Zbrka sa imenima

Trebalo bi da kao čovek od jezičke struke odlično pamtim imena, ali ja pamtim lica. To je skoro neverovatno koliko jednom viđeno lice ostane u sećanju. Jednom mi se desilo da vidim ženu na ulici, nismo se javile jedna drugoj, i ceo dan sam razmišljala otkud je znam, da bih se tek sutradan setila da sam je jednom videla u autobusu. Premotavala sam i premotavala film i na kraju se setila. Doduše, rad u školi prilično mi je poremetio ovu sposobnost, pa sad, kad god vidim neko lice koje mi se učini poznatim a ne znam gde da ga smestim, prvo pomislim kako se radi o nekom roditelju. "Svoje" roditelje, roditelje dece kojima sam bila razredna pamtim odlično, ali bilo je i onih koje sam videla samo jednom ili dvaput, pa mi je lice ostalo ali ne znam ni ko je ta osoba ni čime se bavi ni u koji kontekst da je stavim.
Sa imenima je sasvim drugi slučaj. Iz knjiga koje sam pročitala pamtim imena bez greške i vrlo dugo ako su neobična ili su mi potpuno strana, ali imam problem sa onim uobičajenim. To se odnosi poglavito na našu i rusku literaturu, pa Dragane pomešam sa Milicama ili Igore sa Ivanima, ali Marmeladova, Fomu Fomiča, Dafinu, Petriju...  njih nema šanse da zaboravim.

Tradicija je skoro porodična, a moja majka bila je šampion u tome. Spisak njenih omaški je legendaran, pa se neki moji vršnjaci jedino takvih, preimenovanih naziva i sećaju. Ni dan-danas ne znam da li se jedan moj drug iz osnovne škole zove Mirko ili Slavko. Znam samo to da ga je mama uvek nazivala pogrešno, na primer Slavko, a odmah potom dodavala: "Izvini, opet umalo da pogrešim i nazovem te Mirko", ili obratno. Bitno je samo da je uvek grešila, i uvek iznova obećavala da će odsad da zapamti, pa je ponavljala naglas, pred tim dečkom: "Mirko, Mirko, Mirko..." Kad smo bili deca izlazio je strip o dvojici dečaka koji su se borili u partizanima, i pored Dikana, bili su jedini domaći strip, a domaće stripove smo, naravno, gutali. Ostale su i šale, poput one scene kad na jednom crtežu zviždi metak u prostoru, a Slavko viče: "Mirko, pazi metak!", da bismo na sledećoj sličici videli sagnutu Mirkovu glavu i oblačić sa tekstom: "Hvala, Slavko!" A moguće je i da je Mirko upozoravao Slavka, stvarno više ne znam.
Jednog mog drugog druga, koji se prezivao Prusac, nemačkog porekla, uporno je zvala Prosac: "Miko, sine, zvao te je Prosac", "Videla sam danas Prosca u gradu, fin dečko", "... a Prosac me gleda molećivo, kao da nešto prosi..." Klempu je uporno zvala Klompa, mada je taj čovek i na prvi pogled bio - Klempa. Njegove uši jednostavno su mamile da ga tako nazovete. Ipak, Prusac i Klempa bili su mi drugovi iz šireg društva, sa njima nisam bila toliko bliska, pa je mojoj majci i moglo da se oprosti što greši, recimo da je moglo. Ali, imala sam i druga s kojim sam bila baš bliska, imali smo i pokušaj bratimljenja (glupi klinci zaseku kožu na ruci pa stavljaju "krv na krv"), koji je skoro svaki dan bio kod nas, a u čijem je nadimku neprestano grešila. Iz dana u dan, iz godine u godinu... tako da kad je punih 20 godina posle mature najzad izgovorila pravilno njegov nadimak, skoro da sam se zabrinula. On je Vladimir Živadinović i svi smo ga zvali Čupa. Nadimak je dobio po čuvenom rođaku i pretku Čupiću. Moja majka ga je zvala - Trša. Nekoliko puta na dan: "Hoćeš, Tršo, nešto da pojedeš?", "Tršo, kako su tvoji?", "Ti ćeš, Tršo, na ekonomiju?"... On je bio beskrajno strpljiv i nikad je nije opomenuo, napravio neku facu niti prokomentarisao to Tršo, ali sam je ja stalno ispravljala, na šta bi ona odgovarala: "Dobro, Čupa", da bi nedugo zatim, posle nekih petnaestak minuta opet rekla: "Tršo, hoćeš, sine, kafu?" Inače, Čupa je tada imao potpuno ravnu, retku i tanku kosu, a sada je proćelav.
Ne računam što je Ljubu zvala Ljupče, Lazu Lazica, Gruju Grujče, Slađu Slatkica... to je bilo benigno.
Nastavila sam porodičnu tradiciju, nadam se ne toliko drastično, ali sam na mahove bila i bezobrazna. U gimnaziji je jedan od mojih drugova imao devojku Elizabetu Đorđević, koju sam namerno, pretenciozno, uvek naglašeno, uporno zvala - Jelisaveta. Uostalom, to je naš prevod za Elizabetu. Ona nije mogla očima da me vidi. Pre nekoliko godina sam je videla u Kragujevcu, isprva je nisam prepoznala, a onda mi je prišla i rekla: "Jelisaveta, sećaš se", ovaj put uz smešak i rekla mi kako sam je užasno nervirala sa tim - Jelisaveta. Sad joj je svejedno. Saznala sam i da ima dvoje dece, Teu i Viktora, ali nisam komentarisala. Na svu sreću, jer bi me možda i šutnula nasred ulice. Stvarno, svako ima pravo da svoje dete nazove kako hoće, ali kakvo je to ime - Tea? Skraćeno od Teodora, a i Teodora može da se prevede kao Božidarka. Dok sam radila u školi, u jednom odeljenju imala sam Teu, Miu i Leu. Užas! Valjda su roditelji mislili da to zvuči baš "fensi". Koja foliraža, koja glupost! A Viktor? Iako slovenski jezici nemaju imena za "pobednike", zar nam nisu bliže grčka kultura i tradicija, pa da tog Viktora nazovemo Nikola? Da imamo zamenu za Nikolu, kao što imamo za Teodoru, nazvali bismo ga tako, ali kako nemamo, nek Nikola ostane Nikola.

Dati detetu ime nije nimalo laka stvar, čak mislim i da je vrlo odgovorna, ne samo prema detetu i sebi, nego i prema tradiciji. Ako postoji neko debelo opravdanje da se Dolores preziva na ić, kao što je to uradila doktorka Božović nazvavši svoju ćerku po Dolores Ibaruri (otac devojčice borio se u Španskom građanskom ratu), to ima opravdanja, ali Elizabeta Đorđević, Mia Kocić, Tea Ćurković... Pobogu! Tako su posle Drugog svetskog rata, u nastupu euforije pobede i oduševljenja Rusijom i mogle da se rode Mašinke, Petoljetke, Ždanovke, Industrijke... A šta tek reći za silne Silvane zbog Silvane Mangano, Kasandre zbog istoimene španske serije... Čujem da ima sve više Novaka, ali to je u redu. Novak Đoković je Srbin, ime je staroslovensko... sve je u funkciji i slaže se jedno s drugim. Ne ide da pile nosi brus ili da se žaba potkiva. Novak može, ali Robert... ipak ne može. Smešno je.
Nekada su se imena davala po dedi ili babi roditelja. Moj otac zvao se Dušan, moj deda Milan, pradeda Miloš, a čukundeda - Dušan. Moj deda je mom ocu dao ime po svom dedi, Dušanu. Ja se zovem Milja, moja prababa je Milja. U stvari, i čukunbaba. Naime, staramajka, moja prababa, rođena je kao Eleonora, ali kad je iz protestantske vere prešla u pravoslavnu, uzela je ime Milja, po svojoj svekrvi, tako da su u kući bile dve Milje. Kad sam se ja rodila, nije bilo dileme kako ću se zvati. To je bio običaj, nikako obaveza, ali je lepo da se imena čuvaju i postanu nekako porodična, poput slavljenja porodične slave ili održavanja groblja. Diskutabilno je da li verujem u boga (i ovo malo slovo dosta govori o tome), ali popove definitivno ne mogu da smislim, pa ipak, slavim slavu zbog tradicije. Ne pljujem na porodičnu istoriju, održavam je i zbog sebe i zbog dece, a kako će oni kasnije raditi, neka sami odluče. Ko zna, možda dobijem unuku Leu ili unuka Gzu, čime mi je u više navrata prećeno.
Inače, još se pamte moji gafovi poput Bufija umesto Bizija. Radi se o uglednom advokatu iz Kragujevcu koga sam mahinalno prekrstila - logika ume i te kako da zavede. A Hristina umesto Kristine? Koleginicu Kristinu uporno sam zvala Hristina jer mi kažemo Hrist a ne Krist, pa mi se to lepo vratilo - sad mi se snaha zove Kristina. I šta ću, zovem je Kristina, moram. Takvo joj je ime. Nije Hrvatica, a da jeste bilo bi mi lakše da progutam. Ako ponovo vidim Elizabetu-Jelisavetu, moraću da joj pomenem slučaj Kristina-Hristina. Baš me zanima kako bi reagovala.

Pročitaj knjigu, ne obaziri se na piščev život

Među dobitnicima Nobelove nagrade za književnost mnogo je spornih imena, u stvari možda je najspornije ko sve nije dobio nagradu a nesumnjivo je zaslužio. Tolstoj, na primer.
Zanimljivi su i oni koji nisu hteli da je prime, poput Žan-Pola Sartra.
Meni je ipak najzanimljivije ime Knuta Hamsuna, koji je nagradu dobio još 1920, a mnogi mu je danas osporavaju. Razlog uopšte nije književne prirode, verovali ili ne, već političke, etičke... kako ko tumači. Hamsun je koketirao sa nacistima, čak je svoju nagradu i poklonio Gebelsu u nastupu oduševljenja njegovim više delom nego likom. Kako je Hamsun bio veliki esteta (pročitajte njegove knjige, otkrićete to) teško da je bio oduševljen Gebelsovim likom, jednom sićušnom spodobom koja ima i manu, hramlje, ali je čelične volje i neverovatni verbalni manipulator.
Poodavno, u 2. razredu gimnazije, bila sam u potrazi za nobelovcima i uredno sam prelistavala kataloge u kragujevačkoj gradskoj biblioteci. U gomili književnika: čitala, čitala, čitala... nailazim na ime koje mi je potpuno nepoznato - Knut Hamsun. Tada nije postojao internet i pretraživanje po katalozima bilo je prava avantura. A još ako naletite i na savršenu bibliotekarku, kao što sam ja imala sreće, stvarno ste izvukli dobitnu kombinaciju. Pređem na drugi katalog, autorski, veliki spisak njegovih dela i još veći o njegovom delu, međutim... sve neki čudni naslovi. Usred posla prekine me bibliotekarka i pita da li može da pomogne. Mnogo mi je žao što ne mogu da se setim njenog imena, ali je u velikoj meri zaslužna što bibliotekarski posao izuzetno cenim. Prekine ona mene i vidi ime na kome sam. Malo okrene pogled levo-desno i skoro konspirativno saopšti mi: "Pročitaj knjigu, ne obaziri se na piščev život. Imamo malo njegovih dela." Tek takav komentar pobudio je interesovanje, očekivala sam da ću u predgovoru ili pogovoru saznati zašto je sve u vezi s njim tajanstveno (izdanje je bilo iz perioda između dva svetska rata), ali jedino sam došla do podatka da je rođen kao Knut Pedersen. To baš i ne zaslužuje okretanje pogleda u stranu. Pitala sam profesorku srpskog šta zna o njemu, a ona me je umesto odgovora pitala: "Ko ti je dao to da čitaš?" Kako ne bih dobru bibliotekarku dovela u nezgodnu situaciju, kao iz topa sam slagala da je knjiga iz kuće, ali ne znam ništa o piscu. Tek tada sam saznala nešto strašno - profesorka Ljupka teatralno mi je saopštila da je Knut Hamsun bio nacista! I da ne čitam takve knjige, za svoje dobro.

Od nacizma u Hamsunovom "Panu" nije bilo ni traga, čak ni priče o nekim jakim ljudima... ničega što bi nagoveštavalo da bih mogla da se "pokvarim". Nažalost, "Pana" sam pročitala samo tad i nikad više nisam mogla da dođem do te knjige. Zato me je neizmerno obradovala kritika na
http://nasdvoje2.blogspot.com/2010/02/knut-hamsun-pan-politikanarodna-knjiga.html koja me je podsetila na "zabranjene autore i zabranjene knjige". Međutim, komentar Eto tako umalo me nije bacio u nesvest: "Nisam pročitala post o Panu jer mi se oči sklapaju, ali bih uvek prstom uprla u Hamsunove knjige, svakome ko drži do 'reči' i poetike. Posle naspavane noći, možda dodam štošta."

Prođe više od 24 sata, a ja i dalje čekam, međutim, komentara nema. Baš me zanima koje mane nalazi Hamsunu što se tiče literature, a još će biti zanimljivije ako nema veze s literaturom, kako to kod nas najčešće biva. Ali, dobro, videćemo, da ne govorim unapred, možda najava ne odražava ono što će se posle desiti, kako to, opet, kod nas često biva.
Od Knuta Hamsuna pročitala sam samo "Pana" i "Glad", i to pozajmljene iz biblioteke. Do njegovih knjiga i dalje se teško dolazi. Moguće je da je bio gad, ne znam ništa o tome, moguće je i da nije imao nijednu dobru osobinu, ni o tome ništa ne znam, ali znam da - odlično piše. Za Nobelovu nagradu valjda je to jedino i merodavno. Kad bi bilo drugačije, znam mnoge mnogo dobre ljude koje mogu da predložim za Nobela, iako ne pišu. Ako se kriterijum promenio... hajde da predložimo ove u koje niko prstom neće upreti.
"Pan" je čista lirika, potpuno romantičarske atmosfere. Volela bih ponovo da ga pročitam. Ali "Glad" sam čitala dva puta, u razmaku od skoro decenije, i ostavila je na mene izuzetno jak utisak. To je psihološka novela, tokom čitanja bila sam inspirisana Kafkinom pričom "Umetnik u gladovanju", mada je "Glad" prethodila "Umetniku", ali sam ih ja čitala obrnutim redom. Malo podsećanje: u "Umetniku u gladovanju", Kafka govori o čoveku koji želi da zadivi svet time što može da izdrži bez hrane i on jednostavno - ne jede. Kako na vašaru na kome nastupa niko i ne prillazi da vidi kako on to živi a ne jede ništa, a ako i prođu pored njega, imaju zlurade komentare kako sigurno vara i potajno jede, on počinje da peva kako bi se uverili da nije zauzet hranom. Na kraju, naravno, umire, i do poslednjeg daha - peva. I "Glad" bih volela ponovo da pročitam. I sve ostale njegove knjige. Ako uspem uopšte da dođem do njih.
Knut Hamsun je svakako nezaobilazna književna figura. I jedino tako ga i posmatram. Živeo je pune 92 godine, prokažen i u rodnoj Norveškoj, ali je za 150. godišnjicu rođenja govor povodom jubileja održala norveška kraljica i postavila temelje za igradnji njegovog muzeja. To je poslednja vest koju znam, iz avgusta prošle godine. 

Žan-Pol Sartr je 1964. godine odbio da primi Nobelovu nagradu za književnost: "Uvek sam odbijao zvanične počasti, neću da me pamte po nagradama." A mnogima je samo po tome i poznat, nažalost. Za razliku od Hamsuna koji je bio uštogljen, uvek uredan, zatvoren, koji je voleo da miriše cveće i sve zvanične fotografije su mu ili iz bašte ili iz kućne biblioteke, Sartr je punio novinske stupce svojim zanimljivim životom. Politički, nema nijednu manu - tačno je znao kad za šta treba da se opredeli, a pitam se da li je zaista tako i mislio. Bio je pozer bez premca koji je tako lako i uspešno koketirao sa javnošću da u tome retko ko može da mu parira. Od filosofa definitivno niko. Sam za sebe je govorio da je ružan do interesantnosti, a životna saputnica (bez obzira na to što su stanovali u odvojenim stanovima, povremeno imali i druge veze), bila mu je prelepa i prepametna Simon de Bovoar. Njega su fotografisali po kafanama, za katedrama prestižnih svetskih univerziteta, u posetama Rusiji, Bugarskoj... pa i Jugoslaviji.
Što se tiče Sartra, tu već mnogo lakše dišem nego u slučaju Hamsuna - pročitala sam sve što je napisao, čak i neka predavanja koja su drugi objavili. Generalna slika u najkraćem: samodopadljivi intelektualac, erudita, pozer, manipulator. "Mučnina" mi nije bila mučna, čak mislim da je u njoj Sartr najviše Sartr. I u drami "Prljave ruke" liči na Sartra. I u po nekim prilčama, na primer u "Zidu" (tako je nazvao i celu zbirku). U svemu ostalom Sartr gradi sliku i o sebi i o onome što misli - on je glumac koji ne želi da se otkrije kako glumi. Nova generacija filosofa na Zapadu smatra ga dosadnim, ali ne bih ga tako lako odbacila - ima tu materijala i te kako za razmišljanje. Ume da bude i inspirativan, ponajviše kad se ne slažete s njim, pa vas "navede" da budete na drugoj strani, a onda vas "ubedi" kako niste u pravu. U tom smislu, verovatno je priželjkivao da dobije Nobelovu nagradu samo da bi je odbio. I to liči na njega.
Simon de Bovoar je sve suprotno - iskrena do bola. Nažalost, njen "Drugi pol" kasno mi je došao u ruke, posle dvadesete, i toliko je uticao na mene da sam ubeđena kako bi mi život bio sasvim drugačiji da sam De Bovoar otkrila ranije. Ona i Suzan Zontag najviše su uticale na ženski deo mene. Međutim, kad sam gutala redove "Drugog pola" već sam bila i udata i majka i... sve je bilo drugačije. 
Nobelovu nagradu nije dobio Lav Nikolajevič Tolstoj! Trebalo je! Moralo je to da se desi! Ali, eto, nije.

Tolstoj zaslužuje poseban post, i jednom ću svakako tome da se posvetim, ali za sada neka bude samo u okviru teme - njemu nema šta da se zameri ni literarno ni ljudski. Čak je trebalo da dobije i Nobelovu nagradu za mir ili da samo zbog njega izmisle novu, za dobročinstvo. Za života je trebalo da je dobije on i posle njega još Gandi i Majka Tereza. Toliko o dobitnicima za 20. vek. Malo je poznato da je od honorara za "Anu Karenjinu" kupio silnu zemlju u Kanadi i poklonio je porodicama koje su mu se javile, a najviše ih je bilo iz Holandije. To je ukupno 500 porodica, a kako je više od polovine bilo Amiša, u Americi pogrešno govore kako je kupovao zemlju samo Amišima. Već ovo je dovoljno, a njegovih dobročinstava ima još. Možda se Sofja Andrejevna, njegova žena, ne bi složila da je baš bio bez mane, ali... Tolstojevo književno delo uopšte nije sporno i sigurno ulazi u grupu od pet najboljih literata ikada. Složila bih se sa Tomasom Manom koji je u "Dnevnicima" napisao da je kao mlađi Dostojevskog stavljao na prvo mesto, a kako je sazrevao, primat je preuzeo Tolstoj. Znam mnogo ljudi, uključujući i sebe, koji su imali isti razvojni put.

Nobelovu nagradu je 1953. dobio i Vinston Čerčil, gubitnik iz Prvog (Galipolje) i pobednik iz Drugog svetskog rata. On je dobio nagradu za celokupan publicistički rad, s posebnim osvrtom na delo "Drugi svetski rat", a javna je tajna da su mu najjači "Dnevnici". Poput Orhana Pamuka, koji se čita polako, kao vino koje se ispija natenane da bi mu se osetila sva draž, tako se i "Dnevnici" čitaju najviše po 50 stranica za dan. Mislim da je nagradu zaslužio, ali mi je najfascinantnije kako je ovaj čovek, veliki hedonista i neverovatno ambiciozan, uspeo sve svoje mane da pretvori u vrline i da pokaže kako i s očiglednim nedostacima možete biti iskreni i opet očekivati poštovanje. Očekivati zato što ga zaslužujete. Čuveni znak V (Victory); čuveno obećanje Britancima da mogu da očekuju samo znoj i suze, i po malo krvi; čuveni tompus; čuveni cilindar, štap i leptir mašna; čuven opori i britki engleski humor... Za razliku od Sartra koji je koketirao sa javnošću, Čerčil je imao snošaj - kod njega ništa nije bilo na pola. Išao je do kraja, i u "Dnevnicima" svako slovo svedoči o tome. Najzanimljiviji delovi, bar meni najintrigantniji, nisu oni o sastanku na Jalti, već njegove usputne primedbe o pet komada svoje dece ili o ručku u klubu ili o klupi na kojoj sedi u bašti. Čerčil je u ovim krajevima ostao upamćen i po tome što je probao da čačka Tita pustivši avion da preleti prostor tadašnje Jugoslavije bez odobrenja, na šta mu je avion srušen, a on kasnije izjavio: "Ušli smo u osinje gnezdo." Savršeno je bio u pravu. Mada, u Beogradu je, u Grčkoj kraljici, popio i šamar od jednog srpskog oficira, ali to zaslužuje sasvim posebnu priči. Meni je najdraža njegova rečenica iz "Dnevnika": "Ko do tridesete nije komunista, čovek je bez srca, a ko i posle tridesete ostane komunista, čovek je bez pameti."

Knut Hamsun i Lav Tolstoj su na jednoj strani - njihov privatni život odvojen je od njihovog literarnog dela, a Sartr i Čerčil na drugoj - njihovo najbolje literarno delo jeste - njihov život. Marsel Prust bio bi negde na sredini - on nije želeo da "U potrazi za izgubljenim vremenom" liči na njegovo bivstvovanje, i ne liči ako ćemo pravo, ali ga odaje. Još po nečemu se razlikuje od prethodne četvorke - umro je relativno mlad, u 51. godini, od upale pluća, i tokom života ni u kom smislu nije bio eksponiran. Živeo je kao rentijer, što će reći da nikada ništa nije radio, samo je trebalo da svakog meseca skupi stanarinu, kretao se po salonima tadašnjih mondenskih kuća, ali ga niko nije znao niti se on isticao. Uvek negde u nekom ćošku, ćutljiv. Voleo je lepo da se oblači i na svim fotografijama koje su ostale uvek ima neku pozu, baš se namešta za fotografisanje. Njegova tajna, strašna tajna u to vreme, da je homoseksualac, danas ne bi bila ni tajna, a kamoli strašna, pa ipak, verovatno bi i danas bio isti - to je jednostavno stvar prirode. Iako nije želeo da iko sazna za njegovo seksualno opredeljenje, ako se "U potrazi" čita malo pažjivije, oseti se da Albertina mnogo miriše na Alberta. I, šta sad? Da li je zbog toga manje iskren i manje vredan? Nikako - u njegovom osećanju nema nikakvog pozerstva, i to je ono što ostaje posle čitanja Prusta. Jedna beskrajna nežnost i jedan savršeno sveden stil koji ga čine tako velikim. Da, ostaje i jedna velika književna polemika - pitanje vremena. U svakom smislu.

Pročitaj knjigu, ne obaziri se na piščev život

Među dobitnicima Nobelove nagrade za književnost mnogo je spornih imena, u stvari možda je najspornije ko sve nije dobio nagradu a nesumnjivo je zaslužio. Tolstoj, na primer.
Zanimljivi su i oni koji nisu hteli da je prime, poput Žan-Pola Sartra.
Meni je ipak najzanimljivije ime Knuta Hamsuna, koji je nagradu dobio još 1920, a mnogi mu je danas osporavaju. Razlog uopšte nije književne prirode, verovali ili ne, već političke, etičke... kako ko tumači. Hamsun je koketirao sa nacistima, čak je svoju nagradu i poklonio Gebelsu u nastupu oduševljenja njegovim više delom nego likom. Kako je Hamsun bio veliki esteta (pročitajte njegove knjige, otkrićete to) teško da je bio oduševljen Gebelsovim likom, jednom sićušnom spodobom koja ima i manu, hramlje, ali je čelične volje i neverovatni verbalni manipulator.
Poodavno, u 2. razredu gimnazije, bila sam u potrazi za nobelovcima i uredno sam prelistavala kataloge u kragujevačkoj gradskoj biblioteci. U gomili književnika: čitala, čitala, čitala... nailazim na ime koje mi je potpuno nepoznato - Knut Hamsun. Tada nije postojao internet i pretraživanje po katalozima bilo je prava avantura. A još ako naletite i na savršenu bibliotekarku, kao što sam ja imala sreće, stvarno ste izvukli dobitnu kombinaciju. Pređem na drugi katalog, autorski, veliki spisak njegovih dela i još veći o njegovom delu, međutim... sve neki čudni naslovi. Usred posla prekine me bibliotekarka i pita da li može da pomogne. Mnogo mi je žao što ne mogu da se setim njenog imena, ali je u velikoj meri zaslužna što bibliotekarski posao izuzetno cenim. Prekine ona mene i vidi ime na kome sam. Malo okrene pogled levo-desno i skoro konspirativno saopšti mi: "Pročitaj knjigu, ne obaziri se na piščev život. Imamo malo njegovih dela." Tek takav komentar pobudio je interesovanje, očekivala sam da ću u predgovoru ili pogovoru saznati zašto je sve u vezi s njim tajanstveno (izdanje je bilo iz perioda između dva svetska rata), ali jedino sam došla do podatka da je rođen kao Knut Pedersen. To baš i ne zaslužuje okretanje pogleda u stranu. Pitala sam profesorku srpskog šta zna o njemu, a ona me je umesto odgovora pitala: "Ko ti je dao to da čitaš?" Kako ne bih dobru bibliotekarku dovela u nezgodnu situaciju, kao iz topa sam slagala da je knjiga iz kuće, ali ne znam ništa o piscu. Tek tada sam saznala nešto strašno - profesorka Ljupka teatralno mi je saopštila da je Knut Hamsun bio nacista! I da ne čitam takve knjige, za svoje dobro.

Od nacizma u Hamsunovom "Panu" nije bilo ni traga, čak ni priče o nekim jakim ljudima... ničega što bi nagoveštavalo da bih mogla da se "pokvarim". Nažalost, "Pana" sam pročitala samo tad i nikad više nisam mogla da dođem do te knjige. Zato me je neizmerno obradovala kritika na
http://nasdvoje2.blogspot.com/2010/02/knut-hamsun-pan-politikanarodna-knjiga.html koja me je podsetila na "zabranjene autore i zabranjene knjige". Međutim, komentar Eto tako umalo me nije bacio u nesvest: "Nisam pročitala post o Panu jer mi se oči sklapaju, ali bih uvek prstom uprla u Hamsunove knjige, svakome ko drži do 'reči' i poetike. Posle naspavane noći, možda dodam štošta."

Prođe više od 24 sata, a ja i dalje čekam, međutim, komentara nema. Baš me zanima koje mane nalazi Hamsunu što se tiče literature, a još će biti zanimljivije ako nema veze s literaturom, kako to kod nas najčešće biva. Ali, dobro, videćemo, da ne govorim unapred, možda najava ne odražava ono što će se posle desiti, kako to, opet, kod nas često biva.
Od Knuta Hamsuna pročitala sam samo "Pana" i "Glad", i to pozajmljene iz biblioteke. Do njegovih knjiga i dalje se teško dolazi. Moguće je da je bio gad, ne znam ništa o tome, moguće je i da nije imao nijednu dobru osobinu, ni o tome ništa ne znam, ali znam da - odlično piše. Za Nobelovu nagradu valjda je to jedino i merodavno. Kad bi bilo drugačije, znam mnoge mnogo dobre ljude koje mogu da predložim za Nobela, iako ne pišu. Ako se kriterijum promenio... hajde da predložimo ove u koje niko prstom neće upreti.
"Pan" je čista lirika, potpuno romantičarske atmosfere. Volela bih ponovo da ga pročitam. Ali "Glad" sam čitala dva puta, u razmaku od skoro decenije, i ostavila je na mene izuzetno jak utisak. To je psihološka novela, tokom čitanja bila sam inspirisana Kafkinom pričom "Umetnik u gladovanju", mada je "Glad" prethodila "Umetniku", ali sam ih ja čitala obrnutim redom. Malo podsećanje: u "Umetniku u gladovanju", Kafka govori o čoveku koji želi da zadivi svet time što može da izdrži bez hrane i on jednostavno - ne jede. Kako na vašaru na kome nastupa niko i ne prillazi da vidi kako on to živi a ne jede ništa, a ako i prođu pored njega, imaju zlurade komentare kako sigurno vara i potajno jede, on počinje da peva kako bi se uverili da nije zauzet hranom. Na kraju, naravno, umire, i do poslednjeg daha - peva. I "Glad" bih volela ponovo da pročitam. I sve ostale njegove knjige. Ako uspem uopšte da dođem do njih.
Knut Hamsun je svakako nezaobilazna književna figura. I jedino tako ga i posmatram. Živeo je pune 92 godine, prokažen i u rodnoj Norveškoj, ali je za 150. godišnjicu rođenja govor povodom jubileja održala norveška kraljica i postavila temelje za igradnji njegovog muzeja. To je poslednja vest koju znam, iz avgusta prošle godine. 

Žan-Pol Sartr je 1964. godine odbio da primi Nobelovu nagradu za književnost: "Uvek sam odbijao zvanične počasti, neću da me pamte po nagradama." A mnogima je samo po tome i poznat, nažalost. Za razliku od Hamsuna koji je bio uštogljen, uvek uredan, zatvoren, koji je voleo da miriše cveće i sve zvanične fotografije su mu ili iz bašte ili iz kućne biblioteke, Sartr je punio novinske stupce svojim zanimljivim životom. Politički, nema nijednu manu - tačno je znao kad za šta treba da se opredeli, a pitam se da li je zaista tako i mislio. Bio je pozer bez premca koji je tako lako i uspešno koketirao sa javnošću da u tome retko ko može da mu parira. Od filosofa definitivno niko. Sam za sebe je govorio da je ružan do interesantnosti, a životna saputnica (bez obzira na to što su stanovali u odvojenim stanovima, povremeno imali i druge veze), bila mu je prelepa i prepametna Simon de Bovoar. Njega su fotografisali po kafanama, za katedrama prestižnih svetskih univerziteta, u posetama Rusiji, Bugarskoj... pa i Jugoslaviji.
Što se tiče Sartra, tu već mnogo lakše dišem nego u slučaju Hamsuna - pročitala sam sve što je napisao, čak i neka predavanja koja su drugi objavili. Generalna slika u najkraćem: samodopadljivi intelektualac, erudita, pozer, manipulator. "Mučnina" mi nije bila mučna, čak mislim da je u njoj Sartr najviše Sartr. I u drami "Prljave ruke" liči na Sartra. I u po nekim prilčama, na primer u "Zidu" (tako je nazvao i celu zbirku). U svemu ostalom Sartr gradi sliku i o sebi i o onome što misli - on je glumac koji ne želi da se otkrije kako glumi. Nova generacija filosofa na Zapadu smatra ga dosadnim, ali ne bih ga tako lako odbacila - ima tu materijala i te kako za razmišljanje. Ume da bude i inspirativan, ponajviše kad se ne slažete s njim, pa vas "navede" da budete na drugoj strani, a onda vas "ubedi" kako niste u pravu. U tom smislu, verovatno je priželjkivao da dobije Nobelovu nagradu samo da bi je odbio. I to liči na njega.
Simon de Bovoar je sve suprotno - iskrena do bola. Nažalost, njen "Drugi pol" kasno mi je došao u ruke, posle dvadesete, i toliko je uticao na mene da sam ubeđena kako bi mi život bio sasvim drugačiji da sam De Bovoar otkrila ranije. Ona i Suzan Zontag najviše su uticale na ženski deo mene. Međutim, kad sam gutala redove "Drugog pola" već sam bila i udata i majka i... sve je bilo drugačije. 
Nobelovu nagradu nije dobio Lav Nikolajevič Tolstoj! Trebalo je! Moralo je to da se desi! Ali, eto, nije.

Tolstoj zaslužuje poseban post, i jednom ću svakako tome da se posvetim, ali za sada neka bude samo u okviru teme - njemu nema šta da se zameri ni literarno ni ljudski. Čak je trebalo da dobije i Nobelovu nagradu za mir ili da samo zbog njega izmisle novu, za dobročinstvo. Za života je trebalo da je dobije on i posle njega još Gandi i Majka Tereza. Toliko o dobitnicima za 20. vek. Malo je poznato da je od honorara za "Anu Karenjinu" kupio silnu zemlju u Kanadi i poklonio je porodicama koje su mu se javile, a najviše ih je bilo iz Holandije. To je ukupno 500 porodica, a kako je više od polovine bilo Amiša, u Americi pogrešno govore kako je kupovao zemlju samo Amišima. Već ovo je dovoljno, a njegovih dobročinstava ima još. Možda se Sofja Andrejevna, njegova žena, ne bi složila da je baš bio bez mane, ali... Tolstojevo književno delo uopšte nije sporno i sigurno ulazi u grupu od pet najboljih literata ikada. Složila bih se sa Tomasom Manom koji je u "Dnevnicima" napisao da je kao mlađi Dostojevskog stavljao na prvo mesto, a kako je sazrevao, primat je preuzeo Tolstoj. Znam mnogo ljudi, uključujući i sebe, koji su imali isti razvojni put.

Nobelovu nagradu je 1953. dobio i Vinston Čerčil, gubitnik iz Prvog (Galipolje) i pobednik iz Drugog svetskog rata. On je dobio nagradu za celokupan publicistički rad, s posebnim osvrtom na delo "Drugi svetski rat", a javna je tajna da su mu najjači "Dnevnici". Poput Orhana Pamuka, koji se čita polako, kao vino koje se ispija natenane da bi mu se osetila sva draž, tako se i "Dnevnici" čitaju najviše po 50 stranica za dan. Mislim da je nagradu zaslužio, ali mi je najfascinantnije kako je ovaj čovek, veliki hedonista i neverovatno ambiciozan, uspeo sve svoje mane da pretvori u vrline i da pokaže kako i s očiglednim nedostacima možete biti iskreni i opet očekivati poštovanje. Očekivati zato što ga zaslužujete. Čuveni znak V (Victory); čuveno obećanje Britancima da mogu da očekuju samo znoj i suze, i po malo krvi; čuveni tompus; čuveni cilindar, štap i leptir mašna; čuven opori i britki engleski humor... Za razliku od Sartra koji je koketirao sa javnošću, Čerčil je imao snošaj - kod njega ništa nije bilo na pola. Išao je do kraja, i u "Dnevnicima" svako slovo svedoči o tome. Najzanimljiviji delovi, bar meni najintrigantniji, nisu oni o sastanku na Jalti, već njegove usputne primedbe o pet komada svoje dece ili o ručku u klubu ili o klupi na kojoj sedi u bašti. Čerčil je u ovim krajevima ostao upamćen i po tome što je probao da čačka Tita pustivši avion da preleti prostor tadašnje Jugoslavije bez odobrenja, na šta mu je avion srušen, a on kasnije izjavio: "Ušli smo u osinje gnezdo." Savršeno je bio u pravu. Mada, u Beogradu je, u Grčkoj kraljici, popio i šamar od jednog srpskog oficira, ali to zaslužuje sasvim posebnu priči. Meni je najdraža njegova rečenica iz "Dnevnika": "Ko do tridesete nije komunista, čovek je bez srca, a ko i posle tridesete ostane komunista, čovek je bez pameti."

Knut Hamsun i Lav Tolstoj su na jednoj strani - njihov privatni život odvojen je od njihovog literarnog dela, a Sartr i Čerčil na drugoj - njihovo najbolje literarno delo jeste - njihov život. Marsel Prust bio bi negde na sredini - on nije želeo da "U potrazi za izgubljenim vremenom" liči na njegovo bivstvovanje, i ne liči ako ćemo pravo, ali ga odaje. Još po nečemu se razlikuje od prethodne četvorke - umro je relativno mlad, u 51. godini, od upale pluća, i tokom života ni u kom smislu nije bio eksponiran. Živeo je kao rentijer, što će reći da nikada ništa nije radio, samo je trebalo da svakog meseca skupi stanarinu, kretao se po salonima tadašnjih mondenskih kuća, ali ga niko nije znao niti se on isticao. Uvek negde u nekom ćošku, ćutljiv. Voleo je lepo da se oblači i na svim fotografijama koje su ostale uvek ima neku pozu, baš se namešta za fotografisanje. Njegova tajna, strašna tajna u to vreme, da je homoseksualac, danas ne bi bila ni tajna, a kamoli strašna, pa ipak, verovatno bi i danas bio isti - to je jednostavno stvar prirode. Iako nije želeo da iko sazna za njegovo seksualno opredeljenje, ako se "U potrazi" čita malo pažjivije, oseti se da Albertina mnogo miriše na Alberta. I, šta sad? Da li je zbog toga manje iskren i manje vredan? Nikako - u njegovom osećanju nema nikakvog pozerstva, i to je ono što ostaje posle čitanja Prusta. Jedna beskrajna nežnost i jedan savršeno sveden stil koji ga čine tako velikim. Da, ostaje i jedna velika književna polemika - pitanje vremena. U svakom smislu.

Život jednog rob(ot)a

Od kada sam postavila ovaj blog, pišem uglavnom subotom i do sada sam propustila samo jednu. Nije mi bila namera da budem toliko revnosna, već se jednostavno tako desilo i kako sam opet sela za komp danas, u subotu, to me tera da razmislim da li je moj život toliko predvidljiv i, na kraju krajeva, dosadan. Do čega sam došla? Stvarno je predvidljiv, tačan kao sat, i - dosadan.
Iako mislim kako se po mnogo čemu izdvajam od većine svojih ispisnica, ispalo je da je moj život jedna dosadna saga u kojoj nema mesta iznenađenjima i sve se može lako prognozirati. Ne samo šta će se desiti već i kakve će to rezultate proizvesti.

Na početku nije tako izgledalo - detinjstvo mi nije ličilo na detinjstva dece sa kojima sam odrasla. Moja porodica po mnogo čemu se izdvajala. U to vreme svi su stanovali u manje-više istim stanovima, bili su pravljeni kao po kalupu, kupovao se nameštaj do te mere sličan da si u zgradi lako mogao da uđeš u tuđ stan i ako si malo rasejan - da pomisliš kako si u svom. Najsmešnije su bile takozvane kombinovane sobe, predviđene za dnevni boravak u kome može i da se spava i da se gleda TV i da se jede... Obavezne su bile i velike lutke koje znaju da kažu "mama", gondole na televizoru, ispod gondola miljei, pa i oni svuda isti, čaše od kristala u vitrini, kobaltplave šolje za kafu pored njih koje su samo skupljale prašinu... Ma, kombinovano.
Svi su se i oblačili isto, garderoba sa tršćanskog Ponte Rosa. Skoro sve majke mojih drugarica najmanje jednom mesečno odlazile su u Italiju, organizovano, donosile obavezne farmerke, a ostalo svaka po svom. Bilo je i specijalizacija. pa je tako majka Dragane M. bila ekspert za galanteriju - džemperiće, setove, šalove, čarape... Majka Mire R. donosila je jakne, sakoe, kapute, jedno vreme bile su moderne pelerine. Majka i tetka Vesne R. donosile su veš, kupaće kostime, tašne... Farmerke su mogle kod svih njih da se kupe, original! Bilo je i "divljaka" iz Novog Pazara od kojih su dlanovi ostajali plavi i posle pranja, ali gimazijalke nisu kupovale takvu robu, ili bar nisu priznavale da to rade.
I, naravno, svi roditelji radili su u Zastavi. Nisu svi bili radnici, tehničari i inženjeri, bilo je tu i roditelja lekara, pravnika, ekonomista, računovođa... ali svi, baš svi su radili u Zastavi. U celom odeljenju u nižim razredima samo nas troje imalo je roditelje koji ne rade u toj fabrici - Grujini su bili profesori kao i moji, i Jagličićevi, kombinacija sudija-lekar koji ne radi u Zastavinoj ambulanti. I jedino nas troje nije stanovalo u zgradama nego u kućama, i samo su naši bili stari Kragujevčani. U stvari, Grujin tata je bio sa sela, ali je to selo u međuvremenu postalo deo grada, poput Mirijeva ili Žarkova u Beogradu. I tako, skoro svaki vikend svi odu na selo, nas troje ostane u gradu. I jedino mi nismo imali kombinovane sobe, već stari nameštaj kombinovan sa tek po nečim novim.

 U to vreme sam patila što se kao porodica razlikujemo, što je kod nas sve drugačije. A sad mi je drago što je bilo tako. Mnogo mi je drago.
Pa školovanje, koliko različito od onih sa kojima sam išla u školu. Iako sam bila super đak, uspela sam da zaradim jedinicu iz vladanja u trećem gimnazije. Da nisam imala tako dobre ocene, verovatno bi me izbacili. Zavijanje ruke profesoru nije mala stvar. Čuveni Pera Pacov govorio je kako je hteo da me pomiluje po glavi (baš mu verujem, pre toga smo se svađali i bila sam u prednosti, situacija je pretila da ga učini potpuno smešnim), a ja, posle njegovog neuspelog pokušaja da me "pogladi" po glavi, uvijem mu ruku. Moja odbrana sastojala se u tome da sam imala mahinalnu reakciju kad te neko napada. Igor Todorović, tridesetak godina kasnije, rekao mi je da je mahinalna reakcija da se sklonim, a ne da mu uvijam ruku. Ipak, svako na svoj način reaguje na opasnost, ja se očigledno ne sklanjam. Niti bežim. Profesoru se nisam izvinila, iako mi je razredni predlagao, ali sam Peru Pacova na početku četvrte godine pitala zašto mi je dao peticu iz filosofije kad nisam odgovarala. Mislim da me se nije plašio kako su govorili neki moji drugovi, već je samo hteo da pokaže gest dobre volje. Proslavu desetogodišnjice mature, profesor Pera i ja otvorili smo valcerom. On me je birao.

Ni reputacija u školi nije mi bila sjajna, od najranijih dana. Kako smo sestra i ja stanovale u "muškoj ulici", drugarice sam otkrila tek sa polaskom u školu. Nikako me nisu prihvatale, udvarala sam im se besomučno. Tek kad sam prekinula da im radim domaće zadatke, da ih dovodim kući na ručak i ponašam se kao budala koja pristaje na sve samo da bih bila u njihovom društvu, stekla sam prve drugarice s kojima sam mogla normalno da razgovaram. Mada, moram da priznam da se ženama i dan-danas udvaram. Pored njih se osećam nesigurno i mnogo su mi komplikovane. Sa muškarcima je kudikamo lakše. 
Takva jedna muškarača udala se maltene čim je dobila ličnu kartu i mesec dana posle 20. rođendana postala majka, na drugoj godini fakulteta. Na prvoj godini sam imala lepe ocene, ali ništa naročito, tek posle porođaja počele su da padaju sve same devetke i desetke. Bila sam očajna kad dobijem osmicu, a jednu sedmicu sam poništila, da bih na ponovnom ispitu opet dobila - sedmicu. Nažalost, imala sam posla sa sujetnim profesorom koji je poništavanje shvatio kao uvredu.
Kad je bilo teže, ja sam postizala bolje rezultate nego kad je bilo lakše. Tajna se krije u poslovičnom srpskom inatu čiji sam volonter-promoter. Ko zna, da nisam imala teškoća da učim uz bebu, možda bih neku godinu i pala, možda ne bih ni završila.
Kad bi sve bilo po redu, onda bi trebalo prvo da završim školu, pa da se provodim, zaposlim, udam, ostanem trudna... Red se malo poremetio, pa sam prvo ostala trudna, onda se udala, zatim završila školu i tek mnogo kasnije radila. Provod je počeo posle tridesete.
Razvela sam se, iako je taj brak, po rečima moje majke "bio najbolji, a samo ja sam se razvela". Svako bira kako će da živi, ja ne mogu da živim u laži. I ne podnosim folirante. Lakše mi je bilo da ponovo budem gladna nego da izigravam statistu u sopstvenom životu. Opet sam bila na početku, ali ovaj put sa dvoje dece. Bez stana, bez plate (tad je počinjala kriza i Jugoturs je od pete agencije na svetu postao leš koji se raspada), bez ikoga na koga mogu da se oslonim. Usledile su godine u kojima se na Zapadu stiču kuće, kupuju kola, letuje, zimuje, a mi smo se borili da opstanemo. Tužna je to priča, toliko tužna da deluje nestvarno. Pomenuću samo jedan detalj - počeo je da pada sneg, a moj najstariji sin dočekao ga je u - platnenim patikama. Iako sam radila na tri mesta (novine pre podne, ruski lekari po podne, uveče galerija slika), nisam imala ni toliko da dete obujem primereno godišnjem dobu. Kad god mi je teško i mislim kako će da nas proguta mrak, setim se toga, i svojih glupih reči kad me neko pita zašto tako ide - "Ne mogu da nađem broj za njega", i nekako mi bude lakše od saznanja da se to (valjda) više nikad neće ponoviti. Ne sećam se da sam tih godina imala jedne cele gaće, i ne sećam se da sam ikada duže od dva minuta razgovarala sa srednjim sinom. Unezvereni trenuci pred polazak na posao bili su rezervisani za te stvari, a kad se vratim kući uveče mrtva umorna, on već spava.

Onda rešim da preduzmem nešto radikalno - idem na Novi Zeland! Zašto baš Novi Zeland? Zato što je dovoljno daleko da ne mogu da se vratim u slučaju krize. Kad se već ide, da se ide nekud daleko, dalekooo... Međutim, kao i svaka guska zaljubim se, i ostranem. Udam se ponovo, rodim još jednog sina, kompletiram mušku ekipu. Mislila sam, biću najstarija porodilja u bolnici, ali bila sam jedna od mlađih, a treće dete. Tad sam tek postala svesna potencijalne nacionalne tragedije u vezi sa natalitetom. U mojoj sobi bilo nas je četiri: jedna 39, druga 40, treća 41 godinu, i sve rađaju - prvo dete. Ja sam naravno najmlađa sa 36, ali rađam - treće dete.
U međuvremenu sam promenila ni sama više ne znam koliko poslova. Nisu to bile samo različite firme, već različite profesije. Izuzev u Jugotursu i u školi, mislim da nigde nisam bila iskorišćena kako je trebalo i koliko je moglo. Za to je kriv sistem, a ja nemam nameru da se naturam kako svašta znam i kako mnogo mogu. Trpela sam svakojake gluposti i u praksi potvrdila da šef može da mi bude bilo ko, i najnepismenija i najtuplja budala, samo mora da bude dovoljno ambiciozna da nijednog trenutka ne zaboravi da je šef, a ja ću da radim, u interesu posla, i za njega, ili nju. Šefovi su bili bolji od šefica, jednostavniji, siroviji, bukvalniji i mnogo, mnogo iskreniji. Rekoh da mi je sa muškarcima sve lakše. Istini za volju, među svim tim raznolikim likovima, ipak se izdvaja jedan - Ratko iz Jugotursa koji nije znao ruski kako treba i nekad je delovao kao slabić, ali -uz njega je posao cvetao. On je znao da radi i znao je da sarađuje. I imao je onu tako potrebnu crtu za poslovnog čoveka - znao je da napravi pare, a ako ih i ne napravi, da ih bar privuče blizu.
Od tada do sada iznadešavalo se mnogo toga, ali ovo je kostur priče.
I u tom tako neobičnom životu (zar nije drugačiji od regularnog, u kome sve ide po redu), dolazim do toga da ipak sve što radim, radim u određeno vreme i... Ipak živim kao robot.Ili kao rob? Gde je tu sloboda izbora?

Kvizovi naši nasušni

Mnogi su zaboravili Kviskoteku, odgovorno tvrdim - najbolji kviz ikada koji smo mogli da gledamo bez prevodilaca, potpuno nebitno da li je bio hrvatski, srpski, bosanski, crnogorski... Moram ovo da napomenem jer smo nekada imali srpskohrvatski/hrvatskosrpski jezik, koji i danas smatram za jedinstven jezik, a na izmišljotine poput crnogorskog i bosanskog/bošnjačkog neću ni da se osvrćem, šta god drugi mislili o tome. Sve dok ih razumem, govorimo istim jezikom. Istini za volju, više muke mi zadaju neki lokalni govori.
Elem, Kviskoteka koju smo svi razumeli bila je najbolja, i po svemu sudeći, tako će još dugo ostati. Šta je taj kviz činilo tako izuzetnim? Pre svega - pitanja. Iako je Kviskoteka imala i zanimljivu formu, i jednog fantastičnog Olivera Mlakara kao voditelja, i umivenu scenografiju (sve je delovalo doterano, čisto, udobno...), odličnu špicu, optimalnu podeljenost na blokove (red priče, red pitanja, red nečeg zabavnog i opuštajućeg)... ništa od svega toga zajedno ne bi bilo dovoljno da pitanja nisu bila tako dobra. Naravno, i sa odličnim pitanjima kviz bi bio čist promašaj ako ne bi bilo nekog lepka da sve to drži zajedno u vezi koja omogućava dobru zabavu. Takmičara je bilo iz cele bivše Jugoslavije. A najznačajniji, koji se pokazao kao apsolutni pobednik, bio je Vladan Đorđević iz Kragujevca, koji je na kraju imao i neki dogovor da više ne učestvuje - svaka čast, ali postalo je dosadno stalno gledati jedno te isto lice. I mada je Vlaca Glavec (to mu je nadimak), izuzetno interesantan, duhovit, blagoglagoljiv... trebalo ga je skinuti s ekrana.
Nisam baš kao moj pokojni ujak koji nije propuštao nijedan kviz i u čijoj kući je bila mrtva tišina dok kviz traje. Isključivali su i telefon. Kad god zovem a oni se ne javljaju, znala sam: "Da, sad je kviz..." Moja majka nije isključivala telefon, ali je netremice gledala u kutiju koja govori i odgovarala zajedno sa takmičarima, radovala se kad pogode, nervirala se kad ne znaju: "I ti si mi došao na kviz! To da ne znaš!" Kao da gleda najnapetiji triler. Naravno, bila je srećna što skoro sve zna. Rupe je imala za sport, tehniku i stručne matematičke pojmove. Kad god bi neko od pitanja iz tih oblasti odlučivalo o velikim svotama, o daljem ostanku u kvizu ili nečem tako dramatičnom, nervirala se i počinjala da govori s televizorom: "Nije u redu. Otkud čovek to da zna!"
I u svojoj novoj porodici imam jednog takvog zaleđenika, muža. Noge polomi da stigne na Slagalicu. Ako je neku baš i propustio, to je bio presedan. Pouzdano znam da nije gledao kviz kad mu je umrla majka, tog dana isključili smo televizor. Već sutradan, sve je teklo po starom - on sedi, gleda, odgovara... ja se nekad ubacim pa odgovorim odmah, kao iz topa, pogotovo ako je neko pitanje iz gramatike, na šta mi odbrusi razočarano: "Ćuti, znao sam to."
Gledam kvizove, naravno. Gledaju i moja deca kad stignu, i - dobri su, tradicija se nastavlja. Ponosna sam na najstarijeg sina koji ne samo da pokazuje znanje, već je odličan i u mozgalicama. Koliko mi je samo puta palo na pamet da se prijavi i sve ih počisti očas posla.

U istorijatu televizije u Srbiji koja je duga otprilike koliko sam i ja živa, bilo je kvizova i kvizova. Mića Orlović, naš pandan Oliveru Mlakaru (za nijansu ipak ispod njega), vodio je neki kviz u kome su učestvovali bračni parovi, i u kojem su, pored klasičnih pitanja za kvizove, odgovarali i o tome koliko se poznaju. To je bio predak Velikog brata, ali mnogo časniji, umiveniji, pristojniji i simpatičniji. Kviz je imao udarni termin, u petak odmah posle Dnevnika, a i u ponedeljak se pričalo o njemu - više o tome kako se ti parovi slažu, ko ih poznaje, kako će posle kviza da se razvedu... Pitanja niko nije pamtio. Koliko se sećam, i nisu bila neka, za razliku od Kviskoteke koja je imala i edukativni karakter, makar joj to i ne bila namera. Mića Orlović, visok, zgodan, sa  savršenom dikcijom, poput srpskog Džona Vejna proslavio se i rečenicom: "Da, ali nije bitno", što je bio njegov odgovor na pitanja takmičara koji pogađaju zanimanje zagonetne ličnosti. Ne sećam se u kom kvizu je to bilo.
Kviz o filmu koji je vodio neprevaziđeni Nebojša Đukelić takođe je vredan pomena. U neku ruku, bio je klasičan, ali je po mnogo čemu bio vrlo originalan i vrlo zabavan. Poslednjih godina jedini kviz koji je bio za pamćenje zvao se Sam protiv svih (moj omiljeni izraz), ali su takmičari bili "tanki" i nije postigao popularnost na koju su računali producenti. U jednom razgovoru s prijateljima, kad su se svi bunili zašto treba da se bira jedna oblast u kojoj misliš da sve znaš, shvatila sam da je moj omiljeni slogan u stvari bio prepreka. Pitala sam se, kad bih se ja prijavila za kviz, koja bi to oblast bila u kojoj se osećam dovoljno sigurno da na nju računam kako će mi izvaditi sve fleke. Tipujem na gramatiku, ali... ko zna kakva bi pitanja bila. Možda se ni Klajn u nekima od njih ne bi snašao. A i voditelj, gospodin Bauer (koji ne stari nikako, isti je već dvadesetak godina, i dalje može da prođe kao mlad kadar), ponašao se malo nadmeno. Nije bio neprijatan, ali nema onu toplinu koju su imali Mlakar, Orlović...

Milioner je dosadan, voditelj mu je... ne znam kako da nazovem podgojenog, skoro zadriglog Zeku koji veštački proizvodi napetost. Podseća me na veštaćko voće, rumeno ali ne može da se jede. Možda - urbani seljak? Tarik Filipović sa HRT mnoooogo je bolji, što dokazuje da nije stvar samo u licenci. Da ne pominjem Najslabiju kariku, tu su se prijavljivali samo mazohistički nastrojeni i pri tom egzibicionistički raspoloženi. I tu je HRT u prednosti. Simpatičan kviz, ali više u formi revijalnog, koji popunjava rupe u programskoj shemi televizije, čuveni Keš taksi, dobar je skoro kao u Rusiji jer taj kviz ponekad pogledam. Sad su mi ovi iz SBB-a ukinuli sve ruske programe, pa se osećam uskraćeno. Ovim putem ih molim da te TV programe vrate, ako može, makar jedan. Na ruskom je voditelj toliko duhovit, da bi bio gledan i kad ne bi bilo pitanja. Pitanja su fenomenalna - na prvi pogled vrlo jednostavna, a uvek sa nekom cakom. Voditelj/vozač pomaže koliko može, i mislim da glavni razlog kvaliteta tog kviza leži upravo u njegovom pomaganju. Kako se Keš taksi kreće ulicama Moskve baš u vreme kad se svi spremaju za večernji izlazak ili se vraćaju sa posla, ulaze samo cice skockane kao manekenke sa piste (Ruskinje su stvarno lepe!), napaljeni momci koji se spremaju na lud provod (piće+seks) i izmoždeni radnici iz slojeva niže srednje klase, čak i proleteri koji se verovatno voze taksijem samo u slučaju preke potrebe, a još dobiju i priliku da nešto zarade. Gledala sam emisiju kad je ušao par koji se sve vreme ljubio i privatavao, bilo je kao komični porno film, a komentari voditelja... U jednoj emisiji bio je stariji gospodin koji je kao kod Čehova kočijaš, sve vreme pričao svoju priču: "Rođeni, eto, vidiš kako je kasno a ja se vraćam s posla, ali, eto, srećan sam, radim..." Kad je dobio pare, poljubio je voditelja od sreće.

Trenutno aktuelni kviz Visoki napon ima dobro osmišljenu koncepciju, super pitanja, takmičari su zaista na nivou, ali voditelj... Nikakav komentar nije potreban. Ako je Zeka veštačko voće, Dejan Pantelić koji je samog sebe nazvao Super Deki u emisijama koje je vodio na Pinku - on je veštačko cveće! Šteta, baš šteta što je on voditelj. Zato Visoki napon i ne gledam sa zadovoljstvom. Ostaje dobra stara Slagalica. Milka Canić je, na sreću, samo u jednom, početnom kadru, u vreme kad donosim cigarete i pepeljaru, pa je često i propustim. Uštogljene voditeljke ne gledamo (dobar potez), zastupljene su koliko i spiker na stanici koji iritira ali ga svi slušaju zbog informacije. Akcenat je na pitanjima i takmičarima, kako i treba da bude. I traje taman pola sata, ne duže, jer bi za sve više od toga ipak bilo neophodno da se začini nekim zabavnim sadržajem i da kviz vodi neko harizmatičniji.