Licemerje za sve pare

Koliko sam postala licemerna, to je čudo jedno! Kad bih mogla sama sa sobom da prestanem da se družim, svakako bih odjebala ovu spodobu zvanu Milja, po prezimenu Lukić. Inače, kad bih birala koju osobinu kod ljudi najmanje volim, svakako bi licemerje izbilo na visoko prvo mesto. Pa kako je onda došlo do toga da i sama postanem ono što najviše mrzim? Ne znam, nemam dovoljno pameti da odgovorim na to pitanje.
Čitam kod Charolije post o "zatvoru" koji mi je dotakao onu najtanju žicu do te mere da nisam mogla ni komentar da napišem, ali me je inspirisala za ovaj post. Ona se bori za sebe i svoju slobodu iskreno, mada možda nije toliko glasna za ljude oko sebe, ali unutra je to vrisak. Ko nije prošao kroz tu fazu, nikada nije ni imao pravu muku u životu i generalno malo zna o stvarnosti, a o "ono malo duše" ne treba ni pomišljati. Stvarnost ume da bude toliko nategnuta i opterećujuća, horor za sva čula. Ona stalno izaziva, bori se najnečasnijim sredstvima ne bi li slomila svakog ko u njoj obitava... Setih se i Sime Pandurovića - stvarno je super biti lud, gradiš svoju stvarnost i u njoj živiš. Kusaš čorbu koju si sam spremio. Ko se opire, pa bi da se uklopi a da ipak ostane svoj - kurobeca se kao Charolija ili postaje licemer kao ja.
Pre nekih osam godina, dok su još bili neverovatni redovi u pošti, a svi smo bili osuđeni da bankarske poslove obavljamo u pošti, stajala sam u redu sa gomilom penzionera u kilometarskoj koloni da promenim karticu. Meni je bilo hitno, a oni su baš taj dan primali penzije. I njima je hitno. Posle utrnuća prvo stopala, zatim celih nogu, i posle više od sat vremena dođoh i ja na red. Užasna gužva, žamor, a meni šalteruša treba da objasni šta da radim. To je procedura, čoveče!

U nekoliko navrata mi je pričala, a čula sam samo početak: "Idite u Poštansku..." i stalno sam se izvinjavala i molila je da mi ponovo kaže šta treba da radim. Po načinu na koji me je pogledala, shvatim da je pomislila kako sam gluva i nastavim da joj pomažem u tom uverenju. Ona, onako iznervirana, otme mi papire iz ruku i ode sve da obavi sama. Vratila se i ob-ja-sni-la mi ka-ko je sve sre-di-la!!! Toliko je vikala da su joj žile na vratu nabrekle do stepena pucanja. Tad sam pomislila: "Celog života sam se trudila da pokažem kako sam pametna, a ovo je prvi put da sam tu pamet iskoristila." Tada mi je bilo drago zbog toga, ali je simptomatično da sam otad sve češće počela da "koristim pamet", u stvari da postajem sve veća bitanga koja se pravi luda kad joj to odgovara. I tako dođoh do opšteg licemerja u svakoj situaciji.
Sa svima sam ljubazna, mada bih najradije nekima razbila glavu. Hvalim i ono za šta znam da ne vredi ni pišljiva boba, ali "red je", na poslu sam do te mere usavršila klovn-sistem da sam postala podvojena ličnost... Rezultat? Uopšte mi nije lakše, toliko sivih ćelija mi je ostalo da makar to shvatim.
Uljudno se nasmejem na sve glupave "šale" kad se i ostali nasmeju, ma i grohotom se smeju, kao da se utrkuju ko će bolje prokljuviti "duhovitost". Tešim se da sam se samo nasmejala a nisam se smejala, kao lakše je tako, kao bitno je da prođe, kao to je stvar vaspitanja... a u stvari je neviđena glupost koja me stavlja na mesto kome pripadam a sve mislim da ne pripadam. Sic! Kad bi postojala neka sprava koja može da prikaže stvarne misli, kao što merač pritiska pokazuje da li je neko otišao u kurac, onda bi kod mene ta spravica verovatno eksplodirala posle pet minuta. Jedno pričam, drugačiji mi je izraz lica, a šta mislim... to nikakve veze nema sa trenutnom situacijom.
Jedino sa decom i mužem imam normalan odnos, u stvari nenormalan, ali kod nas je to realno stanje stvari. Svađamo se kao na pijaci, ja kod kuće psujem kao kočijaš, tako da me oni koji me poznaju van tih okvira sigurno ne bi prepoznali.
Iskrena sam i kad branim neki stav, ali samo pred onima koji me stvarno slušaju. Oni koji mi gledaju u noge ili merkaju koliko mi je brendirana garderoba, od mene imaju samo taj osmeh model G6, koji tako lepo pristaje "vaspitanim" gospođama poput mene.