislila: "Bože, zar ne može da izdrži tih nekoliko stanica otvorenih očiju?", a sad mi dođe da žene koje zaspe u prevozu pokrijem ili bolje namestim, da im se ne ušine vrat. Tuga i jad. Nose i cegere, usput su svratile u prodavnicu, ali koliko god da su umorne i koliko god da su u besvesnom stanju, tašnu čvrsto drže u rukama a ceger između nogu. E, brajko moj, ni mrtva ne dam ono što sam kupila, to nosim kući, za svoju decu!
Juče sam s posla izašla u pola osam ("zatvaramo" novine), i da sam išla svojom uobičajenom maršrutom: autobusi 67 ili 68 do Brankovog, pa 16 do kuće, stigla bih između devet i pola deset uveče. A vozeći se Beovozom sedela sam ispred televizora sa papučama na nogama  - u pola devet! Sve mi nešto bilo neobično.
Ko nije obavešten, za Beovoz će važiti markice, a do kraja septembra vam nisu ni potrebne - besplatno je. Manje od deset minuta trajala je vožnja od Buvljaka do Pančevačkog mosta. Najviše vremena utrošila sam da stignem do Buvljaka, i posle od Pančevačkog do kuće. Odsad idem samo ovako i na posao i s posla! Što ranije nisam počela? Dobro, nikad nije kasno.
Jedina falinka je što ima malo linija i što su pojedine stanice kao tamni vilajet, pogotovo ona pod nazivom Prokop. Jedna koleginica sišla je na njoj i kaže da se osećala kao u horor filmu sa zombijima. Kod Pančevačkog mosta je bilo potpuno drugačije - ljudi koliko voliš, i čim se skloniš s perona već si u stvarnom svetu.

Zaista je Beogradu neophodan metro. Sedamdesetih se mnogo pričalo o njemu, čak su tu i tamo kopuckali po gradu, osamdesetih još više, ali... Beograd je grad burne istorije i gde god da gurnu ašov naiđu na ostatke minulih vekova. Sad, na primer, žele da grade neki hotel na kraju Knez-Mihailove i već posle metar naišli su na rimske iskopine. Na redu su arheolozi, pa tek posle mogu da dođu građevinci. I dok u našoj prestonici nailaze na administrativne i stambene objekte iz keltskog, rimskog, srednjovekovnog perioda, u Londonu su prilikom iskopavanja naišli na masovnu grobnicu za koju se tek kasnije utvrdilo da je iz perioda kuge. Inače, londonski metro je super, pogotovo za Londonce koji žive u predgrađima. Najveličanstvenije izgleda moskovski, sav u mermeru i sa kristalnim lusterima. Međutim, boraveći često u Rusiji, prestala sam da se oduševljavam tom monumentalnošću, postala mi je dosadna. Rusi, kao i Amerikanci, idu samo na najveće, najviše, najstarije, najdublje... Dosta više s tim naj, naj. Metro jeste lep, i pre svega efikasan, ali mi je lepši onaj u Taškentu, iako nema toliko linija i nije tako brz, ali je sav u mozaicima. Metro u Pragu ostavio je, bar na mene, najturobniji utisak, kao Zona sumraka je, a onaj u Berlinu najbolje je organizovan. U Parizu sam imala utisak da sam usred Afrike, očigledno je da Francuzi nisu naklonjeni ovom vidu prevoza. U Moskvi je to glavni vid prevoza, reka ljudi je po pokretnim stepenicama koje se spuštaju u vrtoglave dubine. U tom organizovanom haosu svako zna gde ide i fascinantno deluje kad se za nekoliko sekundi isprazni stanica na kojoj je dotle bilo mnoštvo ljudi koji se kao sardine stisnuti spremaju da zakorače prema vratima vagona. Od žamora za tili čas ne ostane ništa, samo se zaklope vrata i čuje tako poznati fijuk. U Petrogradu je dubina još veća, ali je taj metro ružan i pobuđuje klaustofobiju - spuštaš se, spuštaš, spuštaš... velikom brzinom, a oko tebe samo goli zidovi i veštačko osvetljenje. Beogradski metro u nastajanju još uvek je uglavnom iznad zemlje.

Dakle, glasam za metro!!! Glasam za onog političara koji bude obećao da će graditi, odnosno kopati metro! Svaki dan gubim od tri do četiri sata na prevoz, malo li je? Jeste da čitam, ali mogu to i kod kuće.

Legende za fotke:
1. Beovoz
2. Ulazak u autobus kad nije gužva
3. Moskovski metro