Svi misle da znaju da vole, jer se "daju bez ostatka", "vole svim srcem", "više nego sebe", "više nego ceo svet"... a u stvari - mnogo je teško voleti. Treba to znati. Treba nositi to breme ljubavi s lakoćom. Ljubav je kao umetnost, za nju je potreban talenat.
Ako sam nešto shvatila za ovih sto godina što postojim, to je da ništa ne znam i da ne znam da volim. Čak i svoju decu, za koju sam do skoro mislila da obožavam, u stvari ne znam da volim - više je to onaj životinjski nagon da vam neko ne dira mladunce nego bilo šta drugo. Kad ne mogu da spavam, po pravilu sutradan njima bude nešto loše ili se desi nešto što je trebalo da se izbegne - imam ja antene za njih, ali imaju ih i drugi roditelji, bar imaju oni koje poznajem.
Naravno, volela sam i neke muškarce, voleli su i oni mene. Volela sam i svoje roditelje, ujake najviše od svih, svoje društvo, svoju školu, profesore, neke ljude čije me osobine oduševljavaju, ali... sve to nije ništa. Nije to ona ljubav koja se lako nosi i ljubav zbog koje ne bi trebalo ništa drugo da se radi.
Hrist je umeo da voli, ali ne toliko da ništa drugo ne bi trebalo da radi. I Buda je umeo da voli, ali i on je imao druga, preča posla. Vole se i mladi ljubavnici svuda na svetu, onako nesebično, kao da su prigrlili vasionu, ali to traje kao zanesenost, posle nastupaju Rakić i Iskrena pesma. Dis je voleo "sa očima izvan svakog zla", ali u omeđenoj zoni, u zoni "to je onaj život u koji sam pao i ja".
Nema više Bekima Fehmiua, a on je možda znao da voli, svim srcem, bez patetike, dostojanstveno. Kako bi on rekao: "Blistavo i strašno."
Da..nemam pojma..rekao bih da onaj koji zna da voli..da nekako mora prvo sebe da voli..ali ne u tom egoističnom smislu, ne..nego, čisto da se ne mrzi..
ОдговориИзбришиLično, sve sam sigurniji u to da sam biće mržnje :) Ne znam otkud sad pa to, i šta je reći, ali mislim da mi organizam, kako starim, sve više odašilje tu poruku. Mislim da jedna grupa ljudi (veća ili mnogo manja, nevažno) kontradiktornosti života kojima je izložena (sve u prirodi je kontradiktorno) prevladjuje stalnom harmonizacijom tih suprotnosti, te kreiranjem nečeg novog, suštinskog, a šta nastaje u samoj ljubavi. Druga, pak, grupa radi to isto, odnosno isto se suočava sa kontradiktornostima, ali ih kasnije spaja u anti-harmoniju, koja nije obična disharmonija, nego sušto Zlo. U prvom slučaju imamo energiju ljubavi, a u drugom-energiju zla.
E sad, na svijetu imamo mnoga bića. Bića ljubavi, bića gluposti, bića humora itd. Bića mržnje su, rekao bih, najrjeđa, jer ih karakteriše permanentno rastakanje same svoje sopstvenosti. Čak ni bića gluposti to ne rade sama sebi ;) Biće mržnje prvo uništava sebe, a potom energiju (antienergiju) koja se time oslobadja, i koja je ogromna, emituje dalje. Biće ljubavi, koje determiniše sama priroda te energije, upućeno je na Drugo (Drugoga, Drugu, kako hoćete), dok je biće mržnje osuđeno samo na sebe.
Elem, lupetam :) Pozdrav
Milko je "lupio" par puta u centar, ako je tu stvar uopšte moguće pogoditi. Verovatno nam i nebi bila tako interesantna, da nije tako neuhvatljiva. Ja mislim da je bar deo rešenja zagonetke u tome što je ljubav kao i svaka prava emocija - stvar trenutka. Mislim SADAŠNJEG trenutka. Sećanje je falsifikat, kao i maštanje o nečem što će tek doći. JEDINO SEĆANJE kojem verujem, je ono koje mi kaže: "ovo što mi se dešava je nemoguće zabeležiti, i zauvek će nestati kad jednom prodje"
ОдговориИзбришиZato bi ono najvrednije trebalo da imamo stalno sa sobom... Dok je nama - nas.
Inspiracija za ovaj post bila je tragična smrt Bekima Fehmiua. Napisan je odmah po saznanju da ga više nema i napisan je za nekoliko minuta.
ОдговориИзбришиBekima Fehmiua smatram za velikog glumca, bio je i dobar frajer... sve to stoji, ali kad sam pročitala njegovu knjigu još davne 2003, mada je izašla 2001. godine, shvatila sam da on ima i veliko srce. Povukao se iz javnosti 1987. godine, ne mogavši više da trpi pritisak antialbanske propagande koja je zaista bila lov na veštice, a ništa se nije preduzelo da se pomogne ni Srbima ni Albancima, samo se raspirivala mržnja. Rezultat je očigledan - svrstani smo u dve kolone, oštro suprotstavljene i tu više nema uzmaka. On se jednostavno povukao sasvim iz javnog života, dobrovoljno i dostojanstveno.
Tako je i umro, po svom izboru. Navodno je rekao kad je shvatio da je teško bolestan: "Neću da živim ako ne budem čovek kakav sam bio." Možda to nekome deluje kukavički, ali... što napisa Đorđe Kalijadis na svom blogu: "Treba poštovati tuđ izbor."
Pod uticajem sam romana "Blistavo i strašno" i ovih dana pročitaću ga još jednom.
Stvarno, ko zna da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi. A retki su oni koji ZNAJU da vole. Ja još učim tu tešku nauku i ko zna, možda je nikada neću izučiti do kraja.
Odavno jedna moja prijateljica apsorvirala tu stvar sa grljenjem.
ОдговориИзбришиSvi misle da znaju da grle.
Ali cvrc. Nije tako.
Postoje razni zagraljaji...utesni, strasni, drhtavi, dugacki, topli, prijateljski...
Tako i ljubavi.
Treba imati talenat za zivot.
ОдговориИзбришиJer neki to urade tako strasno i tako lako, i tako temeljno...a velika vecina...procerda.
Odlazak genijalnog glumca i velikog coveka...
ОдговориИзбришиljubav jos niko nije definisao.