Jezičke nedoumice

Moja struka je književnost, ali jezik mi je LJUBAV. Gramatiku jednostavno - obožavam! Kad sam tek počela da se upoznajem sa gramatikom, u osnovnoj školi, sećam se da sam uživala da radim testove, da pronalazim subjekte, objekte... To mi je bila zabava u rangu ukrštenih reči, samo još zanimljivija. Zar onda treba da čudi što se priključim svakom sajtu, svakoj grupi koja se bavi jezikom u bilo kom obliku, pisanom ili govornom? I raduje me što su te grupe popularne, mada se ponekad naleti na takve gluposti da ne znam da li da se smejem ili da plačem. Međutim, dobro je, u stvari odlično je, savršeno čak, da se pita sve što se ne zna. Sama činjenica da je neko zainteresovan da sazna šta je pravilno, treba da bude pozdravljena i podržana. Ali, ima i onih koji se tu priključe tek da bi pametovali.

Na primer, u grupi Jezičke nedoumice jedna devojka ovako je postavila pitanje: "Neverovatno velik broj ljudi kaže "blesak", misleći da tako treba "po ekavski", umesto "bljesak" kako je ispravno, misleći da je to "po ijekavski"...:)"! Na odgovor me nije potaklo pitanje, već me je isprovocirala formulacija - ona to s visine! A pri tom ne zna o čemu je reč! Da joj je neko odgovorio kako je ispravno, ne bih se uključila, ali - svi su je podržali, čak su bili i šaljivi sa tim "greškama". Na kraju je malo pogledala relevantnu literaturu, ali je napomenula kako će da "izludi" od "nelogičnosti" srpskog jezika. Nema veze, ona je saznala kako treba, nadam se i još po neko ako to čita. Stvarno je fantastično što ovakva grupa postoji. Ima i drugih, ali su nekako "rezervisane" za šačicu ljudi koji jedni drugima pokazuju koliko su pametni. A to ne bi trebalo da bude svrha, bar mislim da ne bi trebalo. Ili se varam?

Šetkajući se po tim grupama saznala sam šta su najčešće nedoumice, s velikom radošću sam i sama naučila ponešto (pogotovo izraze iz lokalnih govora), poreklo nekih reči... A onda, priča o kravi koja daje 10 l mleka dnevno, a potom šutne kofu sa mlekom. Jedna devojka pita: "Zašto Srbijanci nikad nisu čuli za turcizam "maksuz" koji se u Bosni masovno koristi (maksuz samo zbog tebe - samo zbog sebe)... Isti Otomani su nas okupirali onomad, valjda?"

Tih 10 l mleka bilo je objašnjenje šta "maksuz" u stvari znači (ispostavilo se da sam tu reč do sada pogrešno shvatala - hvala za novo saznanje), a šutiranje kofe je bilo u pitanju - Srbijanci! Ma kakvi Srbijanci! Mi smo Srbi. Interesantno je i tužno kako ljudi usvajaju izraze za koje ne znaju odakle potiču. Naime, Srbijanac je izraz koji su počeli da koriste Hrvati krajem 19. veka, da bi razlikovali "svoje" Srbe od Srba iz Srbije, koji su tako postali Srbijanci. Koliko znam, Nemac je svuda Nemac, i kad živi u Nemačkoj i kad se rodi i živi u Tunguziji. Zašto bi Srbin bio izuzetak? Politička nekorektnost tog doba dovela je do podsmešljivog izraza Srbijanac koja i danas opstaje. Ne pristajem na podelu: njihovi i naši. I uostalom, "kojoj ovci svoje runo smeta, onđe nema ni ovce ni runa", što lepo reče Njegoš. Da sam mogla da biram, verovatno bih izabrala da se rodim na Tibetu i budem budistkinja, ali kako nisam mogla, onda sam ovo što jesam - Srpkinja, ne Srbijanka. Znam ko su mi majka, otac, baba, deda... kako se zovem, prezivam, odakle su moji... Svakako neću reći da sam danska kraljica, ne samo zato što to nije tačno već i zato što je glupo. Ili da od Milje najednom postanem Mimi.

Na slično pitanje: "Da li se djevojka koja živi na Kosovu i Metohiji zove "kosovka" ili "kosovarka"??? U slučaju da se mogu upotrijebiti oba, čudno bi mi bilo da se za muškarca koji živi na Kosovu kaže "kosovac"!!! Nekako mi više leži "kosovar", odnosno, da se ljudi sa tog područja zovu "kosovari", a ne "kosovci"...", sledio je odgovor osnivača grupe, Slobodana Cagića: "Evo, ovako. Po principima našeg jezika ta se problematika rešava dodavanjem odgovarajućih nastavaka, te je sasvim pravilno "Kosovac" i "Kosovka". "Kosovar" i "Kosovarka" su sporni već zbog toga što, potekavši iz albanskog jezika, u sebi već sadrže originalne nastavke ("ar"). Razume se, u Srbiji su sporni i zbog toga što Albanci s Kosova sami sebe tako nazivaju. Srbi s Kosova nikad to ne bi rekli."

Savršeno objašnjenje! Ne mogu da ne budem i dodatno oduševljena što je gdin Cagić toliko dobronameran da se skoro pa rastopim od miline kad čitam njegove komentare. On uopšte nije ispravio devojku koja je Kosovku i Kosovca napisala malim slovom, ali je u odgovoru to ipak napomenuo napisavši kako treba. Ništa ne znam o dotičnom gdinu, ali vidim da ga neki zovu "profesore" - da li je to zbog poznavanja materije ili zato što je zaista profesor, ili je možda i jedno i drugo posredi, nije ni važno. Ja bih ga zvala "majstore", u najpozitivnijem smislu. Kako sam i sama dugo bila profesor, prepoznam profesore, a među njima ima i majstora, stvarno. Ako je profesor, onda je maestro majstora.

Imala sam priliku (i čast) da se upoznam sa doktorom Klajnom, radeći tekst "Spikate li srpski?" za svoje novine i konačno se uverila da su velikani stvarno obični, oni ne ispravljaju da bi pokazali koliko znaju već da bi neko nešto naučio. Naravno, koga to zanima.

Nisam se uključivala mnogo u komentare svih tih grupa koje se bave jezikom, mada me prijatelji stalno huškaju, a moj najstariji sin je rekao: "E, ne znaju oni koga su primili u grupu!" Pokušaću da ne budem "fašista". Počnem da pišem komentar, pa odustanem. Na primer, bila je polemika oko reči "otoič". I da učesnici ne znaju baš ništa o tome, ni šta znači jer se više ne koristi, morali su da uče istoriju ili da tu reč makar čuju na televiziji, kad se prikazuju serije iz vremena Prvog i Drugog srpskog ustanka. Mislim da bi trebalo da se reprizira "Vuk Karadžić", ne samo zbog serije kao serije, već i zbog istorije i jezika. Najinteresantniji je akcenat koji su dobro prilagodili (arhaično ali razumljivo), bar meni.

Super je što ovakve grupe postoje! Makar samo jedna osoba naučila jednu novu reč, pravilo, razmišljala o gramatici i pravopisu, dobila želju da čita... vredi!!! I te kako vredi!!!