Novi Pavlik Morozov (akcija prijavljivanja komšije koji izdaje stan)

Dok sam radila u školi, deca su verovatno prepisivala na mojim kontrolnim zadacima ko blesava, nisam tako revnosno ni gledala, ako zanemarimo da ni po prirodi nemam neke uhoditeljske sklonosti. Nije mi bilo ni važno jer sam uglavnom tačno znala kakvim znanjem ko raspolaže, što se pokazivalo na usmenom odgovaranju. Te "pismene" ocene bile su obavezne, pa su mogle da se poprave, ali i da se pokvare. Međutim, bile su mi izuzetno važne zbog dece koju nisam želela da ispitujem usmeno. Pre svega mislim na one s ograničenim sposobnostima. Ne radi se o učenju ili neučenju, jednostavno - takvo dete može da uči koliko hoće, opet nema pojma.

Takav je bio i M. Kad se samo setim koliko smo se mučili s upravnim i neupravnim govorom, da jedno preoblikuje u drugo. Naučio je da rečenicu s upravnim govorom Marko me pita: "Šta radiš?" prebaci u neupravni govor Marko me pita šta radim. Naučio je i obratno, da iz neupravnog prebaci u upravni govor. Ja sva ponosna, eto, savladao je nešto iz gradiva, na sledećem testu imaće jedan siguran bod. Prošlo neko vreme, ja mu opet postavim isti zadatak, s drugom rečenicom, a on - ni makac. "Kako ne znaš, radio si to", a on meni: "Uh, pa to je prošlo, pitali ste me to i dobio sam ocenu." I sad ja njega moram da ispitujem usmeno ako slučajno na kontrolnom dobije keca! Unapred mi je muka, molim se da dobije kakvu-takvu dvojčicu, da ne maltretiram ni njega ni sebe.

Počeo kontrolni, spazim da petlja oko ceduljica i ponadam se da će umeti da prepiše šta mu treba da dobije pozitivnu ocenu, i obostrano se spasemo usmenog horora. Krenem između redova, njemu leđima okrenuta, kao ne vidim da mulja, unapred srećna zbog njegovog "uspeha".

Utom drugi učenik poče da me doziva: "Nastavnice, nastavnice...", ja brzo pritrčim da vidim šta je, kad me on presrete rečima, izgovorenim glasno: "M. prepisuje!" Čuo je ceo razred, i svi su na trenutak zastali s radom. Krv mi je jurnula u glavu od besa: "Kako smeš drugima da smetaš glasnim govorom?! Pusti druge da rade. Je l' tebe neko nešto pitao? Što se ne baviš svojim zadatkom nego ometaš druge?!" Imala sam želju da ga zgromim! Pomislila sam: "Kakva ćeš ti pizda biti kad odrasteš! Drukara, govnarčina, slabić..." Postao je policajac. Moglo se i pretpostaviti. A M. sam morala da ispitujem usmeno jer je dobio jedinicu. Nije moglo ni jedan plus, ni na mišiće.

Pavlik Morozov s razredom

Taj drugi učenik je po meri ove države uzoran građanin, divota jedna od podanika. Verovatno na takav profil računa vlast (čitaj: Poreska uprava) koja je štampala flajer s tekstom: "Neprijavljivanje prihoda je poreski prekršaj! Podnesi prijavu!", povodom izdavanja stanova i soba. Neverovatno liči na sovjetske propagandne letke iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka kad su "molili" građane da prijavljuju one koji su imali zalihe hrane u kući, odnosno nisu davali sve u kolhoz. I tad se desio Pavlik Morozov. Simbol zatiranja svega čovečnog u ljudima.

Pavlik je dečak koji je s 12 godina, 1931, prijavio svog oca da sa seljacima priča o tome kako kolektivizacija i nije tako dobra. Otac je bio učesnik revolucije, komunista. Verovatno je lajao protiv vlasti, kao i svi normalni ljudi potpuno slobodno u okviru porodice. Nije mogao da pretpostavi da će ga rođeno dete prijaviti. Po školama, čak i u najmlađem uzrastu, deci su govorili da je njihova dužnost da prijave sve što nije u duhu komunizma, makar se radilo i o njihovima najrođenijima jer - šta je važnije od istine? Represivan Staljinov režim održavao se na strahu i opštoj špijunaži, gde je svako mogao da potkaže koga god hoće jer - šta je važnije od istine? Tako i naša država oličena u Poreskoj upravi radi ispravnu stvar jer - šta je važnije od istine? Pride, možda nekog ubede da će drukanjem uraditi dobro delo.

Po prijavi Pavlika, njegov otac je osuđen na deset godina subirskog progonstva, a dečak je postao nacionalni junak. Štampane su marke s njegovim likom, škole su dobijale njegovo ime, podizali su mu spomenike... Posvećene su mi i neke pesme, bio je inspiracija za slike, komponovana je jedna opera heroju pioniru u čast. Da se čovek sledi od užasa!

Pavlik Morozov, Nikita Čebakov, 1952.

Manje je poznata kasnija sudbina Pavlika Morozova - vrlo brzo posle suđenja pronađen je mrtav, za ubistvo su optuženi deda i još neki rođaci koji su, naravno, streljani, a verovatnije je da se dečak ubio nesrećnim slučajem igrajući se pištoljem koji je dobio kao nagradu za svoje herojstvo, ljubav prema Staljinu i Komunističkoj partiji (koji su važniji od oca). Eto, to je slika deteta-heroja orvelovskog tipa. Veliki brat kod nas više nije ni književnost ni rijaliti s TV, polako će postati zbilja. Ako uspe ovo s istinoljubivim potkazivanjem, jurišnim korakom hrlimo u Orvelovu Okeaniju iz 1984.