Tuga a la Čehov - ekspresivni pristup

Pre neki dan, sasvim slučajno, premeštajući knjige, u upornom i potpuno uzaludnom poslu da napravim više prostora, kroz ruke mi je prošla nevelika knjižica sa Čehovljevim kratkim pričama, na ruskom. I dok sam je držala u rukama, u kratkom vremenskom periodu od nekoliko minuta, da je s jednog prebacim na drugo mesto, znala sam da ne treba da je otvaram, međutim... borba je bila kratkotrajna ali žestoka, ipak je otvorih, tek da zvirnem... Ma šta tu, sve je kratko, šta fali da pročitam samo jednu pričicu, tek onako, da me želja mine, gladna sam onog izvornog ruskog jezika... I sve tako unapred tražeći opravdanja za nesreću koju ću, sasvim je izvesno, da napravim, otvorih ja nju kao dete koje zna da ne sme da dira tortu, pa ipak primakne prst i skine deo fila, sve nadajući se da niko neće primetiti. A ostala povelika rupa.
Da baš ne budem do kraja grešna, da to ne bude zločin s predumišljajem, nego onako, kao sticaj nesrećnih okolnosti, reših u trenutku da to bude samo jedna priča, i to priča koju ću slučajno otvoriti. Kao za đavola, bila je to Tuga, na jednoj i po stranici, nevelika ali veeelika, grandiozna. Pročitah je ja, u dahu, i... skenjah se skroz, do daske. Pored onog prelepog ruskog, nazvala bih ga čehovljevskim jezikom, u kojem svaka reč ima svoju ulogu, britka i jasna poput sečiva a istovremeno i lelujava, paperjasta; tu je i osećaj koji svako Čehovljevo delo budi u čoveku, ali u tim kratkim pričama nekako ipak najsnažnije - osećaj tuge koja preti da te preplavi, i pre nego što je iskažeš eksplodira u tebi kao vatromet. Drago ti, a nije ti drago. Lepo ti što si pročitao nešto tako lepo napisano, a teško ti na duši da ne može teže da ti bude.
Kad bih mogla da uronim u stranice i da se pretvorim u neko od štamparskih slova, zagrlila bih Jonu i tešila ga. Ili ne, ne bih ni dozvolila da mu sin umre. Ili... ošinula bih bičem obesne putnike koje vozi kočijom. Ili... ne znam šta bih uradila, ali Čehov je uradio ovako kako je uradio. I neka je. Zaslužio je karakteristiku koju mu pripisuju, da "sabija život u orahovu ljusku".
Dok nisam dovoljno dobro naučila ruski, omiljeni pisci bili su mi Dostojevski i Tolstoj. Kad sam počela da čitam dela u originalu, situacija se malo izmenila. Dok sam bila mlađa, Dostojevski je bio na pijedestalu, da bi ga u poslednjih desetak godina smenio Tolstoj. U jednom od ranijih postova napisala sam kako je na ovu dvojicu velikana gledao Tomas Man - u Dnevnicima je pisao kako je dugo Dostojevski bio glavni, da bi mu vremenom i postepeno krunu preotimao Tolstoj. Putujući za Ameriku brodom, pisao je kako sve više razmišlja o Tolstoju i da shvata kako on ima nekih "dubina" koje nekada nije mogao ni da primeti, a sada po njima roni i sve mu je mnogo bliskije. U prevodu, za pojedine stvari u životu zaista je neophodno iskustvo, mada vas ništa neće boleti i ako ga nemate, ali to ipak neće biti TO. Man kao da mi je oteo reči iz usta, a slutim da je tako i sa drugima, bar sa onima kojima je književnost struka. Međutim, ne lezi vraže, ako se nečije delo meri po tome koje emocije izaziva u vama i pogotovo koliko dugo traju, onda je Čehov - bog. Do tog saznanja došla sam tek čitanjem priča, ali - na ruskom. Profesionalni prevodioci žale se kako je njega nemoguće prevesti, on jednostavno mora da se prepeva. Kao što Englezi imaju Kitsa ili Nemci Hajnea, tako Rusi imaju Čehova. Za ostale ne znam, ali za Čehova znam - on stvarno mora da se čita u originalu, sve ostalo krade mu od lepote.

Da pomenem još jedne Dnevnike, ovaj put Maksima Gorkog, u kojima opisuje susret koji je imao sa Tolstojem u Jasnoj Poljani, u njegovoj bašti. Šetaju se njih dvojica i razgovaraju, a Čehov, po običaju, sedi na nekoj udaljenoj klupi sa Tolstojevim ćerkama, i očigledno su veselo društvo. Gorki, prilično začuđen, pita da li Čehov dolazi u posetu Lavu Tolstoju ili njegovoj deci, na šta mu grof Tolstoj odgovara: "On posećuje našu porodicu." Šetaju oni dalje, ćutke, a Tolstoj dopunjuje: "On je, znate, iskonski fin. On je - prava gospođica." Ovo je moj prevod, bukvalan, ali samo da bih pokazala kako najtananije stvari ne mogu da se prevedu bukvalno. U ruskom je reč gospođica sinonim za nešto fino, uzvišeno, čisto, otmeno... dok kod nas više ima prizvuk nekog izmotavanja. Eto psiholozima i sociolozima teme za razmišljanje - zašto je kulturološko značenje te reči toliko različito?
Kad se na primer Dostojevski čita u prevodu, ne gubi se skoro ništa, i sa Tolstojem je isto, Turgenjev možda u nekim delima gubi malo, Puškin gubi mnogo u bajkama, pričama i pesmama, ali na primer Kapetanova kći ne gubi ništa, Gogolj gubi duhovitost (verovali ili ne, on ima u delima, čak i onima što nisu komedije, humoristički vetrić koji s vremena na vreme zapahne i najozbiljniju situaciju; slično je kod Dikensa; ali se to u prevodu potpuno izgubi), a Čehov - on u prevodu gubi ono esencijalno rusko. Šteta.
I tako, pročitah ja Tugu po 3.856. put, i ne mogu da pestanem da mislim na Čehova, a raspoloženje mi je takvo da imam utisak da ću se rastočiti od tuge, i ramena me bole od osećaja da mi je na njih neko spustio okruglo podebelo džakče. Raspoloženje mi je evo već treći dan za nijansu jače od povremenih raspoloženja u trudnoći, kad sam onako puna hormona odbolovavala svaku svetsku nepravdu. Bez plakanja, ali na ivici suza. Non-stop.