Lični plan
Najgore - tri smrti meni dragih ljudi. Ne zna se koja je od koje gora. Prvo Nemanja, moj učenik. Bila sam mu razredna. Kao da je poginuo neko moj, najrođeniji. Nemanja Jelić, koji je stalno pravio "probleme" i koga sam obožavala. Koji je bio prepametan i predobar. Koji mi je uvek prvi čestitao rođendan. S kojim sam se viđala s vremena vreme iako sam odavno prestala da mu budem bilo šta bitno u životu. Još uvek ne mogu da se sastavim sa sobom. Ne verujem da ga nema, jednostavno ne mogu da verujem u to.
Onda je umro Klempa. Moj drug Zoran Biorac. Fantastičan prijatelj, dobar čovek... Okolnosti pod kojima je umro i kako su ga poslednjih dana obilazili samo retki... Pretužno. Ništa od toga nisam znala. Imali smo on i ja periode pauza u druženju, i po nekoliko godina, ali, kad god bismo se sreli, nastavljali smo razgovor kao da smo se juče videli. Želim da se sećam samo onih lepih stvari. Kad su mi javili da je umro, prvo sam rekla: "Klompa." Moja majka ga je tako zvala. Bila je majstor za prekrajanje imena, ali je ta njena veština nekako najviše dolazila do izražaja u slučaju Klempa/Klompa. Kad ga vidiš, odmah znaš zašto ima taj nadimak, ali moja majka, genije, i pored onolikih ušiju, uvek mu kaže: "Klompa, sine..."
I treća smrt - Šare. Radovan Šarenac - prva ljubav, prvi momak, prva veza. Oni koji ga pamte samo u izdanju od poslednjih nekoliko godina, trebalo bi da znaju da je pored britkog uma i neverovatne duhovitosti, koju su svi imali prilike da vide na delu, nekad bio i - veliki. Fizički veliki. Bio je od mene duplo veći - i u širinu i u visinu, a po kilaži možda i troduplo. Tokom zime, na njegovoj jakni bili su tragovi mojih prstiju jer nisam mogla da ga zagrlim - kad pružim celu ruku u dužinu, ne stignem do kraja njegovih leđa. Stariji sedam godina, pegav... Moram opet da pomenem svoju majku - stalno je pretila da će ga tužiti "za zavođenje maloletnice". Ako ćemo pravo, više prava je imala njegova majka da tuži mene jer sam direktni krivac za jednu njegovu tešku upalu pluća. Pobegla sam iz škole, i kako je bio bezuspešan svaki njegov pokušaj da me do te obrazovne ustanove odvede, onda se sa mnom po ciči zimi šetao po Velikom parku, a ja sam mu u jednom momentu rekla da sedne na klupu, ja njemu u krilo i da se tako ljubimo. Smrznute guzice, ma šta smrznute - zaleđene guzice, otišao je kući, dobio temperaturu... i tako.
I strahotno finale krajem godine - morali smo da uspavamo Cekija. Cekijem se neću baviti, dovoljno sam očajna za narednih deset godina. Kad se malo slegne, i ako se ikad unormalim povodom svog ljubimca, onda ću napisati nešto. Možda. To je bio preveliki udarac za mene. Početkom decembra uspavan je staford koji mi je spavao kraj nogu, zajedno sa mnom u krevetu, koji me je dočekivao tako srećan što ulazim u stan... Nikad i niko nije mi se radovao toliko. Jedino mogu da uporedim s decom kad su bila mala, pa me vide i polete mi u zagrljaj. A Ceki... On je skakao, lizao mi ruke, lice, noge, nije me puštao po minut-dva da se odvojim od njega.
Fotografije su s tih raftinga, na svakoj od njih sam i ja, ali nije to važno - postavljene su da se vidi koliko je rafting uzbudljiv! Najbolja zanimacija!
Najgore/najbolje - smanjen broj ljudi koje smatram vrednima pažnje. Trebalo bi da je to najbolje, međutim, istovremeno je i najgore jer su i razočarenja neminovna. Kako se uzme, i to bi moglo da ide u "najbolje", da se ne radi o razočarenju u samu sebe. Ja sam možda najbolji dokaz da se s godinama ne stiče mudrost, samo opreznost. Mada je i to pitanje - neki put nisam ni oprezna. Kako god, najgore je što sam bila budala, a najbolje što uviđam kako je do toga moralo da dođe, i da je tako u stvari najbolje. Kako je to jednom lepo rekao moj pokojni drug Klempa: "Shvatiš kako ti je lakše bez Kragujevca tek kad odeš iz njega." Tako i ja - tek kad neke ljude odstranim, iako u tom trenutku patim što više ne želim ništa s njima, sve misleći kako će mi biti teško kad "ostanem" bez njih, shvatim kako je to fenomenalno! Dakle, ljudska uobrazilja je beskonačno komplikovana - šta sve sami sebi stavimo na leđa i još obavijemo oko vrata u uverenju da nećemo moći da dišemo bez tog tereta, a tek kad ga skinemo s grbače shvatimo kako smo bili glupi.
Ima ljudi koji me ne zaslužuju, koliko god to arogantno zvučalo. Međutim, to je fakat. Lepo skineš govno sa sebe, smrde mu još malo tragovi, ali si slobodan. I posle se stalno pitaš da li postoje neke mađije kad si se svesno ponašao kao budala. Nelogično? Jeste. Ali je istina.
Srbija
Najgore - ministar prosvete Srđan Verbić. Malo je reći da je najveće razočarenje protekle godine. Baš zato što mi se mnogo svideo kad se pojavio (pisala sam i post o tome), razočarenje je utoliko veće. Na sebe sam ljuta, a on mi je gadan, baš gadan. Možda on razume sistem obrazovanja i ima ideje kako da se poboljša nastava, ali ne može da apstrahuje ljude koji u tom procesu učestvuju. On ih ne razume, ne poštuje... jednostavno rečeno - on nema pojma. Kao kad bi govorio o tome kako će šnicla biti bolje pohovana, ali da to uradi sama, bez uplitanja kuvara. Sad je još osetio i malo vlasti, i tačno pokazao kakav je. Slabić. Kaže izreka: Ako hoćeš da vidiš kakav je ko, daj mu jedan dan vlast. Gospodine Verbiću, vi ste jedna ohola, nevaspitana budala!
Najbolje - košarkaši. Ako sam se nečemu radovala ove godine, onda sam njima. Ne treba zaboraviti da košarkaši ne bi napravili to što su napravili, odnosno vratili se na velika vrata tamo gde pripadaju, da nije bilo fantastičnog Đorđevića.
U reprezentaciji igra i "mali" Štimac, moj nekadašnji komšija. Terase nam se "gledaju". Bio je smotan veeeliki dečak, ali tako dobrog srca i retko lepo vaspitan. Pratila bih košarkaše i ovako i onako (košarku, odbojku i vaterpolo ne propuštam), ali bih zbog njega pratila i takmičenje u "strpljivom čekanju da se osuši tek okrečeni zid". Kad pogreši, imam knedlu u grlu, kad napravi nešto dobro, sva ustreptim od ponosa. Ne znam da li se onom njegovom zakucavanju (kad mu je Jović dodao loptu iz kontranapada) iko više radovao od mene! Izuzimam Lelu, njegovu majku, i ostale ukućane.
Najgore/najbolje - poplave. Koliko god da su bile katastrofične, a bile su, u isto vreme su iz nas izvukle najbolje. Solidarnost. Pravu.
Najgore - Ukrajina. Nema potrebe osvrtati se na zvanične izjave ili navode iz štampe jer je u svima slika crno-bela, zavisi šta čitate (možda i kom ste "taboru" priklonjeni), da biste "shvatili" šta je crno, a šta belo. Nažalost, mi najbolje znamo razliku između medijske slike i stvarnosti, osetili smo je na svojoj koži. Živimo u tom rascepu, to je naše "sada i ovde". U ime tog procepa baviću se takozvanim "malim ljudima".
Imam drugaricu u Kijevu, s kojom se povremeno dopisujem. Ruskinja je, ali muž joj je Ukrajinac, pa joj se prezime završava na -O. Na poslu joj je postalo nepodnošljivo otkad je, na osnovu promenjenog ponašanja kolega i pretpostavljenih, shvatila da joj čitaju privatne mejlove. Odjednom je postalo neobično važno što je - Ruskinja. I posle mi piše, od kuće, naravno: "Tek sad razumem kako stvarno izgleda ono što si mi pisala o Srbima u Hrvatskoj. I kako je istina jedno, a pisanje u novinama drugo."
Imamo zajedničku prijateljicu u Odesi, i kad je bila ona situacija s ljudima koji su živi spaljeni u zgradi, obe smo pomislile na nju. Retko ko se bavio takvim "vestima", ali - to se desilo. To je samo jedna vest u moru drugih koje nisu "poželjne" za širenje. Kaže mi Ira iz Kijeva da o Iri iz Odese nije saznala ništa, da joj se ne javlja. A meni Ira iz Kijeva nije odgovorila na poslednji mejl u kome je pitam šta su odlučili - da li se sele za Rusiju, što ne žele jer bi trebalo da kreću iz početka, ili negde u neku pičku materinu, što žele još manje. Ali, reče mi da ozbiljno razmišljaju da se sklone - nigde ne pripadaju. Moj poslednji mejl bio je krajem novembra. Sve nešto priželjkujem da mi se javi odnekud daleko, na primer s nekog ostrva u Tihom okeanu, iz neke države koja nije interesna sfera nikome. Čekam. Još se nije javila.
Najgore/najbolje - istraga o trgovini ljudskim organima na Kosovu. Verovatno delujem kao ludak što ovo proglašavan, bez obzira na sve silne ograde koje sam stavila - i za najbolje u protekloj godini. Nažalost, kad malo bolje razmislimo, koliko god da je sve u vezi s nestalim i otetim Srbima na Kosovu stravično, ipak je dobro što se istina, malo po malo, razotkriva. Vilijams je skoro srećan izjavio da nisu našli nikakve dokaze, pa samim tim ne mogu da podignu optužnicu po izveštaju Dika Martija. Međutim, u međuvremenu je klupko počelo da se odmotava na drugoj strani - i u samom EULEKS i KFOR - uništavali su dokaze! Nadajmo se da više ne mogu da se ponove slučajevi Ramuša Haradinaja (svi nepoželjni svedoci su, gle slučajnosti - ubijeni) ili Gotovine i Markača (gde se optužnica do te mere izobliči da sve relevantne stvari ne uzimaju u obzir i, gle slučajnosti - nemaju više na osnovu čega da ih optuže za ratni zločin; i tako zločin postade "junačko delo" - sic!).
Neko bi rekao - to nije svetski događaj, to se tiče samo Srbije. Nažalost (ili na sreću), monstruozna trgovina ljudskim organima tiče se celog sveta. I, gle slučajnosti, premijer jedne fantomske države glavni je osumnjičeni za organizaciju "pravedne borbe" (tako se negde zove kad ubijaš civile). Najavljen je i specijalni sud. Za sada imaju u rukama samo lekara Jusufa Sonmeza, reinkarniranog Jozefa Mengelea. Jusuf, Jozef... previše sličnosti. Da ti se digne kosa na glavi.
