субота, 28. август 2010.

Superhik u ruskoj akciji

Po staroj izreci Bog čuva budale i pijane ljude, ali ništa se ne kaže o onima koje pijani ljudi i budale unesrećuju. Nažalost, previše porodica znam koje su stradale zato što neko u njima pije, mada je, doduše, pijandura bila sačuvana. Tu je bog umešao svoje prste, i, kao i u mnogim stvarima, loše odradio taj svoj zadatak.

Da li na sreću ili na žalost, imam alergiju na alkohol. To je porodična mana s tatine strane. U mojoj generaciji alergična sam samo ja, u prethodnoj moj otac i jedna njegova sestra (od tetke), u generaciji pre njih nije bilo nikog, koliko mi je poznato, ali je teške alergije na alkohol imao moj pradeda s te strane - prota koji nije smeo ni da lizne vino. Za njega pričaju kako je imao grozne reakcije, jednom umalo da umre. I moja tetka je dva puta bila na ivici, jednom čak i pomalo farsično - sedela je u pozorištu iza žene s ogromnom punđom, tada se kosa uveliko tapirala, a punđu je kao beton držao lak za kosu. Iznosili su je misleći da se ugušila. A moj otac je, to sam već videla svojim očima, bio potpuno plav i sasvim ukočen, kao daska. Jedan kolega ga je držao za glavu, drugi za članke na nogama kad su ga unosili u kuću, a moj otac tegetplave kože bio je ukrućen kao čovekolika letva. Neki kolega mu je na proslavi sipao čašicu rakije u sok, želeći malo da se našali a i da pokaže kako alergija na alkohol ne postoji. Da nije bilo brze reakcije, bilo bi to ubistvo. Inače, u Šumadiji su takve "šale" česte - umru od smeha kad nekome postaviš nogu pa on padne (slomljen nos je kolateralna šteta, ali slatko se nasmeju), isprazniš kesicu bibera drugome u jelo, kad se ljudi vide pa ne znaju šta će od sreće i tresnu se glavama... Malo se zateturaju, ali se baš obraduju. Ono treskanje po glavi koje stariji urade kad god vide mlađeg skoro da i ne računam, to je već običaj, benigni običaj.

Kad god sam išla u Rusiju, a to je bilo počesto, nisam mogla da prođem bez makar jednog pijanstva u kome je nekome trebalo pružati pomoć. To se nije odnosilo samo na turiste već i na one koji žive od turizma, na poslovne ljude koji nisu došli da se provode već da ugovaraju poslove. Najviše pijanaca na jednom mestu videla sam u Piteru (domoroci tako zovu Petrograd), kad su pijane Fince bukvalno skupljali s trotoara i tovarili ih u trajekt. Poslednji trajekt za povratak kući. Verovatno se ničeg i ne sećaju, ali kod kuće pričaju kako su se super proveli. I jedva čekaju neki naredni vikend kad će za male pare da piju prvoklasnu votku, ubiju se od pića i opet ih tako jedva žive vrate kući.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih bio je ko zna koji po redu "suhoj zakon" koji se sastoji u tome da piće drastično poskupi i država očekuje da se potrošnja smanji. I stvarno, kad god bi stupao na snagu taj zakon protiv tečnosti (kako inače Rusi zovu votkicu-majčicu) potražnja je opadala, ali je broj smrtnosti od posledica alkohola rastao. Pitate se - kako je to moguće? Lepo. Rusi onda odu u apoteku, kupe špiritus, ponekad ga razblaže vodom, a uglavnom ga piju onako kako ga kupe, i kako je poenta u količini, jedna flaša je ništa, tek start akcije, ne znaju da stanu i rezultat je - poražavajući. Moja drugarica Ira iz Moskve imala je dedu koji je umro od smrzavanja, tako bar piše u umrlici, a istina je da se toliko napio da je zaspao na klupi u parku, u Moskvi okovanoj ledom. Tokom noći je napadao i novi sneg. Naravno, bilo je minus ko zna koliko, mada je za njihove pojmove sve do minus 15 uobičajeno stanje za zimu. Zabrinjavaju se tek ako padne ispod te granice.

Ali, ja ispod te granice ponekad liznem malo šampanjca, i mada mi se uši zacrvene kao bulka, i menjajući crvene nijanse stoje tako od pola sata do sat, ništa drugo se ne desi. Nema gušenja, kočenja... Nema reakcije kao za 18. rođendan, kad je dolazila Hitna pomoć zbog pola čaše popijenog šampanjca, tek da nazdravim. I ne počinjem da plavim s tim pićem u Rusiji zimi, niti mi zasuze oči, niti kašljokijem... Ništa se ne desi izuzev tog crvenila, u stvari bordila. Mora biti da hladnoća i alkohol imaju neke veze.

Anatolij i njegova žena Marina žive u Murmansku, i oboje se na svoje načine bore za bolji kvalitet života - ona kaže da je seks neophodan za postizanje temperaturne i svake druge otpornosti, a on drži šolju veličine dečje noše na natkasni pored kreveta, koju pokrije salvetom, i ujutro samo dune da salveta spadne, pa onako bunovan drmne iz šolje i u prvom cugu je isprazni do pola. Može se reći da je skoro budan. Nadolazi mu snaga, i mentalna za odgovoran posao inženjera na održavanju podmornica, i fizička da može da pritekne u pomoć Marini, za ono njeno shvatanje boljeg života. Zimi je mrkli mrak tokom celog dana, samo malo svetla bude oko podneva, pa opet u pomoć dolazi votka. Ovaj put pije i Marina.
S jedne strane, u Rusiji znaju da im je piće veliki problem, a s druge, smatraju to za nešto... onako, uobičajeno, sastavni je deo života. Znam da su se uvek smejali grohotom kad bih odbila piće. "Šta, alergija? Prvi put čujem nešto tako smešno!" I niko mi ne veruje. A kad konačno poveruju, pri pogledu na moje užarene uši, iskreno me sažaljevaju. U takvim trenucima osećam se kao prase u Teheranu. Tapšu me po leđima, prozbore koju utešnu, samo što ne zaplaču. Stvarno, kako li bi izgledalo da sam Ruskinja? Možda bi me proglasili za invalida?

Do pre 15 godina, ne znam da li to još uvek važi, postojala je služba pri stanicama milicije u velikim gradovima koja se zvala, naravno - "suhaja", i kojoj je jedini zadatak bio da skuplja pijance po ulicama, dovede ih u stanicu, baci u ćeliju dva sa dva i s kiblom u sredini, ostavi ih da prespavaju, prethodno ih onako "vesele" usnime anfas, profil, drže im glavu, često se vidi i ruka milicionera, a pokazali su mi jednu fotku na kojoj neki milicionerski prsti drže "naherenom građaninu" otvoreno oko. Jedna ruka mu podupire bradu a druga odozgo otvara jedno oko. Ujutro mu predaju fotke, duplikate stave u dosije, naplate kao da je bio u hotelu B kategotrije pa ga puste kući. Ko ne plati, fotke šalju u firmu. I, skoro neverovatno, svi moji prijatelji ili imaju nekog takvog ili su i sami bili uslikani. Otkud bih ja znala za takve fotke? Poznato je koliko miliciju ne mogu da svarim, sigurno mi oni nisu pokazivali svoja umetnička dela fotografije.

Inače, kad Rusi kažu "protokol", oni misle na protokol u stanici milicije posle pijanstva. Visocki je to lepo otpevao: Milicionerski protokol, ali i da je naslov pesme samo Protokol, ko je makar jednom sedeo s (pijanim) Rusima, zna o čemu se radi.

10 коментара:

  1. I ja imam u porodici tu istu alergiju, koja uvek zakači po jednu osobu iz svake generacije. Mene je doduše zaobišla, ali ipak iz prve ruke mogu i ja da posvedočim koliko je to ozbiljna stvar. Uvek mi je bilo neverovatno, kako većina ljudi ne može da prihvati tu činjenicu i onda prave te glupe šale sa podmetanjem alkohola.
    Nisam bila u Rusiji,iako sam veliki rusofil, kada je kultura u svim pojavnim oblicima u pitanju, pa tu ne mogu ništa da komentarišem.
    Tako da ostajem kod meni veoma lične teme, alergije na alkohol. Znam kako ti je!

    ОдговориИзбриши
  2. a, jel, sa tom alergijom, covek gubi i potrebu za alkoholom ili mora da se suzdrzava?

    ОдговориИзбриши
  3. hahahaha
    ma, nije, samo me ta caka zanimala. to u stvari uopste nije lose.

    ОдговориИзбриши
  4. Drago mi je što se Amarilis javila, ima još ljudi koji shvataju kako je to u stvari nezgodno. Ne radi se samo o piću, alergija na alkohol je očaj od života - nema dezodoranasa, glicerinskih sapuna, kad hoćeš da dezinfikuješ ranu koristiš jod...
    Piće je još i najmanja stavka. Tragikomično je da sam uvek bila okružena ljudima koji piju, i to dobro piju. Lečeni alkoholičari i ja u istom smo društvu.

    ОдговориИзбриши
  5. Podsetila si me na bizarnu knjižicu koju je imao jedan moj drugar. Imala je nevin naziv "Kokteli" - ali kakvi kokteli! Bilo je to specijalno Rusko izdanje iz nekog od pometuh "suvih" perioda. Najčešći sastojak bio je špiritus, ali bilo je tu i nekakvih lekova protiv žuljeva, rastvarača, kerozina, raznih kozmetičkih i tehničkih hemijskih sredstava, i gomila još bizarnijih "aroma" kojima je sve to trebalo učiniti podnošljivim za ispijanje...

    Tada nam je to bilo smešno, a sad mi ih je nekako žao...

    Nema baš direkne veze sa temom, ali sad mi pade na pamet: da nije Gorbačov imao uspeha u toj "suvoj" politici, možda bi danas sve bilo drugačije?

    ОдговориИзбриши
  6. Mislila sam da Rusi ne mogu da me iznenade, ali ovi lekovi protiv žuljeva bacili su me u nesvest. Čoveče!

    ОдговориИзбриши
  7. Имам 18 година, а алкохол сам пробао само пар пута у животу и то у приликама које алкохол "захтевају". Да сам га више пута пробао, можда бих и могао да дам неки сувисли коментар. Овако, он ми је и даље неописиво одвратан (ако изузмемо мирис рума, на пример). Не знам никога ко има ту врсту алергије, али схватам да може бити проблем. На пример, код нас у селу живи један глувонем човек, а многи људи га наглас вређају док је он присутан, спрдајући се тиме што не може да чује. Јадно.

    ОдговориИзбриши
  8. Što bi rekao Tin Ujević: "Ko ne podnosi alkohol, mora da podnosi život".:)

    ОдговориИзбриши
  9. @Tin Ujević - ...ali ko se opije od života - taj zna šta je provod!

    ОдговориИзбриши