Greh mame ranjenog orla

Naravno da sam u svoje vreme pročitala sve romane Mir-Jam. I naravno da se ničega ne sećam. Neću sad da tupim kako je to slaba književnost, jer je sigurno bolja od mnogo čega što sad prolazi kao "ozbiljna literatura", pri tom su parametri koliko vas drži čitanje i koliko imate materijala za razmišljanje i dok čitate i posle čitanja. Doduše, razmišlja se često i u stilu: "Kakvo đubre! Na šta ja trošim vreme...", ali se ne misli na takvo razmišljanje. Sećam se da je u vreme dok su mi svi njeni romani bili sveže u pamćenju ostalo samo čuđenje zašto je nevinost tako važna, zašto je glavni cilj udati se i nazvati se gospođom i da li je moguće da je naše selo u to vreme bilo tako "kulturno". I govorili su baš pravilno ti naši "seljaci", i nisu toliko teško fizički radili i lepo su živeli. Baš čudno, ali šta sam ja znala sa 14, 15 godina. 

Pri tom, Mir-Jam je našoj kući bila skoro kao neki rod. I pre nego što su objavljena prva posleratna izdanja njenih knjiga (Bazar, ženski časopis bio je popularizator njenog dela, a bogami i lika) koja su pobudila novo interesovanje za Milicu Jakovljević, znali smo podosta o njoj. Naime, ona je stanovala u Molerovoj ulici, bila je prva susetka moje baba-tetke Dare. Često su govorili svi koji su se sećali, kako se lepo oblačila, kako je često za tekstove u novinama koristila ono što čuje kod nana-Dare, kako je savetovala tetka-Miricu, nana-Darinu ćerku, kako da se ponaša kad poraste i kako treba da postane mlada dama... Nana-Dara je često govorila da joj nešto ispriča dok ujutro piju kafu, a posle to o čemu joj je pričala, od reči do reči, pročita u novinama sa Miličinim potpisom. I moja majka se sećala nje, viđala je kad dolazi kod tetke, i govorila je kako joj je u neizbrisivom sećanju ostao njen parfem i pelerina koju je prebacivala jednim krajem preko ramena kad bi izlazila iz kuće. One su kao devojčice imitirale taj pokret, u tome su videle nešto ženstveno a buntovno.
Za ono vreme, Mir-Jam je po mnogo čemu bila avangarda: prva je uzela umetničko ime, radila kao honorarac, potpuno autorski opredeljena, bila moderna u najvišem stepenu (u svemu, ne samo u oblačenju), lepo vaspitana, lepa, svoja, pravi individualac, i na neki način buntovnik protiv građanske svesti i borac za ženska prava. Sve je to radila onako starinski, nijednog trenutka se ne odričući svog pola niti pokušavajući da bude nešto što nije. Ono što mi se najviše dopada u njenom životu je stav: Prihvatite me ako vam se dopadam, takva sam kakva sam; a ako vam se ne dopadam, svakako neću pobuditi vaše zanimanje.

I posle rata ona bi ostala isto što je bila i pre rata, ali... tad je sve moralo da bude revolucionarno, u duhu Tito-partija, a ona se ni po čemu u taj šablon jednostavno nije uklapala. Nije ni mogla da se uklopi, po definiciji. Njene revolucije bile su lične, previše je bila građanski nastrojena da bi povlađivala opštem toku. To je dolazilo u obzir samo ako se uklapalo u njen model, ali eto, nije, bilo je toliko različito da je ona bola oči samom svojom pojavom. Ništa lakše jednom Oskaru Daviču da je na nekom kongresu pisaca, partijskom sastanku ili tako nekom životno važnom okupljanju sve-samih-veličina na kojima je svaka reč revolucionara poistovećivana sa božjom, jednostavno nazove "ženskim piscem", osobom koja nema ništa revolucionarno u sebi, koja je mlaka i ništavna, bez ijedne ideje osim da žena treba da bude negovana, lepo se obuče i dobro uda. Davičo je izostavio onaj deo u kome su sve "njene" gospođice koje pretenduju da postanu uvažene sudinice, generalice, avijatilirice (ne znam da li može ovako)... bile dobro obrazovane, same zarađivale za život i pre nego što se udaju. One su govorile jezike, volele da čitaju, obožavale bioskop, letovale, putovale... iako je večina njih bila bez roditelja koji bi ih izdržavali.
I tako ostade Mir-Jam sinonim za laku literaturu, za nešto dekadentno, pokvareno, mlako, bezidejno... Da Mir-Jam nije bila Milica Jakovljević, kočoperna i inatljiva Šumadinka iz Kragujevca, možda bi drugačije prošla - na primer počela bi da piše u revolucionarnom duhu ili bi se makar manula svojih građanskih manira (koji su retko bili malograđanski), ali, ona je tek onda prkosno šetala u svojoj pelerini ulicama Beograda, pila kafu u nekoj gradskoj bašti, odlazila u bioskop, pozorište... ponašajući se kao da se ništa ne dešava. I kad je bila voljena nije posebno obraćala pažnju na to, zašto bi sad bilo šta menjala kad je postala omražena? A da se krije... to nije bio njen stil. Ona je stradala zato što je ostala dosledna. Nana-Dara joj je i dalje bila prva komšinica, samo što su sada, u promenjenim posleratnim uslovima jedna drugoj farbale kosu umesto kod frizera, depilirale se u kućnim uslovima, hranile se i dalje uinat svima dobro, ali ne tako obilno kao ranije.
Mir-Jam je više bila institucija sama po sebi nego što su to bili njeni članci i knjige koje je pisala. Sve je to nesumnjivo bilo vrlo popularno i pitko, poput tekstova mnogih današnjih kolumnistkinja, na mahove i oštro, s tom razlikom što je Milica razvila finu ironiju koju je moglo da primeti samo istančano čulo. 
Njena ubedljivo najefikasnija osveta sastoji se u tome što je danas ekranizuju i što se za nju na otprilike svakih dvadesetak godina ponovi interesovanje, a jadni Davičo osim nekoliko pesama i Pesme ni po čemu neće ostati upamćen. Eto, možda po kritici Mir-Jam. Kniižari iz šezdesetih i sedamdesetih godina rafove sa njegovim knjigama zvali su Bulevar Daviča, niko ih nije kupovao. Ali, Pesma je bila u lektiri, pa Srbija u školskoj lektiri... Morala su njegova dela da se kupuju i čitaju, ali se ne pamte kao slobodan izbor.
I od Pesme je napravljen film koji se više pamti po erotskim scenama Ljube Tadića i po odlično odglumljenom višku testosterona. Od revolucionarnih ideja, pogotovo od intelektualizma na koji je toliko polagao, ne ostade ništa. On je u stvari mnogo sentimentalniji od Mir-Jam, i ako je to uopšte odrednica koja može nekome ozbiljno da se prikači - ženski pisac.

Oboje su nesumnjivo pripadnici svog vremena i odraz krugova u kojima su se kretali, pa i ideologija u koje su verovali, s tim što su oboje teški foliranti, ali ona ipak mnogo manje nego on. 
Na svu sreću, ovo je blog, pa mogu da budem lična do mile volje, i samo iz tog razloga usuđujem se da raspravljam i o knjigama kojih se ne sećam tako dobro (a da bi sve bilo verodostojno morala bih ponovo da ih pročitam, sačuvaj me bože) i o serijama koje se prikazuju po njenim romanima. Nisam gledala ni Ranjenog orla ni Greh njene mame tako revnosno da bih o njima davala validan sud. Ali, gledala sam po nešto i usuđujem se da ih ocenim po najjednostavnijem i najmerodavnijem kriterijumu - da li bih ih gledala ponovo ili ne bih. Naravno da ne bih. Nisam bila ganuta kad propustim epizodu, u stvari od Ranjenog orla gledala sam samo tri, a od Greha do sada dve i po. I mislim da je dovoljno. Orao je bio zaslađena tragikomedija: tragični deo je "osramoćena" devojka koja nigde ne nalazi mir, a komični što je nevinost tako skupa. Zaslađeno je sve između. A Greh njene mame je dooosadan, sa elementima trilera. "Akcioni" momenti su otmica, brak na silu, tajna koja se plete oko njene majke, a svi je znaju... Čak je i akcija uspela da bude dooosadna, pa sad nek neko kaže da babe i žabe ne mogu da se sabiraju.
Moderna obrada bila bi neka sponzoruša koja od obrazovanja ima samo super znanje engleskog koje je stekla boravkom u Engleskoj ili Americi preko razmene, mame i tate koji su se nafatirali (na primer političari) pa joj svake godine plaćali boravak po mesec ili dva, ili radom po kućama, u nekom restoranu ili nešto slično. I sad ta devojka hoće da se uda i lepo živi. Kako je nevinost deplasirana, ona ima neku drugu falinku, na primer SPS poreklo ili je kao mlada zgrešila slušajući turbo folk. Ovakav zaplet više odgovara sadašnjosti i verovatno bi Milica Jakovljević nešto tako i smislila da živi sad i ovde. A umesto avijatičara, sudije, lekara... glavni baja bio bi neki biznismen, stranac, neiskvareni političar... Šta da se radi, to i treba da ima elemente bajke.

Srećan kraj je neizbežan, samo je pitanje šta se podrazumeva pod srećom: imaju jahtu, vilu i podebeo račun u banci ili odlaze ne selo da završe u idiličnoj atmosferi pastorale, kao eko pobornici novog sveta. Ili je posredi nešto treće što meni pesimističnoj ne pada na pamet?
Isprva sam mislila da ovakve serije gledaju samo gospođe poput mene ili čak i starije i mnogo starije, ali sam silno iznenađena što je najviše obožavateljki među mladim svetom. Obe serije sviđaju se mojoj Bubi (starijoj od mene tuce godina) zato što je "sve mirno, lepo, podseća je na starinske dobre manire", mojim drugaricama iz gimnazije koje kažu da ih obe serije asociraju na ljubavne romane koje su neke duže neke kraće gutale dok su još verovale da ljubav postoji "do kraja života" i bivšim učenicama koje na ovo gledaju kao na nešto novo i potpuno drugačije od onog na šta su navikle. Verujem im, ovako nešto sigurno nisu videle, pogotovo ne u stvarnom životu.
Anđelka je malo razvodnjena Džejn Ejr, Neda balkanizovana bilo koja od junakinja Džejn Ostin... U svakom slučaju, bolje je od španskih serija i američkih sapunica, a nekoliko kopalja ispod amerikanizovane dramaturgije romana klasične literature. Bilo bi tek jedno koplje razlike da nam je produkcija na visini prekookeanske. Zdravko Šotra, reditelj obe serije, dovijao se kako je znao i umeo, a očigledno je umeo. Posle velikog uspeha ekranizacije Sremčevog dela i etno i istorijskog kolorita koje je verno preneo na platno, okušao se u "ženskom rukopisu", s Ranjenim orlom kao isprobavanjem terena, a kad je video kako žene gutaju sve što je za žene, mnogo sigurnije u Grehu. To "sigurnije" treba prevesti kao - mnogo razvučenije. U Orlu je bio samo tugaljiv, s vremena na vreme i bljutav, a sad je uspeo da tome doda i rasplinutost koja omogućava da propustite koji god hoćete deo i da ništa ne izgubite ni od sadržaja ni od atmosfere - u stanju je da vas udavi jednom epizodom, dve su hvatanje za gušu već mrtvog čoveka. Nešto se malo trgnete iz večnog sna kad se pomene novi muškarac koji je opet smrtno zaljubljen u siroticu Nedu.
Vezivno tkivo ovakvih i svih njima sličnih serijala vrlo je jednostavno i delotvorno kao što je i aspirin za svaku bolest - potraga za ljubavlju, onom potpunom ljubavlju koja stvarno traje "do kraja života". I sve u iščekivanju tog princa na belom konju, čas vam se čini da je to osoba A, čas da je osoba B... odgledaste vi celu seriju. Još vam je nude i na DVD-ju, pa će sigurno da bude i film kad odbace sve ono što su umetali u montaži samo da bi duže trajalo.

Sestra iz Japana po krvnoj grupi

Najverovatnije je to četvrti put, ako nije i peti, da na Historyju gledam jednu te istu emisiju, o DNK i leksičkoj analizi među Velikobritancima i traženju krvne i svake druge veze sa Vikinzima. Ima i jedna slična emisija na istom kanalu, o traženju feničanskih tragova u Maloj Azji, ali samo preko krvi, jer im ništa drugo nije bilo dostupno. Gde god su pokušali da zagrebu, bukvalno, nailazili su na zabrane ili su drugi već kopali i nadali se arheološkim senzacijama - grčki i rimski slojevi su još i najsvežiji. To je za njih nedavna prošlost.
Preko DNK lanaca nađoše tako da vikinške krvi ima u izobilju na Ostrvu, a našli su i one koji su, po krvi, bili čisti Vikinzi. Sa jednim ribarom, sasvim prosečne visine i težine čovekom, čak ni toliko plavim kako zamišljamo Vikinge, napravili su i intervju. Naročitu pažnju pobuđuje deo u kome taj nesuđeni Hogar reče: "Nisam ni pretpostavljao da sam Viking. Mislio sam da sam čistokrvni Englez." Odmah sam pomislila na naše čistokrvne Srbe, po onom principu evolucije: amebe, pa Jevreji, pa Srbi, pa svi ostali oblici života.
U školi mi je biologija bila jedan od najdosadnijih predmeta. Ništa nije vredelo ni što sam imala sjajnu profesorku, to je jednostavno bio - doooosadan predmet koji je morao da se uči, a ja sam kao i svaka štreberka vredno učila i imala dobre ocene. Mala digresija povodom učenja i neučenja - svi predmeti koji se tradicionalno smatraju za one koji se uče, nisu mi predstavljali nikakav problem i nikad zbog njih nisam grejala stolicu, dovoljno je bilo da samo slušam na času, na primer istoriju, geografiju, hemiju... Fiziku nisam razumevala, a biologiju sam učila i učila i učila... kako bih dobila peticu. Taj dosadni predmet bio mi je čista smaračina sve do poslednje godine gimnazije, kad smo se dotakli i genetike. Profesorka nam je samo napomenula teoriju o krvnim grupama koja je odbačena, a između redova se moglo pročitati da je to iz političkih razloga, jer je imala tu nesreću da je razvijaju Nemci pred Drugi svetski rat. Činjenica je da je lako mogla da se upotrebi u političke svrhe, na primer da se "opravda" nacistička politika, kao što je bio slučaj sa ni krivim ni dužnim Ničeom i njegovim Natčovekom.

Elem, radi se o teoriji da su A i B bazične krvne grupe i da su karakteristične za Evropu i Aziju, bez obzira što je prvi čovek nastao verovatno u Africi. Do toga se došlo izvođenjem zaključaka iz statističkih podataka jer su severni evropski narodi mahom imali krvnu grupu A, a Mongoli, pogotovo Japanci (sećam se da je bio neki fascinantan procenat u pitanju) imali B krvnu grupu. Objasnila nam je profesorka kako je to kasnije pobijeno i da se za bazičnu krvnu grupu smatra O, i tako dalje, i tako dalje. Na mene je teorija ostavila utisak u tom smislu što sam počela da razmišljam da li mi je neki praistorijski predak možda Japanac. Ako i nije Japanac, koliko li je to krvi iz Azije. Ostavljam po strani porodični rodoslov po kome sam 84 odsto Srpkinja i 16 odsto Nemica. Izuzev prababe Nemice, sve ostalo je "čistokrvno" srpsko. A šta bi na to rekla DNK analiza? Da li bi se ovaj rezultat potvrdio?
Neću da licitiram, ali, mada nisam sklona hazardnim igrama, spremna sam da se kladim da u srpskoj populaciji najviše 40 % ima slovenske krvi, hajde neka bude i 50, ali - kladim se da je to maksimum. Ako otvore kladionicu i dođe neko ko će nas ispitivati poput momaka iz Historyja, kladiću se.
Mi, Sloveni, ovde smo se naselili, poodavno doduše, ali sigurno je bilo starosedelaca i Rimljana koji su skupljeni "s koca i konopca". To je prvo mešanje. Ovuda su pre toga prolazili i Kelti, Grci... Kad smo došli protutnujala su i hunska plemena, da ne zaboravimo krstaše, Sase rudare, Dubrovčane, neizbežne Turke, potom Nemce... Prolazili su ovuda mnogi, a i mi smo odlazili i vraćali se. Da su se mešali samo Srbi sa Srbima verovatno bi bilo više genetskih oboljenja, pa i idiotizma koje sam imala prilike da vidim u Tadžikistanu. Poznato je da je Aleksandar Makedonski bio na tom prostoru sa svojom vojskom, a i sam je bio oženjen nekom njihovom princezom. Kad je krenuo za Indiju, ostavio je vojnike koji su tu i završili i formirali porodice, pa su počela da se rađaju deca sa tek malo preplanulim tenom i svetlim očima, a našla se i poneka riđa kosa. Naravno da su Tadžikistanke sa takvim izgledom važile za prave lepotice, i u želji da izgled zadrže, Tadžici su počeli preterano da se mešaju jedni s drugima. Rezultat je najveći broj genetskih oboljenja po glavi stanovnika u bivšem SSSR-u, a ko zna, možda i u svetu. U bivšoj Jugoslaviji sličan primer je ostrvo Lastovo, baš je bilo očigledno da su previše udaljeni od kopna i samim tim, izolovani.
Ivan Cankar je bio veliki pobornik ideje jugoslovenstva i jednom je u Sarajevu izjavio kako Slovence i Srbe "mnogo toga razdvaja, ali je nesumnjivo da smo, i pored tih različitosti, ako ne rođena braća, onda bar braća od stričeva". Da je poživeo do ovog doba, ne bi verovao koliko smo u međuvremenu postali "braća od muške tetke".

Igor Rill, urednik Nacionalne geografije za Srbiju, koji ima nemačko prezime i nemačke pretke, svojevremeno je radio tu famoznu analizu krvi i bio zapanjen rezultatima - ispalo je da nemačke krvi ima najmanje! Ali, preziva se Rill i zvanično je Nemac-Srbin (može i obrnuti redosled, svejedno).
I ona teorija o sedam kolena, izvedena iz rimskog prava, ne pije vodu. Nje se tvrdokorno drže samo Beogradžani koji su najčešće tek prvo i po ili drugo koleno Beogradžani. A šta tek reći za Vračarce, gospodu? Po njihovim zgradama malo-malo pa se mogu videti grafiti "Vračar republika". Panično se plaše došljaka kao što se i ljudi skloni homoseksualizmu panično plaše homoseksualaca. Što su ugroženiji, stepen netrpeljivosti je veći, prelazi čak i u mržnju. Sećate se Edgara Huvera i njegovog progona gejeva, da bi se tek pošto je umro otkrilo da je bio u višedecenijskoj ljubavi sa svojim sekretarom, ne sa sekretaricom. Eto, tako se krio, a da bi bio još uverljiviji, kažu da se najglasnije od svih smejao vicevima o "pederima". Vračarci, nemojte tako da se brukate.
Roditelji su me lepo vaspitali, pa znam da je nepristojno zavirivati u tuđ tanjir, ali - baš me zanima kako stoje stvari sa ostalim narodima bivše Jugoslavije. Najzanimljiviji bi mi bili oni najzadrtiji, iz "lijepe njihove" i iz "dežele". Ispostavilo bi se, skoro da sam sigurna u to, da nema nikakve razlike među nama, možda tek u po nekom procentu. A kad bi se potvrdilo da su muslimani najslovenskija populacija među svima nama, ne bih se čudila. Po hronikama tog doba, najviše su prelazili u muhamedanstvo Srbi iz Bosne, pa ko zna, kako njih Turci uglavnom nisu dirali, možda su oni i zadržali taj "čistokrvni prestiž". Ako se to bude ispostavilo kao tačno, predlažem da nasele Vračar republiku.

Dugo sam se premišljala koju oznaku da stavim za ovaj tekst, da li društveni fenomeni ili politika i etika, pa je ipak prevagnulo - politika i etika. Na prvi pogled, to nikakve veze nema sa ovim o čemu sam pisala, ali mi živimo u Srbiji, Srbija je na Balkanu, a Balkan je bure baruta čiji fitilj političari (i naši i "njihovi") s vremena na vreme zapale, i zato: politika i etika.
Kad naiđu nerešivi problemi (a kad nisu?), naši vrli političari počnu da grebuckaju po "srpstvu" ne bi li smirili narod, što me neodoljivo podseća na Alana Forda i epizodu u kojoj čovek dolazi u bolnicu i žali se na bolove u stomaku, a lekar će na to: "Odsecite mu nogu, od bola od noge zaboraviće na stomak."
Da se razumemo, ja sam rodoljub, u stvari rodoljupka! Volim Srbiju više od bilo koje druge zemlje, ali ne merim svoju ljubav time što ću neku drugu da mrzim. I jesam Srpkinja, ponosim se time, ali bih volela da saznam kako stoje stvari s precima. Biće mi sasvim svejedno da li imam isti DNK lanac sa nekom Joko iz Japana, Draženkom iz Hrvatske, Marinom iz Rusije ili Milicom iz Pirota. Svi smo ljudi, zar ne? I neću zbog toga manje biti Srpkinja. I Srpkinje su ljudi, zar ne?

Ludilo praznika

Euforija oko Nove godine koju tako zovu jer je stanovništvo Zemlje naručeno veselo, nije ništa drugo do jedna dopuštena, čak društveno poželjna histerija. Svi imaju koristi, ili bar misle da imaju. Trgovci rasprodaju svu robu, ugostitelji zadovoljno trljaju ruke, turističke agencije rade punom parom, frizeri, kozmetičari, taksisti, novinari, fotoreporteri... Milosrdni postaju i oni koji uobičajeno otimaju i grozničavo pune džepove.
Pokloni se kupuju i na veliko i na malo, čestitke pljušte sa svih strana, i svi vam žele "sve najlepše", "sve najbolje", "puno sreće", zdravlje se podrazumeva... Isto to uradite i vi, kao dobro vaspitana osoba. Donose se i odluke kojima imate nameru da poboljšate svoj život, na primer prestajete da pušite (moja odluka skoro svake godine, a po pravilu mahinalno prvo zapalim cigaretu kako se probudim 1. januara).

Dok sam bila dete Nova godina mi je pored porodične slave stvarno bio jedini praznik kad sam se osećala praznično. Izuzimam 29. novembar, budući da sam tada praznovala jer mi je rođendan 25. novembra pa se uvek slavio za Dan republike kad su svi slobodni. Kao dete dobijala sam poklone od svih koje znam za Novu godinu, kuća je bila svečano nameštena, jelka obavezna. I hrana je bila baš kako treba. To su bili retki trenuci u kojima niko nije padao u nesvest što kolači u mojoj blizini nestaju brzinom svetlosti - "koliko slatkog jedeš, to je bolesno!".
Onda su došle tinejdžerske Nove godine, izlazila sam sa društvom. Onaj ko je ostajao u kući bio je osoba za posmatranje ili neki jadničak koji se baš ni sa kim ne druži. Po inerciji i ja sam se spremala za taj famozni doček, oblačila se svečano, pravila frizuru, šminkala se kao glumci za predstavu... Tačno u 12 pucale su petarde, padalo je ljubljenje, grljenje, pevanje.
Izuzev fascinantne činjenice da vreme teče i prolazi, da se menja godina koju upisujemo u datumare, u stvari ništa drugo nije tako osobeno. Kako sam se udala maltene odmah pošto sam dobila ličnu kartu, sve sledeće Nove godine ostale su upamćene samo po tome što se naradim kao konjina. Dok su deca bila mala i radovala se poklonima, bilo je lakše - i ja sam se radovala zbog njih. A sad: odlaženje na pijac, u prodavnicu, vukljanje tri miliona kesa tamo i ovamo, spremanje kuće, šporet koji je uključen non-stop i sav zamazan (bljak!), nigde nema mesta za tu silnu hranu, najmanje jedna nezgoda u kuhinji (ove godine je to opekotina od rerne, prošle posekotina od špikovanja mesa), loš TV program... po tim sekvencama pamtim Nove godine.
Ne bi bilo ničeg lošeg u tome da odmah potom ne slede Badnje veče, pa Božić, onda ide Srpska nova godina, tu su i slave koje se završavaju Svetim Jovanom. Užas od spremanja hrane, kuće i sebe, neradnih dana, prežderavanja, prenapijanja (jedini trenuci u kojima sam srećna što imam alergiju na alkohol). Već sad mi je muka od naredne Nove godine! Opet sve isto, i tako iz godine u godinu.
Čak je i hrana ista, u koju god kuću da uđete nećete pogrešiti - ruska salata, pečenje, sarma, torta i sitni kolači. To je osnova, ostalo su varijacije na temu. Rusku salatu više ne pravim za praznike (ni za jedan) nego kad nam se jede.
O tome koliko se krajem januara osećate kao posle operacije na otvorenom novčaniku, ne treba ni diskutovati.
Možda sam skot koji sve radi mimo normalnog sveta, možda i asocijalna osoba, možda... šta god, ali stvarno mi je praznika preko glave. Kad pomislim na njih, pogotovo na Novu godinu, setim se Finaca koje sam viđala po Piteru (Sankt Petersburg) za vikende. Dolazili su feribotima u petak a odlazili u nedelju obeznanjeni od pića. Rusi im na kraju daju čist špiritus, koji i sami piju, više nije ni važno šta stavljaju u sebe, samo da je jako! Kad se vrate kući svi pričaju kako su se proveli ekstra. Verovatno je ekstra zato što se ničega i ne sećaju. Ne znam, možda je to neki izduvni ventil kojim se čovek oslobađa negativne energije i leči od stresa, trebalo bi pitati psihologe. Ja sam samo neutralni posmatrač.
Naravno, ne zalažem se za to da svi sede kod kuće i ponašaju se kao i svaki drugi dan. Neka svako radi šta god hoće, ali neka se ne čude što ima i onih koji se ne uključuju u tu masovnu histeriju. Mozgom nisam uključena, ali sve ostalo jeste - i ruke i noge i oči. Svakako, i novčanik - potrošila sam skoro celu platu. Ono što je ostalo otići će na Božić i poklone za slave koje slede. Da li još neki narod na planeti ovako provodi prvi mesec u godini?

Koga još zanima istina?

Moja kuća je profesorska - i mama i tata bili su profesori istorije, nana je bila učiteljica, njen otac, moj pradeda, pop i učitelj... tako da sam odrasla u atmosferi spremanja časova, razgovora o tome kako da se poboljša nastava i deca bolje shvate i usvoje gradivo. Glavna tema bila je istorija, ali istorija je tako široka da je u sebe uključivala mnogo od legendi, predanja... Za mene su to sve bile priče kao što su drugoj deci verovatno bile priče o komšiluku. I sećam se, omiljeni lik mi je bio Hanibal. Posle su ga smenjivali razni drugi istorijski likovi, ali je uvek bio među prvih pet, i kako je i dan-danas jedan od onih sa vrha, slobodno mogu da kažem da je zaista glavni. Bar meni. A šta me je tako oduševljavalo u vezi sa Hanibalom i kad mi je bilo tri godine i sad sa pedeset, usuđujem se da smestim u jednu rečenicu - njegov život je princip: sam protiv svih! U ono vreme biti protiv Rima tako otvoreno, i doći na same kapije tada najmoćnijeg grada... bilo je ravno čudu. I kad na kraju nije bilo ništa od Kartagine, postao je plaćenik, ali nekako moralan - iako je dobijao novac da se bori čas na jednoj čas na drugoj strani, sve su to bile države koje su imale jednu zajedničku crtu - u vreme kad je on bio sa njima borile su se protiv imperijalnog Rima. Kad se tako sagleda, ipak je bio dosledan. I da ništa drugo nije uradio, bio bi upamćen za sva vremena po lučnim redovima vojske ili po slonovima koji prelaze Alpe. Kad mi je otac pričao o tome, dugo nisam mogla da zaspim tu noć, kao i nekoliko puta kasnije u životu, sanjala sam moćne slonove kako se probijaju kroz alpske vrleti i goleti, po snegu i uz razne druge nedaće. Nekad bi u snu nailazili na zelenilo rastinja u podnožju a nekad bi ostajali zavejani u snegu. Verovatno je to zavisilo od toga šta se meni dešava. Ali u tom prvom snu, slonovi su stigli do podnožja, trubili visoko uzdignutih surli i veličanstveno napredovali prema Rimu.

Bilo je još junaka iz priča roditelja istoričara, samo što niko nije blistao kao Hanibal i pored pune istine o njemu. Marko Kraljević je bio junak "onako", možda su roditelji grešili što su odmah rekli sve tačno onako kako je bilo o njegovom vazalstvu. Inače, istoričarima je glavna vrlina - istina, a u isto vreme to im je i glavna mana. Bar je mana kad pričaju nezrelim bićima koja se još uvek određuju po parametrima crno i belo. Možda treba sačekati da predstave o životu i ljudima dobiju senke i da siva počne da se razaznaje u nijansama.
A možda i treba odmah reći sve kako jeste, nisam više sigurna. Drugi primer je Francuska. Da li iz poštovanja prema svojoj majci, moja majka je izbegavala temu učešća Francuske u Prvom svetskom ratu. A kad se detetu nešto prećutkuje, ono tada baš navaljuje da sve sazna. Na jednoj strani je bila nana koji zaplače svaki put kad čuje "Kreće se lađa francuska" i najmanje jednom u pet meseci nam kaže kako su Francuzi naši najveći prijatelji, a na drugoj deda koji ih je zvao "prljave belosvetske bitange".
Nana je vaspitavana u "francuskom duhu", kao i sve gospođice tog doba, a deda je prošao albansku golgotu, bio na Krfu, pa u Solunu imao priliku da uživo gleda francusku vojsku, pogotovo oficire. Na deset belih košulja koje su dobijali, samo je jedna bila šarena o koju su se svi grabili (da se ne vide vaške koje mile po njima), koju su dobijali - naravno Francuzi. I kad su kasnije krenuli natrag u Srbiju, naređenje savezničke komande je glasilo da se Srbi bore, a u svako osvojeno mesto prvo uđu Francuzi! Kod Bitolja je to prvi put prekršeno, jer se Franš d Epere oglušio o komandu, iako su mu pretili vojni sud i smrtna kazna, jer "ne može da ih zaustavi, a i nije u redu kad su se borili bosi i goli". Napredovali su kao da nisu pešadija već imaju neki mlazni pogon koji ih tera prema kućama. Ali, deda je bio "nemački đak", školovan u Nemačkoj za inženjera, pa su svi mislili da ne može da smisli Francuze, Francusku, ništa francusko samo iz tog razloga - to jednostavno jedno s drugim ne ide. Ne vidim baš neku logiku, ali to je bilo "zvanično" objašnjenje.
Moram da priznam da sam postala sklona dedi tek u srednjoj školi kad sam konačno shvatila da je Francuska svu tu pomoć dobro naplatila. U vreme kad sam saznala kako stoje stvari, bili smo pri kraju sa otplatama pertli i topova iz Prvog rata. Pertle i topovi išli su na jedan trošak. One bele i šarene košulje verovatno su otplaćene ranije. Ne znam kako stoji stvar sa "francuskim đacima", da li su i to naplaćivali, ali je činjenica da su jedina zemlja koja ima pravo na besplatno korišćenje zgrade i zemljišta kod nas, a i spomenik nasred Kalemegdana kao "zahvalnost Francuskoj". Topovi mi deluju sasvim prirodno da se otplate, ali pertle su... kao šamar! I najednom me oblije stid što smo dedu gledali podsmešljivo. Naravno, posle toga sledi bes, kao i uvek kad shvatite da su vas godinama lagali i zamazivali vam oči. Nisu Francuzi krivi za to, krivi smo sami. Nisu obavezni da pomažu, ali to nije čin milosrđa, to je jednostavno - posao. Sličan problem imamo i sa Rusima. Nemaju oni sa nama problem nego mi sa njima.

Međutim, posledice tih svetskih dešavanja na mikro planu u pogledu moje porodice iskazale su se tako da ja ne primer ne kupujem ništa francusko izuzev parfema (ne uvek, ima i drugih) i ništa ne verujem Rusima. Znam da francuska privreda zbog toga neće propasti, ali ne želim da učestvujem u njihovom profitu, makar koliko moj doprinos bio zanemarljiv. Neće se ni Rusi zabrinuti što im ne verujem ni kad kažu "dobar dan" (proverim da se nije smrklo, za svaki slučaj), ali su definitivno izgubili potencijalnog prijatelja.
Kad godinama živite u ubeđenju da je crno belo i onda saznate da nije tako, osećate se poniženo. I udari adrenalin, bar meni. Dovoljno sam bila zrela i preturila dosta toga preko glave da bih devedesetih verovala u RTS propagandu. Stidim se Srebrenice, i te kako se stidim. Trebalo je odmah reći kako stoje stvari, šta je istina - ljudi bi imali drugačiji odnos prema svemu tome. Neznanje nije opravdanje, neke vrednosti su ipak večne, moral možda može da bude promenljiva kategorija za neke svakodnevne stvari ili kad je ugožen život, ali postoje osnove koje su kao aksiomi, na primer poštovanje drugog čoveka i njegovog života. Ni u čije ime, ni zbog čega... ne može se opravdati ono što se desilo.
Isto tako, zarad istine, ne može se opravdati ni Bratunac, ali kad je Naser Orić onako sramno pušten iz Haga kao slobodan čovek, opet me je bilo sramota. Stvarno sramota. Nikoga izgleda ne zanima istina, koja je jedini lek za ovakve stvari. Gorak, doduše, ali lek. Da se znala istina, Hrvatska uopšte ne bi reagovala ovako kako reaguje, jer je činjenica da nije prošla katarzu posle Drugog svetskog rata, nije učestvovala ni u ratnoj odšteti, a i te kako je trebalo da bude kažnjena, pa je samim tim i oštećena (nije greška, oštećena je time). Nije ni svesna koliko. I posle Drugog svetskog rata, osamdesetih godina, Hrvatska je bankrotirala, ali se o tome ne priča. Oni koji znaju ne pričaju, da ne "talasaju", a kad se tako postupa, dolazi do onoga do čega dolazi - bivša Jugoslavija je najbolji primer. Svi misle da su najbolji i da su oštećeni što im drugi to ne priznaju.
Kad se pomene Tito, naježim se od glave do pete. Pored toga što je bio falsifikator istorije (samo zbog toga trebalo bi da se proglasi zločincem), bio je i najveći ljudski smrad, šljam epohe. Oterao je Srbe sa Kosova (bio im je zabranjen povratak) i naselio Albance iz Albanije (nisu mu tražili), iseljavao Srbe iz Krajine... Zar to nije bio "civilizovan", ali ipak "genocid", poput onog što se radilo sa Jevrejima u Poljskoj i Rusiji u 17, 18. i 19. veku? To što se šetkao po svetu, propagirao nesvrstane i držao nas podalje i od Amera i od Rusa, nije njegova zasluga, već sticaj okolnosti koje su diktirale velike sile - odgovarala im je tampon-država. Onog trenutka kad su počele da sarađuju Kina i Amarika, potrebe za državom-mutantom više nije bilo. I tako i bi. Samo što smo mi to morali da shvatimo udarajući glavom o zid i jedni drugima o glave, sa sve krvavim podlivima, pa i samrtničkim ranama.

Istini za volju, najbolja je istina. Ali ne poput one koju nam plasiraju Borka Pavićević, Sonja Biserko, Čeda Jovanović... Oni slušaju samo sebe i najvažnije im je da li ostavljaju "svetski" utisak. Kao brat blizanac može da im se pridruži i Vojislav doktor Šešelj, jer suštinske razlike nema - oni su uvek u pravu, kupili su licencu za borbu za pravdu. Ovom malom ali odabranom društvu, pogotovo Čedi i Vojislavu uspelo je ono što ni priroda nije postigla - da budu jednojajčani blizanci a da ne liče.
Istina poput one za koju se zalaže Nataša Kandić, to je istina kao lek, gorak ali lekovit. Ako me iko u današnje vreme podseća na Hanibala iz vremena Rima, onda je to svakako Nataša Kandić - sama protiv svih! Ali je u pravu! I bori se za pravdu! I baš je briga da li se to nekome dopada ili ne dopada. Ona istražuje činjenice, razgovara sa ljudima, ide na lice mesta, preduzima konkretne korake... Svaka čast, Hanibale, pardon - Nataša!

Jezičke nedoumice

Moja struka je književnost, ali jezik mi je LJUBAV. Gramatiku jednostavno - obožavam! Kad sam tek počela da se upoznajem sa gramatikom, u osnovnoj školi, sećam se da sam uživala da radim testove, da pronalazim subjekte, objekte... To mi je bila zabava u rangu ukrštenih reči, samo još zanimljivija. Zar onda treba da čudi što se priključim svakom sajtu, svakoj grupi koja se bavi jezikom u bilo kom obliku, pisanom ili govornom? I raduje me što su te grupe popularne, mada se ponekad naleti na takve gluposti da ne znam da li da se smejem ili da plačem. Međutim, dobro je, u stvari odlično je, savršeno čak, da se pita sve što se ne zna. Sama činjenica da je neko zainteresovan da sazna šta je pravilno, treba da bude pozdravljena i podržana. Ali, ima i onih koji se tu priključe tek da bi pametovali.

Na primer, u grupi Jezičke nedoumice jedna devojka ovako je postavila pitanje: "Neverovatno velik broj ljudi kaže "blesak", misleći da tako treba "po ekavski", umesto "bljesak" kako je ispravno, misleći da je to "po ijekavski"...:)"! Na odgovor me nije potaklo pitanje, već me je isprovocirala formulacija - ona to s visine! A pri tom ne zna o čemu je reč! Da joj je neko odgovorio kako je ispravno, ne bih se uključila, ali - svi su je podržali, čak su bili i šaljivi sa tim "greškama". Na kraju je malo pogledala relevantnu literaturu, ali je napomenula kako će da "izludi" od "nelogičnosti" srpskog jezika. Nema veze, ona je saznala kako treba, nadam se i još po neko ako to čita. Stvarno je fantastično što ovakva grupa postoji. Ima i drugih, ali su nekako "rezervisane" za šačicu ljudi koji jedni drugima pokazuju koliko su pametni. A to ne bi trebalo da bude svrha, bar mislim da ne bi trebalo. Ili se varam?

Šetkajući se po tim grupama saznala sam šta su najčešće nedoumice, s velikom radošću sam i sama naučila ponešto (pogotovo izraze iz lokalnih govora), poreklo nekih reči... A onda, priča o kravi koja daje 10 l mleka dnevno, a potom šutne kofu sa mlekom. Jedna devojka pita: "Zašto Srbijanci nikad nisu čuli za turcizam "maksuz" koji se u Bosni masovno koristi (maksuz samo zbog tebe - samo zbog sebe)... Isti Otomani su nas okupirali onomad, valjda?"

Tih 10 l mleka bilo je objašnjenje šta "maksuz" u stvari znači (ispostavilo se da sam tu reč do sada pogrešno shvatala - hvala za novo saznanje), a šutiranje kofe je bilo u pitanju - Srbijanci! Ma kakvi Srbijanci! Mi smo Srbi. Interesantno je i tužno kako ljudi usvajaju izraze za koje ne znaju odakle potiču. Naime, Srbijanac je izraz koji su počeli da koriste Hrvati krajem 19. veka, da bi razlikovali "svoje" Srbe od Srba iz Srbije, koji su tako postali Srbijanci. Koliko znam, Nemac je svuda Nemac, i kad živi u Nemačkoj i kad se rodi i živi u Tunguziji. Zašto bi Srbin bio izuzetak? Politička nekorektnost tog doba dovela je do podsmešljivog izraza Srbijanac koja i danas opstaje. Ne pristajem na podelu: njihovi i naši. I uostalom, "kojoj ovci svoje runo smeta, onđe nema ni ovce ni runa", što lepo reče Njegoš. Da sam mogla da biram, verovatno bih izabrala da se rodim na Tibetu i budem budistkinja, ali kako nisam mogla, onda sam ovo što jesam - Srpkinja, ne Srbijanka. Znam ko su mi majka, otac, baba, deda... kako se zovem, prezivam, odakle su moji... Svakako neću reći da sam danska kraljica, ne samo zato što to nije tačno već i zato što je glupo. Ili da od Milje najednom postanem Mimi.

Na slično pitanje: "Da li se djevojka koja živi na Kosovu i Metohiji zove "kosovka" ili "kosovarka"??? U slučaju da se mogu upotrijebiti oba, čudno bi mi bilo da se za muškarca koji živi na Kosovu kaže "kosovac"!!! Nekako mi više leži "kosovar", odnosno, da se ljudi sa tog područja zovu "kosovari", a ne "kosovci"...", sledio je odgovor osnivača grupe, Slobodana Cagića: "Evo, ovako. Po principima našeg jezika ta se problematika rešava dodavanjem odgovarajućih nastavaka, te je sasvim pravilno "Kosovac" i "Kosovka". "Kosovar" i "Kosovarka" su sporni već zbog toga što, potekavši iz albanskog jezika, u sebi već sadrže originalne nastavke ("ar"). Razume se, u Srbiji su sporni i zbog toga što Albanci s Kosova sami sebe tako nazivaju. Srbi s Kosova nikad to ne bi rekli."

Savršeno objašnjenje! Ne mogu da ne budem i dodatno oduševljena što je gdin Cagić toliko dobronameran da se skoro pa rastopim od miline kad čitam njegove komentare. On uopšte nije ispravio devojku koja je Kosovku i Kosovca napisala malim slovom, ali je u odgovoru to ipak napomenuo napisavši kako treba. Ništa ne znam o dotičnom gdinu, ali vidim da ga neki zovu "profesore" - da li je to zbog poznavanja materije ili zato što je zaista profesor, ili je možda i jedno i drugo posredi, nije ni važno. Ja bih ga zvala "majstore", u najpozitivnijem smislu. Kako sam i sama dugo bila profesor, prepoznam profesore, a među njima ima i majstora, stvarno. Ako je profesor, onda je maestro majstora.

Imala sam priliku (i čast) da se upoznam sa doktorom Klajnom, radeći tekst "Spikate li srpski?" za svoje novine i konačno se uverila da su velikani stvarno obični, oni ne ispravljaju da bi pokazali koliko znaju već da bi neko nešto naučio. Naravno, koga to zanima.

Nisam se uključivala mnogo u komentare svih tih grupa koje se bave jezikom, mada me prijatelji stalno huškaju, a moj najstariji sin je rekao: "E, ne znaju oni koga su primili u grupu!" Pokušaću da ne budem "fašista". Počnem da pišem komentar, pa odustanem. Na primer, bila je polemika oko reči "otoič". I da učesnici ne znaju baš ništa o tome, ni šta znači jer se više ne koristi, morali su da uče istoriju ili da tu reč makar čuju na televiziji, kad se prikazuju serije iz vremena Prvog i Drugog srpskog ustanka. Mislim da bi trebalo da se reprizira "Vuk Karadžić", ne samo zbog serije kao serije, već i zbog istorije i jezika. Najinteresantniji je akcenat koji su dobro prilagodili (arhaično ali razumljivo), bar meni.

Super je što ovakve grupe postoje! Makar samo jedna osoba naučila jednu novu reč, pravilo, razmišljala o gramatici i pravopisu, dobila želju da čita... vredi!!! I te kako vredi!!!

Advokati u trenucima opuštanja, "advokatice" usred smisla svog života

Iako sam evo već 20 godina, sticajem okolnosti, u određenom društvu koje viđam po slavama, venčanjima, sahranama... moram da priznam da se još uvek nisam navikla na njih. Smešno zvuči, ali nemam opravdanja, izuzev što mi je sa njima doooosadno. Mnogo. Radi se o advokatima, i to vrlo poznatim i uspešnim advokatima koji na takva mesta dolaze sa svojim lepšim polovinama. Oko njih su i neki bivši klijenti, krupne zverke, i makar koliko da ih mnogi poštuju i smatraju da su postigli nešto (a u stvari samo su bogati, i te kako bogati), po mom shvatanju to su i dalje kriminalci, malo sofisticirani, ali - krimosi. Juče je na slavi kod jednog vrlo poznatog srpskog advokata bila žena za koju znam da je zvanično u bekstvu. Kretala se potpuno slobodno, raspoložena, i dalje lepa, bogata... čak i simpatična jer je njen osmeh zarazan. Ona bar nije pretenciozna, s njom može da se razgovara i o najnormalnijim stvarima. Bio je tu i njen dilber, nekadašnji muž estradne zvezde, cenjen lekar, takođe vrlo simpatičan. Sve je to na prvi i drugi pogled, ali... Valjda sam jedino ja bila začuđena što ih vidim. A dok sam po novinama čitala kako teče "njen slučaj", sažaljevala sam je, mislila da je sve izgubila, da se ko zna gde krije, da je sva zarozana i očajna. Ništa od toga nije tačno - ona je bila nasmejana kao i uvek. Nisam smela ni da pitam da li je poternica ukinuta. Možda i jeste, na kraju krajeva - nju brane sjajni advokati, a kad imaš dobrog advokata, nikad i ni za šta nisi kriv.
Teme su uglavnom bile najnoviji reizbor sudija, koji je stvarno, i iz aviona se vidi, vrlo sumnjiva rabota, pa se onda ta osnovna tema filovala zanimljivim slučajevima iz sudnice, pa se sve opet vraćalo na sudije, pa onda neke zanimljive teme iz okruženja optuženih koje brane... Do određenog stepena sve je to vrlo interesantno, ali se stalno vrtimo u krug. Ranijih godina, na Nikoljdan smo između ostalog išli i na slavu kod moje super drugarice Vesne Obradović, koju cela moja kuća obožava, i kod njenog takođe super muža, koga svi obožavamo, svako iz svog razloga, i kod njihove dece, koja su sjajna... i svi oni su ljudi koje volim i koji su stvarno dobri, ali na njihove slave dolaze gosti iz druge branše, turističke. Niko ni makac da odmakne od jedne te iste teme - koliko je ko zaradio od nekog određenog putovanja, o saradnji sa drugim turoperatorima... I to je neverovatno dosadno, plus se pominju ljudi koje samo oni u užem krugu znaju, a mi sedimo i slušamo. Niko da počne da priča nešto normalno, da nađe neku zajedničku temu, povrh svega ne pričaju tako lepo kao advokati. Ovi advokati stvarno pričaju zanimljivo, i o najglupljim stvarima, i stvarno mogu da te ubede u ono što žele, samo ih treba pažljivo slušati, po mogućstvu i gledati ih u oči - onda je sigurnije da će vas hipnotisati. U gomili tema koje ne zanimaju nikog osim onih kojima je to struka, advokati definitivno vode ispred "turista" koji su za njih mala deca, ali su advokati i opasniji. Tako juče saznah da ministarka pravde gđa Malović nikad i nije bila sudija, naljutih se u trenutku kako su uopšte mogli da je izaberu, a posle se naljutih na govornike što me truju takvim podacima. Šta me se tiče, otkud ja znam da li bi trebalo da bude sudija ikada ili je to nevažno! Pa o Demokratskoj stranci, ali... činjenica je da su na sva mesta postavljeni ljudi iz DS-a. I opet me zatrovaše. Pa direktor BIA-e, postavljen na to mesto samo zato što je bio pripravnik advokatu koji je branio kruševački Otpor, potpuno nestručan i bez prakse... Bila sam sva kontaminirana i pitala se koja je razlika između DS-a sada i SPS-a nekada. A ipak, ima razlike - sada možeš da ispričaš vic o Tadiću i da se ne plašiš da ćeš da zaglaviš zatvor. Mada, ja možda ne bih išla u zatvor, poznajem odlične advokate.

I priče iz Haga nekada su bile zanimljivije - tad su se borili po sistemu sam-protiv-svih (inače ono što najviše volim, pa i kad se ne slažem sa stavom - poštujem protivnika) i unapred bili osuđivani za sve, čak i za to što uopšte žive jer su Srbi. A sad ih uglavnom lepo prihvataju oni Zapadnjaci, nema skoro nikakve borbe, ali i dalje su unapred osuđeni, s tim što naši advokati više nisu tako ogorčeni. Postalo im je svejedno, pomirili su se sa situacijom. Pih!
Ipak, jedna stvar se pomera sa mrtve tačke - njihove žene. Nekada sam sedela sa tim ženama, uglavnom ćutala (ja - ćutala!!!) jer su one govorile o maserima koji im dolaze kući, o kupovini stanova, garderobe, nakita... o letovanjima, zimovanjima... o deci kojoj plaćaju školarine po Švajcarskama, Amerikama... A ja sam mogla da pričam o kolačima "za pred prvi", o lavovskoj borbi za opstanak, o sinu koji je dočekao zimu u platnenim patikama, o srednjem sinu koji nas je radovao kad ne pobegne iz škole (sastavio ceo dan, bio na svim časovima, u jeee!), o drugaricama koje uglavnom jedva sastavljaju kraj sa krajem, o stanu od 35 kvadrata i o kući o kojoj maštam svesna da su to samo lepe želje. Mogla bih eventualno da dodam i odlazak na pijac, koliko šta košta... Osećala sam se uvek kao uljez, bilo mi je i neprijatno i dosadno sa njima, ali vremenom su se neke žene izdvojile - nisu baš sve samo "advokatice". One uglavnom nemaju ništa svoje, njihov najveći uspeh u životu je udaja za onog koji dobro zarađuje. U tom smislu, mnoge od njih počela sam i da žalim. Ja jesam luda, i nemam para, i radim kao crnac, i imam ludu decu koja nikad ništa nisu dobila na vezu niti sam mogla da im platim celo leto u Engleskoj na primer, a govore engleski; ali ja - živim!!! Svi uspesi i sve greške - moji su. Imam muža, ali mi se život ne vrti oko toga da li će on da dobije veliki slučaj i brani tamo neke barabe, a ja - gospodža sređena od glave do pete. I da mi je to sav život.

I zašto uopšte pišem o ovome? Zato što znam da niko od njih nikada neće ovo pročitati - oni ništa ne čitaju. Knjige kupuju i ređaju ih po policama, na koncerte idu da bi ih videli ili su na neki drugi način (uglavnom preko suda) povezani sa izvođačima. Pitam se da li su ikada kupili neku kartu, na primer za pozorište. I da li su ikada išta platili izuzev velikog ceha u kafani. Njih obožavaju konobari, kafanski muzičari i kafedžije. Kakav svet! Ako psihijatri zbog profesionalne deformacije postaju ludi, advokati sigurno postaju polusvet. Doduše, imaju i oni svojih čari (lepo govore, to je moja profesionalna deformacija), ali to je jedan od preduslova da bi postali advokati. Naravno, šarmantni su samo do one mere dokle su glavni.
I šta ću ja uopšte s njima? Zbog muža, on se aktivno druži s njima. Zajednička stavka im je ljubav prema kafani, i tu su se našli. Ni tu ljubav ne mogu da delim. Odvratno mi je stavljanje para u čašu koja se razbija pa muzičari skupljaju ono što tamo nađu, i konobari koji ih gledaju kao bogove... Ja volim da igram, pa ako je muzika takva da mogu da se izduvam, računam da sam se lepo provela. A konobari baš nešto i ne mare za mene, iako sve uredno platim. Neki put moram da ih podsećam da sam naručila limunadu pre jedno dvadesetak minuta.

A sveti Nikola, inače svetac koji je slava mog oca, svake godine me baci u bedak. Ranije smo išli dan ranije kod Vesne (ona je sad u Italiji), pa na samog Svetog Nikolu na tri slave: Iliji Petkoviću (ove godine umrla mu je sestra, a i da nije - u Koreji je), kod pomenutog advokata i kod poznatog kafedžije (kod njega je uvek super muzika, advokati ne dolaze do izražaja, bar ih ja ništa ne čujem, a i zauzeta sam - igram). To sve zajedno bude do ranih jutarnjih sati. A drugi dan slave išli smo kod Steve, koji neku godinu i preskoči, kao na primer ovu. I na toj slavi svi su kao isceđene mušmule, izuzev - advokata. Oni i dalje neumorno pričaju, kao da su tek počeli sa izlascima(!!!).
Klopa je na svakom od ovih mesta fantastična, ali me je sramota da jedem kako znam i umem, jer advokati malo jedu i mnogo piju. Sve suprotno od mene.

Nagrada za (ne)mir

Kad je Barak Obama dobio Nobelovu nagradu, prvi komentar većine ljudi bio je smešak u stilu: "Nije valjda 1. april?" Podseća na one bezobzirne laži, kad neko kaže nešto očigledno neistinito, pa je prva pomisao da se radi o šali. Na primer: "Što si sama?", a pored tebe neko sedi. Odgovor naravno nije: "Vidiš da nisam sama", već nešto u stilu: "Eto, nema nikoga pored mene." Za onog ko to samo sluša, prava informacija je da zaista sediš sama. Nekako mi cela ova šarada oko Nobelove nagrade liči na tako neku šalu. I zaista bi bilo smešno da nije tužno. A posle Obaminog govora na dodeli, stvar poprima elemente prave tragedije. Ostade on čitav kad izgovori kako je nasilje neki put opravdano, kao na primer na Balkanu. Verovatno misli na bombardovanje!!! Toliko sam zapanjena, da stvarno nemam teksta. Nekad je najrečitiji tekst ostati bez teksta.
Kako je Amerika najjači dečko u našoj ulici, pa maltene može da radi šta god hoće, mi ostali, mnogo slabiji, pristajemo i da nas išutira s vremena na vreme, samo da bude mir. Najgore je kad se taj obesni klinac naljuti, pa pozove tatu da nam podeli šamare ili tate nema u blizini, pa počne da razbija šta stigne. Naravno, on nikad nije kriv, mi smo krivi što smo ga naljutili.
Mnogo sam se radovala Obaminoj pobedi, iz više razloga. Prvi je što je crnac. Zaista mi deluje fascinanstno da jedan crnac najzad sedi u Beloj kući. Protivkandidati su mu bili stvarno sve sam krš, i Hilari, opasan krš. Ona je kao radioaktivni otpad - i kad je skrajnuta, širi otrov oko sebe. Divim se samo njenoj ambiciji i sposobnosti da je ispuni (stvarno svaka čast), ali... To je žena koja je primila muža ponovo u krevet posle afere Levinski, kad je odobrio bombardovanje. Pitam se da li je bombardovanje doprinelo njihovom boljem seksualnom životu. Jedna bomba za jedan orgazam. Kako je gdja megalomanski raspoložena, možda pet bombi za jednu predigru. Ili deset mrtvih za koitus? Laki peting za gađanje bolnice... Brojne su mogućnosti, da ne licitiram. Kakav žestok seks! Kakva žena! Imelda Markos sa svojih 300 pari cipela pored nje deluje stvarno bezazleno. A Jovanka sa punđom kao računaljka u poređenju sa kompom.
Zatim, Obama deluje pametno, zna da govori. Pa tek njegov život - gde je sve živeo, kako se obrazovao, pa odnos sa bakom... Sve je to delovalo super simpatično, jedino što niko nije znao kakav mu je politički program. Zalagao se on za mir, za povlačenje američkih vojnika koji svuda uvode demokratiju i gde ih čekaju raširenih ruku, za pravično suđenje, za punu istinu o Gvantanamu... Obećavao je, nema šta. Naravno da smo svi "navijali" za njega. I radovali se kad je pobedio. Ali, još se nije pokazao na delu. A već je dobio Nobela.
A onda je počeo da se pokazuje i na delu. Neki dan pre primanja nagrade posla on 30.000 vojnika da dele pravdu, a na samoj dodeli reče i to da se ne zavaravamo - zlo na svetu zaista postoji. Naravno da postoji! Samo što su mene učili da je zao onaj koji laže, tuče, otima i vara. Izgleda da su me pogrešno učili - zao je onaj ko se buni što ga lažu, tuku ga, otimaju mu i varaju ga.

Talibani su proizvod Amerike. Oni su zlostavljano dete koje i samo postaje nasilnik. Bin Ladena su obučavali Amerikanci, oni su od Osame napravili Bin Ladena. I sami sebi su srušili Trgovinski centar, nisu lepo vaspitali svoje dete. Mnogo su ga tukli i stalno ga nipodaštavali, pa je postao takav kakav je postao.
Barak Obama u mojim očima ostade simpatičan samo zato što je crnac. To na svu sreću ne može da promeni, pa eto, ima i on neki kvalitet.
A nagrada koju je dobio je - za mir? MIR? U redu, posle Ahtisarija ništa ne bi trebalo da nas iznenadi. Mnogo me zanima ko će je dobiti sledeće godine. Što besmislenije to verovatnije. Da je živ Hitler, ko zna...
Tu nagradu su dobili Majka Tereza, pa Nelson Mandela... i sad su oni u istom društvu sa Ahtisarijem i Obamom. Kad je Majka Tereza dobila nagradu, bila je zapanjena. Mislila je da je nije zaslužila! A na prijemu na kome je bilo i ića i pića u izobilju, ljubazno je zamolila da svu hranu pošalju gladnima. Opet je bila zapanjena. Domaćini i organizatori bili su zapanjeni tek na kraju, kad se pre zvaničnog protokola vratila u Indiju, jer "ima mnogo posla". Nobela je trebalo da dobije princeza Dajana, ako ni zbog čega drugog, ono samo zato što je gazila preko minskog polja, poljubila dete sa brojnim anomalijama i ponekom infekcijom, grlila se sa HIV pozitivnima... I sve to radila punog srca. I nije se sve završilo samo na fotografisanju, i kasnije se dopisivala sa tim ljudima, obilazila ih, pomagala im.
A naša ulica jooooš mora da trpi siledžiju, i mora da ga poštuje, a što tek mora i da ga voli... Ranije to nije tražio, to se nekako podrazumevalo (volim te odavde do neba, samo nemoj po glavi), ali sad traži dokaze ljubavi. Stvarno strašno. Horor!