Š'a ima na Sajmu?

Svake godine rešavam da više ne idem na Sajam knjiga, pa opet odem. I rešim da niti jednu knjigu ne kupim, pa kupim. A ima i izdavača čijim štandovima ne prilazim, pa sam čak uspela ove godine i to pravilo da prekršim. Sve u svemu, nisam karakter. Nikakav.

Možda sve ove odluke koje sam uspela da prekršim deluju suludo, ali je razlog da ih donesem krajnje jednostavan i razumljiv - novac. Ko kupuje knjige zna da i nisu baš tako jeftine. Međutim, kupuju se. Da se ne kupuju, ne bi bilo ovoliko izdavača, poodavno bi se svi pozatvarali. Uspevaju da se izdržavaju, znači da posao ipak ide. Slabije nego što bi trebalo, ali ide.

Staro pravilo, kojeg se držim još od fakulteta, i dalje važi - ako želite zaista da pročitate nešto novo i ako vam je stalo do knjige kao knjige, popnite se na galeriju, idite u one poprečne hodnike i u isturene prostore Sajma. Donji prostor, glavna galerija, koju smo prozvali - arena (gladijatorska, svakako), rezervisan je za velike izdavače, monopoliste, popularnu literaturu, čeda države... Ima onih koji su se sa sprata preselili u donji i najdonji prostor, ali to su neke druge priče i snalaženja koja po svojoj složenosti odgovaraju težini izračunavanja najkomplikovanijeg matematičkog zadatka.

Prošle godine su na velikom štandu najveće izdavačke kuće knjige potpisivale Isidora Bjelica, s velikim dekolteom, Vesna Radusinović, s velikim dekolteom, gđa Alimpić Bačić, s velikim dekolteom, Vesna Dedić, s velikim dekolteom... i tako pade na pamet jednoj književnici (ne spisateljici) da predloži urednici svoje izdavačke kuće (smeštenoj visoko na galeriji), da i one urade isto, na šta joj ova odgovara: "Ćuti, bre, nemamo mi te resurse."

Sad će vas sve te iste gospodže kojima su se u međuvremenu pridružile i Suzi (Suzana Mančić) i Sonja (Marinković), dočekati na samom ulazu, na velikim bilbordima, s prigodnom reklamom: "... autorka bestselera...". To je udarno! Ko na Sajam dolazi zbog njih, alal mu ćufte. Ako mislite da mi je njihov rad nepoznat, varate se. Ove najnovije književne zvezde (Suzi i Sonju) još nisam stigla da pročitam, ali ću sigurno njihove knjige imati u rukama. Ja nikad ne pričam napamet. Ostale spisateljice sam čitala, makar po jedno delo, mada je čitanje trajalo dugo i bilo je mukotrpno. Tek da ne bude da ih unapred odbacujem, što mi je mrsko a što je u Srbiji uobičajena praksa. Sačekaću još deceniju ili nešto duže, da se opet poduhvatim čitanja njihovog opusa - verujem u čuda, pa će i one možda u međuvremenu napredovati u stilu. Dedićevu ipak moram da izdvojim, makar za nekoliko nijansi - zna da piše, ali voli da šokira šoka radi i mnogo podseća na novine. Previše sam im prostora dala, ali i one su zauzele previše prostora na Sajmu.

Kod tog istog izdavača štampane su i neke lepe knjige, ali na njihov štand ne zalazim, ako mogu i široko ga zaobiđem. Nikad nijednu knjigu neću kupiti kod njih jer smatram da su veće zlo za ovaj kulturni prostor od Cece Ražnatović, Jelene Karleuše i Bokija 13 zajedno. Zašto? I kako? Zato što kod estradnih ličnosti u startu znaš s kim imaš posla, a ovi se lažno predstavljaju; a kako - pa lako - otfikariš nekome muda i prodaš ih kao bubrege. Ta izdavačka kuća neće propasti jer ja ne kupujem knjige kod njih, ali neću ni jednim jedinim dinarom da učestvujem u njihovom profitu. Ovaj put sam se s gađenjem probila do dečje literature i po zadatku kupila knjige za drugaricu. Ne znam da li je svesna kolika je to bila žrtva s moje strane, ali za drugarstvo sve, pa i preko blata ako treba.

Ne da sam išla na Sajam, nego sam išla dva puta! U ponedeljak sam potpisivala svoju sopstvenu knjigu. Nisam imala dekolte (a nemam šta ni da pokažem); doduše, imala sam plakat, ali samo to. Jedna devojka mi je rekla da sam lepša uživo nego na plakatu, na šta sam se nasmejala. Godi, nema šta. Prodaja nije bila spektakularna, ali sam zadovoljna kako je sve proteklo. Jedna moja ispisnica (gospođa u ozbiljnim godinama), zastala je, pa mi se obratila: "Jao, nisam znala da potpisujete knjigu. Kupila sam, donela bih je da sam znala da danas potpisujete." Ja je pitam da li joj se knjiga svidela, a ona će: "Da, blisko mi je to. Ja sam Beograđanka, ali moj muž je s juga, iz Leskovca. Javili su nam prijatelji za roman." To mi se već manje svidelo jer sam počela da se plašim "geografske opredeljenosti". Ali je zato jedan postariji gospodin sa svojim komentarom bio dovoljan da mi ceo dan bude lep: "Znate, prvo mi je omiljena bila Mana, ali kad sam završio sa čitanjem, predomislio sam se - ipak su Boske i Cona najbolje." Došlo mi je da ga poljubim, ali sam odustala, da ne budem pogrešno shvaćena. Čitao je, razmišljao je o tome, saživeo se s likovima... Hvala mu na komplimentima jer ovo jesu komplimenti koji me najviše obraduju.

Druga poseta Sajmu bila je juče, u subotu. Mnogo više sveta nego u ponedeljak, mnogo više se kupuje, mnogo umorniji prodavci na štandovima, mnogo više pušača na izlazu za pušače. Imam nameru samo da gledam, da pozdravim ljude koje poznajem a koji ovde rade, da kupim ono što mi je naručeno (dišem suboko, moram da idem t-a-m-o, na t-a-j štand)... Umalo da kupim Jergovića, iako i njega izdaje kuća koju baš i ne volim, ali nije na crnoj listi. Da li na sreću ili na žalost, ne primaju kartice. Gotovinu nemam. To je završeno. I dalje ću da ga čitam uzimajući iz biblioteke ili proseći od onih koji knjige redovno kupuju i nemaju probleme s gotovinom ili se nadajući da će mi ih neko (možda, nekad...) pokloniti. Najbolje bi bilo da poklon stigne direktno iz Zagreba. Već sam napisala da verujem u čuda? E, pa verujem. 

Zamalo da kupim i Matičin rečnik, pikam ga već nekoliko godina. Prvi put kad sam htela da ga uzmem, koštao je oko 8.000 dinara, pa je prošle ili pretprošle bio nešto malo preko 5.000, da bi sad, na Sajmu, iznad njega stajalo: Veliki sajamski popust. Nigde ne pišu cene, pa pitam gospodina na štandu koliko košta, a on će na to:  
- A koliko dajete?
- Ozbiljno Vas pitam - koliko košta?
- Pa evo, 3.200 za Vas.
Ala sam se ušeprtljala, odmah mi je krv jurnula u obraze i sva ozarena iščekujem pozitivan odgovor na čuveno pitanje ljudi poput mene: "Primate kartice?" 
- Nemam aparat. Ali mogu da ti dam Rečnik i za 3.000.
Prvo sam pomislila da je reč o nekoj Skrivenoj kameri, možda je čovek onako, od prirode, šeret, a ko zna... u takvim situacijama spremna sam i da orobim nekoga. Međutim, istovremeno mi je sinulo i da je sa persi prešao na pertu, pa pomislim da ipak misli ozbiljno. U tom trenutku društvo mi je pravio jedan fin gospodin, direktor izdavačke kuće iz Zagreba koja ima podružnicu u Beogradu (ne znam da li smem da mu pomenem ime, pa nek ostane ovako), kojeg sam pozvala u pomoć misleći da će on rastumačiti da li je Skrivena kamera ili živa istina. Nijednog trenutka nije se dvoumio oko toga da je to "najbolji popust za koji je čuo" uz smešak. Ne znam, možda i on učestvuje u Skrivenoj kameri. Kao da smo u nekoj komediji apsurda ili sam ja izgubila smisao za humor ili za realnost, ili i jedno i drugo. 

Kako god, dva puta sam posetila Sajam, kupila sam Vedraninu "Dabogda te majka rodila" (koju sam čitala, ali da imam), posetila štand najomraženije izdavačke kuće, čak i pazarila na njemu... Miljo, Miljo, šta li će od tebe biti kad porasteš?

Potpisi za fotke:
1. Petričićeva karikatura u Politici pred Sajam knjiga
2. autor: Momčilo Grbić

Lekari, opismenite se

Povremeno radim lekture. Prijateljima. I prijateljima prijatelja. I prijateljima prijatelja prijateljâ. I na osnovu bogatog stručnog, profesionalnog, honorarnog i zanatskog iskustva, odgovorno tvrdim - lekari su najnepismeniji! Džaba im akademsko zvanje, diploma uramljena i okačena na zid, kao i titula dr (uz koju najčešće zalepe tačku, što, istini za volju, najviše i odgovara stvarnom stanju stvari - oni su (neko) drugi). Džaba im sve to kad su - nepismeni.

Nije stvar samo u tome što imaju nečitak rukopis koji je već postao poslovičan, već su nepismeni i kad kuckaju po tastaturi. Jedino što ne znam da li je to pravilno nazvati kuckanjem kad je žestoko udaranje, kao što je verovatno udarao i Maksim po diviziji, primereniji izraz. To su tako visokoparni izrazi, nerazumljive reči, začkoljice koje samo oni sami među sobom mogu da rastumače (to je jedan specijalan krug, predviđen samo za dr, mr, pr, drnd, mrnd, prt, trt... od titula). Što nerazumljivije, to bolje. Što više izraza koji su jasni samo dr, mr, pr, drnd, mrnd, prt, trt... osobama ispred imena, to okrenutije širem čitalačkom krugu. A, vidite li vi kako smo mi pametni? I šta sve znamo? 

Kome se oni obraćaju?

I onda takvi tekstovi dođu kod mene. Da ih sredim. Bože blagi, ima li veće muke?! Susretala sam se s tekstovima inženjera i očekivala da ću naleteti na ko zna šta - oni su "po definiciji" mutavi, takvo je neko opšte mišljenje; pa tekstovi o performansama automobila, aviona, kamiona; pa neke silne preporuke za još silnije uređaje "čuda tehnike" (šta zamisliš, telefon ti iskuca, pravi ti supu kad je hladno i hladi te lepezom kad je toplo); pa neka kozmetička uputstva (a ja svu kozmetiku kupujem u apoteci i blage veze nemam sa tim zvučnim imenima)... i sve to preživim, čak se i iznenadim kako su ljudi pismeni i kako lepo umeju da sroče ono što je većini nepoznato da svima bude i razumljivo i interesantno i edukativno... ali preživeti lekare - to je noćna mora! U redu je što proliv nazivaju dijareja, pogotovo što ta reč ima i prenesena značenja i često se koristi u drugim, uvredljivim diskursima i kontekstima, pa i pneumoniju mogu da progutam umesto upale pluća (ali pneumoniu - ne mogu), i pretilost umesto debljine ili gojaznosti, i demenciju umesto ludila, međutim... 

Kad je tekst namenjen širokoj populaciji, da li je primereno napisati: "Pregled pacijenta na špaltu vrlo je važan. Pre stavljanja fluoresceina treba proveriti visinu suznog meniska, izgled ivicâ kapaka, otvore meibomian žlezda, poziciju i veličinu punkta i kvalitet i bistrinu suznog filma. Posle toga treba obojiti fluoresceinom i uraditi TBUT test, i posmatrati da li postoje površinski tačkasti keratitis (SPK) i palpebralni konjunktivalni nabori obojeni fluoresceinom (LIPCOF). Potom treba uraditi Schirmer 1 test (bez anestezije). Ako Schirmer 1 test daje refleksno suzenje, onda treba uraditi Schirmer 2 s anestetikom, kako bi se eliminisalo refleksno suzenje"? Samo da napomenem - ovo je sređen tekst, sredila sam ga lično ja, uz pomoć rečnika stranih reči, medicinskog rečnika i znanja pravopisa. Inače, na nekoliko mesta bilo je grešaka i u padežu, šta tek reći o slovnim greškama koje se smatraju za uobičajene! Ali, palpebralni konjunktivalni nabori moraju da ostanu tu gde jesu. Kad sam htela da ih prevedem, naišla sam na takvo zapanjenje s lekarske strane, da sam brže-bolje predložila stavljanje u zagradu njihovog omiljenog izraza. Ni to mi nije prošlo. Odgovor je bio: "Kad piše primarijus, prof, dr, mr, pr, drnd, mrnd, prt, trt... to je tako!" Važi, brate, na kolegu verovatno nećeš ostaviti nikakav utisak jer i on sve to već zna (osim ako nije kupovao ispite ili je priučeni mesar), ali ovi kojima si to namenio pomisliće da ćeš im vaditi oči čarne naživo. Doduše, uvek postoji procenat koji se divi lekarima i na koje beli mantil sa sve dr (dr. ostavlja još jači utisak) na reveru ushićuje koliko i žestok seks.

Da ne ispadne sad da prozivam lekare zato što ih ne volim. Tačno je da ih ne volim (iz sve snage), ali ovaj put pišem o pravopisu kroz koji odmeravam njihovo stanje svesti. Ni o pameti ovaj put neću. Jesu sve to stvari koje im zameram, ali ako ne mogu (i ne žele) druge stvari da promene, bar mogu da se opismene. Elementarno. Da ne bih više slušala gluposti poput: "Kad je Dr, to znači da je doktorirao medicinu, a kad je dr, onda je samo doktor." Aman, bre, branšo u belim mantilima, bratijo lekarska, sekto čeprkatelja po ljudskim organizmima i njihovim izlučevinama, imajte bar toliko milosti prema meni - ne provocirajte infarkt! Ako mogu od inženjera mašinstva da dobijem tekst u kome ne ispravim ni jedno jedino slovo, a pri tom je razumljiv čak i laiku poput mene, još je i zanimljiv, valjda mogu i od vas da očekujem više od jednog normalno napisanog pasusa. Ipak ste i vi neki akademski građani.

Gde su oni nekadašnji lekari, obrazovani, fini, servilni... Dobar lekar jednostavno mora da bude servilan po prirodi, kao i svako ko pruža pomoć drugima. A trenutno stanje je - želim da budem lekar kako ne bih bio servilan. Kao kad bi daltonista završio likovnu akademiju! Iskrena želja da se nekome nađe na usluzi, da pomogne, objasni, umiri... sve se to podrazumeva. Ali, moderni lekar sapiens želi da se njemu pomogne, da mu se svi okolo dive, da mu gledaju samo u dr, mr, pr, drnd, mrnd, prt, trt... i da to bude početak i kraj svega. I da nisam imala posla s lekarima, samo na osnovu tekstova koje pišu, mogla bih sve isto da zaključim. Pobogu, lekar je bio jedan Čehov! I Jovan Jovanović Zmaj! I Laza Lazarević!!! Da li uopšte više takvi lekari postoje?

O majicama koje ne korespondiraju s kukovima i animal printovima koje treba smatrati za monohromatske

Emisije koje se bave modom na praktičan način nisu nikakva novost na našoj televiziji, pardon - našim televizijama. Ima ih raznih - od ocene kako se neko od javnih ličnosti obukao, preko najnovijih trendova do saveta kako da se obučete ne biste li izgledali moderno, a da vam to ujedno i dobro stoji. U tom smislu, Kupoholičarke na ružičastoj TV pokušale su sve to da objedine. Imaju javnu ličnost kao gosta, koja komentariše zajedno s Igorom Todorovićem i Snežanom Dakić Mikić, kao stalnim komentatorima, modnim kritičarima; imaju i dve devojke koje se svojim stilom i snalažljivošću bore za nagradu; imaju i korpu u koju se baca garderoba iz ormarâ koja devojkama, po oceni tri mudraca, ne odgovara... Emisija ima sve elemente da se gleda čisto zabave radi, a pretenduje i na edukativni karakter. Ni na kraj pameti mi ne pada da se bavim modom kao modom -  niti mi je struka niti imam afiniteta. Ali, jezik mi jeste struka, a ova emisija dušu je dala za proučavanje. S vremena na vreme me zainteresuje zbog onoga što čujem.

Tako u jednoj od emisija čuh i ovo: "Majica ti ne korespondira s kukovima i animal printom koji treba smatrati za monohromatski." Reče to Snežana Dakić Mikić i - ostade živa. Ko nije razumeo o čemu se radi, ništa nije propustio. Na stranu to što je pitanje da li ta majica uopšte odgovara kukovima, to je lični stav gđe Dakić Mikić, ali - zašto je upotrebila baš izraz korespondirati. Mora biti da je želela da zvuči - vau, da ne napišem wow! Korespondencija je izraz koji se pre svega odnosi na prepisku, sekundarno značenje je poslovna veza (mnogi misle da se odnosi jedino na to), a tek je tercijarno značenje da se nešto - slaže, odgovara nečemu, da se nešto s nečim podudara. Eto, izvuče gđa Dakić Mikić to značenje iz bunara i - proglasi se za pametnu. Vau, pardon - wow! A tek animal print! Koji treba smatrati za monohromatski (odnosno - jednobojan)! To me je raspametilo. Wow, wow, wow!

Da sumiram - animal print mogu da nosim u kombinaciji s desenom prugica, tufnica, cvetića... Naravno, pod uslovom da mi se majica slaže s kukovima. Wow! Na šta li bih ličila, pitam se, ali ako "stručnjaci" kažu da to ide - nek ide.

Ovu emisiju kojoj ništa ne bi nedostajalo da se zove i Kupoholičarke (ali Šopingholičarke zvuči - mnoooogo bolje, u skladu s izrazima poput korespondencija i monohromatski), gledam tu i tamo, ali samo zbog jezika (to je onaj zabavni deo), i Igora Todorovića i njegovih duhovitih i smislenih komentara. Uostalom, njemu je dizajn i struka i ljubav. I to se oseća. Pri tom je i dobronameran prema takmičarkama, uljudan prema gostujućim "kolegama"... Mada, upravo njemu se desilo da Zorica Brunclik kaže: "Ja Vas ništa ne razumem", međutim, nije to što nije razumela neka visokoumna nepoznata reč, već joj nije bilo jasno zašto je ovo bolje od onog. A devojci koja je rekla kako je super što se njen stil ne sviđa tetki, uzvratio je:

- Zašto?
- Pa, tetki da se sviđa... mislim... tetka...
- Samo ti poslušaj tetku, pogrešno misliš da je tetku pregazilo vreme.
Inače, devojka je imala stil "danju se oblačim kao one što noću vise na šipci".

Ne znam šta je Snežana Dakić Mikić rekla za ovaj stil, ali je jednoj od devojaka održala predavanje: "U tim nabudženim štiklama izgledaš kao 'Drake queen'. Ako neko nije čuo, to su muškarci koji se za potrebe javnog nastupa i šou programa oblače kao žene. S takvim stilom izgledaš kao muškarac koji se obukao u ženu." Opet ostade živa, mada je ovaj put bila razumljiva.

Na stranu to što ova emisija imitira slične s američkih kanala (tamo izaberu jednu ženu neuglednog izgleda, pa je ne samo obuku i posavetuju, nego joj poprave i zube, ispeglaju joj lice, našminkaju je i srede joj kosu), ipak bi mogla da bude zanimljiva i autentična kad bi se više bavila onim što je primereno sadašnjem trenutku koji se odvija ovde. Ne u Americi. Halo, ovo je Srbija! Sokole, javlja se Orao, u Srbiji ste! U programu.

Da neko ko nikad nije prošetao ulicama srpskih gradova o Srbiji treba da donese sud samo na osnovu sličnih emisija, pomislio bi da se ovde neguje jedan stil (pogledajte bilo koju emisiju na Pinku, svi imaju "европски енд американ стајлинг") i da se "prati moda" sve u šesnaest, pod budnim okom "modnih gurua", i da nema mesta nikakvom ličnom stilu niti improvizaciji. Wow!

U prošli utorak bila sam na otvaranju jedne divne izložbe na Terazijama. Mlad autor, zanimljivo igranje s perspektivom... U skladu s temom (pardon - korespondirajući temi), gledam svet koji je došao na izložbu - mladi, stari, debeli, mršavi, loknavi, ispeglane kose, ćelavi... svakakvi. Nema brendova, nema jeftinog koketiranja sa seksepilom... Niko nije obučen moderno, a svi su moderni; skoro da ništa na njima nije skupo, a opet... Na ovom mestu, individualnost je ispred i iznad svega. I shvatam da mi "likovnjaci" najviše leže, među njima se osećam najbolje. Jedna devojka imala je obrijanu polovinu glave, a drugu polovinu kose u nepravilnim krugovima skupljala je raznobojnim šnalama, pri tom su joj neki pramenovi nehajno padali. Ima baš dugu kosu. Na njoj je nešto kupljeno kod Kineza, nešto sašiveno, nešto uzeto iz maminog ili bakinog ormara (na primer, čipkane rukavice bez prstiju)... Jedino što je stvarno bilo wow!, bile su čizme. Kad se ovako opiše, za devojku se može pomisliti da je neko čudo. Ne, nije. Naprotiv, simpatična je i - svoja.

Ovo je sasvim drugi svet, daleko od korespondiranja majice s kukovima i animal printa koji treba smatrati za monohromatski. Predaleko od šopinga kao životnog stila.

Jedna bivša učenica ovako mi je to objasnila: "Kupovina - to Vam je kad odete u prodavnicu ili na pijac. Znate, ono kad kupite šećer ili papriku. Ali, šoping - to je kad iz tržnog centra izađete s lepim kesama i posle toga sednete u taksi da Vas vozi kući. Kapirate?" Jedino što sam shvatila, to je da mi dete naginje svemu onom što joj ne želim. Bila je divna!!! Bar u vreme dok sam joj predavala. Ona je i moje dete - uložila sam u nju znanje, volju, vreme, ljubav... I da mi se ovako vrati! Od najrođenijih.