Ku(r)varica

Volim da kuvam, ali stvaaaarnooo volim. Nije to poput "od svih kućnih poslova najlakše mi je kuvanje", već istinska, duboka i večna ljubav. Fraza "ljubav dok nas smrt ne rastavi" kod mene je rezervisana za šporet, da se moj dragi muž ne naljuti. Ljubomoran je na šporet i priznajem da je njegova ljubomora sasvim opravdana. Prijateljima je i rekao da ga varam - sa šporetom. Kakav suparnik! A nikad neće moći da ga pobedi. Ako nije još u ono vreme kad sam u njega gledala kao u neko božanstvo, pogotovo neće sad, kad smo omatorili i kad mi mozak služi za razmišljanje.

Dok mi male sive ćelije još nisu bile aktivirane usled zaljubljenosti, obožavala sam da ga iznenadim nekim specijalitetom. To mi je bilo najveće zadovoljstvo, barabar u rangu seksa. Međutim, kad ste sa čovekom kome je vrhunska đakonija pečenje (ne pravi pitanje da li je prasetina, jagnjetina ili jaretina) a omiljena poslastica sutlijaš, neminovno je da u jednom trenutku doživite "pljaspočelu", što kaže Zelena, i da se osvestite. Tako sam još poodavno, kad smo ostali sami u kući ceo dan, rešila da ga iznenadim i dala se na posao. Otišao on da "obiđe parohiju" (s društvom sedi u bašti kafića), a ja rešila da ga bacim u nesvest kulinarskim umećem. Spremila sam kompletan ručak kojeg se ne bi postideo ni restoran s kuvarom koji je vitez plave trake. Glavno jelo bila je patka punjena kestenom, a i krem brule mi je uspeo fantastično. Na stolu je sve bilo cakum-pakum, ali sam ja bila zarozana kao da sam prošla kroz mašinu za mlevenje mesa - prljava kosa, isflekana majica, pocepane čarape... sa sve keceljom na cvetiće. Dočekujem ga sva srećna, a on mi s vrata kaže: "Uh, što loše izgledaš. Spremi se, vodim te negde na ručak." To je bio jedan veliki "pljaspočelu" za mene - njega boli uvo za klopu, važno mu je samo kako izgledam. I ne voli što se majem oko šporeta toliko. Imala sam i opekotine, jednom na butinama poviše kolena (kad sam spasavala ćurku na podvarku, pa je prihvatila nogama da ne sklizne iz rerne na pod), i posekotine, i poplavu, i požar... Osnovna greška je što imamo različite životne stavove i što je ono što je meni najdraže, njemu sasvim nebitno.

On je čovek kome je dovoljna komatina mesa i salata pride. Dok nisam ušla u tu kuću, ni on ni njegova majka nikad nisu jeli kelerabu, artičoku, mnoge vrste ribe... Moja svekrva savršeno je pekla meso, i to je jedina stvar u kojoj sam mogla od nje nešto da naučim u kuhinji. Još je i iz vinogradarskog kraja, pa je volela vino i znala je sve o njemu. Kad je sasvim ostarila i počela da jede kao ptica, imala sam utisak da i to malo što pojede, pojede samo da bi posle ručka mogla da popije čašu vina. Kako ja uopšte ne pijem i veze nemam ni sa kakvim alkoholom, ne sećam se da sam ikad uradila sve kako je trebalo za njeno vino. Nikad joj nisam dozvoljavala da ustane ako zajedno ručamo, već sam insistirala da joj ja sipam čašu - ili stavim više vode, ili više vina, ili pogrešim vino ("uz ovo meso ide drugo vino")... Znala je, i da ne gleda, od kog je grožđa, koja je berba, s koje strane vinograda je grožđe, u kojoj bačvi je bilo... Osećala sam se kao totalni idiot, ali tu nije bilo pomoći. U početku je bila blagonaklona, ali je posle ustajala da sama sebi sipa šta treba. Valjda joj je bila manja šteta da ustaje nego da joj ja ("nemoj da se ljutiš, ali veze nemaš s vinom") pravim neke bućkuriše.

Odrasla sam u kući gde je majka mesila i kore, a kamoli hleb. I bila je majstor za testa! Kad sam se doselila u Beograd, hleb iz prodavnice bio mi je veliko razočarenje, pa sam se prihvatila posla i mesila ga kad god stignem. A moj muž nikako da shvati da mešenje hleba nije nikakva "sirotinja" već uživanje. I da od spanaća osim čorbe i pirea može da se napravi još stotinu stvari. I da ja ne "pasem" već stvarno volim rukolu, bosiljak, peršun...

Sad više nisam zaljubljena da ostavim mozak na otavu, pa sam životnog saputnika proglasila za "seljačinu", a on mene za "ku(r)varicu". Bez obzira na obostrano upućene lepe reči, funkcionišemo.

Dragi gospodine Mas,

Povodom najnovijih događaja, izjavili ste da "Srbija ne treba da se ljuti na Nemačku". Zašto mislite da se neko ljuti na Vašu državu? Ako ćemo pravo, mislim da je većina ljudi u Srbiji i zadovoljna što ste bili iskreni i otvoreno se usprotivili potpisivanju Srbije za status kandidata za ulazak u Evropsku uniju. Možda se i varam da je većina zadovoljna stavom Nemačke, ali čitajući novine, slušajući vesti, razgovarajući s ljudima iz bliže i dalje okoline, iako psuju, svi završavaju sa "ako, tako nam i treba". Ne zaboravite da je psovanje u zemlji u koju ste došli nešto kao nacionalno obeležje jer mi smo jedan necivilizovan narod koji ne ume da se ponaša, pa nam često misli i reakcije nisu u skladu. Ovde kad vidimo nekog koga odavno nismo i mnogo mu se obradujemo, obično kažemo: "Gde si ti, pička ti materina!" Neki put to propratimo i udarcem u glavu, tuđu, naravno. To je od najveće ljubavi, verujte. Trebalo bi da ste bar za toliko upoznali zemlju u kojoj službujete.

Neki su zadovoljni zbog vašeg (slovo je malo zato što mislim na Vašu državu, nikako na Vas - s najvećim uvažavanjem uvek ću Vam staviti veliko slovo) oštrog protivljenja statusu kandidata jer "nismo zaslužili i stalno nešto odlažemo izvršavanje obaveza koje smo preuzeli", drugi zato što najzad imaju priliku da postanu Murta umesto Kurte (znate za tu našu izreku: Sjaši Kurta da uzjaše Murta?) i zamene trenutnu vladajuću garnituru, treći zato što su "bili u pravu", četvrti zato što će opet nadvladati nacionalizam... Povodom ovog poslednjeg moram da vama i Vama odam veliko priznanje - ni u čemu niste tako dosledno uspeli kao u tome da se građanima Srbije EU ogadi. Inače, da će nadvladati pronacionalističke snage, što je izjavio naš umorni i poružneli predsednik (više ne podseća na Klunija, uopšte), to je jedino u njegovom govoru povodom "neuspeha" u čemu se on i ja slažemo. Briga njega za mene, Vas još manje briga, ali imam neodoljivu potrebu da Vam se obratim, bez obzira na to što ovo moje pisanije nećete pročitati, ma nećete ni znati da Vam se neko obraća. A i da ste upoznati, samo ćete se nasmejati onako kako to Vi znate, civilizovano i "blagonaklono".

Zemlja u koju ste došli nije raj, ali nije ni nedođija. Ovde ljudi poslom dolaze ili po kazni ili da se proslave. Što se diplomatije tiče, u Srbiji se diplomate proslavljaju jer smo bure baruta, pa ko uspe ovde nešto da uradi u smislu smirivanja situacije i učenja buntovnih i neartikulisanih građana Srbije pameti, onda je stvarno sposoban. Još ako na neki dokument od regionalnog značaja stavi i potpis, obezbeđeno mu je mesto i u istoriji. Gospodine Mas, vi ste to mesto obezbedili! Pamtiće se svi ugovori, sporazumi, dogovori, protokoli... koji su se desili dok ste bili u Srbiji. Što se mene tiče, bez obzira na to što Vas ne zanima, najdraža mi je Vaša izjava da ne treba da se ljutimo.

Zaboravili ste jednu vrlo važnu stvar - narod i vlast nisu isto, bar ne na Balkanu, pogotovo u Srbiji. Setite se Rumunije, pogledajte Grčku, a o Srbiji i da ne govorimo. Ako ste u pogledima naših glavešina videli razočarenje pa njima uputili da ne treba da se ljute jer, iako su vam se duboko uvukli, ipak nisu uspeli da vam dođu do srca, narod u zemlji Srbiji ništa nije ni očekivao. Slogan "Evropa nema alternativu" u međuvremenu se toliko otrcao da je postao posprdna poštapalica i u svakodnevnom govoru. Odavno je jasno da nas nećete, a ako ćemo i da uđemo u tu vašu obećanu zemlju gde teku med i mleko, jasno nam je da će to biti preko ulaza za poslugu, krijući se, samo zahvaljujući vašoj dobroj volji, velikoj empatiji za "naše dobro" i ogromnom trudu. Moraćete da se i te kako pomučite da objasnite svom elitnom društvu kako ne idemo ulicom s noževima u zubima, kako znamo da koristimo viljušku i nož kad jedemo, kako tu i tamo imamo po neko kupatilo i kako se određeni broj stanovnika koristi računarom, doduše uglavnom igrajući igrice u kojima se poeni skupljaju tako što ubijamo do mile volje.

Vaša kancelarka je jedina bila iskrena i otvoreno rekla šta se očekuje od nas, takođe je izjavila i da "Beograd dobro reaguje na pritisak", a o događajima na barikadama je izjavila da se "ne može trpeti nasilje nad nemačkim vojnicima". Jasno mi je da vi smete da koristite bojevu municiju i pucate čak i na vozilo Hitne pomoći, kao i da upotrebljavate nervne gasove i slična demokratska sredstva, ali je zaista neoprostivo da srpski divljaci prave barikade od balvana (to su oni koje je rođena vlast nazvala "ljudima s balvanima u glavi") i kamenicama gađaju vojnike pod punom vojnom opremom koji nadiru u tenkovima. I jasno mi je zašto vas i Vas uopšte ne zanima što se usred Evrope (samo geografski) živi po geto sistemu - to je tako daleko (ne samo geografski) od vaše i Vaše kuće, da i ne osećate kakva je muka izaći van četiri zida u pratnji vojnika. Bitno je da je vaš projekat "nezavisno Kosovo" uspeo (bez obzira na pravo i pravdu). Da biste nam pokazali kako se to civilizovano radi, opet se vaša blagonaklonost dokazala na delu - pregovaraćemo s Prištinom radi "normalizacije odnosa". Mi glupi mislili da ćemo stvarno da pregovaramo, uopšte nismo shvatili da samo treba da potpišemo te 'artije koje stavite ispred nas. Nismo postigli "nikakav napredak" u pregovorima. Bojim se da bi "napredak u pregovorima" inicirao novi 27. mart. Ako ne znate o čemu se radi, tad je vlada potpisala ulazak u Trojni pakt, a narod izašao na ulice i usprotivio se (bar ovaj u Srbiji). Tako su i grčki političari potpisali sve one mere štednje koje ste im predložili, usput ste Grke nazvali neradnicima i vaša kancelarka je dobronamerno preporučila da počnu da prodaju ostrva, kad ono... narod počeo da protestuje.

Ne bojte se, ovde se to neće desiti jer ste nas dobro pripremili da znamo kako je svaki bunt uzaludan. I pametni ste pa ste shvatili da nam nije potreban podsticaj sa strane da se samoubijemo - dovoljno je da pogledamo u ogledalo. Ali stvarno preterujete kad očekujete da vas i Vas još i volimo. Ne obazirite se na izreku "mrzim te ko Nemca", to je samo onako, zbog Drugog svetskog rata i masovnih streljanja, ali to ste vi ostavili iza sebe. Sad ste stegonoša Nove Evrope. Uostalom, ja prva to nikad ne bih rekla jer sam jednom šesnaestinom od vašeg roda i vaše krvi. Imamo mi i ono "prolazim kao pored turskog groblja", pa baš volimo Turke i Tursku. Najzanimljivija je "buni se ko Grk u apsu". Iako mu ništa ne vredi, ipak se buni. Tako i mi.

Pre petnaestak godina EU je bila vrlo popularna u ovoj zemlji. Pre desetak nešto manje, ali još uvek vrlo popularna. Pre pet godina popularnost je znatno opala, ali je i dalje važilo da "nema alternativu". U svetlu najnovijih događaja uopšte nije popularna, mada će Vama izgledati da nije tako jer srećete i slušate samo one koji Vam klimaju glavom na sve što kažete. I kad biste prdnuli, oni bi to proglasili za osvežavajući povetarac. Preporučujem Vam da odete na pijac u bilo kom gradu Srbije, na neki splav ili u kafanu uveče, da se prošetate Kalemegdanom, posetite neko selo, ako ste dovoljno hrabri i dovoljno ste učinili za Hašima Tačija i njegovu ekipu, posetite i getoe, pardon, srpske enklave na Kosovu... i videćete da tim ljudima Vaš prdež smrdi.

Ali zaista, bez trunke ironije, zahvaljujem vama i Vama na iskrenosti. Jedini stvari nazivate pravim imenima. Ne želim, od juče, da uđemo u EU. Molim vas i Vas da ostanete dosledni i opet nam nemetnete neke uslove za nemoguću misiju, kako bi i iz aviona postalo jasno o čemu se radi. Ako na vlast sutra dođu radikali, naprednjaci, Dveri... to će biti vaša i lično Vaša zasluga. Još jedan od razloga da ostanete upamćeni i potvrdite svoje ime u istoriji.

Postoji poslovica u srpskom jeziku koja savršeno odgovara ovoj prilici: Sačuvaj me, Bože, od prijatelja, a od neprijatelja ću se sam čuvati. I vi i Vi ste za svako poštovanje!

"Ne bojte se, dobro biti neće" (Nikola Pašić)

Deda-Sveti je puno ime Svetolik. Živeo je 92 godine, i mada je poslednje skoro pune dve godine proveo u krevetu, mozak mu je do poslednjeg dana radio neverovatnom brzinom i preciznošću. Svakodnevno je, od Prvog rata naovamo, dobijao dnevne nemačke novine, stizale su vozom. Žao mi je što ne mogu da se setim kako su se zvale, ali su imale naslovnu stranu ištampanu nemačkom goticom i bile su velike kao naša Politika. To su bile jedine novine koje dedi nisu čitali unuci, već smo ih držali široko razmaknute iznad njegovog kreveta i očiju, i posle nekog vremena bi se čulo tiho: "Okreeeni", pa bi se onda okretala nova stranica. Taj posao u vezi s dedom najviše sam mrzela zato što se posle nekog vremena ruke ukoče. Ali sam volela da mu čitam naše novine. To mi je nekako bilo kao čast jer smo samo nas nekoliko najstarijih unuka znali da čitamo. Nije mogao svako da mu saopšti šta se dešava u svetu! Znam da je moja sestra, koja u to vreme još nije krenula u školu, bila ljubomorna što i ona ne ide kod dede po pozivu. Kad su joj jednom rekli: "Dobro, 'ajde čitaj", bez ikakvog srama počela je da priča šta je radila tog dana, a sve gledajući u novine - šatro, to se desilo u svetu.

Zašto je deda čitao nemačke novine? Vrlo jednostavno, bio je nemački đak. U Kilu je završio za građevinskog inženjera, tako mu je glasila diploma, ali nije pravio ni zgrade ni puteve već - železničke mostove. I dan-danas postoji i koristi se most koji je konstruisao - kod Ristovca, i svi koji u Grčku idu vozom, pređu preko dedinog mosta. Prvi most koji je napravio bio je kod Smederevske Palanke, ali su za vreme 12-dnevnog rata 1941. taj most srušili. Naša vojska ga je zvala da im pokaže koja su najslabija mesta kako bi ga minirali.

Deda-Sveta je posle završenih studija radio u nemačkoj fabrici vagona jer su ga stipendirali poslednje dve godine kao izuzetnog studenta, pa je bio u obavezi i da kasnije radi za njih. Ostao bi on tamo, uvek je govorio da je to jedina zemlja "gde se zna red", ali se u međuvremenu zaratilo. Iz novina je saznao za atentat u Sarajevu i čim je proglašeno ratno stanje, otišao je kod direktora i rekao mu da mora da se vrati kući i stavi se na raspolaganje ratnoj komandi.
"Zvali su vas?"
"Nisu, ali... rat je!"

Ispratili su ga Nemci s poklonima (lovačka puška i Longines džepni sat) koji su i dalje kod nas, sa željama da se vrati na posao kad se završi rat. Deda je ionako imao obavezu da odsluži vojsku, pa je njegova vojna služba počela - ratom. Obuku nije ni imao. Kad su videli kako puca, odmah je dobio ratni raspored za prve redove strelaca. Cerska i Kolubarska bitka već su se završile, kao i odbrana Beograda, a njegova prva akcija bila je da dođe na Kosovo. Vrlo brzo krenulo se preko Albanije. On je bio među vojnicima koji su na jučerašnji dan, 3. decembra, krenuli s narodom preko albanskih goleti usred zime, u nadi da će ih saveznici podržati. Istorijske činjenice trebalo bi da su svima poznate (da li su?), i mada je istoriografija bezlična i samo ređa podatke, u Albanskoj golgoti čak i puko nabrajanje gde su se kretali, s kim, šta su sve preživeli, koliko ih je stradalo... pa i čisto politički podatak (a to je tek dosadno), da se srpska vlada na čelu s kraljem odlučila na ovakav očajnički potez samo da bi izbegla kapitulaciju... čak i to ima pātosa u sebi. A šta tek reći kako se osećate kad imate svedočenje iz prve ruke, od nekog ko vam je blizak?

Za nekoga ko je visok preko metar i devedeset kilaža od 45 kg deluje neverovatno. Međutim, deda-Sveta je baš toliko bio težak kad su stigli na Krf! Od njih desetorice iz Vranja koje je poznavao, preživeli su samo on i jedan mladić iz okoline. Kad su ih smestili u Ahileon, i taj drug je umro. Dobio je prvi pristojan obrok posle dugo vremena, legao da spava, i - nije se probudio. A šta su sve prošli dok se nisu dokopali Grčke! Narod je išao barabar s njima, i žene i deca, jeli su sneg, ali su birali onaj s malim crnim tačkicama - to je značilo da je crvljiv, pa će ipak nešto jesti; napadali su ih Albanci pogotovo noću i klali ih na spavanju; trampili su za parče buđave proje burme i satove; nosili su iznurene na leđima dok ne bi izdahnuli; mrtve su često zatrpavali snegom jer nisu imali ni snage ni vremena da ih zakopaju; na njihove oči ljudi su se topili i "gasile im se oči"...

Pašić je okupljenom narodu pred polazak preko Albanije lepo rekao: "Ne bojte se, dobro biti neće!"

A kad su stigli u Solun, poluživi, poluoporavljeni, goli i bosi, želeli su da se odmah vrate kući. Prvo ih je trebalo obući, pa je Francuska slala košulje i obuću (što su nam kasnije sve lepo naplatili, mislim da smo poslednje isplatili pertle, početkom sedamdesetih godina prošlog veka). Na deset belih košulja bila je jedna šarena, i umalo da se poubijaju grabeći se za te šarene košulje - na njima se nije videlo kako mile vaške. Naravno, košulje su otišle oficirima. Obuću nisu svi dobili. Deda-Sveta je nosio neke svoje čizme koje su bile bušne i s popucalom sarom zato što nisu imali njegov broj. U to vreme je obuća broj 46 bila kao danas 50.

I krene ta izmrcvarena vojska natrag, u Srbiju. Naredba savezničke komande bila je da u svaki oslobođen grad prvo uđu Francuzi (bez obzira što se Srbi bore). Međutim, Luj Franše d' Epere odgovorio je da on Srbe ne može da zaustavi. Otpisano mu je da ga čeka vojni sud. Međutim, šta bi mogli da mu zamere na vojnom sudu? Da priznaju kako su tuđe pobede hteli da predstave kao svoje? Inače, D' Epere je jedan od dvojice stranaca koje su Srbi zvali "srpska majka" - samo njega i Damad Ali-pašu (a ova deca koja ne znaju istoriju pišu svakojake gluposti po njegovom turbetu na Kalemegdanu!).

Da ne budem patetična, ali podaci govore da je stradala skoro trećina celokupnog stanovništva Srbije tokom Prvog svetskog rata. To je bilo preko 60 % muškaraca! S tolikim žrtvama mogu da se mere samo Termopili, Kosovski boj i Mojkovačka bitka, koja je inače bila odstupnica za povlačenje preko Albanije. Svesno su se žrtvovali svi oni i mislim da takvom patriotizmu i herojstvu u celokupnoj istoriji teško da išta može da parira. Ukoliko neko zna neke druge primere, neka ih napiše. Stvarno, da li u Srbiji postoji makar jedna porodica iz koje neko nije stradao u Prvom svetskom ratu?

Deda se vratio u Vranje, oženio sada devojku a nekad devojčicu koju je cupkao na krilu kad je polazio na studije, postao otac osmoro dece (sedmorice sinova i moje majke) i... bio jedan fenomenalan deda. Gradio je on tako te svoje železničke mostove širom stare Jugoslavije, a na početku Drugog svetskog rata jedan dan je proveo u Niškom logoru - uhvatili su ga posle policijskog časa. Troje dece, moja majka i dvojica ujaka, došli su pred logor i preko rešetaka počeli da ga dozivaju i plaču, a on im je ljutito pokazao da idu kući. Izašao je tako što je zatražio da ode kod upravnika logora i kad se našao s njim zamolio je da ga pusti samo da smesti decu, pa će se vratiti u logor. Upravnik se nasmejao i pitao ga otkud tako dobro zna nemački. Ispostavilo se da imaju i neke zajedničke poznanike, pa ga je pustio. Kad je izašao, vrlo ljut rekao je deci: "Albaniju prežive', a vi me tu brukate ss plakanje zbog jedn dn u logor!"
 
Kakav je bilans dedine odiseje u odnosu na našu porodicu? Deda više nikad nije jeo proju, mrzeo je sneg, u njegovoj sobi moralo je uvek da bude toplo ("smrzle mi se kosti td i još mi je 'ladno"), obožavao Grke ("da spasem jednog Grka, dušu bi' đavolu prod'o"), mrzeo Francuze toliko da nije mogao ni francuski da sluša (zvao ih je "belosvetske bitange"), uvek imao besprekorne čizme, do kraja života manično čitao skoro sve dnevne novine (i nemačke, ne mogavši da prežali što niko od dece i unuka nije učio nemački), i ostavio nam u amanet da njegovu Albansku spomenicu damo muzeju. Sad je u Muzeju Vranja, pored još nekih njegovih odlikovanja.

Svako od nas sigurno ima sličnu priču, i zato ovo nije samo priča o mom dedi u Prvom svetskom ratu, već svih naših dedâ i pradedâ. Bitno je da je ne zaboravimo, da je bez patetike prenesemo deci. Ko zna, možda će se pojaviti neki novi Zli Zagorac i opet falsifikovati istoriju.

Svi moji (sve generacije pre mene) plakali bi kad čuju "Tamo daleko", a ni ja nisam daleko od toga. Moj srednji sin bio je na ivici suza u Srpskoj kući u Krfu: "Setio sam se nane, mnogo mi je bilo teško." Nažalost, pradedu nije upoznao.

Zini da ti kažem!

Ne znam da li je uobičajeno, ali u proseku jednom nedeljno telefonom mi se javljaju raznorazne agencije koje me anketiraju za "svašta nešto razno". Pored onih neutralnih koje prave statistike koliko nas je i da l' smo živi, koje programe gledamo, da li čitamo, imamo li računar i koliko i za šta ga koristimo... kao i onih čisto komercijalnih koje ispituju da l' bismo njihove proizvode; u poslednja dva meseca stalno se kače i ove koje ispituju političku klimu, pa postavljaju pitanja da l' ste za ovog ili onog političara, šta vam smeta u programu ove ili one stranke, koje su im dobre strane (jedno od najsmešnijih pitanja) i šta mislim da su dobro ili loše uradili.

Završila sam jedan takav razgovor pre nepunih pola sata i još sam pod utiskom. Anketa se odnosi samo na grad Beograd i, između ostalog, trebalo je da ocenjujem (od 1 do 5) aktuelne funkcionere u gradskoj upravi. Samo dvojica su dobila dvojke, mada ni oni ništa specijalno nisu uradili, ali bar nisu lagali i nešto su se kurobecali da urade. Među ovima koji su prošli s nedovoljnim, mnogo mi je žao što su uopšte i dobili tu jedinicu. Bunila sam se što Đilasu ne mogu da dam nulu, a devojka s druge strane kaže mi da nula ne postoji. Ajd' sad, nek joj bude, ali ni sve jedinice nisu iste. Neke naginju nuli, neke su čista jedinica, a neke su jedan plus. U ovom poslednjem slučaju postoji nada da ocena može da se popravi. Kod ovih naših gradskih glavonja ne postoji - politički su se potpuno diskreditovali, a oni i dalje nešto muljaju. Stvarno mi nije jasno kako ovaj narod još uvek neke od njih može i da gleda, kamoli da sluša.

U jednom trenutku kažem anketarki da je glupo što mi iza svakog imena kaže u kojoj su stranci jer mene ne rukovode stranke već karakter određenog političara i njegove lične zasluge ili brljotine. A ona će na to: "Upravo su takva sledeća pitanja." Pa krene: "Da li biste pre glasali, kad se kandiduje za gradomačelnika, za Đilasa kao nezavisnog kandidata ili za DS?" Naravno, ni za jednu opciju ne bih glasala. Još veću mučninu osetila sam pri pomenu Vučića i SNS-a. A dokusurila me sa Čedom i LDP-om. Kakav je to izbor? Da l' da se besim ili da pucam sebi u slepoočnicu? Podsetilo me na onaj vic o Vranjancu kome je bilo dosta života pa je, između mnogih mogućnosti kako to da uradi, rešio da se obesi. Izabrao on tako žalosnu vrbu, nadvila se nad reku, mnogo lepa slika, i zamislio sebe obešenog u tako romantičnom krajoliku. Stavio kanapče, oprostio se u mislima sa svima suznih očiju i, umesto da skonča, vrba se savije i on upadne u reku. Počne da se koprca, da se davi, da se bori za vazduh... Kad je izašao sav mokar i izmrcvaren, opsova: "Uh, 'bem ti bešenje, 'tedo' da se udavim!"

Imala sam istovetan osećaj i povodom ove ankete. Kako su imena i stranke počeli da isplivavaju, osećala sam se sve jadnije. Bože, sve sam krš od ljudi! Nesposobni, lopuže, licemerni, kvarni kao šupalj zub i toliko uprljanih imena, da stvarno ne znam šta više uopšte traže u javnosti. Da se meni desilo kao Vučiću da izgubim na izborima, a pre toga sam izjavila kako ću se povući sa scene ako izgubim, otišla bih u neku nedođiju i pokušala da nađem smisao svog promašenog života. A tek Čeda? Bilo bi me sramota i da izađem na ulicu. Ostaće upamćen samo po "Čedinom prelazu" i "zmajevima". Naravno, pod uslovom da ne napravi više ni jedan "biser" i sebi i nama na sramotu. A Đilas? Metiljavi sadista koji je dobio grad da upravlja njime, ni manje ni više nego glavni - Beograd. To ti je kao da detetu daš skupocen kineski porcelan i očekuješ da ga sačuva, iako ga gleda kao zvečku.

Na prvi pogled, ni ova anketa nije ništa bitno različita od prethodnih, ali... Na kraju su pitanja o glasanju:
"Da li ste bili na tim i tim izborima i za koga ste glasali?"
Prenerazila sam se. Kažem joj: "To je neukusno, čak bezobrazno pitanje. Znate li za francusku izreku - sve ću vam reći, i ko mi je ljubavnica ako treba, ali me ne pitajte koliko zarađujem i za koga glasam?"
Devojka upiše: bila na izborima, odbija da kaže za koga je glasala. Pa onda doda, uz smešak: "Pretpostavljam da nećete da odgovorite ni na sledeće pitanje: Koliko zarađujete?"
"Naravno da neću. Nisam gladna, ali zarađujem malo, pogotovo u odnosu na to koliko i kako radim."

Stvarno - da li je dozvoljeno postavljati ovakva pitanja? Na stranu to što neka nisu dobro ni sročena. Nije sasvim jasno šta te pitaju. Kad sam anketarki rekla da je jedno pitanje već postavljeno, ali je bilo drugačije formulisano, ona će: "Ne, ovo je novo pitanje."
"Molim vas, vratite se na početak i pročitajte mi ono o..."
Vratila se, pa i sama priznala da je slilčno, ali nije isto: "U ovom pitanju nema Jeremića, a ovde ga ima." E, pa onda dobro. Opet se vraćamo na Trojni pakt Đilas-Vučić-Čeda.
"Da li ćete izaći na sledeće izbore?"
"Neću."

Mada, pred svake izbore pričam isto, pa onda ipak odem i zaokružim onog ko mi najmanje liči na budalu, iz čistog straha da mi sutra neki kreten ne zabrani i ovaj blog da pišem. To je izbor između davljenja i vešanja - 'bem ti bešenje.... Ionako ću da se udavim.

Podočnjake i bore zaradila sam velikim trudom

Danas je maltene nepristojno da budeš mator! Na sve strane samo neka mlada lica, i na bilbordima, i na televiziji, i na šalterima, i na poslu... Svi se bore protiv starosti, u stvari - niko ne želi da izgleda staro. Plastični hirurzi, pogotovo oni što ugrađuju filere, botoks, peglaju bore, zatežu lice... namlatiše se para. Pa onda neka podmlađivanja kiseonikom, kreme s retinolom... Ako ste mislili da sve te tretmane koriste samo žene, u grdnoj ste zabludi. Pouzdano znam da su i muškarci zahvaćeni ovim trendom, mada bi možda bilo primerenije nazvati ga histerijom.

Da se razumemo - niko ne želi da bude star, jadan, nemoćan, da mu klecaju kolena i drhte ruke, da nema zube ili škljoca protezom. Međutim, ovo je jedno veeeliko međutim, da li je baš toliko strašno ako čovek ima bore smejalice, podvaljčić, trbuščić, podočnjake? Koliko je samo vremena i truda uloženo da se dobiju, a sad ih treba ukloniti kao nepoželjne svedoke protoka vremena! Mnogo sam uložila u te svoje podočnjake da bih ih se tako lako odrekla. Stvarno! Još kao studentkinja, danju sam bila mama, a noću štreber i - zaradila sam pristojne podočnjake, ponekad i tamne. A tek bore? I za njih sam se zalagala udarnički. U stomak sam uložila manje, mada sam se trudila iz petnih žila. U sledećem životu idem na popravni, neću više da budem "ni manja žena ni veći želudac", već "i od vode se gojim".

Moja majka uvek se čudila glumicama koje se "ispeglaju" do neprepoznavanja. A kad je na otvaranju Olimpijade u Sarajevu videla Kirka Daglasa koji je izgledao kao crtani film, danima je kukala: "Što mu neko ne kaže da je postao karikatura? Jadan čovek, možda je skroz izlapeo." Jednom smo zajedno gledale emisiju u kojoj Sofija Loren (skoro pa njena vršnjakinja) fantastično izgleda, pa je voditelj, između ostalog, pita i čemu duguje mladolik izgled, na šta ona odgovara: "Tajna je u belom luku." Tu moja Mira ustane, vidno iznervirana: "Šta priča ova žena?! Toliko sam belog luka pojela u životu da bi trebalo da izgledam kao da mi je 16, a vidi na šta ličim! Pazi, molim te - beli luk! Ma nemoj!" To je inače jedina glumica kojoj nije zamerala što ima velike grudi, jer njoj "nekako stoje". A inače su joj pojam lepote bile sve neke javne ličnosti koje su bile sve suprotno od nje: Odri Hepbern, Grejs Keli, Džejn Birkin... Za Liz Tejlor je govorila: "Koliko bi bila lepša da nema ovolike sise... Ima mnogo lepe oči."

Ja inače volim velike grudi, opet po analogiji da voliš sve ono što nemaš. Ali, kad sam uživo videla Cecu Ražnatović, bilo mi je mnogo žao - setila sam se maminog komentara o Kirku Daglasu. To su tolike sise, da izgledaju kao naduvani baloni, s potencijalnom pretnjom da se otrgnu kontroli. Pitala sam se gde bi trebalo da se bocne pa da se ispumpa. A butine su joj kao tanušna ruka normalne osobe! Kako li ova žena održava ravnotežu? Ipak je očigledno održava. Ona stvarno izgleda kao karikatura, da se čovak isprepada. Suprotan primer je jedna saradnica novina u kojima radim. Upoznala sam se sa ženom - mlada, lepa, sveža kao božićno jutro. A onda je poslala fotografiju koju treba da objavimo. Katastrofa! Izgleda kao sponzoruša. Što se onoliko našminkala, jedva se prepoznaje?! U prirodi je mnogo, mnooogo lepša. I izgleda mlađe!

Ove godine punim 52 godine 25. novembra. Ne radujem se nešto posebno, euforiju sam ostavila za 60 godina. Bez ikakvog foliranja, stvarno jedva čekam da napunim 60! Zadovoljnija sam sad, sa 50, nego sa 40, mada mi je najlepše bilo od 36. do 39. godine. Sa 40 sam prvi put pomislila da sam matora i nije mi bilo pravo. Zaglēdala sam se svako jutro, stalno pronalazeći znakove starosti na licu. Podsetilo me na pubertetsko doba kad sam mislila da sam najružnija na svetu i imala 3.856 kompleksa, od toga što nemam metar i osamdeset, preko grudnjaka broj pet, do malih ušiju. Da, imala sam i kompleks malih ušiju, koji mi sad deluje smešno, a kad se samo setim koliko sam patila. U sedmom razredu sam na času šaputala drugu koji je odgovarao, a kad mi je profesor prišao, simulirajući da će mi uščupati uši, od kose nije mogao da mi pronađe to famozno uvo, pa je prokomentarisao: "Dete, je l' imaš ti uši?" Ništa strašno, samo što su me posle odrali od zajebancije. I tako sam ja, budala, stalno pokrivala uši, puštala kosurdaču i gurala je na lice. Sad kosu stalno držim iza ušiju, praktičnije je. A kad pogledam neke stare fotke, začudim se što mi vire samo oči.

U ovim godinama ozbiljnije me shvataju. Sad se pojavim kao gospođa i nema više onog očijukanja kao sa 20, 30, 40... ima, brajko, da me gledaš u oči ne zato što ćeš posle da mi kažeš kako su lepe, nego zato što si mi poklonio svu pažnju. Nije baš da mi ustaju u autobusu (nisu ni kad mi je stomak bio do zuba), ali ako stanem pored nekog deteta i malo se glasnije nakašljem, ustaje. Nisam badava bila profesor. Odmah se ova gospođa Milja uglavi da sedne, uzima naočare i otvara knjigu. Nemam više ni ona isprazna interesovanja kao ranije - da li šiške da teram na levo ili na desno, da li da obučem kraću ili dužu suknju... Šiške više nemam, a suknja je isključivo kraća. Ko misli da to nije primereno mojim godinama - nek se nosi. Meni se ovako dopada. Jedna koleginica, duplo mlađa od mene, jednom mi je rekla kako "baš i nije pristojno nositi kratko", na šta sam joj odgovorila da ne mora da me gleda, a trebalo je: "Nisam ti ja kriva što ti ne možeš da nosiš kratku suknju na te trupce od nogu." Mislila sam da to ne bi bilo pristojno, a u stvari je njen komentar bio nepristojan, plod čiste ljubomore. Nije baš da sam poludela pa nosim dubok dekolte, ali samo zato što tu nemam šta specijalno da pokažem. Noge me još dobro služe, i to je u redu.

Neke žene jednostavno - lepo stare. Iskustvo i proživljen, pun život (što kaže moj muž: "Pun paket! Voljena, volela, ima decu, radila, izlazila!") vidi im se na licu, a one i dalje zrače. Ima energije u njima, bilo da planiraju da ukisele kupus, podižu unuke ili se prijave za Mis baba. A ako i ne stare lepo, nema veze. Sitne korekcije su dopuštene, čak i poželjne, pod uslovom da ne menjaju lični opis. Ali ništa, baš ništa nije tužnije od žene koja se toliko "ispegla" da liči na jeftinu plastičnu masku, više ne može normalno ni da se smeje.

Legende za fotke:
1. Helen Miren (Elena Vasiljevna Mironova) - rođena 1945. Ako može da se naruči, ja bih da ovako izgledam sa 66!
2. Sofija Loren (dobar izgled zahvaljujući belom luku), snimala Pirellijev kalendar sa 73 godine(!) - rođena 1934.
3. Brižit Bardo - rođena 1934.
4. Lorin Bekol - na ovoj fotki joj je više od 50, a danas, u devetoj deceniji, i dalje glumi (rođena je 1924. godine)
5. Džuli Endrjuz - rođena 1935.
6. Karmen del Orefis - aktivna manekenka i u 80. godini! Svaka čast, sestro, mada svako jutro moraš da čupkaš malje na bradi. Ako je to sva muka, blago tebi!

Nadam se da će moje dojke biti OK

Kad smo u firmi pre nekog vremena imali sistematski pregled, bilo me je sramota da pokažem rezultate - savršeno sam zdrava! Krvna slika kao u drvoseče! Što reče moj muž: "To što si luda, nisu pregledali." Stvarno, jedino nismo imali psihijatrijski pregled, ali valjda bih i tu prošla. Ako bi mi baš i postavili dijagnozu, glasila bi: Živi u Srbiji. Izuzev glupavih alergija i psihotičkog stanja kao posledice života u ovoj državi, sve ostalo je savršeno u redu. Ne treba ni da pominjem da sam u našoj redakciji najstarija, po prirodi stvari trebalo bi da imam makar neku falinku, ako ni zbog čega drugog a ono bar zbog godina. Ova deca od po tridesetak i kusur godina imaju svašta: i holesterol, i trigliceride, i pritisak (neko visok, neko nizak) i svašta razno... a ja - ništa!

Međutim, kad me lekar pita za porodičnu anamnezu i kad pomenem majku, odmah me dodatno pregleda, vrlo zabrinuto. A moja majka bila je prava zdravstvena olupina. Bolesno srce, bubrezi, odstranjena dojka, otoci... Ne znam koju bolest nije imala. Godinama, u stvari decenijama, pila je lekove koji su je bukvalno trovali, da je na kraju od tolike količine otrova koja je srce držala pod kontrolom, "zaradila" i bolesnu jetru. Još kao dete navikla sam se na njene rituale s lekovima: prvi je za srce, ali je toliko jak da šteti bubrezima, onda ima drugi koji štiti bubrege ali neznatno ugrožava jetru, a za jetru - ništa. I tako, posle nekih tridesetak godina stradala je i jetra. Srce je operisala u Sremskoj Kamenici, a pre toga nekoliko puta je imala raznorazne zahvate. Poslednja hirurška intervencija bilo je odstranjivanje dojke. I mada joj je to produžilo život za najmanje deset godina, i mada je to bilo "ništa" u poređenju sa svim ostalim stvarima koje su joj radili, ipak je ta dojka bila nešto najstrašnije. Najstrašnije za nju. Do te operacije držala se kako-tako, ali posle nje kao da je odustala.

Ko ne poznaje moju majku, pomisliće da je to bilo nešto kao odricanje od svega ženskog što je nosila u sebi, ali je to daleko od istine. Poodavno je ona postala "muška žena". Nekad se pitam da li se takva i rodila. Imala je sedmoricu rođene braće, rasla je u muškoj sredini. Nasleđivala je garderobu od braće i od tog vremena pa sve do kraja omiljene su joj bile cipele na šnir, tipično muške. Ostala je udovica u četrdesetoj. Nikad nije namazala nokte, sama se šišala, nije se šminkala, oblačila se tek da joj bude toplo... Kad tako sednu majke jedna do druge, moja izgleda najneuglednije, mada je i najviša i najkrpunija, ali znam da će biti zvezda samo ako progovori. I tada se ponosim. Nije to bilo samo zbog njenog obrazovanja (profesor istorije), već i zbog toga što je bila duhovita, lepo je govorila, imala je lepu boju glasa i - uvek je imala šta da kaže. Dok je slušaš, nema tu nikakvih životnih mudrosti, ali kad se rastanete... Pamtilo se ono što je rekla.

Svi moji drugovi su je voleli i pričali su s njom ne samo iz kurtoazije. Toga sam postala svesna tek kad sam se odselila za Beograd, a mama me obaveštavala kako je moji drugovi obilaze. Dođu kod nje, popiju kafu, porazgovaraju, ismeju se... Bivši učenici su je zvali Mira Trifa i na to ime su joj sve do smrti čestitali rođendane i Nove godine. Poštar je nosio jednu torbu za nas, drugu za sve ostale iz ulice. Ali najveće iznenađenje doživela sam za 30-godišnjicu mature kad se jedna drugarica zapanjila što ne znam da je još u gimnaziji imala abortus.
"Išla sam kod teta-Mire da je pitam šta da radim, nemoguće da ti to nije rekla!"
"Nije mi rekla. A šta je tebi rekla?"
"Da sve kažem majci, ona će najbolje znati, i da nikom drugom ništa o tome ne pričam."
Čuvala je Mira tuđe tajne, umela da posavetuje, zato su joj se valjda svi i poveravali.

Bila je visoka, kao i cela njena porodica, i krupna žena, sa ogromnim grudima. Grudnjak je morala da šije jer nije bilo njene veličine u normalnoj prodaji. Kad bismo joj se sestra i ja žalile što nemamo grudi na nju, uvek bi govorila: "Ma, hajde, molim te, šta da radiš s ovolikim sisama? Deluje nekako vulgarno, a ne možeš ni da potrčiš." Na to sam joj odgovarala da bih se ja snašla. Stvarno, snašla bih se sto posto za trčanje!  I ko, bre, šiša trčanje!

E, sad je jedna od tih dojki veličine najverovatnije sedam(!) bila odstranjena, i to je delovalo stvarno očajno. Iz aviona se videlo da je falična. Naravno, kupila sam joj protezu koju je nosila samo kad ja dođem, što mi je sestra rekla u poverenju. Njoj izgled zaista nije bio važan, bez ikakvog preterivanja, ali ovo više nije bilo samo pitanje izgleda. Splasnula je s raspoloženjem što je svi čudno zagledaju, nije bilo nimalo prijatno. I kad mi tako kaže da svi zure u nju, ja je normalno pitam što nije stavila protezu, a ona, valjda kajući se što se izlanula, uvek odgovori: "Zaboravila sam, rasejana sam." Kad god bi imala neki događaj u kome je ona istaknuto lice, na primer kad je primala nagrade, moja sestra bacala se na sređivanje mame: napravi joj frizuru (trebalo je da bude frizer, pravi je majstor), našminka je, ja joj biram garderobu... ali ako je ostavimo makar na pet minuta samu, ona sve to očešlja, obriše, skine... s obrazloženjem: "Hajde, molim te, da posle kažu: 'Vidi Miru, uparadila se kao stari fijaker.' Što da pravim od sebe ono što nisam?" Ostavile smo je tako, jednostavno ništa nije moglo da se učini, želela je da bude neprimetna. Gde god sam putovala donosila sam joj garderobu (na strani ima i elegantne garderobe u ekstra veličinama), kupila sam joj i nekoliko fenomenalnih šubara, svilu da nešto sašije... A ona je sve to davala mojoj sestri ili onome ko se zatekne kod nje a oduševi se onim što je dobila.

Međutim, dojka... To je bilo nešto drugo. Moja ogromna majka posle operacije počela je da se smanjuje. Bukvalno. Od onolike žene spala je na moju visinu, bogami i na moje gabarite. Neverovatno je kako nekome mogu da se smanje i ramena. Na naše oči se topila. A najtužnije je bilo kad pita: "Sad se ne primećuje da nemam dojku, je l' da?" Primećivalo se, nažalost.

Pored svih njenih bolesti koje su geometrijskom progresijom rasle kako je vreme prolazilo, na dojku više niko nije ni obraćao pažnju. Ali, kad je kasnije toliko onemoćala da sam joj pomagala i u kupanju, nije mi dala da joj pipnem to mesto s ožiljkom, sama ga je prala. Onako slaba u ruke, polako je trljala sapunom, pa ispirala, prećutno smo imale dogovor da sve to uradi sama. Meni nije problem da za svoju majku učinim sve što treba - previjala sam je posle kateterizacije, hranila je i presvlačila pred kraj u bolnici, ali to mesto... to mesto ona ne bi volela da iko pipne, pa ni njeno rođeno dete, ni njena "prva radost" (tako me je zvala). Tuga! Najviše se kaže kad se ništa ne kaže.

Ukoliko zanemoćam kao moja majka, znam da meni neće imati ko da menja pelene i da me kupa - imam mušku decu. Možda se i varam, jedan moj drug negovao je nepokretnu babu pune tri godine. Za svaki slučaj, rekla sam deci da me puste da umrem ako ne budem ni za šta, izuzev ako budem primala neku veliku penziju. Naložila sam im da me u tom slučaju održavaju u životu kako znaju i umeju ne bi li trošili pare što duže. A da li sam išla na mamografiju? Nisam. Znam kako se obavlja samopregled, pokazao mi je lekar. Da li je išla moja sestra? Nije ni ona, mada je "povukla" na mamu u svemu izuzev u veličini grudi: visoka je, preskače joj srce, ima slabe kosti... Moraćemo to da obavimo. Obavezno.

Ovaj post posvećujem svojoj majci Mirjani Trifunović, i svim majkama na svetu.

Kao i svaki pošten neurotičar

Dođe tako neko smutno vreme kad je loše ako ti je dobro. Najbolje je to sročio Bulat Okudžava koji je vreme Staljinovih čistki okarakterisao: "Samo nepošteni ljudi tada nisu bili u logoru ili ludnici."

Sećam se jednog starijeg bračnog para koji su prema meni kao detetu bili vrlo dragi, ali moja nana nije mogla da ih smisli i uvek se ljutila što uzimam kolače od te gospođe. Nisam znala kako da je odbijem, uvek sam bila u čudu što im se nana smeška i porazgovara s njima kad ih sretnemo, a zvala ih je šljamom kad bi pričala sama sa sobom. Jedino obrazloženje je bilo: "Obogatili se tokom rata, a kad je došlo oslobođenje, odmah postali komunisti." S ove vremenske distance ne bih da ih osuđujem što su se učlanili u KP (borba za opstanak), ali za ovo što su se obogatili tokom rata stvarno nikad neću razumeti. Verovatno i jesu bili šljam. Znam neke koji su se dobro obogatili tokom devedesetih kad je bilo skoro pa nečasno da se dobro hraniš, imaš sebi da kupiš šta hoćeš i još - putuješ. Moj bivši muž je izjavio da je to bilo najbolje vreme za posao(???!!!).

Sad, na početku druge decenije 21. veka, svi nešto pametuju i jedni druge svrstavaju u kolone po kriterijumima "nisi naš, a-ha, njihov si". Pri tom je podela vrlo prosta: Jevropljani i nacionalisti. Ne dao bog da dirneš Čedu, odmah te svrstaju kod Dveri. Ako kažeš za crkvu da je čir na dupetu ovog društva, u opasnosti si da te proglase za izdajnika zemlje. A ako ćemo pravo, kad bismo samo pažljivije slušali šta ti ljudi govore, pogotovo šta rade, kao i kad bismo počeli da mislimo svojom glavom, shvatili bismo da je Čeda budaletina samo takva, Dveri najobičnije anarhističke bitange, a Crkva zločinačka organizacija koja ni porez ne plaća (po čemu se oni razlikuju od novopečenih tajkuna?) i govori jezikom mržnje (podstrekavala na divljanje protiv Parade ponosa prošle godine). I tako redom.

Čeda je na primer izjavio da nas Kosovci samo "sukobljavaju s onima s kojima ne smemo da budemo u svađi", što me neodoljivo podseća na vic: On me jebe, a meni neprijatnooo... Bitno je da nismo u sukobu, neprijatnost može da se izdrži. Imao je i biser kako su se Kosovci mnogo osilili, za šta je kriva vlast u Beogradu jer ih u tome podstiče, a to nas usporava na putu ka Jevropi. To što ti ljudi brane svoje kuće, na kraju krajeva i njegovo dupe, to uopšte nije uzeo u obzir, već jedino: To nas usporava da postanemo civilizovana zemlja. Pa, dobro, Čedo, tebe nek jebu, možda ti neće biti ni neprijatno, ali ja bih da se branim i da im ne dozvolim da me jebu - sad je to aktuelno, o Evropi ću da razmišljam kad vidim da sam pretekla u jednom komadu.

A Dveri? Ista priča, samo druga strana. Da idemo pa da se bijemo, pa da rascopamo glave jedni drugima... Hvala, braćo (tako se oslovljavaju), ali mislim da nismo iz istog filma. I, molim vas, nemojte da govorite u moje ime nikad više. Nisam vam dala dozvolu.

Kad god se desi nešto loše u belom svetu uglavnom se svi solidarišu, skupljaju priloge, pišu peticije, mnogo se brinu... a kad u svom dvorištu imaju pravu ljudsku dramu, odbijaju da je primete - to im nije u interesu. Otkad je postalo seljački i prostački da reaguješ na ljudsku patnju? I još pride sve to što se dešava njima već sutra može da se desi i tebi. Da li je moguće da su Jevropejci toliko prodali duše?   

Ako budem imala unuke i ako budu čitali ovo, neka znaju da im je baba uvek mislila svojom glavom, koristila oči i uši i sive ćelije, i nije se nikad i ni za šta prodala, pa neće imati zbog čega da se stide. Što sam postala neurotična, to je bila moralna cena života sada i ovde. Kad porastu, shvatiće da je poštenije biti lud, ukoliko ih roditelji budu vaspitali kako treba. I nek čitaju Okudžavu, još bolje da ga slušaju.

P.S. Nije greška - Kosovci. Ko zna razliku između Kosovara i Kosovaca? Pitanje je lingvističko.