Negledanje fudbala za pobedu!

Ko god je makar malo pratio ovaj blog, zna da volim i pratim sport, ali selektivno. Košarku, odbojku, vaterpolo... obožavam, ali fudbal mi je dosadan i nikad ga ne gledam. Naravno, izuzetak je reperezentacija. Kad igraju "naši", onda pratim i skakanje u vodu na noge sa zapušenim nosem.
Dok su još deca gledala utakmice kod kuće a ne kao sada sa društvom, zajednički smo došli do zaključka da sam baksuz za fudbal, jer - kad god sam ga gledala mi smo gubili! Neminovno je bilo da me odstrane, pa tako nisam ulazila u sobu, a ako baš moram, ne daj bože da pogledam u ekran. Koliko puta pogledam, ma samo bacim pogled, toliko golova nam napucaju. Sasvim je druga stvar sa košarkom, odbojkom i vaterpolom. Kad ja gledam, obavezno dobijamo. U skladu sa tim se i ponašamo, pa sedim i ne pomeram se s mesta. Kad je Partizan igrao u Zagrebu, a mi posle dužeg vremena u proširenom porodičnom sastavu gledali takmu, pred sam kraj, kad su protivnici vodili, a delili nas delići sekunde od kraja, ustala sam, na šta me je zabezeknuti najmlađi sin pitao: "Gde ćeš?" "U toalet, ionako je gotovo" - odgovorila sam u stojećem stavu, ali me je uhvatio za ruku i brzopotezno spustio na pređašnje mesto: "Ne možeš toliko da izdržiš, a?" Samo što sam sela, dade Kecman koš i - pobedismo!
Deluje blesavo, ali stvarno deluje. Kad smo igrali sa Ganom, bila sam sama u kući i stvarno nisam imala nameru da gledam utakmicu, ali sam, menjajući kanale, slučajno naletela na fudbal i malo se zadržala na tom programu. Posle nepunih desetak minuta Ganjani su poveli sa 1:0, a ja brže-bolje počeh opet da drndam po onom daljinskom i da psujem gde mi je pamet - kao da sam zaboravila da je to za mene zabranjeno. Posle tekme usledio je poziv od srednjeg sina: "Miljo, nisi valjda ti gledala?" Šta ću, morala sam da obećam da do kraja kupa neću gledati ni najavu za utakmice u kojima mi igramo.

I zato sam juče uredno sedela na poslu, svi su gledali fudbal, naravno, raspoređeni strateški po redakcijama koje imaju televizore, u sali za sastanke i u kuhinji. Ja - za svojim stolom, sedim za kompom, pišuckam nešto i ispravljam tuđa remek-dela. Vrpoljim se, osluškujem, ali ne gledam. Iz redakcije koja mi je najbliže čujem glasove, uzvike oduševljenja i jauke koji se smenjuju, ali se ne poklapaju sa galamom koja se čuje iz Green Cityja, restorana preko puta naše zgrade. Delovali su tako neusaglašeno, kao da gledaju različite stvari. Kasnije se ispostavilo da ljudi iz restorana bolje poznaju fudbal i da su imali reakcije primerene situaciji, za razliku od mojih kolega i koleginica. Pih!
Pred utakmicu smo u pušionici svi pravili prognoze i šta god da se desilo, bili bismo u pravu, jer su svi pomenuli sve opcije, mada je najsimpatičnija bila ona koju je pratio i interni mejl sa naslovom: Jedini način da pobedimo Nemce, sa fotkom terena nagnutog oko 45 stepeni. Jednostavno - sve mora da upadne u gol, pored lopte i nekoliko igrača koji nisu usavršili držanje za travu u slobodnom padu, ali šta mari - ako je naš gol na donjoj strani, sigurno pobeđujemo. Prošetao se i Kurir po pušionici, Kurir sa svojim grozomornim stranama, ali je sad imao pravi pogodak: Povratak otpisanih!, pa ispod toga: Ljudi, danas u 13.30 NAPADAMO NEMCE!, a iznad svega slika motora sa pomoćnim sedištem, sa Pajom Vujisićem, Prletom i Tihim koje igraju Antić, Stanković i Vidić u neobaveznom razgovoru po sistemu "op crvrc gevezn zajn". Još je Kurir napisao i - fotomontaža (toliko o tome šta misle o svojim čitaocima).
Odsedeh ja čitavu utakmicu trudeći se da savladam želju da malo gvirnem, i - stvarno pobedismo Nemce!
Nek misli ko šta hoće, ali moj doprinos pobedi nije beznačajan.
Budući da su mi gazde Nemci, odmah je usledio mejl sa vrha, sa najvišeg vrha, od glavnog glavešine, u kome nam čestita na pobedi, nada se da će se u finalu sresti naše dve reprezentacije, ali na samom kraju piše i: A sad počnite da radite, znate za koga radite. Ma, dobro ja znam za koga radim, ali da l' ti, brajko, znaš ko je pobedio u fudbalu? Naravno - mi, kao i u svakom dobrom vicu u kojem se pojavljuju Srbin, Amerikanac i Rus, ali će ovaj put da im se pridruži i Nemac. On mora da bude najgori.