Koga još zanima istina?

Moja kuća je profesorska - i mama i tata bili su profesori istorije, nana je bila učiteljica, njen otac, moj pradeda, pop i učitelj... tako da sam odrasla u atmosferi spremanja časova, razgovora o tome kako da se poboljša nastava i deca bolje shvate i usvoje gradivo. Glavna tema bila je istorija, ali istorija je tako široka da je u sebe uključivala mnogo od legendi, predanja... Za mene su to sve bile priče kao što su drugoj deci verovatno bile priče o komšiluku. I sećam se, omiljeni lik mi je bio Hanibal. Posle su ga smenjivali razni drugi istorijski likovi, ali je uvek bio među prvih pet, i kako je i dan-danas jedan od onih sa vrha, slobodno mogu da kažem da je zaista glavni. Bar meni. A šta me je tako oduševljavalo u vezi sa Hanibalom i kad mi je bilo tri godine i sad sa pedeset, usuđujem se da smestim u jednu rečenicu - njegov život je princip: sam protiv svih! U ono vreme biti protiv Rima tako otvoreno, i doći na same kapije tada najmoćnijeg grada... bilo je ravno čudu. I kad na kraju nije bilo ništa od Kartagine, postao je plaćenik, ali nekako moralan - iako je dobijao novac da se bori čas na jednoj čas na drugoj strani, sve su to bile države koje su imale jednu zajedničku crtu - u vreme kad je on bio sa njima borile su se protiv imperijalnog Rima. Kad se tako sagleda, ipak je bio dosledan. I da ništa drugo nije uradio, bio bi upamćen za sva vremena po lučnim redovima vojske ili po slonovima koji prelaze Alpe. Kad mi je otac pričao o tome, dugo nisam mogla da zaspim tu noć, kao i nekoliko puta kasnije u životu, sanjala sam moćne slonove kako se probijaju kroz alpske vrleti i goleti, po snegu i uz razne druge nedaće. Nekad bi u snu nailazili na zelenilo rastinja u podnožju a nekad bi ostajali zavejani u snegu. Verovatno je to zavisilo od toga šta se meni dešava. Ali u tom prvom snu, slonovi su stigli do podnožja, trubili visoko uzdignutih surli i veličanstveno napredovali prema Rimu.

Bilo je još junaka iz priča roditelja istoričara, samo što niko nije blistao kao Hanibal i pored pune istine o njemu. Marko Kraljević je bio junak "onako", možda su roditelji grešili što su odmah rekli sve tačno onako kako je bilo o njegovom vazalstvu. Inače, istoričarima je glavna vrlina - istina, a u isto vreme to im je i glavna mana. Bar je mana kad pričaju nezrelim bićima koja se još uvek određuju po parametrima crno i belo. Možda treba sačekati da predstave o životu i ljudima dobiju senke i da siva počne da se razaznaje u nijansama.
A možda i treba odmah reći sve kako jeste, nisam više sigurna. Drugi primer je Francuska. Da li iz poštovanja prema svojoj majci, moja majka je izbegavala temu učešća Francuske u Prvom svetskom ratu. A kad se detetu nešto prećutkuje, ono tada baš navaljuje da sve sazna. Na jednoj strani je bila nana koji zaplače svaki put kad čuje "Kreće se lađa francuska" i najmanje jednom u pet meseci nam kaže kako su Francuzi naši najveći prijatelji, a na drugoj deda koji ih je zvao "prljave belosvetske bitange".
Nana je vaspitavana u "francuskom duhu", kao i sve gospođice tog doba, a deda je prošao albansku golgotu, bio na Krfu, pa u Solunu imao priliku da uživo gleda francusku vojsku, pogotovo oficire. Na deset belih košulja koje su dobijali, samo je jedna bila šarena o koju su se svi grabili (da se ne vide vaške koje mile po njima), koju su dobijali - naravno Francuzi. I kad su kasnije krenuli natrag u Srbiju, naređenje savezničke komande je glasilo da se Srbi bore, a u svako osvojeno mesto prvo uđu Francuzi! Kod Bitolja je to prvi put prekršeno, jer se Franš d Epere oglušio o komandu, iako su mu pretili vojni sud i smrtna kazna, jer "ne može da ih zaustavi, a i nije u redu kad su se borili bosi i goli". Napredovali su kao da nisu pešadija već imaju neki mlazni pogon koji ih tera prema kućama. Ali, deda je bio "nemački đak", školovan u Nemačkoj za inženjera, pa su svi mislili da ne može da smisli Francuze, Francusku, ništa francusko samo iz tog razloga - to jednostavno jedno s drugim ne ide. Ne vidim baš neku logiku, ali to je bilo "zvanično" objašnjenje.
Moram da priznam da sam postala sklona dedi tek u srednjoj školi kad sam konačno shvatila da je Francuska svu tu pomoć dobro naplatila. U vreme kad sam saznala kako stoje stvari, bili smo pri kraju sa otplatama pertli i topova iz Prvog rata. Pertle i topovi išli su na jedan trošak. One bele i šarene košulje verovatno su otplaćene ranije. Ne znam kako stoji stvar sa "francuskim đacima", da li su i to naplaćivali, ali je činjenica da su jedina zemlja koja ima pravo na besplatno korišćenje zgrade i zemljišta kod nas, a i spomenik nasred Kalemegdana kao "zahvalnost Francuskoj". Topovi mi deluju sasvim prirodno da se otplate, ali pertle su... kao šamar! I najednom me oblije stid što smo dedu gledali podsmešljivo. Naravno, posle toga sledi bes, kao i uvek kad shvatite da su vas godinama lagali i zamazivali vam oči. Nisu Francuzi krivi za to, krivi smo sami. Nisu obavezni da pomažu, ali to nije čin milosrđa, to je jednostavno - posao. Sličan problem imamo i sa Rusima. Nemaju oni sa nama problem nego mi sa njima.

Međutim, posledice tih svetskih dešavanja na mikro planu u pogledu moje porodice iskazale su se tako da ja ne primer ne kupujem ništa francusko izuzev parfema (ne uvek, ima i drugih) i ništa ne verujem Rusima. Znam da francuska privreda zbog toga neće propasti, ali ne želim da učestvujem u njihovom profitu, makar koliko moj doprinos bio zanemarljiv. Neće se ni Rusi zabrinuti što im ne verujem ni kad kažu "dobar dan" (proverim da se nije smrklo, za svaki slučaj), ali su definitivno izgubili potencijalnog prijatelja.
Kad godinama živite u ubeđenju da je crno belo i onda saznate da nije tako, osećate se poniženo. I udari adrenalin, bar meni. Dovoljno sam bila zrela i preturila dosta toga preko glave da bih devedesetih verovala u RTS propagandu. Stidim se Srebrenice, i te kako se stidim. Trebalo je odmah reći kako stoje stvari, šta je istina - ljudi bi imali drugačiji odnos prema svemu tome. Neznanje nije opravdanje, neke vrednosti su ipak večne, moral možda može da bude promenljiva kategorija za neke svakodnevne stvari ili kad je ugožen život, ali postoje osnove koje su kao aksiomi, na primer poštovanje drugog čoveka i njegovog života. Ni u čije ime, ni zbog čega... ne može se opravdati ono što se desilo.
Isto tako, zarad istine, ne može se opravdati ni Bratunac, ali kad je Naser Orić onako sramno pušten iz Haga kao slobodan čovek, opet me je bilo sramota. Stvarno sramota. Nikoga izgleda ne zanima istina, koja je jedini lek za ovakve stvari. Gorak, doduše, ali lek. Da se znala istina, Hrvatska uopšte ne bi reagovala ovako kako reaguje, jer je činjenica da nije prošla katarzu posle Drugog svetskog rata, nije učestvovala ni u ratnoj odšteti, a i te kako je trebalo da bude kažnjena, pa je samim tim i oštećena (nije greška, oštećena je time). Nije ni svesna koliko. I posle Drugog svetskog rata, osamdesetih godina, Hrvatska je bankrotirala, ali se o tome ne priča. Oni koji znaju ne pričaju, da ne "talasaju", a kad se tako postupa, dolazi do onoga do čega dolazi - bivša Jugoslavija je najbolji primer. Svi misle da su najbolji i da su oštećeni što im drugi to ne priznaju.
Kad se pomene Tito, naježim se od glave do pete. Pored toga što je bio falsifikator istorije (samo zbog toga trebalo bi da se proglasi zločincem), bio je i najveći ljudski smrad, šljam epohe. Oterao je Srbe sa Kosova (bio im je zabranjen povratak) i naselio Albance iz Albanije (nisu mu tražili), iseljavao Srbe iz Krajine... Zar to nije bio "civilizovan", ali ipak "genocid", poput onog što se radilo sa Jevrejima u Poljskoj i Rusiji u 17, 18. i 19. veku? To što se šetkao po svetu, propagirao nesvrstane i držao nas podalje i od Amera i od Rusa, nije njegova zasluga, već sticaj okolnosti koje su diktirale velike sile - odgovarala im je tampon-država. Onog trenutka kad su počele da sarađuju Kina i Amarika, potrebe za državom-mutantom više nije bilo. I tako i bi. Samo što smo mi to morali da shvatimo udarajući glavom o zid i jedni drugima o glave, sa sve krvavim podlivima, pa i samrtničkim ranama.

Istini za volju, najbolja je istina. Ali ne poput one koju nam plasiraju Borka Pavićević, Sonja Biserko, Čeda Jovanović... Oni slušaju samo sebe i najvažnije im je da li ostavljaju "svetski" utisak. Kao brat blizanac može da im se pridruži i Vojislav doktor Šešelj, jer suštinske razlike nema - oni su uvek u pravu, kupili su licencu za borbu za pravdu. Ovom malom ali odabranom društvu, pogotovo Čedi i Vojislavu uspelo je ono što ni priroda nije postigla - da budu jednojajčani blizanci a da ne liče.
Istina poput one za koju se zalaže Nataša Kandić, to je istina kao lek, gorak ali lekovit. Ako me iko u današnje vreme podseća na Hanibala iz vremena Rima, onda je to svakako Nataša Kandić - sama protiv svih! Ali je u pravu! I bori se za pravdu! I baš je briga da li se to nekome dopada ili ne dopada. Ona istražuje činjenice, razgovara sa ljudima, ide na lice mesta, preduzima konkretne korake... Svaka čast, Hanibale, pardon - Nataša!

Jezičke nedoumice

Moja struka je književnost, ali jezik mi je LJUBAV. Gramatiku jednostavno - obožavam! Kad sam tek počela da se upoznajem sa gramatikom, u osnovnoj školi, sećam se da sam uživala da radim testove, da pronalazim subjekte, objekte... To mi je bila zabava u rangu ukrštenih reči, samo još zanimljivija. Zar onda treba da čudi što se priključim svakom sajtu, svakoj grupi koja se bavi jezikom u bilo kom obliku, pisanom ili govornom? I raduje me što su te grupe popularne, mada se ponekad naleti na takve gluposti da ne znam da li da se smejem ili da plačem. Međutim, dobro je, u stvari odlično je, savršeno čak, da se pita sve što se ne zna. Sama činjenica da je neko zainteresovan da sazna šta je pravilno, treba da bude pozdravljena i podržana. Ali, ima i onih koji se tu priključe tek da bi pametovali.

Na primer, u grupi Jezičke nedoumice jedna devojka ovako je postavila pitanje: "Neverovatno velik broj ljudi kaže "blesak", misleći da tako treba "po ekavski", umesto "bljesak" kako je ispravno, misleći da je to "po ijekavski"...:)"! Na odgovor me nije potaklo pitanje, već me je isprovocirala formulacija - ona to s visine! A pri tom ne zna o čemu je reč! Da joj je neko odgovorio kako je ispravno, ne bih se uključila, ali - svi su je podržali, čak su bili i šaljivi sa tim "greškama". Na kraju je malo pogledala relevantnu literaturu, ali je napomenula kako će da "izludi" od "nelogičnosti" srpskog jezika. Nema veze, ona je saznala kako treba, nadam se i još po neko ako to čita. Stvarno je fantastično što ovakva grupa postoji. Ima i drugih, ali su nekako "rezervisane" za šačicu ljudi koji jedni drugima pokazuju koliko su pametni. A to ne bi trebalo da bude svrha, bar mislim da ne bi trebalo. Ili se varam?

Šetkajući se po tim grupama saznala sam šta su najčešće nedoumice, s velikom radošću sam i sama naučila ponešto (pogotovo izraze iz lokalnih govora), poreklo nekih reči... A onda, priča o kravi koja daje 10 l mleka dnevno, a potom šutne kofu sa mlekom. Jedna devojka pita: "Zašto Srbijanci nikad nisu čuli za turcizam "maksuz" koji se u Bosni masovno koristi (maksuz samo zbog tebe - samo zbog sebe)... Isti Otomani su nas okupirali onomad, valjda?"

Tih 10 l mleka bilo je objašnjenje šta "maksuz" u stvari znači (ispostavilo se da sam tu reč do sada pogrešno shvatala - hvala za novo saznanje), a šutiranje kofe je bilo u pitanju - Srbijanci! Ma kakvi Srbijanci! Mi smo Srbi. Interesantno je i tužno kako ljudi usvajaju izraze za koje ne znaju odakle potiču. Naime, Srbijanac je izraz koji su počeli da koriste Hrvati krajem 19. veka, da bi razlikovali "svoje" Srbe od Srba iz Srbije, koji su tako postali Srbijanci. Koliko znam, Nemac je svuda Nemac, i kad živi u Nemačkoj i kad se rodi i živi u Tunguziji. Zašto bi Srbin bio izuzetak? Politička nekorektnost tog doba dovela je do podsmešljivog izraza Srbijanac koja i danas opstaje. Ne pristajem na podelu: njihovi i naši. I uostalom, "kojoj ovci svoje runo smeta, onđe nema ni ovce ni runa", što lepo reče Njegoš. Da sam mogla da biram, verovatno bih izabrala da se rodim na Tibetu i budem budistkinja, ali kako nisam mogla, onda sam ovo što jesam - Srpkinja, ne Srbijanka. Znam ko su mi majka, otac, baba, deda... kako se zovem, prezivam, odakle su moji... Svakako neću reći da sam danska kraljica, ne samo zato što to nije tačno već i zato što je glupo. Ili da od Milje najednom postanem Mimi.

Na slično pitanje: "Da li se djevojka koja živi na Kosovu i Metohiji zove "kosovka" ili "kosovarka"??? U slučaju da se mogu upotrijebiti oba, čudno bi mi bilo da se za muškarca koji živi na Kosovu kaže "kosovac"!!! Nekako mi više leži "kosovar", odnosno, da se ljudi sa tog područja zovu "kosovari", a ne "kosovci"...", sledio je odgovor osnivača grupe, Slobodana Cagića: "Evo, ovako. Po principima našeg jezika ta se problematika rešava dodavanjem odgovarajućih nastavaka, te je sasvim pravilno "Kosovac" i "Kosovka". "Kosovar" i "Kosovarka" su sporni već zbog toga što, potekavši iz albanskog jezika, u sebi već sadrže originalne nastavke ("ar"). Razume se, u Srbiji su sporni i zbog toga što Albanci s Kosova sami sebe tako nazivaju. Srbi s Kosova nikad to ne bi rekli."

Savršeno objašnjenje! Ne mogu da ne budem i dodatno oduševljena što je gdin Cagić toliko dobronameran da se skoro pa rastopim od miline kad čitam njegove komentare. On uopšte nije ispravio devojku koja je Kosovku i Kosovca napisala malim slovom, ali je u odgovoru to ipak napomenuo napisavši kako treba. Ništa ne znam o dotičnom gdinu, ali vidim da ga neki zovu "profesore" - da li je to zbog poznavanja materije ili zato što je zaista profesor, ili je možda i jedno i drugo posredi, nije ni važno. Ja bih ga zvala "majstore", u najpozitivnijem smislu. Kako sam i sama dugo bila profesor, prepoznam profesore, a među njima ima i majstora, stvarno. Ako je profesor, onda je maestro majstora.

Imala sam priliku (i čast) da se upoznam sa doktorom Klajnom, radeći tekst "Spikate li srpski?" za svoje novine i konačno se uverila da su velikani stvarno obični, oni ne ispravljaju da bi pokazali koliko znaju već da bi neko nešto naučio. Naravno, koga to zanima.

Nisam se uključivala mnogo u komentare svih tih grupa koje se bave jezikom, mada me prijatelji stalno huškaju, a moj najstariji sin je rekao: "E, ne znaju oni koga su primili u grupu!" Pokušaću da ne budem "fašista". Počnem da pišem komentar, pa odustanem. Na primer, bila je polemika oko reči "otoič". I da učesnici ne znaju baš ništa o tome, ni šta znači jer se više ne koristi, morali su da uče istoriju ili da tu reč makar čuju na televiziji, kad se prikazuju serije iz vremena Prvog i Drugog srpskog ustanka. Mislim da bi trebalo da se reprizira "Vuk Karadžić", ne samo zbog serije kao serije, već i zbog istorije i jezika. Najinteresantniji je akcenat koji su dobro prilagodili (arhaično ali razumljivo), bar meni.

Super je što ovakve grupe postoje! Makar samo jedna osoba naučila jednu novu reč, pravilo, razmišljala o gramatici i pravopisu, dobila želju da čita... vredi!!! I te kako vredi!!!

Advokati u trenucima opuštanja, "advokatice" usred smisla svog života

Iako sam evo već 20 godina, sticajem okolnosti, u određenom društvu koje viđam po slavama, venčanjima, sahranama... moram da priznam da se još uvek nisam navikla na njih. Smešno zvuči, ali nemam opravdanja, izuzev što mi je sa njima doooosadno. Mnogo. Radi se o advokatima, i to vrlo poznatim i uspešnim advokatima koji na takva mesta dolaze sa svojim lepšim polovinama. Oko njih su i neki bivši klijenti, krupne zverke, i makar koliko da ih mnogi poštuju i smatraju da su postigli nešto (a u stvari samo su bogati, i te kako bogati), po mom shvatanju to su i dalje kriminalci, malo sofisticirani, ali - krimosi. Juče je na slavi kod jednog vrlo poznatog srpskog advokata bila žena za koju znam da je zvanično u bekstvu. Kretala se potpuno slobodno, raspoložena, i dalje lepa, bogata... čak i simpatična jer je njen osmeh zarazan. Ona bar nije pretenciozna, s njom može da se razgovara i o najnormalnijim stvarima. Bio je tu i njen dilber, nekadašnji muž estradne zvezde, cenjen lekar, takođe vrlo simpatičan. Sve je to na prvi i drugi pogled, ali... Valjda sam jedino ja bila začuđena što ih vidim. A dok sam po novinama čitala kako teče "njen slučaj", sažaljevala sam je, mislila da je sve izgubila, da se ko zna gde krije, da je sva zarozana i očajna. Ništa od toga nije tačno - ona je bila nasmejana kao i uvek. Nisam smela ni da pitam da li je poternica ukinuta. Možda i jeste, na kraju krajeva - nju brane sjajni advokati, a kad imaš dobrog advokata, nikad i ni za šta nisi kriv.
Teme su uglavnom bile najnoviji reizbor sudija, koji je stvarno, i iz aviona se vidi, vrlo sumnjiva rabota, pa se onda ta osnovna tema filovala zanimljivim slučajevima iz sudnice, pa se sve opet vraćalo na sudije, pa onda neke zanimljive teme iz okruženja optuženih koje brane... Do određenog stepena sve je to vrlo interesantno, ali se stalno vrtimo u krug. Ranijih godina, na Nikoljdan smo između ostalog išli i na slavu kod moje super drugarice Vesne Obradović, koju cela moja kuća obožava, i kod njenog takođe super muža, koga svi obožavamo, svako iz svog razloga, i kod njihove dece, koja su sjajna... i svi oni su ljudi koje volim i koji su stvarno dobri, ali na njihove slave dolaze gosti iz druge branše, turističke. Niko ni makac da odmakne od jedne te iste teme - koliko je ko zaradio od nekog određenog putovanja, o saradnji sa drugim turoperatorima... I to je neverovatno dosadno, plus se pominju ljudi koje samo oni u užem krugu znaju, a mi sedimo i slušamo. Niko da počne da priča nešto normalno, da nađe neku zajedničku temu, povrh svega ne pričaju tako lepo kao advokati. Ovi advokati stvarno pričaju zanimljivo, i o najglupljim stvarima, i stvarno mogu da te ubede u ono što žele, samo ih treba pažljivo slušati, po mogućstvu i gledati ih u oči - onda je sigurnije da će vas hipnotisati. U gomili tema koje ne zanimaju nikog osim onih kojima je to struka, advokati definitivno vode ispred "turista" koji su za njih mala deca, ali su advokati i opasniji. Tako juče saznah da ministarka pravde gđa Malović nikad i nije bila sudija, naljutih se u trenutku kako su uopšte mogli da je izaberu, a posle se naljutih na govornike što me truju takvim podacima. Šta me se tiče, otkud ja znam da li bi trebalo da bude sudija ikada ili je to nevažno! Pa o Demokratskoj stranci, ali... činjenica je da su na sva mesta postavljeni ljudi iz DS-a. I opet me zatrovaše. Pa direktor BIA-e, postavljen na to mesto samo zato što je bio pripravnik advokatu koji je branio kruševački Otpor, potpuno nestručan i bez prakse... Bila sam sva kontaminirana i pitala se koja je razlika između DS-a sada i SPS-a nekada. A ipak, ima razlike - sada možeš da ispričaš vic o Tadiću i da se ne plašiš da ćeš da zaglaviš zatvor. Mada, ja možda ne bih išla u zatvor, poznajem odlične advokate.

I priče iz Haga nekada su bile zanimljivije - tad su se borili po sistemu sam-protiv-svih (inače ono što najviše volim, pa i kad se ne slažem sa stavom - poštujem protivnika) i unapred bili osuđivani za sve, čak i za to što uopšte žive jer su Srbi. A sad ih uglavnom lepo prihvataju oni Zapadnjaci, nema skoro nikakve borbe, ali i dalje su unapred osuđeni, s tim što naši advokati više nisu tako ogorčeni. Postalo im je svejedno, pomirili su se sa situacijom. Pih!
Ipak, jedna stvar se pomera sa mrtve tačke - njihove žene. Nekada sam sedela sa tim ženama, uglavnom ćutala (ja - ćutala!!!) jer su one govorile o maserima koji im dolaze kući, o kupovini stanova, garderobe, nakita... o letovanjima, zimovanjima... o deci kojoj plaćaju školarine po Švajcarskama, Amerikama... A ja sam mogla da pričam o kolačima "za pred prvi", o lavovskoj borbi za opstanak, o sinu koji je dočekao zimu u platnenim patikama, o srednjem sinu koji nas je radovao kad ne pobegne iz škole (sastavio ceo dan, bio na svim časovima, u jeee!), o drugaricama koje uglavnom jedva sastavljaju kraj sa krajem, o stanu od 35 kvadrata i o kući o kojoj maštam svesna da su to samo lepe želje. Mogla bih eventualno da dodam i odlazak na pijac, koliko šta košta... Osećala sam se uvek kao uljez, bilo mi je i neprijatno i dosadno sa njima, ali vremenom su se neke žene izdvojile - nisu baš sve samo "advokatice". One uglavnom nemaju ništa svoje, njihov najveći uspeh u životu je udaja za onog koji dobro zarađuje. U tom smislu, mnoge od njih počela sam i da žalim. Ja jesam luda, i nemam para, i radim kao crnac, i imam ludu decu koja nikad ništa nisu dobila na vezu niti sam mogla da im platim celo leto u Engleskoj na primer, a govore engleski; ali ja - živim!!! Svi uspesi i sve greške - moji su. Imam muža, ali mi se život ne vrti oko toga da li će on da dobije veliki slučaj i brani tamo neke barabe, a ja - gospodža sređena od glave do pete. I da mi je to sav život.

I zašto uopšte pišem o ovome? Zato što znam da niko od njih nikada neće ovo pročitati - oni ništa ne čitaju. Knjige kupuju i ređaju ih po policama, na koncerte idu da bi ih videli ili su na neki drugi način (uglavnom preko suda) povezani sa izvođačima. Pitam se da li su ikada kupili neku kartu, na primer za pozorište. I da li su ikada išta platili izuzev velikog ceha u kafani. Njih obožavaju konobari, kafanski muzičari i kafedžije. Kakav svet! Ako psihijatri zbog profesionalne deformacije postaju ludi, advokati sigurno postaju polusvet. Doduše, imaju i oni svojih čari (lepo govore, to je moja profesionalna deformacija), ali to je jedan od preduslova da bi postali advokati. Naravno, šarmantni su samo do one mere dokle su glavni.
I šta ću ja uopšte s njima? Zbog muža, on se aktivno druži s njima. Zajednička stavka im je ljubav prema kafani, i tu su se našli. Ni tu ljubav ne mogu da delim. Odvratno mi je stavljanje para u čašu koja se razbija pa muzičari skupljaju ono što tamo nađu, i konobari koji ih gledaju kao bogove... Ja volim da igram, pa ako je muzika takva da mogu da se izduvam, računam da sam se lepo provela. A konobari baš nešto i ne mare za mene, iako sve uredno platim. Neki put moram da ih podsećam da sam naručila limunadu pre jedno dvadesetak minuta.

A sveti Nikola, inače svetac koji je slava mog oca, svake godine me baci u bedak. Ranije smo išli dan ranije kod Vesne (ona je sad u Italiji), pa na samog Svetog Nikolu na tri slave: Iliji Petkoviću (ove godine umrla mu je sestra, a i da nije - u Koreji je), kod pomenutog advokata i kod poznatog kafedžije (kod njega je uvek super muzika, advokati ne dolaze do izražaja, bar ih ja ništa ne čujem, a i zauzeta sam - igram). To sve zajedno bude do ranih jutarnjih sati. A drugi dan slave išli smo kod Steve, koji neku godinu i preskoči, kao na primer ovu. I na toj slavi svi su kao isceđene mušmule, izuzev - advokata. Oni i dalje neumorno pričaju, kao da su tek počeli sa izlascima(!!!).
Klopa je na svakom od ovih mesta fantastična, ali me je sramota da jedem kako znam i umem, jer advokati malo jedu i mnogo piju. Sve suprotno od mene.

Nagrada za (ne)mir

Kad je Barak Obama dobio Nobelovu nagradu, prvi komentar većine ljudi bio je smešak u stilu: "Nije valjda 1. april?" Podseća na one bezobzirne laži, kad neko kaže nešto očigledno neistinito, pa je prva pomisao da se radi o šali. Na primer: "Što si sama?", a pored tebe neko sedi. Odgovor naravno nije: "Vidiš da nisam sama", već nešto u stilu: "Eto, nema nikoga pored mene." Za onog ko to samo sluša, prava informacija je da zaista sediš sama. Nekako mi cela ova šarada oko Nobelove nagrade liči na tako neku šalu. I zaista bi bilo smešno da nije tužno. A posle Obaminog govora na dodeli, stvar poprima elemente prave tragedije. Ostade on čitav kad izgovori kako je nasilje neki put opravdano, kao na primer na Balkanu. Verovatno misli na bombardovanje!!! Toliko sam zapanjena, da stvarno nemam teksta. Nekad je najrečitiji tekst ostati bez teksta.
Kako je Amerika najjači dečko u našoj ulici, pa maltene može da radi šta god hoće, mi ostali, mnogo slabiji, pristajemo i da nas išutira s vremena na vreme, samo da bude mir. Najgore je kad se taj obesni klinac naljuti, pa pozove tatu da nam podeli šamare ili tate nema u blizini, pa počne da razbija šta stigne. Naravno, on nikad nije kriv, mi smo krivi što smo ga naljutili.
Mnogo sam se radovala Obaminoj pobedi, iz više razloga. Prvi je što je crnac. Zaista mi deluje fascinanstno da jedan crnac najzad sedi u Beloj kući. Protivkandidati su mu bili stvarno sve sam krš, i Hilari, opasan krš. Ona je kao radioaktivni otpad - i kad je skrajnuta, širi otrov oko sebe. Divim se samo njenoj ambiciji i sposobnosti da je ispuni (stvarno svaka čast), ali... To je žena koja je primila muža ponovo u krevet posle afere Levinski, kad je odobrio bombardovanje. Pitam se da li je bombardovanje doprinelo njihovom boljem seksualnom životu. Jedna bomba za jedan orgazam. Kako je gdja megalomanski raspoložena, možda pet bombi za jednu predigru. Ili deset mrtvih za koitus? Laki peting za gađanje bolnice... Brojne su mogućnosti, da ne licitiram. Kakav žestok seks! Kakva žena! Imelda Markos sa svojih 300 pari cipela pored nje deluje stvarno bezazleno. A Jovanka sa punđom kao računaljka u poređenju sa kompom.
Zatim, Obama deluje pametno, zna da govori. Pa tek njegov život - gde je sve živeo, kako se obrazovao, pa odnos sa bakom... Sve je to delovalo super simpatično, jedino što niko nije znao kakav mu je politički program. Zalagao se on za mir, za povlačenje američkih vojnika koji svuda uvode demokratiju i gde ih čekaju raširenih ruku, za pravično suđenje, za punu istinu o Gvantanamu... Obećavao je, nema šta. Naravno da smo svi "navijali" za njega. I radovali se kad je pobedio. Ali, još se nije pokazao na delu. A već je dobio Nobela.
A onda je počeo da se pokazuje i na delu. Neki dan pre primanja nagrade posla on 30.000 vojnika da dele pravdu, a na samoj dodeli reče i to da se ne zavaravamo - zlo na svetu zaista postoji. Naravno da postoji! Samo što su mene učili da je zao onaj koji laže, tuče, otima i vara. Izgleda da su me pogrešno učili - zao je onaj ko se buni što ga lažu, tuku ga, otimaju mu i varaju ga.

Talibani su proizvod Amerike. Oni su zlostavljano dete koje i samo postaje nasilnik. Bin Ladena su obučavali Amerikanci, oni su od Osame napravili Bin Ladena. I sami sebi su srušili Trgovinski centar, nisu lepo vaspitali svoje dete. Mnogo su ga tukli i stalno ga nipodaštavali, pa je postao takav kakav je postao.
Barak Obama u mojim očima ostade simpatičan samo zato što je crnac. To na svu sreću ne može da promeni, pa eto, ima i on neki kvalitet.
A nagrada koju je dobio je - za mir? MIR? U redu, posle Ahtisarija ništa ne bi trebalo da nas iznenadi. Mnogo me zanima ko će je dobiti sledeće godine. Što besmislenije to verovatnije. Da je živ Hitler, ko zna...
Tu nagradu su dobili Majka Tereza, pa Nelson Mandela... i sad su oni u istom društvu sa Ahtisarijem i Obamom. Kad je Majka Tereza dobila nagradu, bila je zapanjena. Mislila je da je nije zaslužila! A na prijemu na kome je bilo i ića i pića u izobilju, ljubazno je zamolila da svu hranu pošalju gladnima. Opet je bila zapanjena. Domaćini i organizatori bili su zapanjeni tek na kraju, kad se pre zvaničnog protokola vratila u Indiju, jer "ima mnogo posla". Nobela je trebalo da dobije princeza Dajana, ako ni zbog čega drugog, ono samo zato što je gazila preko minskog polja, poljubila dete sa brojnim anomalijama i ponekom infekcijom, grlila se sa HIV pozitivnima... I sve to radila punog srca. I nije se sve završilo samo na fotografisanju, i kasnije se dopisivala sa tim ljudima, obilazila ih, pomagala im.
A naša ulica jooooš mora da trpi siledžiju, i mora da ga poštuje, a što tek mora i da ga voli... Ranije to nije tražio, to se nekako podrazumevalo (volim te odavde do neba, samo nemoj po glavi), ali sad traži dokaze ljubavi. Stvarno strašno. Horor!