Nije nikakva tajna da Srbi vole Grčku i Grke. Rekla bih da i oni vole nas, toliko puta su dokazali, ako izuzmem ono zviždanje na košarci. Mada, izbacili smo ih iz trke za medalje, pa nije ni čudo, iako su susJedi to shvatili kao podršku svom silasku s postolja. Nacionalni kompleks, šta da se radi.
Već sam pisala kako je moj deda, prešavši Albaniju, dospeo na Krf sa svojih dva metra visine i manje od 50 kilograma težine, i kako ga nije spasila nikakva francuska pomoć (koju smo uredno isplatili, sve do poslednje pertle) niti neko čudo, već je pretekao zahvaljujući - Grkinjama. Seljankama s Krfa, obučenim u crno, s maramama na glavama, koje su živele skromno, ali im nije bilo teško da u korpama za izmrcvarene Srbe donesu neku lepinju, komad fete i masline. Da nije bilo njih, ne bi bilo nikoga iz naše porodice. U tom svetlu, običaj da se deda prekrsti, pa poljubi, pa tek onda zagrize fetu, uopšte nije neobičan. Nama, unucima, stoput je ponovio: "Od moji', niko nikad s Grci da se ne zamera!"
I ne samo da se ne zameram, već mi je usadio duboko poštovanje i veliku ljubav prema tom narodu i zemlji. I pre nego što sam otišla u Grčku, volela sam je. Mislila sam, a mislim i sad - ako ikad ikome od Grka mogu da pomognem, punog srca ću pomoći, da se makar malo odužim za sve ono što su učinili za mog dedu, što su ga sa same ivice smrti vratili među žive. Takve stvari se ne zaboravljaju.
Ima onih koji pričaju kako je ta ljubav, prava i jaka, samo zato što smo i jedni i drugi pravoslavci. Neviđena glupost. Pravoslavci su i Bugari, pa nekako s njima kroz istoriju nikako da budemo na istoj strani, nikako da se ispomažemo, naprotiv. Na jugu Srbije još se može čuti od starih "krvoločan ko Bugarin". Doduše, i "buni se ko Grk u apsu".
Pesma "Ne ljuti mi se, oko moje" ili poznatija kao "Plavi bosiljče" govori o ljubavi. U Grčkoj je zovu i "srpska pesma". Naime, srpski vojnik, neki jadničak poput mog dede, iscrpljen, pola mrtav, pola živ, zaljubljuje se u Grkinju i očigledno su mu osećanja uzvraćena. Međutim, oporavljen, mora da ide dalje s vojskom i moli svoju ljubav da se ne ljuti na njega. Želi da je vidi, možda i posledni put, a ako se ne vrati, pretvoriće se u pticu i ponovo joj doći. Ova pesma je poput himne ljubavi i stradanja Grka i Srba.
Da li je Grcima sve to na pameti kad kao turisti dođemo kod njih, ne znam, ali slutim da jeste. Istorijski su osvešćeni i mentalitet im je - dobar. Slični su nam, ali naravno bolji. U vreme najgorih sankcija, kad je bilo potrebno da dreždite ispred raznoraznih ambasada ne biste li dobili papirče na osnovu koga možete da izvadite gomilu ostalih kako biste se mrdnuli iz zemlje (sećate se, bili smo dežurni zlikovci kao nekad Indijanci - neka im je bogom prosto koliko su se ogrešili), rešila sam da nikud ne idem. Ni na kraj pameti mi nije padalo da se stavljam u ulogu prosjaka. To se nije odnosilo jedino na Grčku. Jedna moja drugarica je to lepa sročila: "Idem tamo gde me vole." Naravno, išla je u Grčku.
I ne samo zbog toga - u Grčkoj je stvarno lepo. Dobri domaćini, lepo more, odlična hrana, ima šta da se vidi... Što se cena tiče, bez obzira na to što je nama sve skupo, ipak u Grčkoj može da se letuje za stvarno male pare, a da se ne pravi salata od paradajza na plaži. Može i za velike pare. Grčka ima sve, ne samo more. Odnosno - mora. I ostrva. I plaže svih vrsta. I mir i gužvu, šta ko voli. Najvažnije je da ima Grke.
Kako nisam neki ljubitelj mora i ne mogu da provedem duže od dve nedelje gledajući u jednu te istu beskrajnu plavu pučinu a da ne skviknem od dosade, začuđujuće je da jedino u Grčkoj zaželim da ostanem koji dan duže. Kad dođe vreme da se krene kući, meni žao. Rekoh već da Grčka nije samo more.
Pre nešto jače od godinu dana, na putu za Vranje, dve drugarice i ja stajemo kod Predejana. Tražimo parking. Spazimo slobodno mesto, ali... Parkirao čovek kola zauzevši dva mesta. Počnemo mi da grakćemo: kreten, idiot, đubre, smrad... Kad, u neko doba spazim registraciju. Grčka. A, pa to bitno menja situaciju. Kažem drugaricama: "Nema veze. Sigurno je umoran. Mislite da bi ovako stao da je sve u redu? Jadan, ko zna u kakvom je stanju bio." One se promptno složile. Objektivne smo, nema šta.
Nedavno su Grci imali neku promociju, a možda i nisu, nego se predstavljalo neko kulturno-umetničko društvo, možda i neka muzička grupa, a nije ni važno. Šta god da je bilo, bilo je nasred Trga republike, kuda je trebalo da prođem posle bezveznog sastanka koji me je doveo u isto takvo raspoloženje. Na prve zvuke grčke muzike malo sam se odobrovoljila. Onda vidim grčku nošnju, pa mi bilo nešto lepo. Na idiotski sastanak sam već i zaboravila kad su ljudi počeli da igraju. Stanem malo sa strane, i vidim na ovalima naizmenično poređane redove kockica fete i maslina. Setim se dede, srce mi poskoči i stvori mi se knedla u grlu. Feta i masline! Grčka! Volim je, nego šta!
Već sam pisala kako je moj deda, prešavši Albaniju, dospeo na Krf sa svojih dva metra visine i manje od 50 kilograma težine, i kako ga nije spasila nikakva francuska pomoć (koju smo uredno isplatili, sve do poslednje pertle) niti neko čudo, već je pretekao zahvaljujući - Grkinjama. Seljankama s Krfa, obučenim u crno, s maramama na glavama, koje su živele skromno, ali im nije bilo teško da u korpama za izmrcvarene Srbe donesu neku lepinju, komad fete i masline. Da nije bilo njih, ne bi bilo nikoga iz naše porodice. U tom svetlu, običaj da se deda prekrsti, pa poljubi, pa tek onda zagrize fetu, uopšte nije neobičan. Nama, unucima, stoput je ponovio: "Od moji', niko nikad s Grci da se ne zamera!"
I ne samo da se ne zameram, već mi je usadio duboko poštovanje i veliku ljubav prema tom narodu i zemlji. I pre nego što sam otišla u Grčku, volela sam je. Mislila sam, a mislim i sad - ako ikad ikome od Grka mogu da pomognem, punog srca ću pomoći, da se makar malo odužim za sve ono što su učinili za mog dedu, što su ga sa same ivice smrti vratili među žive. Takve stvari se ne zaboravljaju.
Ima onih koji pričaju kako je ta ljubav, prava i jaka, samo zato što smo i jedni i drugi pravoslavci. Neviđena glupost. Pravoslavci su i Bugari, pa nekako s njima kroz istoriju nikako da budemo na istoj strani, nikako da se ispomažemo, naprotiv. Na jugu Srbije još se može čuti od starih "krvoločan ko Bugarin". Doduše, i "buni se ko Grk u apsu".
Pesma "Ne ljuti mi se, oko moje" ili poznatija kao "Plavi bosiljče" govori o ljubavi. U Grčkoj je zovu i "srpska pesma". Naime, srpski vojnik, neki jadničak poput mog dede, iscrpljen, pola mrtav, pola živ, zaljubljuje se u Grkinju i očigledno su mu osećanja uzvraćena. Međutim, oporavljen, mora da ide dalje s vojskom i moli svoju ljubav da se ne ljuti na njega. Želi da je vidi, možda i posledni put, a ako se ne vrati, pretvoriće se u pticu i ponovo joj doći. Ova pesma je poput himne ljubavi i stradanja Grka i Srba.
Da li je Grcima sve to na pameti kad kao turisti dođemo kod njih, ne znam, ali slutim da jeste. Istorijski su osvešćeni i mentalitet im je - dobar. Slični su nam, ali naravno bolji. U vreme najgorih sankcija, kad je bilo potrebno da dreždite ispred raznoraznih ambasada ne biste li dobili papirče na osnovu koga možete da izvadite gomilu ostalih kako biste se mrdnuli iz zemlje (sećate se, bili smo dežurni zlikovci kao nekad Indijanci - neka im je bogom prosto koliko su se ogrešili), rešila sam da nikud ne idem. Ni na kraj pameti mi nije padalo da se stavljam u ulogu prosjaka. To se nije odnosilo jedino na Grčku. Jedna moja drugarica je to lepa sročila: "Idem tamo gde me vole." Naravno, išla je u Grčku.
I ne samo zbog toga - u Grčkoj je stvarno lepo. Dobri domaćini, lepo more, odlična hrana, ima šta da se vidi... Što se cena tiče, bez obzira na to što je nama sve skupo, ipak u Grčkoj može da se letuje za stvarno male pare, a da se ne pravi salata od paradajza na plaži. Može i za velike pare. Grčka ima sve, ne samo more. Odnosno - mora. I ostrva. I plaže svih vrsta. I mir i gužvu, šta ko voli. Najvažnije je da ima Grke.
Kako nisam neki ljubitelj mora i ne mogu da provedem duže od dve nedelje gledajući u jednu te istu beskrajnu plavu pučinu a da ne skviknem od dosade, začuđujuće je da jedino u Grčkoj zaželim da ostanem koji dan duže. Kad dođe vreme da se krene kući, meni žao. Rekoh već da Grčka nije samo more.
Pre nešto jače od godinu dana, na putu za Vranje, dve drugarice i ja stajemo kod Predejana. Tražimo parking. Spazimo slobodno mesto, ali... Parkirao čovek kola zauzevši dva mesta. Počnemo mi da grakćemo: kreten, idiot, đubre, smrad... Kad, u neko doba spazim registraciju. Grčka. A, pa to bitno menja situaciju. Kažem drugaricama: "Nema veze. Sigurno je umoran. Mislite da bi ovako stao da je sve u redu? Jadan, ko zna u kakvom je stanju bio." One se promptno složile. Objektivne smo, nema šta.
Nedavno su Grci imali neku promociju, a možda i nisu, nego se predstavljalo neko kulturno-umetničko društvo, možda i neka muzička grupa, a nije ni važno. Šta god da je bilo, bilo je nasred Trga republike, kuda je trebalo da prođem posle bezveznog sastanka koji me je doveo u isto takvo raspoloženje. Na prve zvuke grčke muzike malo sam se odobrovoljila. Onda vidim grčku nošnju, pa mi bilo nešto lepo. Na idiotski sastanak sam već i zaboravila kad su ljudi počeli da igraju. Stanem malo sa strane, i vidim na ovalima naizmenično poređane redove kockica fete i maslina. Setim se dede, srce mi poskoči i stvori mi se knedla u grlu. Feta i masline! Grčka! Volim je, nego šta!