Euforija oko Nove godine koju tako zovu jer je stanovništvo Zemlje naručeno veselo, nije ništa drugo do jedna dopuštena, čak društveno poželjna histerija. Svi imaju koristi, ili bar misle da imaju. Trgovci rasprodaju svu robu, ugostitelji zadovoljno trljaju ruke, turističke agencije rade punom parom, frizeri, kozmetičari, taksisti, novinari, fotoreporteri... Milosrdni postaju i oni koji uobičajeno otimaju i grozničavo pune džepove.
Pokloni se kupuju i na veliko i na malo, čestitke pljušte sa svih strana, i svi vam žele "sve najlepše", "sve najbolje", "puno sreće", zdravlje se podrazumeva... Isto to uradite i vi, kao dobro vaspitana osoba. Donose se i odluke kojima imate nameru da poboljšate svoj život, na primer prestajete da pušite (moja odluka skoro svake godine, a po pravilu mahinalno prvo zapalim cigaretu kako se probudim 1. januara).
Dok sam bila dete Nova godina mi je pored porodične slave stvarno bio jedini praznik kad sam se osećala praznično. Izuzimam 29. novembar, budući da sam tada praznovala jer mi je rođendan 25. novembra pa se uvek slavio za Dan republike kad su svi slobodni. Kao dete dobijala sam poklone od svih koje znam za Novu godinu, kuća je bila svečano nameštena, jelka obavezna. I hrana je bila baš kako treba. To su bili retki trenuci u kojima niko nije padao u nesvest što kolači u mojoj blizini nestaju brzinom svetlosti - "koliko slatkog jedeš, to je bolesno!".
Onda su došle tinejdžerske Nove godine, izlazila sam sa društvom. Onaj ko je ostajao u kući bio je osoba za posmatranje ili neki jadničak koji se baš ni sa kim ne druži. Po inerciji i ja sam se spremala za taj famozni doček, oblačila se svečano, pravila frizuru, šminkala se kao glumci za predstavu... Tačno u 12 pucale su petarde, padalo je ljubljenje, grljenje, pevanje.
Izuzev fascinantne činjenice da vreme teče i prolazi, da se menja godina koju upisujemo u datumare, u stvari ništa drugo nije tako osobeno. Kako sam se udala maltene odmah pošto sam dobila ličnu kartu, sve sledeće Nove godine ostale su upamćene samo po tome što se naradim kao konjina. Dok su deca bila mala i radovala se poklonima, bilo je lakše - i ja sam se radovala zbog njih. A sad: odlaženje na pijac, u prodavnicu, vukljanje tri miliona kesa tamo i ovamo, spremanje kuće, šporet koji je uključen non-stop i sav zamazan (bljak!), nigde nema mesta za tu silnu hranu, najmanje jedna nezgoda u kuhinji (ove godine je to opekotina od rerne, prošle posekotina od špikovanja mesa), loš TV program... po tim sekvencama pamtim Nove godine.
Ne bi bilo ničeg lošeg u tome da odmah potom ne slede Badnje veče, pa Božić, onda ide Srpska nova godina, tu su i slave koje se završavaju Svetim Jovanom. Užas od spremanja hrane, kuće i sebe, neradnih dana, prežderavanja, prenapijanja (jedini trenuci u kojima sam srećna što imam alergiju na alkohol). Već sad mi je muka od naredne Nove godine! Opet sve isto, i tako iz godine u godinu.
Čak je i hrana ista, u koju god kuću da uđete nećete pogrešiti - ruska salata, pečenje, sarma, torta i sitni kolači. To je osnova, ostalo su varijacije na temu. Rusku salatu više ne pravim za praznike (ni za jedan) nego kad nam se jede.
O tome koliko se krajem januara osećate kao posle operacije na otvorenom novčaniku, ne treba ni diskutovati.
Možda sam skot koji sve radi mimo normalnog sveta, možda i asocijalna osoba, možda... šta god, ali stvarno mi je praznika preko glave. Kad pomislim na njih, pogotovo na Novu godinu, setim se Finaca koje sam viđala po Piteru (Sankt Petersburg) za vikende. Dolazili su feribotima u petak a odlazili u nedelju obeznanjeni od pića. Rusi im na kraju daju čist špiritus, koji i sami piju, više nije ni važno šta stavljaju u sebe, samo da je jako! Kad se vrate kući svi pričaju kako su se proveli ekstra. Verovatno je ekstra zato što se ničega i ne sećaju. Ne znam, možda je to neki izduvni ventil kojim se čovek oslobađa negativne energije i leči od stresa, trebalo bi pitati psihologe. Ja sam samo neutralni posmatrač.
Naravno, ne zalažem se za to da svi sede kod kuće i ponašaju se kao i svaki drugi dan. Neka svako radi šta god hoće, ali neka se ne čude što ima i onih koji se ne uključuju u tu masovnu histeriju. Mozgom nisam uključena, ali sve ostalo jeste - i ruke i noge i oči. Svakako, i novčanik - potrošila sam skoro celu platu. Ono što je ostalo otići će na Božić i poklone za slave koje slede. Da li još neki narod na planeti ovako provodi prvi mesec u godini?
Pokloni se kupuju i na veliko i na malo, čestitke pljušte sa svih strana, i svi vam žele "sve najlepše", "sve najbolje", "puno sreće", zdravlje se podrazumeva... Isto to uradite i vi, kao dobro vaspitana osoba. Donose se i odluke kojima imate nameru da poboljšate svoj život, na primer prestajete da pušite (moja odluka skoro svake godine, a po pravilu mahinalno prvo zapalim cigaretu kako se probudim 1. januara).
Onda su došle tinejdžerske Nove godine, izlazila sam sa društvom. Onaj ko je ostajao u kući bio je osoba za posmatranje ili neki jadničak koji se baš ni sa kim ne druži. Po inerciji i ja sam se spremala za taj famozni doček, oblačila se svečano, pravila frizuru, šminkala se kao glumci za predstavu... Tačno u 12 pucale su petarde, padalo je ljubljenje, grljenje, pevanje.
Izuzev fascinantne činjenice da vreme teče i prolazi, da se menja godina koju upisujemo u datumare, u stvari ništa drugo nije tako osobeno. Kako sam se udala maltene odmah pošto sam dobila ličnu kartu, sve sledeće Nove godine ostale su upamćene samo po tome što se naradim kao konjina. Dok su deca bila mala i radovala se poklonima, bilo je lakše - i ja sam se radovala zbog njih. A sad: odlaženje na pijac, u prodavnicu, vukljanje tri miliona kesa tamo i ovamo, spremanje kuće, šporet koji je uključen non-stop i sav zamazan (bljak!), nigde nema mesta za tu silnu hranu, najmanje jedna nezgoda u kuhinji (ove godine je to opekotina od rerne, prošle posekotina od špikovanja mesa), loš TV program... po tim sekvencama pamtim Nove godine.
Ne bi bilo ničeg lošeg u tome da odmah potom ne slede Badnje veče, pa Božić, onda ide Srpska nova godina, tu su i slave koje se završavaju Svetim Jovanom. Užas od spremanja hrane, kuće i sebe, neradnih dana, prežderavanja, prenapijanja (jedini trenuci u kojima sam srećna što imam alergiju na alkohol). Već sad mi je muka od naredne Nove godine! Opet sve isto, i tako iz godine u godinu.
Čak je i hrana ista, u koju god kuću da uđete nećete pogrešiti - ruska salata, pečenje, sarma, torta i sitni kolači. To je osnova, ostalo su varijacije na temu. Rusku salatu više ne pravim za praznike (ni za jedan) nego kad nam se jede.
O tome koliko se krajem januara osećate kao posle operacije na otvorenom novčaniku, ne treba ni diskutovati.
Možda sam skot koji sve radi mimo normalnog sveta, možda i asocijalna osoba, možda... šta god, ali stvarno mi je praznika preko glave. Kad pomislim na njih, pogotovo na Novu godinu, setim se Finaca koje sam viđala po Piteru (Sankt Petersburg) za vikende. Dolazili su feribotima u petak a odlazili u nedelju obeznanjeni od pića. Rusi im na kraju daju čist špiritus, koji i sami piju, više nije ni važno šta stavljaju u sebe, samo da je jako! Kad se vrate kući svi pričaju kako su se proveli ekstra. Verovatno je ekstra zato što se ničega i ne sećaju. Ne znam, možda je to neki izduvni ventil kojim se čovek oslobađa negativne energije i leči od stresa, trebalo bi pitati psihologe. Ja sam samo neutralni posmatrač.
Naravno, ne zalažem se za to da svi sede kod kuće i ponašaju se kao i svaki drugi dan. Neka svako radi šta god hoće, ali neka se ne čude što ima i onih koji se ne uključuju u tu masovnu histeriju. Mozgom nisam uključena, ali sve ostalo jeste - i ruke i noge i oči. Svakako, i novčanik - potrošila sam skoro celu platu. Ono što je ostalo otići će na Božić i poklone za slave koje slede. Da li još neki narod na planeti ovako provodi prvi mesec u godini?
Нема коментара:
Постави коментар