Nek preskoče oni koji ne vole da žive

Sedimo u italijanskom restoranu, a za stolom iza nas sede momak i devojka, on sav u mišićima, ima firmiranu majicu, super cipele... a ona "napucana" od glave do pete, sa sve ustima koja su očigledno pretrpela korekciju. Možda i još nešto, ali nisam zagledala. S vremena na vreme se okrećem u njihovom pravcu, jer ne mogu da shvatim da je neko toliko prost da prospe na sebe tonu parfema i smeta drugima. Taj neko nije čitao bonton, a možda i ne zna šta je to. Tamo lepo piše da je nepristojno kupati se u parfemu, da treba da se oseti tek ako taj neko prođe pored vas. Uostalom, ne prijaju svi mirisi svakome, drugo - ako se mnogo mirisa pomeša počinje da smrdi, treće - ima i ljudi koji su alergični na neke supstance... Ima stotinu razloga zašto se to ne radi, ali ovaj par se ponaša kao oni seljaci koji cepaju pare na svadbi da pokažu kako to njima nije ništa. A jedino pokažu da su primitivni. Elem, alergična sam na alkohol, i ako parfemi nisu dobro izrađeni, u njima je i preko 50 odsto alkohola, a ja na to reagujem tako što mi zasuze oči, zatim počne da me svrbi lice... Pri tom muški parfemi u sebi imaju više akohola nego ženski. Do 20 odsto mogu da izdržim, ali turske kopije sigurno imaju mnogo više. I tako, maltene počeh da plačem što su mi tako blizu, uguših se a ne mogu da promenim mesto... a ispostavi se da to nije najgore. Kad su im doneli ono što su naručili, čujem devojku: "Vidi, vidi koji su seljaci, doneli mi kašiku uz špagete!"

Ako nešto ne mogu da smislim, to je nadmen stav, pogotovo od ljudi koji veze nemaju sa životom. Da li ste primetili da najčešće primedbe svisoka imaju upravo oni koji su izuzetno "nisko" u svemu - po obrazovanju, ponašanju, kulturi, društveno... Kritikuju po sistemu: napad je najbolja odbrana. A kad neko koga oni proglase za autoritet kaže nešto, to je ravno božjoj reči. Interesantno, to se najčešće sreće kod najnižeg sloja i "akademaca". Neuki ljudi manje smetaju, oni bar iskreno nastupaju, ponašaju se kao učenici pred učiteljima. Ali "akademci"! To je takav strah da će se videti da im praziluk viri iz dupeta, pa se uvek prvo dobro raspitaju šta je rekao taj i taj (najčešće Čeda), pa onda i oni "misle" isto. Po pravilu gledaju Farmu krišom, kad ih niko ne vidi, a sutradan na poslu pljuju kako je to "dno dna" i kod drugih se raspituju šta je juče bilo, ko je kome psovao mater ili ko je koga polivao vodom, a znaju mnogo bolje od onog kog ispituju šta se desilo. I sve vreme vrte glavom i ne mogu da se načude ko to gleda.
Ali ponašanje prema hrani... mislim da je ono najbolji parametar gde ste rasli i kako ste rasli, i da li uopšte imate manire. Da krenemo prvo od reči gurman koju kod nas izjednačavaju sa nekim ko mnogo jede, kao svinja, bez ikakvog izbora. Gurman najčešće i jede mnogo, ali mu je glavna odlika da zna šta jede i šta voli a šta manje voli, a bogami postoje stvari i koje ne voli. Gurman nikad ne bi jeo hleb sa picom ili stavljao sirće u paradajz. Gurman voli i poznaje hranu i ima istančan ukus u vezi s njom. Ja sam gurman, veliki. Od svih ljudi koje poznajem, ne znam nikoga ko bi mogao da mi primiriše. Toliko volim hranu i sve što je s njom povezano, da sam vremenom zavolela i pranje sudova, koje mi je inače u tom lancu bilo najslabija karika.
Obožavam da kupujem hranu. I u najgora vremena, kad sam se razmišljala da li da kupim 200 ili 300 grama mesa, u najcrnjoj štednji, uvek bi mi se u cegeru našla makar jedna luksuzna stvar. Pršut umesto slanine, parčence rikote, ako može i teglica ruskog kavijara, dva listića dimljeng lososa ili jesetre, ženski-prst-debela kriška plavog sira...

Obožavam da kuvam, obožavam da aranžiram to što sam skuvala. Mesim hleb toliko dobro da bih pekaru mogla da otvorim, pite razbijam (i kore pravim), oprobala sam se u svim egzotičnim kuhinjama vrlo uspešno... Nije mi teško da spremam pitu i u dva noću kad mi se muž nakresan vrati iz kafane. Ali ga zato gađam cipelom ako vidim da ne može da ih otpertla. To mi je teško. Pa kad sve to pripremim, onda lepo poslažem na oval. U kućama u kojima ti sve samo nabacaju na tanjir, ne jedem. Ne jedem nigde ni jela koja su smuljana: rusku salatu, ništa gde su pomešani pavlaka i majonez, neke bućkuriše u kojima ne vidim šta je šta... Sve mora da bude lepo i na oko i na ukus i da se vidi šta je šta. Ne jedem ni po kućama u kojima mi na sto stave mokru pepeljaru.

Obožavam i da jedem. Bože, kako ja volim da jedem! Da me majka nije vaspitala kako me je vaspitala u vezi sa hranom i da nema ove dobre genetike, sigurno bih dogurala do 200 kilograma i morali bi dizalicom da me izvlače iz kuće, kao što su nameravali majku u filmu "Šta izjeda Gilberta Grejpa?". Linija me nikada nije izdala, izuzev u trudnoći, a uglavnom jedem, i jedem... Kad bi moglo, to bi trajalo ceo dan, uvek po malo, i uvek nešto lepo. I polako.
Na poslu uglavnom naručuju hranu, a ja nosim. I sve tamo aranžiram. I običan sir i paradajz poređam u krug, pospem bosiljkom i pokapam maslinovim uljem. Supu nosim u tegli, pa je zagrejem. Sarmice lepo poslažem. Šniclu odvojim od garnirunga. Od kolača ili voća napravim formaciju u obliku cveta... Sve može, samo da ne bude smuljano i nabacano. Ne bih mogla da jedem.

Izbegavam da sedim pored ljudi koji tutnu pavlaku na jelo, pa sve pomešaju da liči na kašu. Muka mi je. Oni koji ne umeju da koriste nož u desnoj i viljušku u levoj, ili ih koriste, pa kad im nož više nije potreban, prebace viljušku u desnu... jednostavno izbegavam. Nek su oni živi i zdravi svojoj majci, samo nek su dalje od mene. I oni koji halapljivo jedu, kao da se takmiče, izbegavam. I one koje mrljave. I one koji sa strane sklanjaju neke gluposti... Hrana je lepa, ne treba je mučiti. Hrana je dobra, ne treba je ponižavati. Ali, može da se jede prstima, i mogu da se oliži kasnije ti isti prstići... to je već uživanje. Hedonistički pristup.
Znam da me ponekad s mržnjom gledaju oni koji moraju (da li?) da gladuju, ali šta da im radim. I dalje mislim da dobra hrana nikako ne može da ugoji. Pri tom dobra hrana nije roštilj svaki dan ili pljeska sa svim prilozima koji se nađu na kiosku ili pica s koka-kolom... Bljak. Ako makar jednom dnevno, a svaki dan jedeš one gluposti iz pekare na bazi lisnatog testa i sa mnogo zagrejane mesnoće... naravno da ćeš da se nagojiš. Jeftinije je da ponesu teglicu masti, dve kriške gnjecavog hleba i sir od ko zna kad i sve to zagreju, da bude vruuuće... ješće u principu istu stvar.

Dobro se zna šta s čim ide, kao što debela žena u tangama deluje degutantno, tako ni ren i sarma jednostavno ne idu zajedno. Prstohvat timijana uz salatu od celera deluje kao božanski začin, pola kašičice cimeta u gulašu pravi od njega neverovatno jelo, kocka šećera u paradajz sosu daje mu pravi šmek, beli luk se koristi tek da zamiriše, majoran se stavlja u brokoli i boraniju, mirođija u grašak... sve se to slaže. Kad na švedskom stolu idem iza nekog ko stavi pirinač sa povrćem i uz to sve drugo povrće unaokolo jer se "zdravo hrani", vratim tanjir - pokvari mi zadovoljstvo. Čekam da me muka prođe pa krenem opet. Možda ni ovaj put nemam sreće - sad sam iza baje koji je stavio sve suhomesnato što je video na stolu, a onda stavio i lovačke šnicle pored. Da povraćaš! Od malena se treba učiti kulturi hrane, naravno i kulturi ishrane, što nije isto. Pravilnu ishranu moraju svi da izuče ako žele da budu kulturni ljudi, a hranu ne moraju - to je za umetnike i gurmane, hedoniste. Amerikanci jadni već skoro trideset godina imaju Nacionalni institut za ishranu koji se na najvišem nivou, vrlo ozbiljno i ne žaleći sredstva bavi ishranom nacije, jer su šokirani koliko njihovi građani nezdravo jedu i na šta su se napravili. Međutim, dokle god stavljaju sir na šta god stignu, od ta posla nema ništa. I dalje će im zadnjice biti toliko velike da bi na njima mogli da nose korpe koje se ljuljaju dok hodaju, ali ne spadaju. Malo su se preračunali - misle da je tajna u niskokaloričnim stvarima, kao i da se kvalitetna hrana odlikuje pre svega cenom. I tako kupuju trule jabuke, a sve niskokalorično toliko je hemijski obrađivano i prerađivano da više nema nikakav ukus. I onda sve to pomešaju, u velikim količinama. Bljak!

Moja pokojna svekrva znala je samo meso da ispeče fantastično, i tu su se njene kulinarske majstorije završavale. Nikad nije probala kelerabu dok ja nisam ušla u tu kuću i mislila je da će joj torta biti najbolja ako u nju natrpa kilogram šećera, kilogram oraha, pola kile čokolade... Njena pita od mesa po pravilu je bila otužna jer je preterivala s mesom sve misleći da će ona sad to da napravi... ma, ima svi da vidimo. A draži su nam bili uštipci s kozjim sirom i biberom. Ukusnije, zdravije, lepše za oko, a sit si.. i ha ha kako si sit i nije ti teško u stomaku. Ali, bila je pravedna pa mi je priznala prvenstvo i kad sam postala gospodarica kuhinje počeli smo da jedemo bolje, više, a za manje para, i - niko se nije ugojio. Moj muž je čak i smršao.
Pre nekih desetak godina, kad sam spremala neki svečani ručak za goste koji su mi bili dragi i koje sam baš htela da počastim, pa se sva bacila na đakonije, stvarno je svega bilo, pita mene moj srednji sin: "Kad ćeš da napraviš svečani ručak?" Ja sva u čudu, nervozno na pitanje odgovaram pitanjem: "Kakav svečani ručak?", a on krajnje ozbiljno odgovara: "Pa, pečeno pile i krompiriće." Toliko o ukusima, mada je sve ostalo tačno i važi za sve ljude i sve prilike. Hrana je božansko delo!

Muška deca

Postoji narodno verovanje, a sve što je narodno nekako je u startu mudrost koja se iznedrila na osnovu iskustva, da su majke vezanije za mušku, a očevi za žensku decu. Možda, nemam ćerku da bih to mogla da potvrdim. Ali... žarko želim da je imam. Rodila sam trojicu sinova i glupo je da se u tom pogledu na bilo šta žalim, ali... žarko želim ćerku. Na osnovu svog bogatog roditeljskog iskustva, pa i profesorskog, skoro da mogu da tvrdim - sa devojčicama se uvek lakše uspostavlja kontakt, pa i kad su problematične, čak i sa velikim problemima, nekako je lakše prići im, makar koliko da vas nerviraju i šta god da su napravile. Mi smo krivi zbog toga jer svi, tu spadam i ja, učimo svoju mušku decu i posredno i neposredno da budu "jaki", da se ne otvaraju... i na kraju dobijemo tu malu barijeru koja ponekad liči na Himalaje koje je (skoro) nemoguće preći. Kako ni jedan od mojih sinova ne želi da se eksponira u paketu sa mnom, što poštujem, neću moći da ih nazovem po imenu, nego će biti: najstariji, sredinac i mali, mada ne znam da li to odgovara stvarnom stanju stvari - ovaj mali, iako je mali, nosi patike broj 47!

Dok su moje drugarice i koleginice, majke ženske dece, kupovale haljinice, birale neke nežne boje i motive poput cvetića i leptirića, ja sam morala mnogo da pazim da boje nikako ne budu raznežene i da motivi budu nekako muški, pa je tako najstarijem prvi ranac bio sa mrtvačkom glavom (mnogo je bio ponosan na njega), po kući su vrveli automobilići, oružje (od gume i plastike, ali svejedno - bilo je to oružje), vojnici, neki svemirski ratnici... Lopte, kockice, društvene igre su valjda zajedničke i dečacima i devojčicama. Prvo bitno upoznavanje sa tom malom a velikom muško-ženskom razlikom bio je oko piškenja koje je u određeno vreme postalo "muško". Mada, i pre toga sam naslućivala, dok je moje najstarije dete bilo beba - ostavila sam ga da spava potpuno golog, bila je velika vrućina, i pokrila ga samo pelenicom koju je stručno strgao sa sebe. Posle nekog vremena primetim da mu je iznad glave sve mokro i pitala sam se kakvo li je to znojenje, da bih se na licu mesta uverila da je u stvari piškio: kad se piša digne on poprska sve iznad glave!
Sledeći šok su bile pubertetske godine. Iako do tog doba najstariji nije voleo da se kupa, sad je najednom počeo da se kupa kao pomahnitao, pa i kad ode do toaleta. Sve opere, ne samo ruke, već se sasvim okupa, i kosu dobro našamponira pa je ispere. U proseku se kupao nekoliko puta dnevno. Sad tu istu praksu nastavlja i ovaj najmanji. Sredinac je oduvek voleo da se kupa, nismo imali te smrdljive i mirišljave periode. Pa onda zadržavanje u kupatilu. Pitala sam se šta li tamo radi toliko dugo, a ne čuje se ni voda niti išta slično, dok se nisam dosetila - pubertet. Ispravka - muški pubertet.

Prvo pijanstvo jedva sam preživela, iako sam do njega mislila da je najgore prvo ostajanje napolju duže od planiranog. Opet moram da se setim narodnog izraza, odnosno mudrosti: Ne daj bože da ti se desi ono što ti majka misli. Ja sam žena bujne mašte, pa mi je padalo na pamet čak i da ih nema zato što su ih oteli vanzemaljci. Prva zaljubljivanja, pa zabavljanja, poneka tuča, situacije u kojima su se nalazili a koje ponekad nisu nimalo bile naivne... od svega toga i danas mi se diže kosa na glavi. Tek sad znam da možda stvarno neke stvari i ne treba znati. Na primer, oko učenja vožnje. Bila sam ubeđena da sredinac veze nema dok nije počeo da me vešto manevrišući isparkirava iz skoro nemoguće situacije, potpuno zagrađene drugim kolima, taman kad sam pomislila da pozovem komšiju koji bi mi pomogao da odguramo ove što su nas opkolili. Gledam ga zapanjeno i pitam: "Otkad ti znaš da voziš?" Sledi odgovor kao iz grčke tragedije: "E, Miljo, ima već nekoliko godina. Nas četvorica smo zajedno naučili da vozimo tako što smo roditeljima krali kola." Radi se o drugovima koji su noću najčešće krali kola jednoj mami koja je radila kao lekar u bolnici, i da bi poboljšala platu, uglavnom je birala noćnu smenu. Ima žena veliko dete, noćni rad se bolje plaća, a kola je ostavljala kad je bilo strah da vozi. Na primer, velika je poledica i slično, ali su zato oni tad nastupali. Jedan isparkira kola, a ostala trojica na to mesto stave kontejner da bi kasnije mogli da ih vrate na isto mesto. Možda je i bolje što to nisam znala, mislim da bi me strefili srčka, moždani udar i kolaps, sve u isto vreme. Samo sam pitala da li sam ja poslednja koja je to saznala, a on mi odgovara da jedan otac, koji je inače inspektor u policiji, još uvek ništa ne zna. Divota. Inače, sredinac vozi fantastično, mada i dalje nema vozačku dozvolu.

Nisam znala njihove tajne, a kad reše da mi se povere, sva premrem. Znam da sledi nešto baš gadno. Nisam znala ni šta se dešava u ljubavnom životu, mada je najstariji maltene uvek bio u braku, a srednjem je najduža veza trajala osam meseci, mada je pred kraj bio u svom uobičajenom fazonu - nije završio jednu a već je počinjao drugu vezu. Mali je još mali za takve stvari, mada nije imun od zaljubljivanja. To samo slutim, ništa ne znam. Ne smem ni da pitam.To su intimne stvari. A kad se ponudim da nešto ja rešim, dobijem odgovor: "Ja sam dečko koji sam sređuje svoje stvari." Tako je bilo i kad su trpeli raznorazne nepravde i kad su sami sebi nalazili poslove... S jedne strane mi to prija, a s druge - znam da su neke stvari mogle i mnogo lakše da prođu. Ali... to su muška deca.
I nikad, baš nikad me nisu poslušali oko bitnih stvari, uvek su radili po svom. Tako je najstariji upisao fakultet koji je on želeo, nije vredelo da ga ubeđujem. Na kraju krajeva, i nema veze, sad je na doktorskim studijama, očigledno je znao šta hoće. Srednjem sam predlagala da ide u Filološku gimnaziju, super mu idu jezici a sve ostalo je katastrofa, ali nije hteo - i on je uradio po svom. Najmlađem neću ni da se mešam, nek upiše šta god hoće, unapred odustajem poučena ranijim iskustvima. Mada će oni reći da nikad nisam poštovala njihovo mišljenje, to jednostavno nije tačno. Ako uporede sebe sa svojim drugovima odmah vide kvalitativnu razliku. Tako se i desilo da se ispoljavaju onako kako hoće. Najstariji se bacio na obrazovanje, mada puno i piše, uglavnom o muzici. Sredinac ima svoju grupu, peva i piše tekstove (ne pada iver daleko od klade). Najmlađi mi stalno priča o nekakvom generatoru koji će sam da napravi, i mada ga ništa ne razumem, uredno ga saslušam. I klimam glavom.

Nekad sam bila i neopravdano stroga, ima situacija u kojima se nikako nisam snalazila, ali kad sam sa dvojicom starijih ostala sama, radila sam kako sam najbolje znala i umela, a očigledno je da nisam uvek to najbolje radila. Jedino što nikada nije dolazilo u pitanje, to je ljubav koju gajim prema njima. I mada zaista strahovito želim neko žensko dete pored sebe, svoje sinove obožavam. Čak i kad su grubi. Ovog najmanjeg ubiše od zajebancije, po meni malo preterano, ali... niko se ne buni, izgleda da je to odraz (muške) ljubavi. Pre mesec dana je bila veslačka regata u kojoj je njegov dvojac završio kao poslednji, a braća su mu i posle nedelju dana pominjala kako je na Adi primećen čamac koji samo što nije stigao do cilja. Pre dve nedelje je bio četvrti, nije se kvalifikovao za finalnu trku, pa su mu i tu spočitavali, sve uz osmeh, kako mlati veslom kao da je lepeza. A juče, iako je trku u Čurugu završio kao drugi, prvo su pitali: "Takmičila su se dva čamca?" Ma jok, takmičio se samo jedan, ali su on i drug iz dvojca ipak uspeli da budu drugi. Sveta, drug iz dvojca, vrlo je ćutljiv dečko, a tek juče sam ukapirala i zašto - mutira, isto kao i moj sin. Nose njih dvojica onaj čamac, a ja ih gledam pa mi ih baš nešto žao - obojica veliki kao kuće a prava deca, drma ih pubertet, mutiraju... Usta ne otvaraju izuzev ako ne moraju. Sveta je morao da mi kaže: "Hvala!", ali je tako vrisnuo u pola reči da je posle toga bio crven kao bulka. Baš me zanima o čemu li njih dvojica pričaju kad su sami, koje li su njihove muke. Verovatno su njima najveće na svetu.
I tako, nastaviću da gledam utakmice, skupljaću sa poda čarape koje prvo moraju da se odmotaju (opravdanje: "Žurim, strašno žurim!"), kupovaću brijače i pene za brijanje, i dalje ću bolje da se razumem u muške parfeme nego u ženske, i u muške brojeve farmerki nego u ženske, i dalje ću da se udvaram potencijalnim snajkama (tu sam prava ljiga, ali šta ću kad se oduševim ako samo pomislim da bi mogle da mi budu rod), i dalje ću da kuvam kao za neki pansion (dva kila mesa su uobičajena kupovina), i dalje ću da se usavršavam u veštini da sklopim celu priču na osnovu samo nekoliko podataka, da dobijem samo jedan poljubac i snažan zagrljaj umesto maženja... i da se nadam da ću dočekati unučice s kojima ću da laprdam po ceo dan, i da ih razmazim koliko god budem mogla. I moja sestra ima dva sina, i moje najbolje drugarice imaju po sina... red bi bio da se zapati makar jedno žensko. A ako me opet, i u narednoj generaciji spopadnu samo muškarci, i ako se desi da poludim i zaglavim Lazu, donosite mi cigarete. Ako ništa drugo, sigurno neću zaboraviti da sam zavisna od nikotina.

Druženje s bilbordom

Mislim da je to bilo 2007. godine - gledala sam Oprinu emisiju u kojoj se predstavila Elizabet Gilbert sa svojom knjigom "Jedi, moli, voli" i stvarno je ostavila utisak na mene. Žena u ozbiljnim godinama (to su one "ženske godine" između 40. i 60. kad ne možete da odredite koliko joj je tačno - da li je negovana pa izgleda mlađe ili je stvarno mlađa), visoka, vitka, medenoplave kose, proputovala svet, imala neka duhovna iskustva, ali u knjizi je opisala period neposredno posle razvoda kad je obišla Italiju, Indiju, Indoneziju, u nameri da jede, moli se i voli... koliko joj okolnosti budu dozvoljavale.
Opisivala je kako je u Italiji počela da jede, najzad, ali da joj u toj predivnoj zemlji nije bilo dobro jer je Rim, poput svake metropole, za sebe imao vezan jedan pojam, u slučaju italijanske prestonice to je bio seks, a Elizabet je tada bila apstinent; i naravno da grad i ona nisu mogli da se združe. U Indiji je bilo kao neko pročišćenje, a u Indoneziji su se sva ta iskustva, i putena i duhovna, stopila u jedno, i ona je najzad shvatila kako je život divan, kakav god da je i gde god da se odvija, i kako je pun kao nabrekla voćka, i kako je to ona shvatila ne prekasno već baš kad treba... Pri tom, sve vreme je osmehnuta, deluje sasvim pozitivno, prijateljski, prisna je kao da se sa njom znate iz školske klupe, i ja pomislih - bože, kako kod ovih civilizovanih ljudi sve deluje nekako lepršavo i kako je sa njima u stvari sve lako. Zaista, gospođa Gilbert je na mene ostavila snažan utisak, vrlo prijatan, i jedva sam čekala da njena knjiga izađe i u srpskom prevodu. Malo sam zaboravila na nju u narednih sedam-osam meseci, ali onda sam konačno saznala da je u knjižarama. Nisam mogla da je kupim, svuda je bila prodata, pa sam se odlučila na oprobani metod - da čekam da je neko pročita i dobaci je u moje ruke. Bila sam treća na redu za čitanje i prilično sam se nervirala što ljudi polako čitaju. U svakom slučaju, dočekala sam "Jedi, moli, voli" tek krajem avgusta, kad sam kretala za Egipat. Ponela sam vagon knjiga, po običaju, ali "Jedi" je bila prva na spisku da uživam u njoj.

Međutim... posle manje od sto stranica, što je bilo gotovo već prvog dana, imala sam želju da je bacim, da je zavrljačim tako daleko, ako može do glavudže gospođe Gilbert, pa da je pitam: "Ej, bre, sestro, šta ti zamišljaš? Rasvesti se malo, nisi nikakvo više biće." Ako ćemo pravo, jedna je obična američka folirantkinja, iz one grupe civilizovanih koji se licemerno okreću budizmu, upisuju se na jogu koju suštinski ne razumeju, postaju vegetarijanci zato što im je to "ekstra...", plaču zbog gladi u svetu a ne sete se da odu do prvog svratišta i makar deci kupe bombone i glasaju da se bombarduju deca diljem sveta... Koliko ne volim folirante, to je čudo jedno. Ni snobove ni sve što je veštačko. Ti ljudski hibridi zaista liče na punjeno pile koje pametuje sa sve očekivanjem razumevanja, i, podrazumeva se, divljenja. Kako su oni saosećajni, spustili se sa svojih nebeskih visina i pomešali se sa nama, bednim smrtnicima koji jedemo pljeske sa lukom; kad plačemo, plačemo zato što nas je neko dobro opaučio po glavi; a kad razmišljamo, to je isključivo zato da se izvučemo iz minusa, prehranimo decu ili imamo neki drugi prizeman razlog.
Ne znam da li je već snimljen ili se tek sprema, ali u izgledu je i film po toj njenoj knjizi, bestseleru, u kome će njenu malenkost glumiti Džulija Roberts. Naravno, odgledaću film, ali samo ako mogu da idem besplatno, sigurno neću da kupim ni DVD, niti ću na bilo koji način da učestvujem u profitu koji bi mogao da se ostvari od njenog remek-dela. Neće ona zbog toga da propadne, ali ja neću da doprinosim njenom uspehu, ni jednim jedinim dinarom. Mnogo mi je drago što nisam kupila knjigu. 

Naš narod kaže: Na sirotinju i zec kurac diže, pa sam tako protumačila i njeno pisanije: "... A što se flaminga tiče, tamo u svetu i nisam toliko beznadežan slučaj. Imam i ja svoje tehnike preživljavanja. Strpljiva sam. Znam kako da se brzo i lako spakujem. Neustrašivo se hranim. Ipak, moj najveći putnički talenat je da mogu da se sprijateljim sa svakim. Mogu da se sprijateljim i sa mrtvacem. Jednom sam se sprijateljila sa ratnim zločincem u Srbiji i pozvao me je na planinski odmor sa svojom porodicom. Nisam toliko ponosna na spisak srpskih masovnih ubica među mojim bliskim i dragim osobama (sprijateljila sam se zbog priče, a i da me nekim slučajem ne bi povredio), ali samo kažem - umem ja to. Kada u blizini ne bi bilo nikog s kim bi ćaskala, verovatno bi se sprijateljila sa bilbordom." Izuzev dve greške: ovo "bi" treba da se zameni sa bih, a "mojim bliskim i dragim osobama" sa svojim... sve ostalo je gramatički i pravopisno korektno. To je primedba prevodiocu i lektoru, ali ih ne krivim - možda su se na ovom delu ispovraćali pa im bilo muka pa su malo zgrešili. Ali, zato su primedbe na svim drugim stranama. Još je italik stavljeno ovo "svakim", u smislu - čak i sa tim srpskim zločincem s kojim se sprijateljila, pa joj još postao i drag, a plašila se da bi mogao glavu da joj preparira i drži je kao trofej iznad radnog stola (mi Srbi to radimo, vrlo uspešno)... Može ona to. I sa bilbordom bi pričala. I družila se. I sprijateljila bi se odmah. Ja joj savetujem da se drži bilborda, tu je najuspešnija.
Posle žarke želje da zavitlam knjigu put Amerike, preko okeana, nisam mogla da čitam nekoliko dana, na jedvite jade sam je završila i - odmoru je bio kraj. Ljuta sam na nju i stoga što sam vukljala torbu u kojoj su bile knjige čija težina može da se meri samo sa kamenjem, od Beograda do Šarma i opet do Beograda. Ta torba bila mi je još teža kad se pomislim da je igrala ulogu modnog detalja, da sam za nju plaćala put i da sam je nosila, nosila, nosila...
A u četvrtak sam odgledala treći deo trilogije Milenijum, pa se i tamo nalaze neka braća Nikolić, jedan je Miro, tipično srpsko ime (?), u pozadini te neke ultratajne organizacije lepo se vide Novosti, štampane ćirilicom... Naravno, braća su tek onako uzgred u priči, u onom delu kad ima veze sa drogom (samo pomenuto), sa naručenim ubistvima... uopšte, Srbi će se pojavljivati u kinematografiji, književnosti, u svim vidovima umetnosti kad god se bude radilo o ljudskom šljamu... ali tek onako, uzgred pomenuto. Nismo mi važni, mi smo ona sirotinja na koju i zec diže, i ulazimo u velike kuće samo na zadnja vrata, za služinčad. Uostalom, to ceo svet zna - Srbi su krivi za sve!

Tuga a la Čehov - ekspresivni pristup

Pre neki dan, sasvim slučajno, premeštajući knjige, u upornom i potpuno uzaludnom poslu da napravim više prostora, kroz ruke mi je prošla nevelika knjižica sa Čehovljevim kratkim pričama, na ruskom. I dok sam je držala u rukama, u kratkom vremenskom periodu od nekoliko minuta, da je s jednog prebacim na drugo mesto, znala sam da ne treba da je otvaram, međutim... borba je bila kratkotrajna ali žestoka, ipak je otvorih, tek da zvirnem... Ma šta tu, sve je kratko, šta fali da pročitam samo jednu pričicu, tek onako, da me želja mine, gladna sam onog izvornog ruskog jezika... I sve tako unapred tražeći opravdanja za nesreću koju ću, sasvim je izvesno, da napravim, otvorih ja nju kao dete koje zna da ne sme da dira tortu, pa ipak primakne prst i skine deo fila, sve nadajući se da niko neće primetiti. A ostala povelika rupa.
Da baš ne budem do kraja grešna, da to ne bude zločin s predumišljajem, nego onako, kao sticaj nesrećnih okolnosti, reših u trenutku da to bude samo jedna priča, i to priča koju ću slučajno otvoriti. Kao za đavola, bila je to Tuga, na jednoj i po stranici, nevelika ali veeelika, grandiozna. Pročitah je ja, u dahu, i... skenjah se skroz, do daske. Pored onog prelepog ruskog, nazvala bih ga čehovljevskim jezikom, u kojem svaka reč ima svoju ulogu, britka i jasna poput sečiva a istovremeno i lelujava, paperjasta; tu je i osećaj koji svako Čehovljevo delo budi u čoveku, ali u tim kratkim pričama nekako ipak najsnažnije - osećaj tuge koja preti da te preplavi, i pre nego što je iskažeš eksplodira u tebi kao vatromet. Drago ti, a nije ti drago. Lepo ti što si pročitao nešto tako lepo napisano, a teško ti na duši da ne može teže da ti bude.
Kad bih mogla da uronim u stranice i da se pretvorim u neko od štamparskih slova, zagrlila bih Jonu i tešila ga. Ili ne, ne bih ni dozvolila da mu sin umre. Ili... ošinula bih bičem obesne putnike koje vozi kočijom. Ili... ne znam šta bih uradila, ali Čehov je uradio ovako kako je uradio. I neka je. Zaslužio je karakteristiku koju mu pripisuju, da "sabija život u orahovu ljusku".
Dok nisam dovoljno dobro naučila ruski, omiljeni pisci bili su mi Dostojevski i Tolstoj. Kad sam počela da čitam dela u originalu, situacija se malo izmenila. Dok sam bila mlađa, Dostojevski je bio na pijedestalu, da bi ga u poslednjih desetak godina smenio Tolstoj. U jednom od ranijih postova napisala sam kako je na ovu dvojicu velikana gledao Tomas Man - u Dnevnicima je pisao kako je dugo Dostojevski bio glavni, da bi mu vremenom i postepeno krunu preotimao Tolstoj. Putujući za Ameriku brodom, pisao je kako sve više razmišlja o Tolstoju i da shvata kako on ima nekih "dubina" koje nekada nije mogao ni da primeti, a sada po njima roni i sve mu je mnogo bliskije. U prevodu, za pojedine stvari u životu zaista je neophodno iskustvo, mada vas ništa neće boleti i ako ga nemate, ali to ipak neće biti TO. Man kao da mi je oteo reči iz usta, a slutim da je tako i sa drugima, bar sa onima kojima je književnost struka. Međutim, ne lezi vraže, ako se nečije delo meri po tome koje emocije izaziva u vama i pogotovo koliko dugo traju, onda je Čehov - bog. Do tog saznanja došla sam tek čitanjem priča, ali - na ruskom. Profesionalni prevodioci žale se kako je njega nemoguće prevesti, on jednostavno mora da se prepeva. Kao što Englezi imaju Kitsa ili Nemci Hajnea, tako Rusi imaju Čehova. Za ostale ne znam, ali za Čehova znam - on stvarno mora da se čita u originalu, sve ostalo krade mu od lepote.

Da pomenem još jedne Dnevnike, ovaj put Maksima Gorkog, u kojima opisuje susret koji je imao sa Tolstojem u Jasnoj Poljani, u njegovoj bašti. Šetaju se njih dvojica i razgovaraju, a Čehov, po običaju, sedi na nekoj udaljenoj klupi sa Tolstojevim ćerkama, i očigledno su veselo društvo. Gorki, prilično začuđen, pita da li Čehov dolazi u posetu Lavu Tolstoju ili njegovoj deci, na šta mu grof Tolstoj odgovara: "On posećuje našu porodicu." Šetaju oni dalje, ćutke, a Tolstoj dopunjuje: "On je, znate, iskonski fin. On je - prava gospođica." Ovo je moj prevod, bukvalan, ali samo da bih pokazala kako najtananije stvari ne mogu da se prevedu bukvalno. U ruskom je reč gospođica sinonim za nešto fino, uzvišeno, čisto, otmeno... dok kod nas više ima prizvuk nekog izmotavanja. Eto psiholozima i sociolozima teme za razmišljanje - zašto je kulturološko značenje te reči toliko različito?
Kad se na primer Dostojevski čita u prevodu, ne gubi se skoro ništa, i sa Tolstojem je isto, Turgenjev možda u nekim delima gubi malo, Puškin gubi mnogo u bajkama, pričama i pesmama, ali na primer Kapetanova kći ne gubi ništa, Gogolj gubi duhovitost (verovali ili ne, on ima u delima, čak i onima što nisu komedije, humoristički vetrić koji s vremena na vreme zapahne i najozbiljniju situaciju; slično je kod Dikensa; ali se to u prevodu potpuno izgubi), a Čehov - on u prevodu gubi ono esencijalno rusko. Šteta.
I tako, pročitah ja Tugu po 3.856. put, i ne mogu da pestanem da mislim na Čehova, a raspoloženje mi je takvo da imam utisak da ću se rastočiti od tuge, i ramena me bole od osećaja da mi je na njih neko spustio okruglo podebelo džakče. Raspoloženje mi je evo već treći dan za nijansu jače od povremenih raspoloženja u trudnoći, kad sam onako puna hormona odbolovavala svaku svetsku nepravdu. Bez plakanja, ali na ivici suza. Non-stop.

Lepote prirode i strahote ljudskog faktora

Možda zvuči neskromno, ali - ja stvarno dobro poznajem bivšu mi državu, obišla sam je maltene celu peške. Malo sa izviđačima, malo sa mamom i tatom, malo sama, malo kasnije poslom... Sa izviđačima sam se pela po svim planinama, izuzev po Mavrovu, to sam nadoknadila kasnije; sa mamom i tatom obišla sam skoro sva istorijska mesta, počev od hrasta ispod kojeg je sedeo Karađorđe, raznoraznih utvrđenja i tvrđava, sve do manastira (istoričari su, edukativni program...); sama sam obilazila morsku obalu i svaku drugu gde smo letovali, a radila sam i kao turistički vodič. Zaista impresivno u odnosu na nekog ko poznaje svetska letovališta i skijališta, a od svoje zemlje samo krajeve u kojima ima rodbinu. Kad smo bili pod sankcijama i izolovani na sve načine od ostalog sveta kao kužni koji se drže zatvoreni u karantinu, ako je postojala makar jedna dobra stvar, onda je to bilo upoznavanje građana sa rodnom grudom. U to vreme radila sam kao profesor i ekskurzije su bile po Srbiji - deca su prvi, možda i jedini put bila na Borskom jezeru, obišla srednjovekovne manastire, popela se na Rtanj, videla Palić, Đavolju varoš, Ćele kulu, Smederevsku tvrđavu, Golubački grad...

Pitanje je ličnog ukusa, ali meni su u onim starim okvirima najlepše Crna Gora i Slovenija. Iz ovog je očigledno da preferiram planine. Najbliži prijatelji mi kažu da sam druga, mnogo bolja osoba kad pređem nadmorsku visinu od 1.500 metara - nema nervoze, pričam tek koliko moram i ne silazi mi blagi osmejak sa lica. Volim ceo svet. Ta ljubav prema visinama, vrletima i zelenoj divljini imam utisak da nije urođena već se razvija vaspitanjem. Moj prvi susret nije bio prijatan, sa sedam godina, kad sam kao mlada izviđačica krenula na pešačenje do sela udaljenog tek nekoliko kilometara od Kragujevca. Sad mi je to smešno, jer - đaci pešaci svakodnevno pređu mnogo dužu razdaljinu i nemaju nikakve pripreme za to, pri tom se taj njihov ritual uopšte ne posmatra kao podvig. Ali, majka me je upisala u izviđače zato što je htela da me aktivira, a bogme i da mi pokaže šta je napor. Tad sam bila ljuta jer sam se vratila kući sa žuljevima, umorna i bez ikakvih prijatnih utisaka, ali je rečenica "Znala sam da ti to ne možeš" učinila svoje - ja da ne mogu, e, ima da vidiš kako mogu! Svake godine mlatila sam se po planinama, isprva samo leti, jednom, kasnije i zimi i leti, i po nekoliko puta. Brzo sam zavolela sve to. I dok je većini dece izazov bilo upoznavanje sa prirodom, meni se to samo podrazumevalo, kao kulise u pozorištu. Mnogo mi je veće zadovoljstvo pričinjavalo što sam u divljini, sama, što moram da se snalazim i što je sve kao prvog dana stvaranja sveta. Nek se smeje ko koliko hoće, ali u tom saznanju ima toliko adrenalina da je bolje od bilo kakvog drugog uživanja. Ako ćemo da merimo, najviše volim da čitam, onda sve aktivnosti u vezi sa hranom, i posle toga - razređeni vazduh na nekoj visini. Da li mi je privlačniji Bali od Perua, Čilea ili Bolivije? Naravno, Andi su 3.856 puta bolji! Bar meni.
Žao mi je što tu ljubav nisam uspela da prenesem na decu. Najstariji s podsmehom prati moje oduševljenje, uz komentar da je "gradski dečko", drugom je vrhunac roštiljanje u bašti, a treći se opredelio za vodu - vesla. To može da radi i u ravnici, a meni je ravnica... Imam utisak da me ne voli pa me guši, a ne volim ni ja nju. Ona mene davi, a ja pretrčim preko nje, jedva čekam da se dočepam nekog naseljenog mesta, i onda se osećam kao da sam utekla nekom. Moje drugarice sanjaju o kući na moru, a čini mi se da bih ja na takvom mestu umrla od dosade. Moj san je da imam neku brvnaru u planini koja je dovoljno daleko i dovoljno blizu civilizacije, u smislu da ne moraš na nalećeš na ljude izuzev ako ne moraš. Sa sestrom sam gledala film o Tarzanu za koga se ispostavlja da je izgubljeni sin nekog lorda, vraćaju ga u civilizaciju, ima sjajnu budućnost, a on se na sve to - vraća u divljinu. Moja sestra je prokomentarisala: "Kakav glup kraj!", a meni se baš kraj svideo. Ili istinita priča o onoj urođenici iz bolivijske divljine koja se udala za naučnika koji ih je proučavao, rodila decu, živela u Americi pravi američlki san i sa skoro pedeset se opet vratila u svoje pleme koje je vrlo malo odmaklo od kamenog doba. Nije baš da mi se dopao ovakav razvoj događaja, ali ženu razumem. U Crnoj Gori, poodavno, upoznala sam arhitektu koji je radio na premeštanju Pivskog manastira kad su pravili hidroelektranu - čovek se kao penzioner vratio na "mesto zločina", napravio sebi vikendicu i poprilično je daleko i geografski i suštinski od života kojim je dotad živeo.
Da se ne pomisli kako ne volim ljude, naprotiv.Nisam nikakav osobenjak, ali divljinu volim više od ljudi. Uostalom, sva ona mesta koja sam nekad obožavala, ljudi su, kad ih je mnogo došlo, pretvorili u nešto sasvim drugo. Na primer, moja priča o Kopaoniku potpuno je drugačija od priče koju bi ispričao neko ko tamo odlazi samo na skijanje. Takav neko uopšte ne zna kakve su Prokletije, i mada stvarno imaju proklete vremenske prilike, hvala bogu za to što ih ne poznaje dobro. Žao mi je što su odlični skijaši "otkrili" Brezovicu, a još mi je žalije što sad čak ni oni ne mogu da je koriste zbog političkih prilika. Od svega lošeg ima i gore, nažalost. Zlatar i Tara izgubili su svoje čari, a Zlatibor je kao hommo duplex, uvek pored pitomog ponudi i divlje lice. U jedine planine koje su po svom "karakteru" pitome, pa se i ne primećuju korekcije, svrstavam Jahorinu i Rtanj. Na Rtnju doduše skoro da ništa nije ni rađeno.

Ali, ima i planina koje se ne daju. Pohorju i Durmitoru mogu da rade šta god hoće, ostaće Pohorje i Durmitor. Po meni, Durmitor je najlepša planina od svih u bivšoj državi. Kraljica. Piva i Tara samo dodaju njenom sjaju. Durmitor ima samo jednu manu - Crnogorce. Oni autentični, iz ovih krajeva, dostojanstveni su od rođenja, zaista svi imaju neko aristokratsko držanje iako su najčešće u džemperima iz kojih samo što ne iskoči ovca. Problem su đetići koji i najlepšu prirodu mogu da upropaste, da vam sve presedne. Klonim se hotela Jezera i silnih kafića usred Žabljaka, mnogo mi je prijatnije na Bobotovom ili na Savinom kuku, mada se do ovog poslednjeg uspinješ dvema žičarama, prvo jednom visoookooom, pa onda drugom koja kao da dodiruje oblake (vrhovi borova od preko dva metra jedno metar su ispod tvog sedišta), a onda šipčiš takvom uzbrdicom, da imaš utisak da nosem dodiruješ put. Ali, kad se popneš, pa kad baciš pogled na sve ispod... Divota. Ništa ne može da zameni taj veličanstven pogled i još veličanstveniji osećaj.

Ne volim kad me lažu

Profesor Aleksić sa Pravnog fakulteta u Beogradu, pre nekih petnaestak godina u razgovoru koji se vodio u kućnim uslovima, krajnje neformalno, ispričao je šta mu se desilo prethodno veče, i svi smo se smejali. Hteo je da zabavi društvo, naravno uspeo je u tome, ali mi je priča malo degutantna i kad se ogoli u suštini je jeziva. O čemu se radi? U kafani u Skadarliji profesoru Aleksiću prilazi bivši student kog nije video poduže vreme. Student kaže da je u Latinskoj Americi, u diplomatskoj službi, pored pravničkog znanja naoružan je i znanjem jezika. U jednom trenutku taj svetski čovek kaže profesoru: "Kako se Beograd poseljačio, profesore! Dugo nisam dolazio, zapanjen sam." A profesor Aleksić ga gleda i ne može da odoli da mu ne kaže: "Ti ljudi koje sad viđaš po ulicama što ne znaju da se ponašaju i što čudno govore, takav je isti bio i tvoj otac kad je došao u Beograd. Kuću u kojoj si odrastao na Dedinju tvoj otac je dobio kao 'podoban' i prvih godinu dana spavao je sa mašinkom ispod jastuka. Posle je mašinku zamenio pištoljem, mnogo ga je žuljalo pređašnje oružje." Stvarno, zašto smo se svi smejali? Zar to nije tužno? Svaka čast bivšem studentu na njegovim diplomama, ali se pitam ko je pre njih bio u toj kući i šta se desilo sa tim ljudima. Oni sigurno nisu imali priliku da uče jezike i švrćkaju se po svetu. Ko zna, možda su zaglavili zatvor, a možda nisu ni doživeli da vide kako im se u kuću u kojoj je svaka stvar govorila o porodičnoj istoriji doseljava neki mamlaz koji spava sa mašinkom ispod jastuka. Ne sumnjam da se podobna seljačina posle profinila, uostalom poslali su ga u inostranstvo pa su njegova deca išla u škole svuda po svetu. Dedinje je, čast izuzecima, naseljeno potomcima takvih kabadahija.
Setila sam se toga povodom... Ovo je drugi put da me Miodrag Ristić inspiriše za post. Ako se to desi i treći put, vodim ga na piće, ukoliko pre toga ne doživim infarkt od silne inspiracije i ukoliko on poziv prihvati. Naime, na njegovom blogu saznajem da se pokreće blog Da je Tito živ i pišem komentar u kome sam krajnje negativna, ali se izvinjavam što moram tako, jer... drug Stari mi je sinonim za svu bedu u koju smo dospeli. Njega krivim za sve, a ako baš i nije uvek bio samo on kriv, bio je inicijator.

Moram da napravim malu digresiju sa jučerašnjim dolaskom na posao. Užasno sam kasnila jer sam propustila autobus koji je išao ispred kolone koja se peške kretala po Brankovom mostu, pa mi je zapao drugi koji je išao iza grupe koja je nosila zastave, petokrake, pionirske marame... a sve sami odrtaveli pioniri-penzioneri koji su u Titovo vreme živeli lepo pa mu sad odaju poštu. Koliko sam putovala, mogla sam do Novog Sada brže da stignem. Dolazim na posao i u pušionici saopštavam kolegi kako mi se Tito opet meša u život, i kao mrtav, i posle trideset godina. Njegov odgovor me je zapanjio: "U Titovo vreme živelo se super, putovalo se, dizali se krediti, gradile se kuće, svi su radili..." To je inače jedan fin kolega, apolitičan, miran, kooperativan i odgovoran, pa možda i nije trebalo da nastupim kako sam nastupila - rekla sam mu da sam zatečena što se divi vremenu u kome smo svi živeli u laži i sad nam se to sveti. Ti krediti koje su dizali naši roditelji sad treba da otplaćuju naša deca, ni kriva ni dužna. Bezočno falsifikovanje istorije obilo nam se o glavu, sa smrtnim ishodima. I, na kraju krajeva, i da je bilo toliko lepo, a nije, taj naš "raj" otplaćivaće naša deca i unuci - paklom.
U odgovoru Slavenki Drakulić na tekst Zašto se nisam vratila u Beograd?  na blogu http://nasdvoje2.blogspot.com/2009/02/yumrlica.html koji je inače najbolji tekst koji sam do sada pročitala o tom vremenu i koji je svojevrsna rekapitulacija svega kroz šta smo prošli, upravo tako je i formulisano: "Nadam se da shvatate da je taj vaš Raj naš Pakao." Ne bi bilo ratova, ovakvih podela... ne bi bilo ružnih stvari kroz koje smo prošli samo da se znala istina. A ona ne samo da je prećutkivana, tendenciozno gurana pod tepih, ona je bila potpuno iskrivljena - belo je postalo crno, i obratno, jer tako Tito-partija kaže. Tito-partija su zamenili boga, podrazumeva se. Uostalom, nije imao ko ni da se buni. Kad krene lov na veštice i kad se preti spaljivanjem koje se očas posla izvrši, bolje je da se ne talasa.
Miodrag je na jednom mestu pomenuo kako "nije znao da mi je to vreme bila noćna mora". Nije! Meni je moja mladost bila lepa, ali svaka mladost je lepa. I detinjstvo mi je bilo lepo. Bilo bi lepo i da sam odrasla u Zambeziju ili na Borneu. Međutim, kad se malo poraste, čak i kad nemate nikakvih primedbi na vreme koje je prošlo, zar vas makar malo ne zaboli što ste živeli u laži do tog trenutka? Ne znam za druge, ali mene najviše nervira kad mi neko maže oči i pravi me budalom. A upravo to se desilo u tom "divnom Titovom vremenu" kad smo putovali i dizali kredite.

Samo još jedan primer: moji roditelji su istoričari i radili su kao profesori. Plan i program nastave na početku njihove karijere bio je takav da se Prvi svetski rat predavao četiri časa, to je ukupno dve nedelje, a za ispitivanje je bio predviđen jedan čas. Tako je bilo na početku karijere. Kad je mama odlazila u penziju plan i program predviđao je jedan čas (i predavanje i ispitivanje) za Prvi svetski rat sa sve Balkanskim ratovima, a famozno "Titovo pismo" trebalo je da se predaje jedan i ispituje drugi čas. Ko ne zna o čemu se radi, ništa nije propustio.

Neću da idem u detalje sa porodičnom istorijom i pišem koliko su nam pooduzimali imovine, kako smo bili prokaženi (bogati, deda-stričevi otišli u London, prababa Nemica... užas od kapitalista!), kako su me u školi učili jedno a kod kuće drugo, kao da vodim dva paralelna života a bila sam dete. Mnogi moji školski drugovi i drugarice zaista to vreme smatraju za najlepše doba od svih dobâ u svojim životima, nemaju nijednu zamerku. Kako bi i imali? Da nije bilo Tita, njihovi životi bili bi sasvim drugačiji. A ja? Odlazimo na rekreativnu nastavu u pansion na kome velikim slovima iznad ulaza piše: Miloš Trifunović svome gradu. Miloš Trifunović je moj pradeda. On je zaista poklonio taj pansion gradu Kragujevcu za grudobolne krajem dvadesetih godina prošlog veka, ali je zgrada bila na njegovoj zemlji.

Idemo na more!

Često pomislim kako bih mogla na miru da umrem da još jednom vidim Mljet, ili Dubrovnik makar dvaput, za Rovinj bi bilo potrebno ipak nekoliko puta... I tako, sve mi se vrti oko hrvatske obale, jer - jedna je od najlepših. Ukusi jesu različiti, ali postoje neke stvari koje važe za sve. A što me tek vežu lepe uspomene za hrvatski deo Jadrana, posebna je priča.

Dok sam još išla u gimnaziju, odmah posle taborovanja sa izviđačima na nekoj planinskoj vrleti, spuštali smo se na more, vrlo često onako džumle, svi zajedno. Najčešće smo bili u kampovima, samo bismo šatore sa velike nadmorske visine spustili u neki šumarak na obali. Jedne godine je pored nas u Baškim Vodama bila grupa Hrvata iz Zagreba i Siska, neprestano smo nešto razmenjivali, a posle nekoliko dana shvatili smo da je najisplativije da jedemo s jednog kazana. Uredno smo se prozivali sa "ustaše" i "četnici", non-stop se smejali i uglavnom bili nerazdvojni. Od napetosti nije bilo ni N, čista mladost i čista radost. Zanima me gde su sad, da li je neko od njih učestvovao u ratovima koji su potom usledili... Od naših nije niko: Ljuba je pobegao u Ameriku, Laza je kao najspretniji (advokat, hehe) samom sebi namestio da bude pozivar, Gruja je imao kratku epizodu sa uniformom da bi se vrlo brzo oslobodio vojske zbog troje dece i četvrtim na putu... Volela bih da je i sa "drugovima zagrebačkim" bilo slično.
Najbolja drugarica na fakultetu bila mi je Elvira, Hrvatica. Sad živi u Lionu, ali ništa se ne menja, bar u našem druženju. Stalno se dogovaramo kako da se vidimo, fejs i majlovi nisu dovoljni, i ja je nagovaram da dođe u Beograd, studirala je ovde. A posle bismo mogle da odemo negde zajedno na more. Moj predlog je Egipat, ona bi mogla i preko neke naše agencije da ide. Njeni predlozi su neke druge zemlje, po komentarima koje je imala o Egiptu zaključujem da je uhvatio "zapadnjački sindrom", strah od terorista, pa i od Arapa. Moja iskustva su sasvim drugačija - more je prelepo, Egipćani su preljubazni... A nikako nijedna od nas dve da pomene Hrvatsku. Da ne grešim dušu, možda je njoj u Hrvatskoj dosadno, ali meni ne bi bilo. A da idem solo, ne pada mi ni na kraj pameti. Beogradske registracije su prvi problem, govor drugi, a kad bi me neko nazvao Srbijankom, znam da bi izbio međunarodni incident jer bih ja počela da ih zovem Hrvaćanima. Ali, ja ne smem da se uvredim, a oni će biti uvređeni. Šta se desilo tim ljudima?

Crna Gora svakako otpada - prelepa zemlja sa jednom velikom manom - ima Crnogorce. U opticaju su i Kuba, Sejšeli, Dominikana ili Bali, ali ne za ovu godinu, finansijski sam pretanka, samo što se ne prekinem. Grčku računam u naše more, za nju uvek ima i vremena i para, a i kad ne bi bilo, našlo bi se. Uostalom, jedino u Grčkoj sam doživela da osetim kako nas vole i to mi je mnogo godilo. Sa Vesnom koja sad živi u Italiji jedne godine bile smo na Krfu sa decom koja su se usred večere posvađala i ponašala se kao pravi mali kreteni, što sam htela i da im pokažem po dupetu ali kad izađemo; a Grk, vlasnik, na sve to nas je častio besplatnim pićem i kolačima - nema veze, iz Srbije smo. Deca su se smirila očas posla, a Vesna i ja smo se gledale, samo gledale... Međutim, od mojih u Grčku ove godine niko neće da ide. Brinu ih štrajkovi, svašta. Bilo bi kao kod kuće, izuzev mirisa mora i mirisa soli.
Turska je postala preskupa, mada je merkam.
I tako... od silnih planova izgleda da će na kraju da ostane Ada i stavljanje pločica na terasi, pored nekih drugih građevinskih radova manjeg obima.
Istini za volju, more baš i ne volim, preferiram planine, divljinu, egzotiku... ali mi se putuje, bilo kuda. Mnogo mi se putuje! Nekad sam radila kao turistički vodič i kancelarija su mi bila sva prevozna sredstva. Iz tog doba ostala mi je nezgodna navika - da mi plate kad putujem, i to da mi dobro plate. Sad se više niko ne nudi.
A baš bi bilo lepo da odem na Mljet. Spavala bih na plaži i pokrivala se nebom i - bila bih zadovoljna. Sigurno zadovoljnija nego u Šarm el Šejku, u apartmanu sa sopstvenim bazenom, all inclusive uslugom i svim pogodnostima koje mogu da se zamisle.