Gospođe i gospodže

Nažalost, moja predstava o muškarcima iz godine u godinu sve je gora i gora. Mislila sam da su ovi mlađi od mnogo boljeg materijala i bolje pripremljeni za život od starijih, ali... Ništa nisu naučili - i dalje misle da su glavni. Tako je i na poslu i kad ih sretnete u banci, pošti, restoranu, pozorištu. Jedino što im priznajem, to je da su mnogo jednostavniji i s njima je svaki dogovor lakši, svaka komunikacija, iskreniji su...
Sestra i ja rasle smo u muškoj ulici, kroz školovanje uvek sam bila u odeljenjima gde su dečaci u većini, imam troje muške dece, firma u kojoj radim uglavnom je ženska, ali otkad sam ja došla, prima se sve više muškaraca. I tako, znam da gde god sednem uvek će oko mene biti muškarci: mali, veliki, stari, mladi, pametni, glupi, fini, prostačine... Nikako da ih se oslobodim. Pozitivno je što umem s njima i što sam jedino s njima prirodna, navikla sam se na njihovo testosteronsko društvo. Uglavnom me odmah prihvataju kao ortaka. Međutim, ipak sam ja žena i smeta mi što u ključnim momentima izbija na površinu što u stvari misle da sam slaba i da očekujem nekog zaštitnika. Ma, kakav zaštitnik! Jača sam od svih njih zajedno, mogla bih za doručak da ih pojedem. Slabiji su i fizički i psihički.
Moj muž na primer nikad ništa ne nosi jer ima teniski lakat. Bar on veruje da je tako, deluje mu onako fensi. U međuvremenu je operisao i srce, pa sad stvarno ne sme da se zamara. Zato je Milja ojačala do te mere da su je deca kad je sama prenosila regal iz jedne u drugu sobu, prozvala: Žena Rambo. I stvarno se tako osećam. Subotom idem u velike nabavke, ponesem po sedam velikih kesa i plus dve veće platnene torbe. Da li sve to donesem kući, na drugi sprat, a do kuće imam skoro kilometar pešačenja? Naravno! Ako ima nekog da mi pomogne, ne odbijam, ali ne čekam da se taj neko pojavi. A bivši muž posebna je priča. Uvek se pojavljivao samo kad treba da ostavi utisak na ostale. Tako je, na primer, dok su deca išla u osnovnu školu, dolazio da potpiše pristanak na neke aktivnosti koja ja nisam mogla da im priuštim i posle toga se gubio u vidu lastinog repa. Jednom je čak platio i prvu ratu. Ostatak završava Milja. Opšte mišljenje je bilo kako on vodi računa o svojoj deci. Sic! Od svih ljudi koje znam, on je najveća kukavica i prava pravcijata pizda. Mnogo priča, a na delu - ništa. Deci sam se izvinjavala što im je otac i što to ne može da se promeni, a ja sam se razvela i mislila da sam se izvukla. Sa takvim skotovima nažalost do kraja života ostajete u kakvom-takvom odnosu, čak i kad ne govorite s njima. I prinuđeni ste da gledate, a ništa ne možete da uradite, kako decu lažu, ponižavaju... Preostaje vam samo da molite boga da dovoljno očvrsnu i prebole to sranje koje ste im vi zakuvali.

Moja majka je iz Vranja koje je bilo (i ostalo) strogo patrijarhalna sredina, i kad je došla u Kragujevac i videla kako žene sede zajedno sa muškarcima, govore u isto vreme kad i oni, pa ih čak i ućutkaju što onako bezobrazno što zato što ih nadmudre, bila je zapanjena. Za nju je to bio šok! Inače, u porodici iz koje ona dolazi glavnu reč vodio je njen otac Svetolik. Ručak nije mogao da počne dok on sa svojom sestrom ne isprazni slanik uz hleb i rakijicu. Svi su sedeli i čekali da se završi njihov svakodnevni ritual. Uopšte nije bilo važno da li su deca (ukupno osam komada!) gladna, da li im se spava... On je bio bog u kući.
Toga naravno više nema. Ali, da li je ravnopravnost za stolom jedino merilo da je ravnopravnost polova konačno postala svakodnevica? Ili bio koja druga deklarativna ravnopravnost? Naravno da nije. Jedna moja drugarica, zagrižena feministkinja, kaže da od nečega treba da se počne, pa što ne od takvih stvari. U redu je, mislim ja, samo što je našem društvu to postalo samo sebi svrha. Žele da uvedu Zakon o rodnoj ravnopravnosti, koji u nekom obliku već postoji, na velika vrata u svakodnevni život, tako što će svuda biti zastupljen jednak broj žena i muškaraca. Rekoše, počeće od Skupštine, na šta se smrznem - zamislite još gospodža poput Pop-Lazićeve! Ona se tek kad je opomenu da ne sme da bljuje vatru uvreda i prostakluka i da gađa cipelama one koji joj se ne dopadaju... seti da je žensko, pa se brani kako je sramota šta se radi jednoj dami (!) u Skupštini. A kad je pomenula kako su je deca pitala: "Mama, da li je moguće da se ti nekome tamo čepiš?" skoro plačnim glasom, očekujući sažaljenje (jadna žena, udovica, javnost joj je zlostavljala decu...) malo je trebalo pa da počnem grohotom da se smejem. Nažalost, to je za plakanje. Ako će takve ništarije, samo zato što su ženskog pola, da zauzimaju mesta nekima koji bi se bar ponašali pristojnije a muškog su pola, onda kažem da je rodna ravnopravnost - čista glupost. Da li je svrha da se popuni broj i zadovolji statistika? U proseku, sve je baš kako treba. A u proseku, Šilja je kupio parče pustinje i jedan delić močvare, i rekli su mu da je to savršena zemlja kad se promeša. "U proseku, odlično sam prošao" - hvali se on Mikiju.
Umesto za rodnu ravnopravnost, zalažem se za pravo onih koji znaju i umeju da pokažu to što znaju i umeju, a da li su žene ili muškarci, to je mnogo manje bitno. Da li su gej, ružni, bangavi... njihova stvar.
Priznajmo, muškarcima je danas mnogo teže nego pre 20 godina, a neuporedivo teže nego pre 100 godina, i u neku ruku mi ih je žao. Zadržali bi rado taj imidž zaštitnika, jačeg pola, a na svakom koraku se sapliću i pokazuju koliko su slabi. Zaista im nije lako. Počev od obične fizičke snage, pa do umnih dometa, uglavnom su jadničci u manjini. Psihičku jačinu ne treba ni spominjati - mnogi od njih počeli bi da plaču. Ne znam za druge sredine, ali ovo što gledam oko sebe upravo je tako. Zvanično ne vode glavnu reč, ali žene imaju mnogo veća muda od muškaraca. Tolike samohrane majke mogu da se nađu jedino još u Rusiji. Ali, za tamo mogu i da razumem, ne da opravdam, jer - na skoro tri žene dolazi tek jedan primerak muškarca, pa se verovatno svaki šmokljan smatra za super frajera.

Moja drugarica Ira iz Moskve bila je udata za jednu takvu budalu - sujetan toliko da to boli, ambiciozan do neba i ubeđen da je straaašan baja. A nosi naočare debele kao staklena galanterija, poput dna od tegle za slatko, nizak, žgoljav, proređene tanke kose... Jedna spodoba u svakom smislu. E, takav jedan, koji između ostalog ni u krevetu nije bio bogzna šta (sebičan), dok su još bili u braku imao je ljubavnicu, nekom trećom se posle oženio, a ko zna kojom po redu oženio se još jednom. Na dete koje ima sa Irom potpuno je zaboravio. Ali, zato u svojoj kancelariji ima slike sve svoje dece i hvali se kako je ovome 20, ovom drugom 15... Koja je zasluga u tome što su doživeli te godine izuzev što je njegov spermatozoid bio neophodan da se začnu? I on se naziva Ocem?
I drugarice koje su mi blizu, u Beogradu i Kragujevcu, slično žive, čak i kad su u braku. Muškarci su takvi slabići! Rado bi zadržali stare privilegije, one poput mog dede, a dobro znaju da više nije dovoljno imati samo drugačiji polni organ da bi se to pravo dobilo. I tako ne znaju gde će, pa od silne muke udaraju gde stignu. Najrađe žene zovu kučkama i jedini razgovori koje umeju da vode od početka do kraja tiču se sporta i seksa, ali... seks je najklizaviji teren. Žene su se od lovine pretvorile u lovce, pa i te kako raspravljaju o umeću muškarca da ih zadovolji. A ovim našim muškarčinama nikako da se objasni da više nisu neophodni ako nisu vešti, nežni, čisti, namirisani... Kad već postoji vibrator, problema i ne treba da bude. Uostalom, seks ume da bude i te kako precenjen. A muškaraca mi je u tom smislu stvarno mnogo žao.
A tek udaja! Devojka koja mašta o udaji kao vrhuncu svog uspeha liči na prastaru fotografiju iz viktorijanskog doba. Možda ja nisam najbolji primer da drugima kažem kako je udaja jedan formalni postupak jer sam trenutno u drugom braku, ali glupavo sam postupila prvi put zato što sam mislila da tako treba (tek što sam dobila ličnu kartu), a drugi put je pritisak bio prejak: moja majka njegova majka... Kad sam se udavala po drugi put već sam sazrela do te mere da me je baš bilo briga šta će ko da misli o mom statusu (ne)udate žene. Nekad sam mislila da se mudrost stiče godinama, ali sad tek shvatam da sam bila u zabludi - sa godinama se stiče dragoceno iskustvo, ali to ne znači da nećete praviti greške. 
Iako sam se trudila da biram, i da me okruže ljudi koje cenim po ljudskim osobinama, upravo zato što sam želela više žena u svom društvu, morala sam da popustim, pa se družim i sa onima koje ideju o rodnoj ravnopravnosti i već izlizanu ideju feminizma spuštaju na tako niske grane da mi je muka. Ono što su nekada radili muškarci, sada rade one, nažalost. Izuzev rađanja, a tu su žene u prednosti (fiziološki, imaju jednu funkciju više), u svemu ostalom trebalo bi da smo ravnopravni. Zato bih počupala kosu onim "premlama" (vranjanski izraz, žene koje se prenemažu) kad očekuju da od muškarca dobiju sve a one im zauzvrat ponude samo savršeno ispeglanu kosu, veštačke sise kao balone i odglumljeni orgazam. I još se žale.