Nagrada

U poslednje vreme stalno mi se dešavaju neke bezvezne stvari, pa i neprijatne. Da li na žalost ili na sreću, skoro da mi je fantastično zbog toga - ako ni zbog čega drugog, a ono makar zbog osećaja da sam svoj na svom - teren mi je savršeno poznat. To vam je situacija kad stalno odlazite kod tetke koja vas u suštini nervira i nije baš da se razumete i s pola reči, ali... tetka vam je. Volite je. Vaša je. Kod nje vam je kao u svojoj kući - možete da se izdeknete na krevet, da budete neraspoloženi, da budete euforični, da budete kakvi god hoćete, da pojedete nešto, da se požalite tek da skinete teret s duše iako ništa konkretno nećete da postignete...
I sad, tom mom mazohističkom stilu života desi se neka nagrada! Amarilis, iako si mi potpuno razrušila koncepciju očekivanja u narednim danima, ipak si me obradovala. I te kako si me obradovala. Kod tetke je lepo jer je toplo. A kod ove tetke, roda najrođenijeg, toplo je oko duše. Jedan cmok posred obraza!
Kako i ja treba da predložim postove koji su mi se u poslednje vreme dopali, i nagradim ih, opet zapadam u paniku jer mi je teško da se odlučim samo za pet. Naravno, moji predlozi nisu poređani kvalitativno. Pa, da počnemo (priroda uglavnom sve radi sama):
1. sa ovog bloga se ne zna koji je tekst od koga bolji, ali u poslednje vreme ovaj je ostavio najveći utisak na mene;
2. malo sam se rastužila, ali sam se osećala kao posle dobre knjige koju sam pročitala u jednom dahu posle ovog posta;
3. mnogo volim ovaj blog (dobronameran, neposredan, interesantan...), a kako bi trebalo da izdvojim jedan post, neka to bude poslednji, stvarno je upečatljiv;
4. verovatno nikad neću upoznati autorku ovog bloga, ali imam osećaj da smo u nekoj kosmičkoj vezi, ni sama ne znam zašto, možda i zbog ovakvih stvari;
5. mislim da bi autor ovog bloga trebalo da se posveti izdavanju svojih kratkih priča, sve su poput malih remek-dela, ali ova mi je nekako posebna - bila je to priča posle koje sam počela redovno da pratim ovaj blog.

Svi koji ste pomenuti, samo da znate - dobili ste nagradu! Dodelite je i vi nekim drugim ljudima.

Sutra ću se, naravno, setiti još najmanje pet blogova koje je trebalo da pomenem! Ali pozitivnu energiju sam zaista osetila - hvala ti, Amarilis!

Kad kola krenu nizbrdo, pusti ih da se slome

Pre nekog vremena Elektra je na svoj blog postavila post s naslovom Dokle više, a sad sam i ja htela da stavim isti. Ali, hajde da je ne imitiram, mada sve nešto mislim na nju ovih dana ponavljajući u sebi - Dokle više.

A da me je poteralo, poteralo me. Doduše, retko šta se odnosi na mene lično, ali i te kako osećam na svojoj koži sve što se dešava u poslednjih mesec dana.
Za početak, para nema ni za lek, a troškovi se samo uvećavaju, i to troškovi koji su neizbežni. Neizbežno je da se ulaže u svoju decu, u njihovo obrazovanje i zdravlje, bar ja tako shvatam. Nije to u onom fazonu da li ću moći da kupim čizme od 30.000 a fantastične su, već da imamo osnovno, da jedemo, obučemo se i platimo račune kad se obrazujemo i sredimo životni prostor da se osećamo kao ljudi. Nije mi prvi put da sam bez para, i znam da ću se snaći, ali problem je zahvatio sva polja našeg porodičnog bitisanja, da sam odmah pomislila: "Počelo je!" Znate ono: kad krene, krene. I naravno, sledeća stvar, kao da sam je prizivala, bila je ono najgore što može da se desi - zdravlje. Muž mi je imao tešku operaciju.
On je bio ni živ ni mrtav pre i neposredno posle intervencije, što ne treba da čudi jer su muškarci u bolesti mnogo slabiji nego žene. Fakat! Međutim, onog trenutka kad su stigli rezultati u kojima piše da se sve završilo kako treba, on je počeo da se ponaša kao da ništa nije ni bilo. A meni baš i nije svejedno, latentna opasnost da se ponovi i dalje postoji. Strepim toliko da smo sad u situaciji da ja (ja!) njega nerviram što se brinem. Skoro da je počeo i da me teši. On se ponaša kao dete koje je izbeglo kaznu zbog lošeg ponašanja (čitaj: burnog života) i sad je sve puj-pike-ne-važi. Idemo ispočetka. Gledam njega pa se mislim kako muškarci, uglavnom svi, nikad i ne izađu iz puberteta. Moj čovek je definitivno adolescent od sto godina.

Onda je srednji sin doneo četvrtu platu. Smejurija! To je toliko mala plata da je skoro uvredljivo. Mislila sam da će se sa probnim radom mizerija završiti, ali bogami neće. Ponašanje rukovodstva, da ne kažem menadžmenta je takvo da svi treba da budemo srećni što uopšte radi, i to radi posao koji voli. To je jedino pozitivno, pored toga što ide na posao pevajući jer ima super ekipu kolega. Zavidim mu na tome. Ja na svoj posao koji volim idem teških nogu, ostajem na poslu u proseku skoro deset sati, radim kao konj (bukvalno pokrivam tri radna mesta)... o kolegama neću ni da pričam, ima ih svakakvih, ali sigurno ne odlazim srećna kao on da se vidim s njima. Samo pomisao na platu koju ću da dobijem na vreme sprečava me da vrištim iz sveg glasa ili nekog dobro izbubecam. Prvi razlog je nepismenost, a tek posle sve ostalo. Inače, kolege mog sina izdržavaju roditelji isto kao i ja svoje dete. To samo u Srbiji postoji. Da sam ga zaposlila preko veze i postavila ga na neko mesto na kome će da šefuje a da pri tom nema veze sa životom, primao bi platu a ne uvredljivu sumu. Neka, bolje je ovako - sam će da se dokazuje i sam mora da se izbori za sebe.
I, ne lezi vraže, znam da mora da se desi i treća stvar - pokradeni smo! Nemamo mi pare, ali imamo neke druge vredne stvari koje više ne mogu da se nadoknade. Naravno, sve je prijavljeno policiji, ali to je tek reda radi, da se smiri savest. Ono što je nama uzeto, može da se proda samo negde van zemlje, i skoro sam sigurna da će naša policija tome ući u trag. Kako da ne! Ako ništa drugo, lopov nije obična džukela, zna da ceni vredne stvari.

U toj opštoj nervozi, sednem da pišem na blogu o Vladanu Đorđeviću, jednom od ličnosti za koje je sramota što ih niko ne zna, ali kako me krenulo taj post nigde se nije pokazao da je objavljen. Ni na jednom od blogova koji me prate! Eh, sad - zašto baš post o Vladanu Đorđeviću i zašto baš da o njemu nema nikakve objave... Hmmm...
Ima jedna ruska poslovica koja kaže - Kad kola krenu nizbrdo, pusti ih da se slome. U tom maniru, krenem i ja da doprinesem opštoj propasti, pa presavijem tabak i napišem koliko radim, šta radim, i da u skladu sa tim tražim drugo zvanje, duži godišnji odmor i veću platu, mada sam za treći zahtev stavila i ogradu "kad se steknu uslovi". Nisam bila patetična, nisam bila ljuta, bavila sam se samo faktima i sad čekam odgovor. Da me nije poteralo, izigravala bih budalu ko zna još koliko, ali... kola su krenula nizbrdo... pa nek se slome. E, tad krećemo ispočetka.

Vladan Đorđević - čovek za sva vremena

Ove godine navršilo se 80 godina od smrti Vladana Đorđevića, svakako znamenitog čoveka za srpsku istoriju, a nisam baš nešto primetila da je to negde propraćeno. Stariji Beograđani još uvek potez od Žagubice do kraja Novog groblja zovu Vladanovac, a da ih pitate zašto, pitanje je da li bi znali. Istini za volju, i ja sam to saznala tek kad sam polagala ispit za turističkog vodiča, i to za razgledanje Beograda. Nisam mogla da verujem koliko stvari nisam znala! A budući da uvek idem do kraja, i kad se završio taj ispit, kopala sam i dalje o nekim događajima i nekim ličnostima koje makar Beograd nikako ne sme da zaboravi. I nikako mi ne ide u glavu zašto ovaj čovek, kao i Dimitrije Vozarović, nemaju ni sokače, a da ne pričam što su sigurno zaslužili makar pristojnu ulicu. Vozarović je zaslužio i školu, i to u Zemunu, ali neki drugi put ću o njemu. A što se tiče gdina Vladana Đorđevića, vodovod ili neka gradska elektrostanica trebalo bi da se zovu po njemu. Što da ne i gradska čistoća? Sad se zove - Gradska čistoća, a baš bi joj lepo pasovalo da ima i dodatak - Vladan Đorđević?
Zašto baš ove gradske službe i zašto baš u Beogradu? Zato što je on zaslužan za njihovo postojanje!
Vladan Đorđević je bio lekar, i to hirurg, ali i predsednik Vlade u vreme Aleksandra Obrenovića, kao i ministar prosvete, vera i privrede, ali je isto tako bio i gradonačelnik Beograda, i to onaj koji je uveo gradski vodovod i kanalizaciju, uličnu rasvetu, sredio Savski kej (Savamala), sa Tašmajdana izmestio groblje na svoje imanje (otud naziv Novo groblje iako je poprilično staro), kaldrmisao ulice, sredio da grad bude mnogo čistiji... Malo li je?
Na Vikipediji ima dosta podataka o njemu, što me je prijatno iznenadilo, ali uglavnom su samo faktografski poređani. Kao i u ostalim slučajevima sa Vikipedijom, moguće je i da neki od njih nije tačan, zato ću se ograničiti na svoje sećanje iz vremena kad sam bila fascinirana ovim čovekom.
Rođen je u Beogradu, u samom centru, sadašnjoj Vasinoj a nekada Gospodarskoj ulici, od oca Đorđa, sanitetskog lekara u srpskoj vojsci, Srbina, i majke Marije, rođene Leko, cincarskog porekla. Ta porodica Leko dala je mnoge znamenite ljude. Nažalost, majka je umrla kad mu je bilo samo sedam godina, pa je njegov otac otišao u Sarajevo i tamo otvorio apoteku. Vratili su se u Beograd zbog školovanja malenog Hipokrata. Otac, iako Srbin, poreklom je iz severne Grčke, pa je sinu na krštenju dao ime Hipokrat, ne Hipokrates, kako bi bilo originalno grčki. Očigledno je da su mu roditelji namenili poziv lekara. Tek na maturi, i to na nagovor Đure Daničića, mlađani Đorđević promenio je ime u Vladan, po drugom delu svog krštenog imena: kratija - vladavina.
Još jedan znamenit čovek igrao je veliku ulogu u njegovim mladićkim danima - Josif Pančić, pod čijim je uticajem upisao studije medicine u Beču, a kasnije specijalizirao hirurgiju. Bio je prvi školovani hirurg u Srbiji! Kako bi se usavršio, zatražio je dozvolu od Srbije da učestvuje u radu saniteta tokom Francusko-pruskog rata. Ne samo da se usavršavao, on je i osnovao ratnu bolnicu, što mu je donelo čin. Mlad a ovenčan slavom, vraća se u Beograd i počinje da radi kao privatni lekar, ali ne zadugo. Zavist čaršije na njegovom bogatstvu (kao da se ceo Beograd lečio samo kod njega) primorala je generala Belimarkovića da ga skloni u srpsku vojsku kao vojnog lekara i - postaje prvi sanitetski pukovnik. Da se ne zaboravi, osnovao je i Srpsko lekarsko društvo! Pokrenuo je i časopis Arhiv, koji izlazi i dan-danas! Takođe, jedan je i od osnivača Crvenog krsta u Srbiji! Naravno, učestvovao je u međuvremenu u svim ratovima koje je Srbija vodila.
E, sad, ovo je prelomni trenutak - postaje lični lekar kralja Milana. U to doba počinje da se bavi i politikom. Za početak, postaje gradonačelnik, a posle ministar prosvete i privrede. Bio je i diplomata - poslanik u Atini pa u Carigradu, današnjem Istanbulu. Opet se vraća u Beograd, ovaj put na mesto ministra inostranih poslova, i u to vreme tesno je sarađivao sa Stojanom Novakovićem. Čitala sam njihovu prepisku - ne zna se ko bolje piše, a očigledno obojica imaju mozga. Doduše, tada su počele da se zakuvavaju stvari na Kosovu, a on je predvodio albanofobiju. Ponešto o tome možete naći ovde. Da je bio vredan diplomata, bio je. Da je mnogo uradio za Srbiju, uradio je. I zašto se o njemu tako malo zna?

Iza Upravne zgrade Kliničkog centra Srbije nalazi se njegova bista. To je nova, postavljena 2004. godine, jer je sredinom osamdesetih stara nestala. Govorilo se da su to uradili navijači... u šta ne verujem, ali ko će ga znati. Što bi navijačima smetao doktor Vladan Đorđević?
Sa abdikacijom kralja Milana nije prestala politička aktivnost gdina Đorđevića. Kralj Aleksandar, kome je bio i učitelj (kažu da je zbog njega pisao i istorijske romane!), postavio ga je za predsednika Vlade! Ali, ovaj energični lekar dao je ostavku na sve funkcije kad se kralj venčao s Dragom Mašin. Iz novinskih napisa tog doba stiče se utisak da se cela Srbija radovala kad je otišao s vlasti, stalno je nešto "izmišljavao". Draga Mašin ga nije volela, a nije ga volela ni kraljica Natalija. U Beogradu se pričalo kako je lično pocepala neki akt kojim je Vladanu Đorđeviću kralj Milan davao viši čin. Baš nezgodno - izgleda da nije bio u milosti ni jedne ni druge strane, što ne treba da čudi jer je Vladan Đorđević ostao upamćen kao čovek koji uvek kaže šta misli, a pri tom ne bira baš reči, da je bio drčan, petljao se u sve što mu padne šaka, nervirao sve političare i dvor... Na početku karijere, kad nisu mogli da izađu s njim na kraj, postavili su ga za predsednika opštine, a prvo što je uradio bilo je da rastera birokrate! Ono što je tim potezom uštedeo, trošio je na komunalne poslove, i još preko toga uzimao pare iz gradskog, pa zatim iz državnog budžeta. Kad su videli da ga nisu skrajnuli, "oterali" su ga u diplomatiju da im je daleko, ali i tamo je pokrenuo mnoga pitanja. U svakom slučaju, uzdrmavao je sve čega bi se dotakao. Njega nisu volele ni beogradske domaćice jer je uveo stroge kazne za one koji ne čiste travu ispred kuća, kao i za ostavljanje i bacanje đubreta nasred ulice. Gde si, Vladane, sad?
Posle Majskog prevrata vraća se u Srbiju, ali naviknut da svakom skreše u brak, dopao je i zatvora. Fotografija koju sam okačila upravo je iz zatvora 1906. Još jednom je bio u zatvoru, od 1915. do 1918, kad je bio interniran negde u okolinu Beča. A sve je počelo tako što je nekom austrijskom oficiru na pitanje ko je, odgovorio kočoperno: "A ko si ti, bitango, da me to pitaš, a ne znaš ko sam ja!"
Iako mu je žena, Paulina Britner, ljubav iz studentskih dana, rodila petnaestoro dece, ostalo ih je samo četvoro, i preko dece je povezan sa porodicama Vlastari i Deroko. Najstariji sin Milan poginuo je u Dubrovniku u Prvom ratu; kćer Mara udala se za Dimitrija Vlastarija u Carigradu i imaju brojno potomstvo; a najmlađa Natalija udajom je dobila prezime Deroko i takođe ima brojno potomstvo. Sa prezimenom Đorđević ostali su samo potomci njegovog sina Aleksandra koji je živeo u Francuskoj i oni su svi ostali tamo. Imena su se smenjivala: Aleksandrov sin zvao se Vladan, a Vladanov Aleksandar. Koliko znam, direktni potomak je neki Šarl Đorđević (možda je u međuvremenu promenio prezime), koji je bio pozvan na otvaranje biste svom pretku u već pomenutom parkiću iza Upravne zgrade Kliničkog centra Srbije. Ne znam da li je došao.
U Istanbulu sam u muzeju videla fotografije sa venčanja Mare Đorđević - htedoh da padnem u nesvest: ceremoniju predvode tri grčka patrijarha! I sam sultan Abdul Hamad prisustvovao je svadbi! Bilo je poznato da ga je sultan obožavao, a i zet je bio poznati bankar, pa nije ni neobično što je sve bilo velelepno. Svadbeni ručak ličio je na Vaseljenski sabor, onako u društvu carigradskog, antiohijskog i jerusalimskog patrijarha.
Ipak, meni je najzanimljivija pričica o časopisu Otadžbina koji je o svom trošku izdavao sam Vladan Đorđević. To je bilo utoliko čudnije što je bilo poznato kako ovaj čovek voli da uživa i prilično troši na ta svoja zadovoljstva. Ali, poklonio je poveliko imanje gradu koji je toliko voleo, a časopis koji je smatrao za pitanje časti, sam je finansirao. Da bi nekako skrenuo pažnju javnosti na njega, pozvao je Đuru Jakšića, koji je bar po oštrom jeziku i kočopernosti bio tako sličan Đorđeviću, mada nije i po veštini da nešto praktično postigne, pa mu u kafani Dardaneli (na mestu današnje Palate Albanija) ponudio sledeći posao: "Gospodine Jakšiću, mnogo sam se istrošio, nemam para da vam platim, ali 'ajde vi meni da napišete neki stih koji će biti zaglavlje tog novog časopisa, onako nešto da bude jako, i da u svakom Srbinu probudi ponos. A ja ću vam platiti ovaj ručak." I tu, za kafanskim stolom, za nekih desetak, petnaestak minuta, na afiši kafanskih novina, napisa Jakšić svoju čuvenu Otadžbinu. Bez prepravki, bez mnogo mozganja, direktno iz duše i srca. Posle jela koje je dobro došlo Jakšiću golom kao pištolj, Đorđević je deo novina pocepao i odneo u štampariju. A na tom papiru: "I ovaj kamen zemlje Srbije, što preteć nebu dere kroz oblak..."
Sastala se dva genija!

Dadilja je glavna

Danas je svetski Dan jezika i pismenosti. Znam da je u septembru, ali nisam znala datum. Na njega me je podsetila koleginica koja mi je poslala poruku: Ćestitam ti svecki Dan pesmenosti! Inače, profesor je, vrlo cenjen, radi i druge stvari koje ne mogu da otkrivam da se ona ne bi otkrila, ali sve to što radi veliki je kompliment njenoj stručnosti. I gledam onu poruku, pa se prvo smejem, a onda mi je tužno što vidim da se iz svoje kože ne može - htela je da bude "nepismena", a ipak je stavila Dan velikim slovom, da se vidi da je to neki praznik. Trebalo je i to da ostavi malo. Za nju je ovo vrhunac nepismenosti, mora da se mnogo namučila, možda i više nego da napiše recenziju neke gramatike. Slično je bilo i sa Srđanom Dvornikom, prijateljem sa fejsa, Hrvatom. I on je hteo da bude "pesmen", ali mu nekako ne ide. Svaka struka ima svoje interne, ali i devijantne pošalice koje drugima nisu smešne, a ponekad nisu ni razumljive.
I upravo danas, na poslu velika polemika oko teksta u jučerašnjim novinama o crtanim filmovima koje gledaju naša deca, a sa hrvatskim su prevodima. Odem na sajt, pogledam komentare i naježim se. Onda odem na blogove i tamo pročitam post koji me začudi ništa manje. A pravo da vam rečem, istina je na sredini!
Činjenica je da mala deca, do tri godine, mada neki psiholozi smatraju da je i to rano, ne bi trebalo da uče nijedan strani jezik ako žele da izgrade dobru govornu kulturu na maternjem jeziku. Posle toga, poželjno je da odmah počnu sa učenjem još jednog jezika i tada sve može da ide uporedo, ali i da se uočavaju razlike. Meni je samo jezik struka, ne i psihologija, i jedino što mogu sa sigurnošću da tvrdim u vezi sa ovom problematikom, jeste da deca imaju užasno slab vokabular, a najgore sam se osećala kad se ispostavilo na osnovu testova da su beogradska deca na samom dnu po bogatstvu rečnika. Oni "valjaju" nekoliko stotina reči, a književno pravilnih je bilo tek oko dve stotine. Zar to nije užas!

Da bi se postiglo leksičko bogatstvo, sa decom je potrebno pričati i pričati, čitati im i čitati... Meni lično je neshvatljivo da učenici sedmog razreda jezik polome kad treba da pročitaju neku narodnu pesmu. Bila sam u ozbiljnom iskušenju da im zadam da pesme uče napamet, mada sam to maksimalno izbegavala, ali... sad bi jedan takav potez imao debelo opravdanje. Dostojevski je na Puškinovom grobu rekao: "Puškin ne bi bio Puškin da nije imao dadilju koju je imao." I to je potpuno tačno! Upravo su mi te reči poslužile kao opravdanje da se u kući više ne govori ruski.
Naime, profesorka sa Lomonosova, Inesa Aleksejevna Marfunjina bila je u Beogradu dve godine na razmerni profesora, i stanovala je kod mene. Te prve godine muž mi je bio u vojsci, imala sam samo jedno dete i još uvek sam studirala. Kako je Inesa jedna izuzetno topla žena, rado je čuvala dete kad god imam neke obaveze, pa je na kraju pomerila predavanja da mi se nađe. Utorkom sam ceo dan bila na fakultetu, a onda je ona napravila raspored da utorkom bude slobodna. Tad moj najstariji sin nije išao u školicu, ceo dan je bio s njom, a i ovako su provodili dosta vremena zajedno. Ona ga je na primer uspavljivala. I, malo po malo, to je postao svakodnevni ritual. Međutim, vaspitačica mi je skrenula pažnju da dete govori neke nerazumljive reči, i kad mi je rekla da je nešto tražio, a ona nije znala šta, pa se na kraju ispostavilo da je tražio tanjir... bila sam u šoku. Tek tad mi je puklo pred očima da on sve stvari koje imaju veze sa kućom zna samo na ruskom, a sve ostalo na srpskom. Tako nije znao šta je šerpa, za njega je to bila kastrjulja, tanjir je bio tarelka... Naravno, Inesa i ja smo govorile na ruskom (možda je trebalo ja njoj da platim što stanuje kod mene, jer je to bilo najbolje učenje jezika koje je moglo da se zamisli - govorim ruski sa Ruskinjom, univerzitetskom profesorkom ruskog!). Razgovarala sam i sa psihologom, i ona mi je rekla da to mora da se prekine, ali "šteta što dete nije starije". Inesi sam samo rekla rečenicu Dostojevskog i sve joj je bilo jasno.

U mladom uzrastu pored deteta treba da bude neko ko govori pravilno, ako je moguće i - lepo. Izbegavajte babe koje "uvrću" padeže, ljude koji psuju... Kad dete jezik sasvim usvoji, oko treće godine, za neko i kasnije, onda je čak i poželjno da čuje druge govore, pa i hrvatski, zašto da ne? Moja generacija nije imala nikakav problem da uči logiku iz hrvatskih udžbenika, i da imitira Pirotjance, i da razume naše narodne pesme... Ali sve to dolazi kasnije.
Nažalost, komentari u vezi sa tekstom vrve od primitivnog nacionalizma, a post na blogu i komentari koji slede mogu da važe samo za neku stariju populaciju, nikako za decu koja gledaju crtaće. Alan Ford je Alan Ford samo u slučajevima: Bolje pobjeći nego umrjeti; Cijena - prava sitnica!... ali to ne čitaju deca. U stvari, čitaju neka malo starija deca.

J - slovo nečastivog ili Njegovo veličanstvo

Svaki jezik ima svoj karakterističan glas. Tako na primer francuski ima Ž, engleski DŽ, španski H, portugalski Š... To se ponajbolje vidi kad imitiramo jezik koji ne znamo. U seriji "Alo, alo", svi govore engleski, ali likovi Nemaca govore nemački engleski, likovi Francuza francuski engleski, čak se pojavljuje i Englez koji neuspešno priča francuski imitirajući Francuza, a u ulozi je lokalnog policajca. Naravno, sve je na engleskom, ali uvek se dobro zna ko je Nemac, ko Francuz, ko Englez.
Karakteristični glasovi za neki jezik najlakše se uočavaju u internacionalnim imenima, pre svega u imenu Ivan. Ivan je inače izvorno hebrejsko ime, a što ga Rusi tako često daju svojoj deci pa se u svetu misli da je rusko ime, za neku je drugu priču. Elem, Ivan je kod nas postao Jovan, jer je karakterističan glas u srpskom upravo J. Taj isti Ivan ili Jovan u engleskoj verziji postao je Džon, pa sad imamo Ivana, Jovana i Džona koji se u Francuskoj zove Žan. Ivan-Jovan-Džon-Žan u Španiji je Huan, u Portugaliji Šuan, u Nemačkoj je Johan, a u Češkoj, Slovačkoj i Poljskoj poznat je kao Jan. Sve je to isto ime! Samo što su ga na jednom mestu izgovarali ovako a na drugom onako.

Glas J karakterističan je za naš jezik, kao i za sve slovenske jer su meki, a J je čist palatalni glas, označava mekotu i u saglasju sa nekim drugim glasom doprinosi da se taj drugi glas izgovara mekše. Gde će veća potvrda da su slovenski jezici "meki" na slušanje? Bez obzira na tu činjenicu koja jednostavno bode oči, upravo oko ovog glasa bilo je najviše polemike da li uopšte postoji ili ne postoji! Već je legendarna borba Vuka Karadžića za "pravo glasa" glasa J. Mitropolit Stratimirović kao predvodnik, ali i cela tadašnja kulturna "elita" osporavala je glasu J pravo na život. U polemici koju je Vuk vodio sa Jovanom Hadžićem i koja je trajala dvadesetak godina, toliko su jedan drugog isprva fino a kasnije sasvim otvoreno nipodaštavali i vređali, da mislim da je današnja žuta štampa ništa u poređenju sa izrazima koje su jedan drugom upućivali. Kad je Jovan Hadžić u jednom svom odgovoru Vuku na kraju, smatrajući da mu daje neoborive činjenice na uvid, teatralno zaključio kako glas J uopšte i ne postoji, Vuk mu je na to otpisao: "Gospodine Hadžiću, da taj glas ne postoji, ne znam kako biste se vi zvali." Nedugo potom (J)Ovan Hadžić je rezignirano odustao, mada je opet Vukova bila poslednja: "Neću da se inatim sa volom." Možda je trebalo da napiše kako neće da se inati sa Ovanom, ali...
U ovoj polemici glavni "argument" je bio kako ni Rusi nemaju slovo J, a uvek ga je lako "proizvesti" mekim znakom ili takozvanim "mekim" samoglasnicima (kad se E čita kao JE...). U ruskom to jeste tako, ali srpski nije isto što i ruski. Danas se nešto slično dešava sa engleskim, pa naprasno u našem maternjem jeziku dobismo W, Q... Smejurija.
Druga zamerka bila je protiv bezobraznih reči, pogotovo kad je Vuk objavio prvo izdanje Rječnika. U srpskom postoje i glagol jebati i glagoska imenica jebanje, i imenice poput jebarnik, jebač... kao i pridevi izgrađeni od njih: jebozovan, zajeban, ujeban, prejeban... Mogu da zamislim Stratimirovićevo lice kad mu je dopala šaka knjiga sa ovim rečima i njihovim objašnjenjima! 

Treći "argument" bio je što glas J postoji u latinici. Stvarno nisam pametna šta bi smisleno na ovo moglo i da se odgovori. Čak je zvanična crkva glas J proglasila za slovo nečastivog!
Nema šta, Vuku Karadžiću ne može se osporiti pobeda, ali je za mene tu glavni junak Savo Mrkalj, koji je objavljivanjem knjižice "Salo debeloga jera libo azbukoprotres" u stvari napravio onaj prvi, najteži korak - da se uopšte usudi da postavi pitanje (nepostojećeg) glasa JAT, a donekle ga je i lingvističkim argumentima oborio. To je bila grafema (slovo) iza kojeg nije stajao nikakav glas, već je u kombinaciji sa drugim slovima davao novo slovo. Komplikovano, zar ne? Kad smo već među poslednjima pravili pravopis, što onda da ne napravimo najjednostavniji? Ipak, da se ne zavaravamo - nismo jedini sa fonetskim pravopisom kako decu uče u školi, ima toga i u jermenskom i gruzijskom jeziku, ali nigde reforma nije tako radikalno, jednostavno i elegantno sprovedena kao u srpskom.
Uporedimo to sa engleskim jezikom. Od svih evropskih jezika, on je najmlađi, najkasnije je nastao (ne računam ove izmišljotine poput bosanskog ili crnogorskog), može se reći da je novokomponovana tvorevina. Bilo je mnogo engleskih vladara koji uopšte nisu razumevali sopstveni narod nego su vukljali prevodioce sa sobom. U engleskom je masa izvorno nemačkih i francuskih reči, i tek po nešto iz keltskog ili lokalnih govora koji su ostali u tragovima, a bliski su domorodačkom jeziku koji se u međuvremenu zaturio u procepu vekova i raznoraznih osvajanja Ostrva. Kad su već uzimali od drugih, onda su uzimali najjednostavnije varijante i sklopili jezik koji je verovatno najlakši za učenje. Isti je slučaj i sa našim pravopisom. Ako si već poslednji, onda bar ne ponavljaj greške prethodnika. Sve što može da se zaobiđe a nepotrebno je, to treba zaobići.

Upravo pobedom glasa J jezik je dobio autentičnost, a pravopis je izvojevao svoju primenu. Veliko finale, iako to nije bio kraj muka (tek posle Vukove smrti pravopis je i zvanično uveden u škole i državnu administraciju). Zato bih i glasu i slovu J odala priznanje i nazvala ga Njegovim veličanstvom.
Visočanstvo je onaj ko je samim svojim postojanjem visokog roda, tu nema neke lične zasluge. Na primer, kralj je visočanstvo, ali Betoven je veličanstvo. I J je veličanstveno, toliko se borilo i na kraju izborilo. Mada, i dalje ga izbacuju gde god mogu ovi "kulturni" - pre neki dan sam upoznala devojčicu koja se zove Kornelia, čak mi je majka naglasila da nije "KorneliJa, nego leeeepo Kernelia!". Lepo, primila sam k znanju. Pozdravljam i sve one koje se zovu Dorotea, Livia, Maria... Ako je za utehu, kad ta imena menjate po padežima, obavezno je J - šta će jadan jezik, i on ima svoju prirodu, pa sad najednom od babe ne može da postane deda.

Srećan Blog Day 2010!

Kod Cyber Bosanke sam saznala da ovakav dan uopšte postoji, kod nje sam pročitala i da je ona za njega saznala od Mahlat... i tako u nedogled.
Otkud uopšte ja na blogu? To je zaista teško pitanje jer sam tehnički analfabeta, ali volim i valjda znam da pišem a pouzdano sam pismena, to je čak i verifikovano. U takvoj kombinaciji blog (koji mi deca nameste i obuče me u najjednostavnijim crtama šta kako da radim), učinio se kao dobra zabava, a kako je vreme odmicalo bila sam sve više u čudu kako sam ranije mogla da živim bez blogovanja. Ne samo zato što pišem, već još više stoga što čitam zanimljive postove. Otkrio mi se čitav jedan svet u kome uživam. Preko jednog bloga dolazila sam do drugog, nekad su blogeri jedni druge preporučivali, nekad su mi bili zanimljivi njihovi komentari bilo na mom bilo na nekom blogu koji čitam.
Po uputstvu, trebalo bi da preporučim pet novih blogova, a istini za volju, meni je skoro svaki nov - i ja sam nova u ovom svetu. Cyber Bosanka i Mahlat se ne računaju, njih sam već pomenula, očigledno je da ih preporučujem. Pratim i Kako da nikada ne naučiš engleski, Nedodjiju, Milka Grmušu (od njega je i krenulo upoznavanje sa gomilom drugih blogova), Shaputavu, Bisere - Svakodnevnu bajku (divan blog, kao oda mladosti), Zelenu, Art Mistakes, Anu u kupinama, Elektru, Jelenu Kaličanin, Šta videti u Beogradu... Ali, ipak moram da se ograničim na pet:

1. http://nasdvoje2.blogspot.com/ - blog koji ima najširi dijapazon tema, a sve što napišu njihdvoje vrlo je zanimljivo. Možda nije fer što ih je dvoje a ostali su po jedan na jedan blog, ali... kad vidim njihov novi post osećam se kao dete u poslastičarnici;
2. http://jorgoslovlje.blogspot.com/ - sjajni postovi, naročito je vešt u kratkoj formi;
3. http://detozin.blogspot.com/ - blog koji me je mnogo puta inspirisao, davao mi temu za razmišljanje i kad se slažem sa mišljenjem autora i kad se ne slažem s njim;
4. http://amarilisonline.com/  - tek nedavno otkrila sam ovaj blog i oduševljava me pismenošću;
5. http://www.charolija.com/ - otkačen blog, u svakom smislu, mada je autor majka s troje dece koja svim obavezama u životu, porodici... izlazi u susret, ali je divljačnog, slobodarskog duha i to je ono što mi mnogo prija. U porodičnu priču odnedavno se ubacio i Edi, pas kojeg sam prihvatila kao svog, mada ga viđam samo na fotkama.

Toliko od mene, i odmah prekidam, inače ću se setiti još nekog bloga.

Superhik u ruskoj akciji

Po staroj izreci Bog čuva budale i pijane ljude, ali ništa se ne kaže o onima koje pijani ljudi i budale unesrećuju. Nažalost, previše porodica znam koje su stradale zato što neko u njima pije, mada je, doduše, pijandura bila sačuvana. Tu je bog umešao svoje prste, i, kao i u mnogim stvarima, loše odradio taj svoj zadatak.

Da li na sreću ili na žalost, imam alergiju na alkohol. To je porodična mana s tatine strane. U mojoj generaciji alergična sam samo ja, u prethodnoj moj otac i jedna njegova sestra (od tetke), u generaciji pre njih nije bilo nikog, koliko mi je poznato, ali je teške alergije na alkohol imao moj pradeda s te strane - prota koji nije smeo ni da lizne vino. Za njega pričaju kako je imao grozne reakcije, jednom umalo da umre. I moja tetka je dva puta bila na ivici, jednom čak i pomalo farsično - sedela je u pozorištu iza žene s ogromnom punđom, tada se kosa uveliko tapirala, a punđu je kao beton držao lak za kosu. Iznosili su je misleći da se ugušila. A moj otac je, to sam već videla svojim očima, bio potpuno plav i sasvim ukočen, kao daska. Jedan kolega ga je držao za glavu, drugi za članke na nogama kad su ga unosili u kuću, a moj otac tegetplave kože bio je ukrućen kao čovekolika letva. Neki kolega mu je na proslavi sipao čašicu rakije u sok, želeći malo da se našali a i da pokaže kako alergija na alkohol ne postoji. Da nije bilo brze reakcije, bilo bi to ubistvo. Inače, u Šumadiji su takve "šale" česte - umru od smeha kad nekome postaviš nogu pa on padne (slomljen nos je kolateralna šteta, ali slatko se nasmeju), isprazniš kesicu bibera drugome u jelo, kad se ljudi vide pa ne znaju šta će od sreće i tresnu se glavama... Malo se zateturaju, ali se baš obraduju. Ono treskanje po glavi koje stariji urade kad god vide mlađeg skoro da i ne računam, to je već običaj, benigni običaj.

Kad god sam išla u Rusiju, a to je bilo počesto, nisam mogla da prođem bez makar jednog pijanstva u kome je nekome trebalo pružati pomoć. To se nije odnosilo samo na turiste već i na one koji žive od turizma, na poslovne ljude koji nisu došli da se provode već da ugovaraju poslove. Najviše pijanaca na jednom mestu videla sam u Piteru (domoroci tako zovu Petrograd), kad su pijane Fince bukvalno skupljali s trotoara i tovarili ih u trajekt. Poslednji trajekt za povratak kući. Verovatno se ničeg i ne sećaju, ali kod kuće pričaju kako su se super proveli. I jedva čekaju neki naredni vikend kad će za male pare da piju prvoklasnu votku, ubiju se od pića i opet ih tako jedva žive vrate kući.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih bio je ko zna koji po redu "suhoj zakon" koji se sastoji u tome da piće drastično poskupi i država očekuje da se potrošnja smanji. I stvarno, kad god bi stupao na snagu taj zakon protiv tečnosti (kako inače Rusi zovu votkicu-majčicu) potražnja je opadala, ali je broj smrtnosti od posledica alkohola rastao. Pitate se - kako je to moguće? Lepo. Rusi onda odu u apoteku, kupe špiritus, ponekad ga razblaže vodom, a uglavnom ga piju onako kako ga kupe, i kako je poenta u količini, jedna flaša je ništa, tek start akcije, ne znaju da stanu i rezultat je - poražavajući. Moja drugarica Ira iz Moskve imala je dedu koji je umro od smrzavanja, tako bar piše u umrlici, a istina je da se toliko napio da je zaspao na klupi u parku, u Moskvi okovanoj ledom. Tokom noći je napadao i novi sneg. Naravno, bilo je minus ko zna koliko, mada je za njihove pojmove sve do minus 15 uobičajeno stanje za zimu. Zabrinjavaju se tek ako padne ispod te granice.

Ali, ja ispod te granice ponekad liznem malo šampanjca, i mada mi se uši zacrvene kao bulka, i menjajući crvene nijanse stoje tako od pola sata do sat, ništa drugo se ne desi. Nema gušenja, kočenja... Nema reakcije kao za 18. rođendan, kad je dolazila Hitna pomoć zbog pola čaše popijenog šampanjca, tek da nazdravim. I ne počinjem da plavim s tim pićem u Rusiji zimi, niti mi zasuze oči, niti kašljokijem... Ništa se ne desi izuzev tog crvenila, u stvari bordila. Mora biti da hladnoća i alkohol imaju neke veze.

Anatolij i njegova žena Marina žive u Murmansku, i oboje se na svoje načine bore za bolji kvalitet života - ona kaže da je seks neophodan za postizanje temperaturne i svake druge otpornosti, a on drži šolju veličine dečje noše na natkasni pored kreveta, koju pokrije salvetom, i ujutro samo dune da salveta spadne, pa onako bunovan drmne iz šolje i u prvom cugu je isprazni do pola. Može se reći da je skoro budan. Nadolazi mu snaga, i mentalna za odgovoran posao inženjera na održavanju podmornica, i fizička da može da pritekne u pomoć Marini, za ono njeno shvatanje boljeg života. Zimi je mrkli mrak tokom celog dana, samo malo svetla bude oko podneva, pa opet u pomoć dolazi votka. Ovaj put pije i Marina.

S jedne strane, u Rusiji znaju da im je piće veliki problem, a s druge, smatraju to za nešto... onako, uobičajeno, sastavni je deo života. Znam da su se uvek smejali grohotom kad bih odbila piće. "Šta, alergija? Prvi put čujem nešto tako smešno!" I niko mi ne veruje. A kad konačno poveruju, pri pogledu na moje užarene uši, iskreno me sažaljevaju. U takvim trenucima osećam se kao prase u Teheranu. Tapšu me po leđima, prozbore koju utešnu, samo što ne zaplaču. Stvarno, kako li bi izgledalo da sam Ruskinja? Možda bi me proglasili za invalida?

Do pre 15 godina, ne znam da li to još uvek važi, postojala je služba pri stanicama milicije u velikim gradovima koja se zvala, naravno - "suhaja", i kojoj je jedini zadatak bio da skuplja pijance po ulicama, dovede ih u stanicu, baci u ćeliju dva sa dva i s kiblom u sredini, ostavi ih da prespavaju, prethodno ih onako "vesele" usnime anfas, profil, drže im glavu, često se vidi i ruka milicionera, a pokazali su mi jednu fotku na kojoj neki milicionerski prsti drže "naherenom građaninu" otvoreno oko. Jedna ruka mu podupire bradu a druga odozgo otvara jedno oko. Ujutro mu predaju fotke, duplikate stave u dosije, naplate kao da je bio u hotelu B kategotrije pa ga puste kući. Ko ne plati, fotke šalju u firmu. I, skoro neverovatno, svi moji prijatelji ili imaju nekog takvog ili su i sami bili uslikani. Otkud bih ja znala za takve fotke? Poznato je koliko miliciju ne mogu da svarim, sigurno mi oni nisu pokazivali svoja umetnička dela fotografije.

Inače, kad Rusi kažu "protokol", oni misle na protokol u stanici milicije posle pijanstva. Visocki je to lepo otpevao: Milicionerski protokol, ali i da je naslov pesme samo Protokol, ko je makar jednom sedeo s (pijanim) Rusima, zna o čemu se radi.