Za sve postoji vreme. Je l'?

U poslednjih godinu dana svako malo po nekim sam sahranama. U stvari, taj trend odlaženja na groblje počeo je pre nekih pet godina, a u poslednje vreme baš je učestao. Sad umiru roditelji mojih prijatelja i kolega, i kao da su uhvatili neki red.
Kako sam se prva udala i prva porodila u svojoj generaciji, morala sam malo da sačekam da idem na svadbe i babine. Već sam imala dvoje dece kad je počela sezona svadbi. Deca su mi već hodala, govorila i znala da pokažu da li sam ih vaspitala ili nisam, pa su to bila skoro pa hodočašća. Toliko smo išli na svadbe, da je moj srednji sin i u obdaništu imao "venčanje". Dolazim po njega u školicu, a vaspitačica mi sva uzbuđena kaže: "Znate, on se danas venčao!" Mlada je bila devojčica sa kojom se neke dve nedelje pre toga ljubio (uhvaćen na delu), a sad su rešili da ozvaniče svoju vezu. Moje dete je tačno znalo gde ko stoji, šta ko treba da kaže, s koje strane sede mladini a s koje mladoženjini gosti... Sve je on to lepo iscenirao, i opštinski i crkveni deo. Šta će, jadan, kad je skoro svake druge nedelje bio na nekoj svadbi. Najstariji je maksimalno izbegavao sve te gužve, išao je samo kad se baš moralo. Izveštio se za izbegavanje, da je sam osmišljavao planove kod koga će da bude i šta će da radi dok smo mi na proslavi. Mislim da je njegova sadašnja odlična rečitost u to vreme počela da se kali. Imao je argumete, obrazlagao ih i... ubeđivao me.

Posle smo imali period babina, doduše te dve pojave su se dobrim delom i preklapale. Išli smo da gledamo bebe, da ih darujemo, a ne tako retko bila sam prva koja je svu tu decu kupala - pa, bila sam veteran! Onda su sledila useljenja, malo ređa ako se uzme u obzir koliko njih je počelo da živi zajedno. Moje društvo, lično moje, ne računam muževljeve prijatelje, nije bogato, pa je retko ko pravio kuću ili kupovao stan. Uglavnom su bili podstanari ili ostajali kod mame i tate "na neodređeno". Ali, bilo je i takvih srećnika koji su mogli da se pohvale kako su postali vlasnici nekretnine.
Sledi neveseli period odlazaka iz zemlje. Na tim događajima uglavnom se plakalo.
I sad - sahrane, na kojima se uglavnom ne plače, ali je tužno. Roditelji, bar većina, obično odlaze posle nekih dugih i teških bolesti, istrošite se sa suzama, pa na kraju imate neki osećaj neminovnosti koji vas pritera uza zid. U tom položaju nema plakanja. Drugo je to kad umre neko mlad ili je posredi nesrećan slučaj. Moj otac je poginuo nepunu nedelju pred moj 11. rođendan, i to je bila sahrana kao neki miting. Došle su tri škole - njegova, mamina, i škola u koju smo išle sestra i ja. Pa rodbina, pa prijatelji, komšiluk... Sećam se kako uopšte nisam ni znala šta je to smrt - nije mi bilo jasno da on sutra neće da se pojavi i poljubi me u obraz grebuckajući me bradom koja je narasla tokom noći. To je bilo nešto drugo - on je otišao kad mu vreme nije. Mama je bila ovaj drugi slučaj - bolovala, bolovala... napatila se, ali dočekala odrasle unuke.

Istini za volju, u mom slučaju nekako ništa ne ide po redu i odvija se mimo vremena i običaja. Sa dvoje dece sam završila fakultet, a treće sam rodila kad je najstariji bio u 17. godini. Ni moje ponašanje nije baš u skladu sa očekivanim. Izgleda da starim, počela sam da plačem po svadbama, a po sahranama razmišljam o stvarima kojima tu baš i nije mesto. Kad pogledam nevestinu ili mladoženjinu majku, rastočim se od plakanja, a kako znam da nije ni mesto ni vreme da šmrcam, trudim se iz petnih žila da se zaustavim i onda bude još gore - ne mogu da se zaustavim. Sve razmišljam - evo, ovako ću i ja da ženim svoje sinove. Ponovo udarim u plakanje. Kažu da je to od sreće. Na poslednjoj svadbi na kojoj smo bili, muž mi je vrlo ljuto rekao: "Ženo, sredi se..."
A na poslednjoj sahrani sam razmišljala kako sam se smejala sa majkom te moje drugarice i kako mi je bila stvarno draga. Premotavala sam film naših razgovora, njene brige što toliko pušim (kupila mi je i knjigu za odvikavanje), pitanja oko dece, radosti zbog sitnih svakodnevnih gluposti... a ta drugarica sve mi je manje draga. U stvari, nameravam da prekinem druženje. Da li mi je njena majka bila draža? Jeste! To baš i nije razmišljanje primereno sahrani. Ali, šta ću, naopako sam napravljena.
Najgori slučaj je bio na sahrani mog svekra iz prethodnog braka. Kako sam iz najuže rodbine, stajala sam tik do spomenika, a s druge strane... Na nadgrobnoj ploči piše: Marija Juhas, udata Čorba. Baš zato što je bio trenutak u kome nikako čovek ne sme ni da se osmehne, a kamoli da se smeje, ja sam, naravno, počela da se smejem. Sagnem glavu, skupim se kao čvarak, iz kaputa mi viri samo nos i - smejem se. Primirim se malo, dignem glavu, onda mi pogled opet sklizne na nesrećnu Mariju koja nije odmakla od supe i čorbe, pa opet počnem da se smejem. Sad mi ništa od toga nije smešno, čak mi je i glupo do besvesti, ali tada... nisam mogla da se zaustavim. Iskreno kajanje sam osetila kad smo se vratili kući i kad je jedan rođak rekao kako je "Milja najviše plakala" - valjda su ocenjivali ko je bio najtužniji. I još je dodao, da bude uverljiviji: "Stajao sam iza nje, sva se tresla." Užas!