Nedavne poplave izbacile su na površinu štošta, i dobro i loše. U nesreći, jedino što je bilo lepo, to je da smo pokazali kako umemo da budemo solidarni. I te kako solidarni. I to ne samo ovde, već svi u regionu.
Ali su isplivale i sve one manje lepe stvari. Između ostalih, lepo je što su neki Hrvati (u stvari Hrvaćani), koji su bili u blizini, spasavali ljude iz Srbije. To je hvale vredan gest, human i normalan. Ali, zašto je to bitno za one "manje lepe stvari"? Zato što je hrvaćanska štampa prvo tu vest plasirala kao i svaku drugu informaciju, pa su onda počeli da joj dodaju... i dodaju... nalik Falstafu koji na kraju priče potpuno sam savlada celu četu, tako bi i Srbija bila potopljena da nije bilo tih nekoliko spasilaca Hrvaćana tog prvog dana. Čak ni to nije bilo dovoljno - propratni tekstovi su bili, kad se parafraziraju: Eto, mi "njih" (a svi znaju kakvi smo, štedeli su one gadljive) spasavamo! Između redova trebalo je pročitati: Bože, koliko smo mi dobri!
U to vreme su se pojavljivali i tekstovi, doduše, najviše ovde i u Bosni, koji su obavezno imali onu fotku spojenih ruku na kojima su zastave svih republika bivše Jugoslavije, o tome kako se "rađa nova Juga", kako se "narodi nisu ni svađali, mi želimo da živimo zajedno"... da se barata čak i takvim idejama da nam je najbolje - zajedno! Nećemo da idemo tako daleko, haj'mo prvi korak - pomirenje. Da, pomirenje je jedina normalna opcija, jedina stvar koja može da doprinese normalnom životu. Neki se nismo ni sa kim ni svađali, ali 'ajde sad, da ne cepidlačimo. Međutim, na Hrvaćane se to ne odnosi. Oni nemaju čak ni pravo na šansu da se bilo s kim mire, prvo moraju sami sa sobom. Ta nemogućnost je zapečaćena 16. novembra 2012. godine i nema šanse da se vrati vreme i to se ispravi. Čak, ako hoćemo sasvim objektivno - može da bude samo gore, iako deluje da ne može biti gore nego što je bilo.
Ta sramna presuda iz novembra bila bi samo još jedna u nizu nepravdi, na koje se ovde čovek tako lako navikne i zaboravi ih dok kažeš keks, ali nije reč samo o presudi. Reč je o slavlju i gubljenju kontakta s realnošću s druge strane. O licemerju ne treba ni govoriti. Dovoljno je što svakog avgusta, na mestu zločina, slave nacionalni praznik "oslobođenja" (čitaj: genocida) i što "razularenu bandu koja ne bi mogla da osvoji ni kiosk, a kamoli Knin da nije bio pust" (tako ih je nazvao američki general koji ih je obučavao) proglašava "herojima". Tu se priča završava i ništa joj ne treba dodavati, dovoljno je grozna i kad se samo nabroje činjenice.
Nije pravedno sve Hrvaćane stavljati pod istu kapu. Neki ne misle tako i nisu izgubili ni čovečnost ni onaj elementarni moralni osećaj. Ali, u tome i jeste problem. Niti se vide niti se čuju. Ako ih i ima (možda ja to samo želim pa mi se priviđa), biće ih sve manje, i manje, i manje...
Budala ima na sve strane. Meni su najpoznatije ove domaće, spodobe koje se diče time što pišu "srbski", kunu se u Mladića i Karadžića, pričali su im stari da su prvo nastale amebe, pa Srbi, pa posle sve ostalo... Neke i lično poznajem. Šta da kažem? Žao mi ih je... Nisu ni svesni koliko su jadni, ali je dobro što su sasvim bezopasni. Da je kojim slučajem donesena neka oslobađajuća presuda gde bi se zločini kvalifikovali kao "borba za slobodu"... uh, kako bi digli glave! I imali bi pravo, što je najgore! Kao Hrvaćani sada. Ono za šta su samo naslućivali da je sramotno i bojali se da će se nazvati pravim imenom - genocid - sad su prisvojili kao herojski čin. Čak i oni najpomirljiviji. Čak i oni za koje sam nekad mislila da su nadnacionalni, pa čak i oni za koje sam mislila da im je mozak prepun sivih ćelija...
Da ne bude zabune - za Šljivančanina, na primer, ljudi od struke kažu da je presuda sramotna zato što je proglašen krivim bez dokaza. Meni se jebe za pravo, nisam pravnik, ali mi je stalo do pravde. Nije mi žao što su ga osudili - pravda je da onaj ko komanduje bude osuđen, pa makar i ne bio kriv! Ima takvih presuda još, ali me ne zanimaju. Međutim, zanimaju me govnari, pardon - generali, koji su prvo dobili 24 i 17 godina, pa, kako nikako nije moglo drugačije, a da bi se spasla američka dupeta koja u tome imaju značajnu ulogu, jednostavno su dokaze - odbacili. Mogu da zamislim kako je izgledalo u toj "poštovanja vrednoj" instituciji - ovo će ga koštati dosta, pa dobro, to nećemo navoditi kao dokaz, odbacićemo; i ovo će ga koštati još više, uh, pa i to mora da se skine sa spiska... i tako redom... ostaviše samo neke domete paljbe... i govnari, pardon - generali, postadoše nevini. Ko francuske sobarice. U to vreme, netom je kružio post jednog "dobronamernog" Hrvaćanina koji nije podlegao opštoj euforiji u Hrvatskoj. Svi ga kačili na fejs, srećni što ima i "normalnih", pravili s njim intervjue, hvalili ga... Uzmem da pročitam, i već u prvom pasusu zapnem - ne raduje se čovek, kaže da "nema zašta", ali mu je žao porodica govnara, pardon -generala, koji su čamili u tamnici a nevini. Nisam mogla sebi da dođem od čuda. Ljudi, šta vi lajkujete? Šta pozdravljate? Zar je moguće da i najmanju "lepu reč" (to što se ne raduje kao svi ostali u Hrvatskoj) dočekujete kao nešto epohalno? Čovek je jednostavno - licemer!
Posle svega, zašto se čudimo da je "za dom spremni" samo "odraz ljubavi prema domovini" kod susJeda? Retardiranog fudbalera mogu da progutam, ma mogu i ceo stadion (masa te ponese), ali podršku... to je neverovatno! Za jedan dan više od 200.000 potpisa podrške!!! O čemu mi pričamo? Čega se pametan stidi, time se lud ponosi. Opasno! Crvena zona! Prvi stepen opasnosti! Na najvišem nivou se sprovodi ovo "rodoljublje" iliti "domoljublje", opšte je prihvaćeno... tako se vaspitavaju buduće generacije, a "ljubav" prema Srbima svodi se na to da imaju rodbinu u Beogradu, da su bili na Exitu i da ih "ne zanima politika". Oni su obični ljudi. Kao iz onog vica "znaš li kako je fin čovek, malo krvoločan".
I onda se sve slegne, valjda ljudi ne mogu da podnesu toliko zlo... pa se prave da nisu čuli ono što su čuli i da nisu videli ono što su videli i navijaju mozak da misli tuđom glavom. Aman! U Hrvatskoj je zato normalno da se ruše ćirilične table, da i običan svet misli kako je sasvim u redu ubijati, proganjati, vređati, pljačkati, lagati... ako je to usmereno na Srbe... i na kraju potpuno izgube kompas, pa postane normalno. Zato nema pomena ni da im se dâ šansa za pomirenje. Ma ni šansa za šansu!
Za vreme poplava pojavio se Drito Konj (na fejsu je pod imenom Jebem Mater) koji je svojim postom o tome kako ne mrzi nikoga i kako želi da pomogne poplavljenima uzdrmao region. Dostigao je veliku popularnost. I zaista je pomagao. Ne onako folerski, kako to rade političari, već puna srca i bez ikakve koristi za sebe. Čak mislim da je i na njegovu štetu jer, koliko znam, ostao je bez kola. Zbog njega sam gledala "Nedeljom u dva" posle dugo vremena (u međuvremenu sam isprala želudac od Stankovića i njegove nadobudnosti). Dritu su "intelektualci" iz Hrvatske zamerili rečnik. Da, psovao je... Na televiziji... Meni nije smetalo jer je bio iskren. Više bi mi smetalo da je bio blagoglagoljiv, a da ne kaže ništa i plus da se folira kao humanitarac. I sam je rekao da nije nikakav humanitarac (bravo!), ali ja ga doživljavam kao humanog. Dobro, svako ima svoje kriterijume šta mu se dopada a šta ne.
I tako, Drito jednom na fejs stavi objavu kako će ići i u Obrenovac i kako će s njim poći i neki (zaboravila sam ime) koji se "ne ljuti zbog rata"... A? Kako? Molim? Burazeru, molim te, ne dolazi! Nadam se da nisi dolazio... Ako si bio, valjda se od tvoje zlobe nije poremetilo nešto glede tektonskih karakteristika Zemlje. Međutim, indikativno je da tu objavu stavi Drito. To je ono o čemu pričam. Čak i oni koji zaista nisu zadojeni mržnjom, koji iskreno žele da pomognu (i pomažu), tako nešto ne osete kao moralnu sprdačinu.
Stvarno - oprostiće nam Đuro što nas je tukao! U, jeee, baš se (ne) radujem.
