U sledećem životu biću kuvar!

U restoranu "27" na Senjaku 27. decembra bila je organizovana akcija "Mediji za decu". Novinari iz raznih kuća kuvaju za decu iz raznih domova, prihvatilišta... Ovaj put bilo je "Prihvatilište za urgentnu zaštitu zlostavljane dece". Kako vodim kulinarstvo u svojim novinama, podrazumevalo se da sam jedan član ekipe, a drugog sam sama izabrala - kolegu koji je godište mog najstarijeg sina: dve generacije, dva pola, dva različita snalaženja u kuhinji. On se malo uplašio jer ne zna da kuva, ali sam mu rekla da je i izabran samo da proba ono što napravim(o) i ako nas mnogo budu zapitkivali, da zamajava one što nas snimaju kako mi ne bi smetali dok radim. Odlična podela posla, što se pokazalo i "na terenu".
Doduše, mislila sam da će to biti neko takmičenje sa drugim redakcijama, pa sam imala i malu tremu, iako sam u kuhinji "svoj na svom" - em znam, em imam praksu, em volim... Na licu mesta se ispostavilo da nam je skoro sve već spremljeno, samo treba da finiširamo, pa ako hoćemo, i tu možemo da imamo pomoć. Malo sam bila razočarana, ali nema veze. Na primer, i luk je bio nasečen za špagete bolonjeze, ekipa kojoj je to palo u deo i nije imala bogzna kakvog posla. Isto je bilo i sa milaneze sosom, pečenje piletine zahtevalo je malo više rada oko grejne ploče, a nama je palo u deo najteže (na moje veliko zadovoljstvo) - da napravimo rolnice s biftekom i pesto sos s pavlakom. Kad sam sve završila, pitala sam da li treba još nešto da radim, a kuvar će na to: "Trebalo je da budete poslednji a ne prvi!" Da ne gubim vreme, nastavim ja da zavijam i pržim one rolnice sve u šesnaest.
Sutradan je na B 92 bio snimak na Dizanju, i to baš ja kako spremam i govorim, ali nisam gledala. Nije gledao niko iz moje kuće, jer ih to i ne interesuje (ovo je porodica u kojoj svako radi za sebe i niko se nikome ni u šta ne meša, izuzev ako je neka frka pa je potrebna pomoć), ali su mi pričali oni koji su gledali. Biće i na Studiju B, ne znam kad, ako već nije prošlo.
Da l' da nastavim da se hvalim? Dečica su sve pojela, pohvalila, radovala se... Kako nemam žensku decu, prišla sam nekim devojčicama i porazgovarala s njima, a meni su, naravno, prišli dečaci - od sudbine ne može da se pobegne, još jedna potvrda.
Pravim pesto sos, zasukanih rukava:

Kolega proba, ali nek malo muti, tek da proveri da li je sve dobro sjedinjeno:

Ne vidi se dobro, ali ovo je jedna od smotanih rolnica:

Počinje aranžiranje, u niskom sam startu:

Ovako je izgledalo na kraju:

Svi kažu da je bilo ukusno, pa da verujem - nisam probala. To je prvo bilo pojedeno!

Povodom televizije: sredinom januara ću biti u Magazinu IN na Pinku, ali sasvim drugim povodom. Garantovano i to niko od ovih mojih neće gledati, ali nije mi žao. Kuvanje mi je ljubav, do toga mi je stalo, sve ostalo mnogo je manje važno.

Naručeno dobro raspoloženje

Preživeh prvo poluvreme slava, dolaze Nova godina, Božić, druga Nova godina, pa drugo, na svu sreću kraće poluvreme slava... Kad od oktobra krene navala proslava i prežderavanja, psihički se spremim da sve to preturim preko glave jer mi je vremenom postalo prava noćna mora. Retka Zverka me je upravo podsetila na sve to smaranje i naručenu veselost.

Kao dete najviše sam volela vreme od 29. novembra do srpske Nove godine. Za nekadašnji Dan republike slavila sam rođendan (rođena sam 25. novembra), i što sam bivala starija, rođendani su bili sve bogatiji i posećeniji. Za 18. rođendan mislim da je u kući bila cela moja generacija, pola sestrine i ostatak starijih s kojima sam se viđala po gradu. Kao neki festival u čast punoletstva! Bilo bi fenomenalno da nisam završila u Hitnoj pomoći - tad sam imala najgoru reakciju na alkohol: poplavela sam, udrvenela se i prestala da dišem. Na svu sreću, moja majka, koju nikad nisam uspela da ekspedujem van proslave, primetila je da me nema, našla me ispod nekih kaputa... Pretekoh ja, ali više ne nazdravljam, čak ni kad to može da bude protumačeno kao nepoštovanje.
Poslednji rođendan, 51. po redu, nisam ni imala nameru da proslavljam, ali me je drugarica zamolila da izađemo na neko piće, kratko, tek da se vidimo. S posla izlazim najranije oko šest (neću da kukam, ali radim u rudniku, kao pravi mali crv koji puni džepove svojim gazdama), a to je retko, tako retko. Obično izlazim u sedam, ili osam, a zaglavim i do deset, pola jedanaest... svaki dan. Nekad dođem i subotom, nekad i nedeljom. Taj dan sam izašla s posla oko pola osam, Milkica me je čekala, ali kako se načekala, otišle smo u Skadarliju, da se ona malo ugreje i pojede nešto jer je čekajući me obišla sve prodavnice, nazimila se i izgladnela. Ona skamenjena od hladnoće, ja s podočnjacima do brade... baš smo bile za izlazak u kafanu s muzikom.
Međutim, neplanirani izlasci su najbolji! Poče muzika, ispostavi se da za stolom do nas takođe slave rođendan, ali imaju baku Ruskinju, pa u njenu čast udariše po Rusima, ruskim Ciganima... Milkica i ja samo se gledamo - ništa nije slučajno. Nas dve smo zajedno radile u Jugotursu, sa Rusima. Počesmo da pevamo sve u šesnaest. Onda muzika ode do stola ispred nas, kad tamo neki Englezi, sa srpskim domaćinima. Njima u čast muzika junački odbrani boje svog zanata pa odsvira i otpeva Bitlse, Stonse... Pevamo i Milkica i ja. Već smo prekoračile vreme koje smo odredile da ćemo posedeti zajedno.
U neko doba pojavi se i moj muž, stari kafanski vuk. On je ovde kao kod svoje kuće. Za njega je pisana pesma "Kafana je moja sudbina". Nije baš da su ga poznavali svi konobari, ali dođe šef sale, pozdravi ga... Muzika valjda videla da smo "neki", pa dođe za naš sto. Naše pesme - najbolje! Za početak i kraj Vlatko Stefanovski "Eh, da imam k'o što nemam". Milkica se malo oporavila, mom čoveku ovo je bio tek start, a ja ustadoh da igram. Ako nešto volim, volim hranu i igranje. Em sam igrala, em sam pevala barabar s pevačem... Podočnjaci ostali na svom mestu, ali srce nekako živnulo.
Kaže Milkica ovom mom: "Što je Milja bila umorna, mislila sam zaspaće za stolom... A vidi sad!"
"Pusti, kurva jedna! Kako uđe u kafanu, odmah živne. Ovol'ke joj oči!"
Ostali smo do dva posle ponoći. Na poslu sam bila u pola deset. I naravno, radila sam do osam. Malo mi je glas bio hrapav i podočnjaci su dobili na izražajnosti pridružujući dužini i volumenu još izrazitiju braonkastu nijansu, ali sve ostalo bilo je uobičajeno, kao i svaki dan u rudniku.
Sumnjam da će Nova godina, pa ni Božić, a sigurno ni ona druga Nova godina nadmašiti ovaj provod.
Sve je to postalo dosadno, natopljeno kičem... Trpeza je tek nešto bogatija, ne znate vi šta ja sve spremam kad mi dođe inspiracija, i običnim danima. Meni je Nova godina već poodavno prošla, spremili smo novine i za Božić. Ko ne zna, ja sam sad u kraju januara.

U zadnji čas, svima pod kožu (I. Mandić: "U zadnji čas")

Iako je o "autobiografskom rijaliti šou" Igora Mandića "U zadnji čas" već bilo dva odlična prikaza, ovde i ovde, ne mogu da odolim da ne napišem koju ne samo o knjizi već i o autoru, a pogotovo o vremenu kad je bio najaktivniji. Već prva rečenica pobuđuje sumnju - šta znači to "najaktivniji" - a sumnji ima na svakom koraku ove pseudoautobiografije, što joj upisujem kao najveću vrlinu.
Davnih sedamdesetih prvi put sam videla Igora Mandića, i to na TV-u. Bila sam još dete koje nije moglo da zna šta taj čovek radi, ali se dobro sećam da sam se tad prvi put suočila sa slikom intelektualca koji ne mora da izgleda zarozano i slabašno ili predebelo, s velikim tamnim podočnjacima, finim manirima... Pričao je tako lepo, navodio je na razmišljanje i kad se slažete i kad se ne slažete s njim (što je presudan talenat jednog polemičara), a očigledno i obrazovan - nije bilo dvojbe: ovo je čovek koji pobuđuje pažnju. Kasnije sam se potrudila da pročitam nešto od njegovih kritika, i uvek me je ostavljao u teškom razmišljanju, neki put zato što se u potpunosti slažem s njim, neki put zato što mislim da se nalupetao, neki put zato što je bio zanimljiv, neki put pre svega duhovit, a najčešće je davao toliko informacija koje nisu zbunjivale, već su naprotiv otvarale apetit za novim knjigama. Da, zaboravih da napomenem - uglavnom su to bili njegovi prikazi knjiga, i mislim da je od svih kritičara bio najplodniji, najuzbudljiviji, najnezavisniji... Za mnoga imena savremene književnosti saznala sam upravo od njega. Ako je neko popularisao književnost, to je sigurno bio on. I ne treba da mu bude zahvalna samo Hrvatska, nego i Srbija, Bosna, Crna Gora... Čovek je očigledno pročitao tone knjiga i pisao o njima trudeći se da bude što objektivniji. Ovo bi trebalo da se podrazumeva, međutim danas se uglavnom piše po nalogu, pa se vodi računa ko je u kojoj kući, pa ko za koga radi, pa da li će i samom autoru prikaza zatrebati nešto... nekad... ne valja se zamerati... Igor Mandić je u tom smislu možda i najnepotkupljiviji kritičar ikad prethodne Jugoslavije. Da se razumemo: s nekim njegovim prikazima ne slažem se uopšte, ali je on svoje mišljenje obrazlagao, uvek je imao stav i nikada se nije ulizivao. Neko bi rekao - hrabar čovek, ali mislim da to nije stvar hrabrosti već karaktera, a od sebe se jednostavno ne može pobeći.
Kao i svaki radoznali intelektualac, nije ga zanimala samo jedna stvar, na primer književnost; pisao je i o muzici (prijatelji koji su završili muzičku akademiju, stručnjaci, kažu mi da njegove kritike ozbiljne muzike imaju i "telo i dušu"), i o kulinarstvu ("Bračna kuhinja" koju on pomalo ismeva, odlična je gastro literatura - tu sam već i sama stručnjak), i o vinu, i o erotskom i pornografskom... O čemu god da je pisao, radio je to kako treba, nije bio šarlatan. U "U zadnji čas" podruguje se sebi pišući kako je sve morao da isproba pa od krupnog postao debeo, a od ljubitelja i poznavaoca vina prava ispičutura.
Koliko god delovao nadmeno, u stvari je samoironičan, i to radi toliko otvoreno da deluje kako se igra. Ja sam ga shvatila vrlo ozbiljno jer se i sama sećam nekih epizoda o kojima piše. Na primer, njegovog "antirijaliti voditeljskog poduhvata" "Moja malenkost..." na 3K, koji je mogla da gleda tek polovina Beograda. Nekih emisija odlično se sećam, na primer one sa Bogdanom Tirnanićem, koja mi se i nije svidela toliko, mada nisam stekla utisak da su obojica bili pijani, kako su kasnije novine pisale. Iako mi se nije svidela, odgledala sam je do kraja, ostavljajući sav drugi posao. Jednostavno, Igor Mandić je harizmatičan i to mu niko ne može osporiti.

"... kad D.K, izražavajući prosječno mišljenje svoje generacije, 'teoretizira' o tome kako publicitet omogućuje slavu i prodor - bez obzira na talent i vrijednost proizvoda - e, tu nažalost, upada u banalnu teoriju manipulacije, koju su iskristalizirali elitisti, kako bi omalovažili uspjehe zvijezda masovne kulture. U stilu 'to je lako, ali glupo, mogao bih i ja, ali neću', oni proturavaju verziju da je uspjeh 'šunda' ili mediokriteta rezultat reklame, koja se njima samima gadi, iako im je nitko ne nudi. Naprotiv, svaki je 'uspjeh' u funkciji neke vrijednosti, tj. on nije lažan, nego je točno na razini potrebe - kojoj se ULAGUJE. (...) Kaže D.K. da 'osrednje obrazovani obični lukavac može sačiniti romančić koji će se izvrsno prodavati...'. Zaboga, gdje je taj recept? Ja bih ga kupio." A sve to povodom osporavanja samog Igora Mandića. Čak za taj tekst u "Poletu" (u stvari pljuvačinu o njegovom otvaranju izložbe Mome Kapora u Zagrebu) Mandić kaže da nije loš.
I o najbolnijim trenucima u svom životu I. M. piše autoironično, na primer povodom boravka na birou rada, u Slobodnoj Dalmaciji daje oglas u kome nudi "intelektualne usluge po nahođenju poslodavca", a između ostalog voljan je i "pripremati i pisati doktorske, seminarske i diplomske radove"... Zamišljam bilo kog drugog na njegovom mestu (ugrožena egzistencija, ime na crnoj listi...) i nasmejem se onako malo, na stranu, kako se verovatno i on sam sebi smeje.
Ali sam se zato stvarno smejala njegovom "uzvraćanju udarca" feministkinjama - one naime, uvek pišu o prvoj menstruaciji, pa se i on priključio, a kako nije imao iskustva "proizvođenja u ženu", opisao je svoje "proizvođenje u muškarca", prvo ejakuliranje, kako ga je Vučo nazvao "ajkuliranje".
Bolan momenat je i urednikovanje u "Vjesniku" koje je propratio podjebavanjem samog sebe. Čak je ponudio i novinske isečke, citate iz jedne knjige o tome... Sve dokumentovano, a u slavu svoje naivnosti, kako je on naziva - čarličaplijevske. Kad se prevede, priznao je sebi da je - glup. Ali, i to je ljudski.
Svi delovi u kojima piše o ženi Slavici i preminuloj ćerki Adi odišu nežnošću, ali onom pravom. Nije to kao u holivudskim filmovima, sa muzičkom podlogom i promenom svetla - ovo je stvarno, pa i to ponekad samoironično.
Za kraj, jedini je za koga znam s bratske hrvatske strane da ne piše ono ružno - srbijanski, Srbijanci... već je svuda kako treba - srpski, Srbi... Ovo ne bi trebalo da bude kompliment već da se podrazumeva, ali eto, kompliment je. Hrvaćani to ne bi shvatili, ali Mandić, Hrvat, shvata. Uostalom, Mandić jeste provokativan, međutim i dobro vaspitan. U svemu što radi klizi po ivici, ali nikad ne prelazi granicu dobrog ukusa.

Komunista prebegao na Zapad

Amarilis me je svojim postom o Božić Bati nagnala na razmišljanje koliko smo pogubili od kolektivne svesti. Palo mi je na pamet kako znam za Božić Batu, ali ništa ne znam o njemu - ko je, šta je, kako izgleda... Sledi špartanje po netu posle kojeg imam tek nekoliko napabirčenih šturih informacija: poznat je jedino kod Srba, pretpostavlja se da je nastao u 19. veku, da ga svi izjednačavaju sa Deda-Mrazom (što nije tačno)... Od ranije sam znala takođe samo nekoliko stvari: dolazi (bata, od glagola batati) za Božić, daruje dobru decu slatkišima, a onoj koja nisu bila dobra stavlja parče uglja u džep... Izvor mojih ranih saznanja je nana, protina ćerka, koja je za Deda Mraza uvek govorila da je komunista i da ga ne priznaje. Poklone daje Sveti Nikola, i tačka ("Nemoj, dušo, to da zaboraviš, i ne slušaj šta pričaju u školi"). I stvarno, Deda Mraz kojeg danas poznajemo rođeno je čedo Coca-Cole, pravljeno iz epruvete, po uzoru na ruskog Ded-Moroza.
Ded-Moroz nije bio nikakav dobri čikica koji voli decu i ispunjava im želje, vuče za sobom torbu punu poklona i jezdi po Zemlji sa svojim irvasima. Ne, nikako! On najavljuje mraz, studen... kosa i brada su mu od ledenih luša kojima seče kao mačem, ima težak hod (bat njegovih koraka čuje se nadaleko) od kojeg se zemlja ledi i puca, voda se takođe pretvara u led, svojim dahom okameni, odnosno zaledi čoveka (i kad se odledi, srce mu ostaje ledeno a duša prazna), najviše voli da u svoje ledeno carstvo odvede malu decu... Takvog dekicu Rusi nisu slavili, bojali su ga se, pa je na primer kao odbrana služio uvek čist odžak - moralo je da bude toplo, jer kuća u kojoj stalno gori vatra Ded-Morozu nije bila zanimljiva. Mogao je da se otera i zelenom granom (jelkom) na koju su okačeni ukrasi koji podsećaju na vatru - nešto što svetluca, pucketa...

Sad prelazimo na meni najzanimljiviji deo. Naime, Staljin je, u svojoj želji da iskoreni praznoverje, naredio da Ded-Moroz poprimi obličje Svetog Nikole, pa su tako silom počeli da praznuju tog ledenog čoveka, koji, za razliku od ranijeg verovanja, najednom postaje darodavac. Pedesetih godina Coca-Cola dedici dodaje crveni kaput i osmeh, i on postaje ovo što je danas. Deda Mraz je čist komunistički proizvod, samo što je ogrnut kapitalističkom propagandom. Da li se može reći kako je to komunista prebegao na Zapad?
Uostalom, priča o Deda-Mrazu neodoljivo me podseća na slavljenje Božića. Kad se ogole hrišćanski nanosi, to je u stvari stari paganski običaj slavljenja Svetovida i skoro da je neverovatno koliko je sve preslikano iz vremena Starih Slovena. Jedino su tumačenja drugačija. Kako su paganski običaji bilo duboko ukorenjeni u slovenskom življu, Vizantiji je preostajalo jedino da veliki broj vernika pridobije neograničenim popuštanjem. Čak su i stara božanstva dobijala nova imena. Na primer, Perun je postao Sveti Ilija, kućni duhovi slave... Dovoljan dokaz je i to što su veliki hrišćanski praznici slavljeni u isto vreme kad su bile velike svečanosti u slavu staroslovenskih bogova. Nigde to nije tako očigledno kao u slavljenju Božića.
Saks Gramatik je boraveći među Starim Slovenima upoznao njihove običaje i mnoge je zapisao, pa otud imamo i informacije. Naime, u vreme Božića (malog boga) podrobno se čistio hram, sveštenik koji je to radio nije smeo ni da diše, pa je izlazio napolje ne bi li udahnuo vazduh. Anti su palili idola i hrastovo granje, mazali su medom hlebove i idole, razmenjivali poklone, trpeza je morala da bude bogata, u kuće su unošene slama i pšenica, gatalo se o rodnoj i nerodnoj godini... Prepoznajete li Badnji dan i Božić?

Kako to danas izgleda? Božićni praznici u stvari počinju Božićnim pokladama, prvim danom šestonedeljnog posta, 27. novembra. Smatralo se da su veštice naročto aktivne te noći, pa su se sklanjali noževi i viljuške, stavljao beli luk u vrata i prozore, sveća je gorela cele noći... Za večeru su se spremala najbolja jela jer je sutradan počinjao post.
Do Badnje nedelje, nedelje koja prethodi Božiću, slavili su se Sveta Varvara (17. decembra), Materice (uvek u nedelju, često se poklope s katoličkim Božićem), Očevi ili Oci (takođe u nedelju), Sveti Ignjat (2. januara) - na taj dan se ne daju nikakve pozajmice iz kuće, i to je početak Badnje nedelje, kad se deca ne šišaju, muškarci se ne briju, niko ne seče nokte (da se ne bi "seklo" zdravlje), a ako se tih dana deca tuku, verovalo se da će im izlaziti čirevi cele godine.
Tucindan je 5. januara, tad se "tuče", odnosno kolje pečenica za Božić. I dan-danas ostala je izreka: Zarekao se, al' na Tucindan, koja govori o neispunjenom obećanju, ili: Natrćio se s poslom kao Tucindan na Božić, kad neko nešto na brzinu radi.

Badnji dan je nazvan po badnjaku, a badnjak je od staroslovenskog glagola "bdeti". Ranije se bdelo cele noći ili su ljudi ostajali budni bar dok badnjak ne izgori. Po staroslovenskoj animističkoj mitologiji, svako drvo, cvet, životinja... čuvaju našu dušu. Kako je hrastovo drvo sveto drvo Srba (na primer, kod Rusa je to breza), postojali su rituali kad se seče, kako se seče... Interesantna je, s tim u vezi, i priča o vuku, u kome je srpska duša. Vuk se nikad ne ubija tek onako, mora da se organizuje hajka i tačno se zna šta ko radi. Bosiljak je "srpska biljka", a po tome koliko učestvuje u hrišćanskim ritualima, savršeno je jasno da je samo preuzeta iz paganskih vremena.
Na Badnji dan se u kuću unosi i slama, što simblizuje rađanje Hrista u slami, u jaslama; međutim, kod Saksa Gramatika nailazimo mnogo ranije na običaj unošenja slame u hram(!).
Česnica takođe ima paganske korene. To je nekada bio obredni kolač koji se spremao u hramu i kasnije se delio. Otud i naziv: na staroslovenskom je "čest" - deo. Naziv pečenica ne treba ni prevoditi - peče se.

Za badnju večeru se sprema neparan broj jela: tri, sedam ili devet, kao i za podušne gozbe (parastose). Cela večera ima obredni karakter. Orasi se bacaju u svaki ugao sobe i ne sklanjaju se do kraja Božića. Tad se skrckaju, i ako su puni - godina će biti dobra, a ako su šuplji ili crvljivi... Medom se maže česnica. Jabuka se stavljala u usta pečenici ili u utrobu. Vino je kod Starih Slovena bilo simbol života i spasenja, pa je takođe bilo obavezno, njima se prelivao i obredni kolač, a u hristijanizovanoj varijanti postao je krv Isusova. Badnja večera trebalo je da bude obilna, ali se jelo u tišini i svaka porodica ponašala se dostojanstveno.
Božić je dan kad se ništa ne radi (zato se sve završi ranije), ali se smatralo da će sreća pratiti svaki posao koji se na taj dan započne. Kuća mora da bude savršeno čista, pogotovo odžak, oblači se novo odelo... Čak i muslimani u našim krajevima proslavljaju simbolično Božić, zovu ga Bozgun, što je samo još jedna u nizu potvrda koliko su stari paganski običaji ukorenjeni, kakvim god ruhom da su zaogrnuti.
Polaženik ili položajnik je posebna priča - to je onaj koji prvu uđe u kuću na Božić i bogato ga daruju svi ukućani. Nesumnjivo je ova figura iz staroslovenskog verovanja da treba ugostiti svakog putnika namernika i da je gost svetinja. Kako su bogovi uzimali različita obeležja, nikad se nije moglo znati koga ugošćujete. Svi slovenski narodi, a i Gruzini i Jermeni kao pravoslavci, imaju isti stav prema gostu. Ako gost nije dobro primljen, nahranjen, odmoren i spreman da nastavi dalje, to se smatralo za veliki greh. Povodom toga, kod Srba se ništa nije promenilo. Gledam juče na televiziji kako se ljudi spremaju za Svetog Nikolu - i najsiromašniji spremaju pravu gozbu, da ugoste sve one koji im ulaze u kuću. Dižu kredite, pozajmljuju pare...

Veselin Čajkanović polaženika i putnika namernika izjednačava sa mitskim pretkom. On "polazi" kuću u koju je nekad odlazio ili u njoj živeo, i posebno je važno da mu se ugodi. U nekim krajevima Srbije polaženika zovu i - Radovan, jer mu se svi raduju.
Božićni ručak počinje "varenik": kuvaju se (vare, bare) crno vino, med i biber. Lomi se česnica... Centralno mesto ručka je, naravno, božićna pečenica. Ovaj ručak trebalo bi da je najsvečaniji za jednu porodicu u celoj godini. Zato se ne štedi.
Božićni praznici ne završavaju se Božićem već Bogojavljenjem, 19. januara. Božić prate Nova godina (Mali Božić, Sveti Vasilije) 14. januara, Krstovdan i Bogojavljenje, kad se po predanju "otvaraju nebesa".
Možda će mi na ovom postu zameriti vernici, ali... ne treba zaboraviti korene. Tako su u staroslovenskoj mitologji sve vile: Ravijojla, Zagorka, Jadranka, Dikla... mlade, lepe, vitke devojke, a na Zapadu su omanje podgojene bakice. Njihovi patuljci su vredne dobrice, a ovamo su zlice koje stalno smišljaju pakosne smicalice. Džinovi su im zlikovci, a Stari Sloveni su ih voleli jer su ljudima donosili samo dobro. I tako dalje, i tako dalje.

Zarez, zapeta, koma

U srpskom jeziku je upotreba zareza ili zapete prilično slobodna, pa je dozvoljeno maltene svuda da ga stavite i to opravdate pauzom u čitanju. Osnovna funkcija zareza upravo je pauza pri čitanju. Tamo gde je postavljen ovaj interpunkcijski znak zastanete, ne baš toliko kao kad imate tačku, ali ipak malo zakočite. U mnogim jezicima je tačno regulisano kad "zastajete" i ni na jednom drugom mestu ne možete to da uradite. Kod nas možete da zastajete gde vi osećate za shodno, da jedan deo rečenice naglasite više nego drugi ili date važnost nekim rečima za koje smatrate da imaju veću važnost od nekih drugih.
Možete, na primer, da napišete: Oni su, pak, otišli na demonstracije, a možete i ovako: Oni su pak otišli na demonstracije. U prvom slučaju ste naglasili kako njihov odlazak na demonstracije odudara od očekivanog ili poželjnog, a u drugom ste umetnuli "pak" ne biste li postigli vezu s prethodnim tekstom. Ipak, na ovom mestu zarez ne morate da stavite!
Opet smo došli do toga kako jezik mnogo govori i o mentalitetu, jer - u srpskom jeziku je propisano samo gde MORATE da stavite zarez. Ostale slučajeve možete da proglasite za "umetničku slobodu".

1. Kad krenete u školu, još u prvom razredu, kad savladate sva slova i počnete da sastavljate rečenice, naučite kako je zarez obavezan pri nabrajanju. Tako ćete napisati: Mama je na pijaci kupila: kupus, šargarepu, krompir, jabuke, ribu i cveće. Mama se lepo snabdela, a dete sve to lepo pribeležilo.
Kasnije, u sedmom razredu, naučite i kako naporedne (bilo zavisne ili nezavisne) rečenice koje nemaju veznik između sebe obavezno moraju da se odvoje zarezom, a u neku ruku i to je nabrajanje: Sedim, gledam televiziju, jedem kokice, razmišljam o prethodnom danu i naprasno donosim odluku da nešto promenim u svom životu. Ili: Kad sneg zabeli, temperatura padne ispod nule i stavim kapu na glavu, mraz mi uđe u kosti.

2. U trećem ili četvrtom razredu naučite da zarez napišete posle uzvika:
Uh, što je ovde hladno!
O, pa vi ste došli!
Kao dikciono izdvojeni ponekad se umesto uzvika koriste i rečce i izrazi, pa potpadaju pod ovo pravilo:
Nažalost, zakasnio je.
Ma, nije mi do toga.
Ako vas ovo buni i pomislite kako se opet nepotrebno komplikuje, zamislite kako biste tu rečenicu izgovorili bez zastajkivanja. Ako morate makar na tren da predahnete, zarez je obavezan.
U primeru: Zaista je zakasnio, zarez nije obavezan, ali: Zaista, nije mi ni do čega.
Ili: Sve u svemu, dobro smo prošli, nikako: Sve u svemu dobro smo prošli.
Ovde bi trebalo da napišem koju o enklitikama, ali to nam sad nije tema. Samo ukratko: Ako enklitika može da stoji iza rečce ili izraza, zarezu tu nije mesto.

3. U petom svom spisku dodajete i vokativ:
Milane, dođi ovamo.
Ti si, Ljubice, dobro uradila zadatak.

4. U istom razredu naučite i da apoziciju odvajate zarezima:
Beograd, glavni grad naše zemlje, nalazi se na ušću Save u Dunav.

5. U šestom dopunite znanje iz pravopisa u vezi sa zarezom, tako što naučite da umetnute rečenice ili ustaljene izraze odvojite zarezom:
Kretali su se šumom, kako je bilo dogovoreno, vrlo oprezno.
Nismo ni mi, istini za volju, bili iskreni.
Doduše, tada naučite i da sve ovo možete da odvojite crtom, ali crta predstavlja dužu pauzu od zareza, pa vodite računa da li pravite "dramsku pauzu" ili tek zastajete u čitanju. U primerima koji su ovde navedeni, upotreba crte je isključena.

6. U sedmom razredu zaokružujete znanje o pravopisu, a kako tada završavate i sintaksu, sve se lepo poklopi. Tad naučite da je zarez obavezan u suprotnim rečenicama. Neki put i rastavne sadrže suprotnost u sebi, pa se zarez vrlo često koristi, mada nije obavezan:
Učio je, ali ipak nije položio. (obavezan zarez)
Ili ćemo pobediti, ili nas neće biti. (poželjan zarez)
Naravno, zarez je obavezan samo na nivou rečenice, to ne važi za sintagme. Na primer: Kupio je udobnu stolicu a(li) vrlo skupu. Ispred veznika "a" ili "ali" može i ne mora da se stavi zarez. To je vrlo važno napomenuti jer decu često pogrešno uče da je ispred "a" i "ali" uvek obavezan zarez, kao i ispred "jer", "iako", "nego", "već"... što nije tačno.

7. Završavate "nauku o zarezu" inverzijom, ali opet samo na nivou rečenice:
Kad se spakujemo, krećemo.
Mada je vreme bilo loše, nama je bilo kao u raju.
U oba primera iza zavisne rečenice sledi nezavisna, pa je zarez obavezan. O ovo pravilo najčešće se oglušujemo. Iako imamo običaj da stavljamo zarez gde god nam se čini zgodno, ovde, kad je obavezan - ne stavljamo ga. Zašto? Pa, tek onako, da zaobiđemo pravilo.

Ptičica!

Na svim dokumentima koje imam, izgledam kao da su me priveli u policijsku stanicu posle neke tuče kojoj je prethodilo teško pijanstvo! Tačno tako izgledaju moji novi biometrijski pasoš i lična karta. Prethodna lična karta bila je "nije mi dobro" fotka, a ona pre nje "nisam se sasvim razbudila". Pasoš koji sam vadila u vreme "nisam se još razbudila" lične karte, iako je fotka snimljena sa samo dva dana razlike, u stilu je "kako smo se ubili sinoć". To mi nije strana faza, u stvari je jedna od najčešćih od ovih nenormalnih. Kad se samo setim, dok sam radila u školi, koliko puta sam sa raznoraznih slava i proslava Srpske nove godine dolazila direktno iz kafane na časove! Polurasturena frizura, glas kao u operskog pevača teški bas (to je ono kad zvučite kao da govorite iz bureta), a na meni večernja garderoba - cipele sa štiklom zavidne visine, šljokice, nakit... Sve je tu, samo što ja nisam na pravom mestu.

Danas mi je službenica u banci, držeći moju novu ličnu kartu u ruci, rekla: "Gospođo, promenite sliku! Ne ličite na sebe."
Kad god gledam emisije u kojima pokazuju zvezde koje su uslikali u stanici milicije ili u nekim situacijama koje nisu za pokazivanje, svi se smeju, a meni nešto žao. Tačno znam kako im je. Rođena majka mi je jednom rekla da pokušam da zamenim dokument, skandalozno izgledam. Naime, dok sam radila u Jugotursu koji je tada bio peta turistička agencija na svetu, imali smo jedne godine propis da svi oni koji obilaze stacionare, dolaze u dodir s drugim turoperaterima i na bilo koji način treba da se zna za njih kako ne bi nosili crveni karanfil u levom džepu sakoa da ih saradnici prepoznaju, moraju da se slikaju, pa su tako snimili i mene. Kad su o tome odlučivali, bila sam u Italiji sa nekom grupom Rusa, vratila se u Beograd bukvalno samo da se presvučem pa odjurila za Moskvu na dva dana.

Vraćam se na posao da nastavim kancelarijski život, kad - moraju odmah da me fotografišu, to je poslednji dan za slanje legitimacija na izradu. Dobro, nije problem, nek me fotografišu, ali molim da me neko sredi u foto-šopu, makar da mi skine crvene pečate s lica i malo mi izbeli roze uši. Upravo tako sam izgledala, poput uskršnjeg jajeta, sva šarena, s akcentom na crvenoj boji. Dobila sam alergiju kako smo došli u Moskvu, a sumnjam na posteljinu hotela u Veneciji. Mrzelo me je da vadim peškirče koje obavezno nosim svuda sa sobom i stavljam na jastuk ako posteljina nije ispeglana. Od enzima kojima prašak (pogotovo onaj koji je, kao, super) obiluje, ušarenim se do neprepoznavanja, i to traje dva-tri-četiri-pet dana. A uši mi se zacrvene od akohola u manjim količinama, pa sam verovatno pojela i neku salatu s alkoholnim sirćetom ili su krivi kolači s rumom koje su poslužili u moskovskom hotelu; a i oči i usne su mi malo natekli što je posledica prašine... kako bilo da bilo, promenila sam lični opis i sad je trebalo u tom stanju da me fotkaju, pa još svima redom, celoj bivšoj Jugoslaviji i delu Rusije, da pošalju!

Naviknuta na probleme ove vrste, prvo sam pitala da li mogu da me uslikaju za dan-dva. Ne mogu. Dobro, onda nek me "preprave", nisam baš toliko defektna. Videće šta mogu da urade. Nek vide, zamolila sam ih. Naravno, fotografije su bile "natura 100 %" i takve su i otišle dalje.
Posle jedno mesec dana odlazim ja u Dubrovnik, i tamo treba da me sačeka kolega s kojim sam se hiljadu puta čula telefonom, ali se nikada nismo videli uživo. Dolazim, on ima moju fotku s legitimacije pa bi trebalo da me prepozna odmah, ali... ništa se ne dešava, niko mi ne prilazi. Tek kad smo na Ćilipima ostali maltene samo jedan muškarac i ja, priđem tom čoveku. Predstavim se, a on obesi vilicu i drži je tako otvorenu nekoliko minuta. Zabezeknut, samo mi je rekao: "Ajoj, gospe, mnogo ste ljepši u prirodi!" Uveče smo imali poslovnu večeru sa nekom gomilom ljudi iz raznih agencija, a on je neprestano ponavljao: "Kako ste lijepi!" U jednom trenutku je bilo neprijatno, počeli su da ga gledaju podozrivo, a ja sam kurvinski ćutala - ni na kraj pameti mi nije padalo da im objašnjavam kako se čovek oporavlja od popodnevnog šoka!

Ta moja "nebuloza fotka" otišla je maltene u sve naše poslovnice, a i još po negde. Ko me nije video uživo, sigurno je pri pogledu na moju fotografiju sažaljivo odmahnuo glavom: "Jadnica! Vidi kakva je", a možda su se neki i smejali: "Rugoba!"
Kad vas slikaju za biometrijska dokumenta, kažu vam da sednete i zatvore vas. Nema ni "Ptičica!", ni "Nasmej se", ni "Kaži ulje" ni "Kaži zejtin"... osvrnete se oko sebe, a ono već: "Izađite, gotovo!" Ne ličim na sebe, što jeste - jeste!
Maler sam za dokumenta! Ostaviću deci u amanet da te fotografije stave umesto mišolovke - možda neki glodar dobije srčani udar i na licu mesta umre.

Beli beli svet - opereta tranzicije

Poslednjeg dana novembra, kišnog i musavog, bila je premijera filma Olega Novkovića "Beli beli svet". Otprilike sam znala šta me očekuje, ali, kako se kasnije ispostavilo, samo što se tiče teme i opšte atmosfere filma. Još jedan socrealistički film? Nije, nije baš. Još jedan prikaz naše bede i sirotinje, ne samo materijalne? Pa, nije baš. I tako redom, nižu se pitanja, a nema jasnog odgovora (što je dobro).
Nažalost, naša kinematografija boluje od dečjih bolesti koje nikako da prođu, pa kao fenomen po hiljaditi put ima i zauške i male i ovčje boginje, iako bi trebalo da stekne imunitet kad jednom prezdravi. "Beli beli svet" pokazuje da je savladao makar te osnovne bolesti.

Grad Bor, muka i sirotinja, beda do ništavila na sve strane, ljudi svedeni maltene na primarne instinkte, grupe radnika koji ne rade već stoje u gomili i čekaju, pijanstvo kao normalno stanje, mali zapušteni kafei, droga... Naravno, i tranzicija koja sve to prati, uzrok je i posledica istovremeno. Mali grad u kome nema posla skoro ni za koga uvek ima nekog kralja ili cara, ovde je u pitanju Kralj, čak mu se i kafanica zove Kod Kralja; ima i fatalnu ženu koja unesreći nekog, ovde više njih, pa i sebe; kao i lokalnu legendu, njenog preminulog muža. Bez krivice kriva - njena ćerka. Svi elementi prave drame su tu.
Scenaristkinja Milena Marković ima jednu veliku vrlinu i jednu veliku manu. Vrlina se ogleda u tome što koristi minimalistička sredstva i uspešno drži melodramatično-trilerske konce u rukama, što je takođe retkost u našoj kinematografiji - nekako se uvek oseti da je scenarista u stvari čovek pozorišta, a ona je ovde pravi filmski čovek. Motivacija junaka, takođe slabašna u nacionalnoj kinematografiji, ovde je u startu postignuta sumornom atmosferom koja opravdava sve postupke junaka. Jedini pogrešan korak je slepilo Kralja, koje najednom iskrsava kao povod njegovih kasnijih postupaka koji će dovesti do tragičnih saznanja koji neminovno vuku u tragičan kraj. Da je do tog saznanja bio makar jedan kadar kad junak vidi duplo ili zamućeno, opravdanje bi bilo mnogo uverljivije.
A sad velika mana - naime, svi junaci govore isto. Iako je reč o verbalnom minimalizmu i iako se radi o ljudima s margine kojima je suđeno da imaju geto-jezik, ipak skoro da nema nijanse koja ih bar po nečemu razlikuje. Samo zahvaljujući sjajnoj glumačkoj ekipi ova mana nije postala velika slabost "Belog belog sveta".

Film obiluje spotovima u kojima su se junaci predstavili. U nekim momentima ove pevačke sekvence podsećaju na ulogu hora u grčkoj tragediji, s bitnom razlikom što je u antičkom izvođenju hor pevao o događajima kako bi se radnja povezala, a ovde "hor" predstavlja unutrašnje stanje likova. Za radnju se pobrinuo film. Na kraju imamo i pravi hor rudara i građana Bora ispred jednog od kopova koji na neki način sumira opšte (ne)raspoloženje, stanje beznađa koje preferira da postane konstanta.
Grad Bor takođe je jedan od junaka, ali nije nametnut mehanički niti sam sebe objašnjava i raščlanjuje. Sasvim je u funkciji radnje, samim tim i psihološke niti koja povezuje sve likove "Belog belog sveta".

Na svim  festivalima na kojima je do sada bio, ovaj film je pobrao nagrade. Pre svega se radi o glumačkim, i to je zaista najjače uporište ovog ostvarenja. Najjači utisak ostavili su Nebojša Glogovac i Hana Selimović. Glogovac nije glumio Zlatana, on je bio Zlatan. Hana Selimović, mlada glumica, bez ikakve pretencioznosti maestralno je odigrala zahtevnu ulogu. Jasna Đuričić je bila prava tragična heroina, u najboljem smislu te reči. Uliks Fehmiu me je podsetio kako je žalosno što je otišao u Ameriku i sve vreme sam razmišljala koliko je uloga propustio. Poslednji put sam ga gledala u pozorištu, u predstavi "Zapali me" pre... ne mogu ni da se setim koliko godina. Ili je tačniji izraz - decenija? I svi ostali su bili fantastični, to je ekipa snova. Zaista im se ne može naći mana, ni najzlonamerniji ne bi mogao da je nađe.
Film svakako treba pogledati jer - koliko god da se secira i šta god može bolje da se uradi - izaziva emociju. To je najvažnije.