S Francuzima francuski, sa svinjama svinjski

Da li da žalim što sam svoju decu učila da svaki put kad vide nekog koga poznaju kažu "dobar dan", kad nešto dobiju "hvala", kad odlaze "doviđenja", kad nešto traže da počnu sa "molim" a istu reč upotrebe i kad žele da im se ponovi ono što nisu čuli ili razumeli... Kako stvari trenutno stoje i da sam se ispilila juče pa ne znam ništa o životu i svetu nego učim gledajući one koji me okružuju, trebalo bi da žalim. Ali, ne žalim. Možda oni nisu bogzna šta, ali su pristojni, a tu elementarnu pristojnost čovek ponese od kuće i ako joj uz to doda i malo osećaja za civilizaciju, onda je - vaspitan. U tom smislu ne žalim. Znam da je ono što me neposredno okružuje jedna ružna slika i znam da ne treba da je prihvatam kao nešto normalno, makar svima oko sebe delovala kao luda žena koja ne zna šta hoće.

Stvar je vrlo jednostavna. Kad ujutro krenem na posao, a kako nekad promenim i tri autobusa, očekivano je da proklinjem gužvu i da se patim putujući svakodnevno po sat, a nekad i sat i po vremena tamo i nazad. Međutim, nemam nikakve primedbe na radni svet koji ujutro koristi gradski prevoz. Uglavnom su svi pristojni, nema nikakvog laktanja, guranja, trčanja do slobodnog mesta. Čak vam i vozač ponudi 24 sata da čitate dok se klatite u autobusu. Doduše, poslednji autobus koji koristim je 67, ponekad i 68, uglavnom poluprazan ili polupun, tako da je pravo osveženje posle šesnaestice ili devedesetpetice u kojima se ponekad borim i za vazduh. U šezdesetsedmici ili osmici je svet s kojim sam počela da se pozdravljam, dođemo mu kao neka sekta - svako jutro ista lica. Izuzetak je mlađarija sa FDU-a koja je podskup u okviru našeg skupa, ali sva ta deca su lepo vaspitana i pristojna. 

Onda dođem na posao na kome bi trebalo da je sve u redu što se tiče opšte životne kulture. Radim u uglednoj kući, sa ljudima koji su višeg obrazovanja od prosečnog i posao u kome zavisiš od ljudi, pa bi trebalo sve društvene norme lepog ponašanja da poznaješ. Ali... Mlađe kolege, mnoge od njih, ne znaju ni "dobar dan" da kažu, a kad prolaze hodnikom očekuju da im se taj neko ko im ne izgleda važan, skloni s puta. Tako sam se jednom sudarila iz sve snage sa koleginicom koja je mlađa od moje dece. Da priznam, dosadilo mi je bilo da ona histerično razdragano mlati po hodniku (inače važi za superpozitivnu osobu i sva je slatka i nasmejana - samo odabranima), pa sam bila spremna da joj se ne sklonim, kao što nikad nisam ni uradila. Viša je od mene za otprilike glavu i po i brat-bratu duplo teža. Međutim, Milja je satkana od posebnog materijala i prošla je školu tuča rastući u muškoj ulici - superpozitivna i razdragana se zateturala i pogledala me zabezeknuto, a ja nju pogledom "što ne gledaš kuda ideš", mada i sad mislim da je bio prikladniji pogled "kako se usuđuješ da zauzmeš ceo hodnik i da mi se ne skloniš s puta?", koji nažalost nisam upotrebila. Mlada je, dajem joj priliku da iz ovoga izvuče neki nauk ako ima mozga. Videćemo. 

A druga jedna koleginica, s kojom još i koliko-toliko sarađujem, deo posla delimo, pored toga što ne ume da kaže "dobar dan" i što dobro uradi samo ono što se vidi i za šta očekuje da će joj slediti pohvale, jedno mrtvo puvalo koje se vuče po radnim prostorijama kao da je neki minut pre toga imala orgazam ili će da se sruši od nemoći (valjda misli da to deluje fino i "keksi"), takođe je imala bliski susret s mojom čeličnom građom i još čeličnijom voljom, s tim što sam ovaj put to uradila namerno. U nekom uskom prolazu vidim da mi ova metiljavica ide u susret na onaj svoj razvlačeći način, pogleda uperenog u daljinu. Ona mene, naravno, ne vidi. Ja gledam kud idem i imam poseban osećaj za ljude i prostor, što, bar se nadam, i svi normalni pripadnici ljudskog roda imaju, pa je gledam kako nailazi i procenjujem da ćemo se za nekoliko sekundi ili sudariti ili ću ja morati da se sklonim. Ali, ja nastavljam, sudar je neizbežan, ovaj put rame o rame, parira mi visinom. Bilo je smešno, ali kad se kasnije sklope sve kockice, čovek shvati da je to tužno da tužnije ne može biti. 

Prva koleginica nalik bedeviji učila je školu i u inostranstvu, njeni su "tamo neki", ali ona očigledno ima neki kvrc, možda kompleks više ili niže vrednosti ili oba istovremeno. Druga je mala provincijalka koja bi sve na svetu dala da je važna, u bilo čemu, Počela je od toga što eliminiše sve one koji njenom društvenom uspinjanju ne mogu da doprinesu. Koja budala - ne shvata da tim "uzvišenim" stavom samo može da pada, a nije dobro ni procenila ljude. Možda je ocenjivala koliko je ko bitan po tome koja mu je debljina zlatne kajle oko vrata. Bil Gejts joj ne bi ulio poverenje, ali bi zato Mile Kitić bio smešten na izuzetno visoku poziciju. Ta deca rasla su devedesetih. kad se nije išlo ni u školu i kad su društvene vrednosti bile potpuno istumbane, ali za nevaspitanje čak ni to nije olakšavajuća okolnost. Valjda su nešto poneli i od kuće, boga mu! Ko je njih vaspitavao? I ko su njima uzori? Engleski znaju, više da govore nego što znaju da ga pišu, ali srpski - ne znaju. Kad stignu interni mejlovi toliko sam zapanjena njihovom nepismenošću da se pitam kako su uopšte uspeli da završe osnovnu školu. A završili su je. Neki čak i fakultete. Zemljo Srbijo!

Da ne poznajem i neku drugu decu, da ne pratim blogove koje pišu i ne gledam kako ipak nešto rade što pokazuje da koriste mozak i da su ih kod kuće učili nekim premisama dobrog vaspitanja... verovatno bih umrla od tuge. Javno zahvaljujem Nikoli Maloviću, Aleksandru Vujoviću, Mariji Milosavljević, Ani Pintarić, Milku Grmuši, blogu nasdvoje... koji su mi ulili nadu da nismo ušli u Zonu sumraka. Čujem onu muziku, ali se s vremena na vreme prekida, hvala bogu.