Džejmijeva škola iz snova

Iako se Džejmijeva škola iz snova (Jamie's Dream School) zvanično završila krajem 2010. godine, kod nas se tek sada prikazuje. Da ne budem nepravedna, nisam reper jer gledam TV "s mene pa na uštap". Kutija sa slikama stalno je uključena, međutim, sve gledam iseckano, retko me šta prikuje za stolicu, a Džejmijeva škola iz snova ima upravo tu moć. I nikako da ukapiram kad se tačno prikazuje i šta se prikazuje - neke epizode gledala sam dva, neke i tri puta, a verovatno postoje i neke koje sam propustila. Pročešljala sam net i videla da imaju pobednicu (zasluženo je pobedila), ali britanska štampa nije baš bila naklonjena ovom serijalu. Jedan naslov je "školu snova" nazvao "školom noćne more", drugi piše "Najzad je gotovo!" i tako redom. Verovatno postoji bar jedan pozitivan prikaz, želim da verujem u to jer ovaj serijal je otvorio mnoga pitanja, ne samo u vezi s prosvetom i psihologijom, već i odnosom društva prema deci koja prekidaju školovanje, pitanju autoriteta, funkcionalnom znanju... A sva ta pitanja stub su razvoja društva i mentalne higijene jedne nacije.

Zapanjila sam se podatkom da u Velikoj Britaniji u proseku polovina tinejdžera prekine školovanje oko 16. godine. Nije to samo stvar obrazovanja, znam mnoge koji imaju fakultet, a ne znaju bukvalno (bukvalno!) ništa i ni jednu jedinu knjigu nisu pročitali u životu. Čak ni one koje su bile obavezne za lektiru. Neko im prepriča, pa se snalaze kako znaju i umeju, a očigledno umeju. Stvar je u tome što ta deca ne idu u školu a još uvek ne mogu da rade, ne samo zato što nisu kvalifikovana već nisu ni punoletna. Kako onda provode vreme? Ko se seća tinejdžerskog doba, seća se i divljanja hormona, pobunâ protiv autoriteta, prvih susreta sa stvarnim životom... Nije lako, potrebno im je usmerenje, iako oni toga nisu svesni, ali - deca su.

U Džejmijevoj školi iz snova neki su sami prekinuli školovanje, neke su iz škole izbacili jer nisu bili dobro socijalizovani... Koji god da su razlozi, svako od njih sigurno se oseća izdano, kako je rekao jedan momak. I sam Džejmi Oliver kaže da mu škola nije išla i da je jedino bio dobar u kuvanju. Kad imaš slično iskustvo, očigledno je da znaš kako stvari funkcionišu iznutra, pa je tako i on okupio profesore za koje je smatrao da će biti inspirativni za učenike da shvate koliko je obrazovanje važno i da ih privole da nastave školovanje. Nisam gledala sve epizode (a možda i jesam?), možda ima i upečatljivijih profesora, ali odabrala sam samo dvoje: Čeri Bler, advokaticu koja je vrlo često vodila sporove protiv države Velike Britanije, čija je specijalnost borba za ljudska prava i suprugu bivšeg premijera Tonija Blera, i univezitetskog profesora Dejvida Starkija, istoričara svetskog glasa, autora brojnih knjiga koje su popularisale istoriju kao nauku a iz kojih uče i budući istoričari.

Čeri Bler je na čas dovela čoveka koji je proveo skoro dve decenije u zatvoru i koji je po izlasku tužio vladu svoje zemlje sudu u Strazburu zbog oduzimanja prava glasa zatvorenicima i - dobio spor. Sad je pravnik (neke vrste) koji pomaže zatvorenicima. Taj potez nije neuobičajen u nastavi, poput odvođenja dece u prirodu na časove biologije. Ono što je neobično jeste da je za moderatora tog časa (onog ko će usmeravati diskusiju) izabrala devojku koja očigledno ima probleme s ponašanjem i vrlo je agresivna. Kako mudar potez! Dala joj je priliku da pokaže kako nije samo "proizvođač buke i nevolja". Devojka se snašla, uz malo više vike nego što je potrebno, međutim, to joj je prvi put. I tema je zainteresovala decu. Podelili su se u one koji podržavaju odluku da i zatvorenici imaju pravo glasa i one koji to pravo osporavaju. Očekujete da je većina bila ZA pravo glasa? Velika većina je bila PROTIV, i kad su ušli u diskusiju, videlo se da su o tom problemu razmišljali i doneli odluku na osnovu tih promišljanja i svojih uverenja. Da li mislim da su dobro presudili? Ne mislim, čak suprotno - pokazali su koliko su nezreli i ne mogu da sagledaju život iz svih uglova, ali diskusija je vredela i očigledno je pozitivno uticala na njih. Ako izuzmem činjenicu da je gospođa Bler supruga karijeriste bez skrupula (retko odvratnog, i kao političar i kao čovek), svidela mi se. Da ja pravim školu, pozvala bih je da predaje građansko vaspitanje.

Sa profesorom Starkijem bila je prava drama! Započeo je u svom, akademskom maniru, jer on zanimljivo priča, to je činjenica. Kakve to veze ima kad ga niko ne čuje? Neki su počeli da pričaju naglas kad je izgovorio više od dve reči koje ne razumeju. Da bi umirio odeljenje, mogao je da izabere nekoliko načina: da se izviče (nije taj tip), da preti ocenama (što ovde ne može, a što profesori po našim školama često primenjuju), da se moli i očekuje spasenje od Boga ili da izvređa nekog učenika (što je on i učinio). Poslednju opciju sproveo je u delo na najgori mogući način. Učenika koji je bio najglasniji prvo je pitao zašto ne sluša, a kad je ovaj odvratio da ga ne razume, rekao mu je da je debeo. Dečko jeste debeo, ali to nikakve veze nema ni s galamom ni s istorijom. Deca ko deca, a pogotovo ovako buntovna i "problematična", odmah su reagovala. 

Istini za volju, način koji je izabrao da umiri razred jeste najdelotvorniji, ali nije preporučljiv za neiskusne. Profesor Starki navikao je na studente koji upijaju svaku njegovu reč i za njega je ovaj čas verovatno bio noćna mora. Dok sam radila u školi, kad uđem u slično odeljenje, pribegavala sam istom triku, ali sam, za razliku od profesora Starkija, bila uspešna. Izaberem najglasnijeg, najbezobraznijeg, kolovođu... pa sednem pored njega i počnem da pričam s njim. Štos je da ga ubediš, da on sam dođe do saznanja kako je ono što radi glupo, a najčešće do toga dođe tako što mu postane jasno da je on sam - "glup" i nevaspitan. Naravno, nikad se to deci ne saopšti eksplicitno. Kao što se nikad ne poteže pitanje izgleda, oblačenja, socijalnog statusa, porekla, načina govora... ničeg što bi moglo zaista da ih povredi. Uostalom, to je njihova stvar. A profesor koji ne može na duhovit način da ispreskače učenika, nikad nije ni trebalo da uzima dnevnik u ruke. I koliko god da detetu pokazujete kako je "glupo", ni u nano sekundi ne sme da dođe u pitanje vaša dobronamernost. Taj metod sam zvala "pravljenje prijatelja od neprijatelja". Odeljenje se začas umiri. To je tek osnova, suština je da čas bude zanimljiv i da deca misle svojom glavom.

Kako sam predavala srpski, meni su odgovarala deca koja mnogo pričaju, ali o onome što je tema časa. Kad bi ispričali "svoje", nekad sam namršteno odgovarala: "A šta ti misliš o tome? Sad si mi prepričao ono što sam ja rekla. Nismo u pačjoj školi pa da stalno ponavljate za mnom jedno te isto." Kad sam otišla iz škole, dobila sam jednu drvenu patkicu na poklon! Obožavam je. Obožavala sam i decu kojoj sam predavala. I sad ih obožavam. To je poenta!

Međutim, reći učeniku da je debeo... stvarno je neoprostivo. Profesor Starki nije glup, kod kuće se presabrao i došao do zaključka da mora da ima kreativniji a jasniji pristup (što je na sledećem času i uradio, deca su mu priznala i čestitala mu), a sa "debelim" se pomirio.

Dejvid Starki, profesor istorije

Klinac s kojim je u sukobu

Pomirenje

Ako Džejmijeva škola iz snova nije uspela (po mom mišljenju je uspela), barem je otvorila mnoga pitanja o kojima svi moraju da razmišljaju. Možda pre svih roditelji - da vide kako je teško biti profesor, odmah posle njih i obrazovne institucije. Šta tek reći za državu koja brine za svoju budućnost! Deca jesu budućnost! Škola iz snova bila je za britanske tinejdžere, ali tinejdžeri su svuda isti. Ova škola inspirativna je na svim meridijanima i važi za sve društveno-političke sisteme.

Znam da je nemoguće, ali... verujem u čuda

Imam vrlo malo činjenica i puno nagađanja, a moja sećanja ne bi "pila vodu" ni kod jednog islednika, pa ipak - nadam se da bih nekako mogla da pronađem ljude s kojima je moja porodica poodavno izgubila kontakt.

Priča počinje davne 1931. ili 1932. godine, kad je moj deda dobio službu sudije u Sarajevu. Pre Drugog svetskog rata država je raspoređivala na radna mesta vojna lica, kao i danas, ali tada je raspoređivala i učitelje i sudije. Tako je moj deda dobio mesto sudije u Sarajevu. Bio je tek oženjen, i sa njim je krenula i nana. Kad su došli u Sarajevo nikoga nisu poznavali niti su ikada ranije bili u tom gradu. Prvo poznanstvo bilo je s kolegom sudijom, čije ime ne znam, ali mu se žena zvala Lejla. Ne znam ni da li je njihov sin bio malo stariji od mog oca ili su isto godište, ali su oni bili tretirani kao vršnjaci i zajedno su se igrali. Nažalost, ne znam ni njegovo puno ime, ali ga pamtim kao čika-Fahija. Verovatno se zvao Faruk ili Fahrudin ili nešto slično. Ne znam ni prezime te porodice, samo se sećam ritma i prirode glasova kad se izgovori, pa mi je nekako u glavi ostalo Salihović. Ako nije to prezime, onda je nešto slično, ali s glasovima S i H.

Moj otac je rođen u sedmom mesecu, 4. novembra 1932. godine, ne u Sarajevu već u vozu koji je od Sarajeva hrlio ka Beogradu. Nana je krenula kod sestre, s namerom da se porodi u Beogradu i to prvo vreme provede u sestrinoj kući. Sestra, nana-Desa, već je imala decu i bila bi joj od velike pomoći. Ipak u Sarajevu nikog nije znala izuzev teta-Lejle. Bio je to nanin prvi susret s Muslimanima.

Nana i teta-Lejla imale su muževe koji su zajedno radili i decu istog (?) godišta, pa su se družile. Iako su moji bili u Sarajevu samo do 1936. godine, kad mi je deda umro, njih dve su i dalje bile u vezi. To drugarstvo trajalo je sve do teta-Lejline smrti, početkom sedamdeserih godina. Prvo je umro moj tata, 1970. godine, a dve-tri godine kasnije i teta-Lejla.

Njih dve su zajedno letovale, sve do kraja, i ako bi bile u nekoj banji u Srbiji, tata ih je odvozio i vraćao. Vrlo često je vodio i nas, i tako se sećam teta-Lejle. Jednom smo, bilo je to pre mog odlaska u školu, bili i u Sarajevu, kod nje u stanu. Znam da je stan bio u centru, kod hotela "Evropa", i da mi je nana pokazala zgradu prekoputa gde je nekad živela s dedom i tatom.

Od faktičkih podataka znam samo još nekoliko: teta-Lejlin muž umro je pred rat ili na početku rata; ona je posle rata radila kao sekretarica ili prevodilac (odlično je znala francuski; iako nije imala formalno obrazovanje, imala je privatne učitelje); bila je Sarajka, njen muž nije, ali je iz Bosne; imali su još jednog sina, nekoliko godina mlađeg od prvog; čika-Fahi je prvo bio s firmom u nekom našem predstavništvu negde u Skandinaviji, a onda je tamo i ostao - oženio se po drugi put nekom "domorodačkom" ženom; ne znam da li je imao decu iz prvog braka, ali iz drugog je imao ćerku nekih desetak godina mlađu od mene; mlađi sin je ostao u Sarajevu i imao dve ćerke - starija je neku godinu mlađa od mene i studirala je u Beogradu jezike (mislim da se ovde i udala).

I to je sve od podataka koji bi eventualno mogli da posluže za traganje. Bez obzira na to što "fakta" vrve od reči možda, negde, nekoliko, ili, verovatno... to su jedini sigurno "tačni" podaci kojima raspolažem.

Mnogo su mi "jasnija" moja sećanja koja (sto posto) ničemu ne služe, ali  su mi dragocenija. Na primer, teta-Lejlu smo tako zvali jer je mom tati bila "teta", pa smo i mi usvojili naziv. Mirisala je prelepo, mislim da bih je po mirisu prepoznala bilo gde. Nije to bio parfem, to je bila ona - vanila. Ako je bilo ko od njenih potomaka nasledio od nje taj miris, ja ću ga prepoznati. Isto tako mirisao je i njihov stan u Sarajevu, u stvari - mirisao je na nju.

Bila je krupnija žena, blagog glasa, ziftcrne kose skupljene u nisku punđu, tamnih krupnih očiju i neverovatno dugih ali mekih prstiju. Kad mi je umro otac, držala me je na krilu, milovala me po glavi svojim mekim, mekim prstima i plakala. Ona nije plakala kao ostali, iz glasa. Plakala je bez ijednog zvuka, onako kako je plakala moja majka - samo joj se niz zgrčeno lice slivaju krupne suze. Na sahrani je mene i sestru držala za ruku, svi ostali bili su van sebe. Taj njen miris vanile delovao je umirujuće i nisam htela da se odvojim od nje. Kasnije sam i zaspala u njenom krilu, a ona, tako mi je bar majka rekla, nije htela da me premesti i da me budi.
- Gospođo Lejla, dajte da je premestimo u krevet. Ukočićete se tako.
- Ne brinite, dobro mi je. Dosta je djetetu potresa za jedan dan, nek ostane ovako.

Sećam se i kad smo odlazili po nju i nanu u Sokobanju. Uvek bi meni i sestri kupila po jedan "medaljon" (da li se neko seća tih čokoladica kao medaljoni, uvijenih u "zlatan" staniol?) i neko voće. Ljubila nas je u glavu i zvala nas "ljepotice Lejline".

Letovale su i na Bledu, i tad ih je teta-Lejlin mlađi sin odvozio i dovozio, pa se tih godina ne bismo videli s njom.

Kad je teta-Lejla umrla, na sahranu je išla nana i sećam se da je trebalo odmah da se vrati. Međutim, teta-Lejlini sinovi su je zadržali i mlađi je dovezao do kuće posle nekih desetak dana. Kad je mama prokomentarisala:  "Mogli ste samo do stanice da je dovezete, sačekala bih je", sin je odgovorio: "Već je stara i mnogo se potresla, i zbog mame i zbog Sarajeva." Nana je za Sarajevo govorila da je "najlepši grad na svetu, u njemu je provela i najdivnije i najbolnije trenutke u životu".

Mnogo kasnije, krajem osamdesetih, često sam išla u Sarajevo poslom i uvek sam rešavala da nekako potražim teta-Lejlinu rodbinu. Mislila sam, ako odem do "Evrope", setiću se zgrade, možda ću pratiti i miris vanile, međutim... nikada nisam imala dovoljno vremena, a ponekad sam se osećala i glupo. Šta ja tražim, koga tražim? Ne znam ni prezime, a kamoli još nešto. Pitanje je i da li oni znaju ko sam ja uopšte.

Fotografija koju sam postavila možda će nekome pomoći da prepozna likove mojih nane i dede, a ko zna, možda i tate, mada je fotografija pravljena za njegov prvi rođendan. Nana je lako prepoznatljiva, jedino je žensko, deda (Milan Trufunović) je sasvim levo, a tata, naravno, sedi u krilu svog pradede po kome je i dobio ime - Dušan. Jedini preostali s fotografije je moj pradeda, tatin deda - Miloš.

Znam da je moja nada da će neko nešto prepoznati na fotografiji iz novembra 1933. suluda, ali... verujem u čuda. Volela bih da saznam gde su sada teta-Lejlini, šta rade, da li se neko uopšte seća prijateljstva Zagorke i Lejle...

Njega više voliš!

Deluje neverovatno, ali je istinito - deca su nam najveći dušmani! I što nas više muče, muštraju, drkaju, zlostavljaju... sve smo im privrženiji. Roditeljima deca dođu kao neki prirodni neprijatelji. Psi imaju mačke, ovce vukove, a roditelji - decu.

Da ne bude zabune, ni jednog jedinog trenutka ne radi se o pomanjkanju ljubavi. S roditeljske strane je velika i prevelika, a s dečje je velika, ali promenljiva. Ko bar u pubertetu makar jedan minut nije iz bilo kog razloga mrzeo svoje roditelje, još uvek nije odrastao. Bunt protiv autoriteta je normalna etapa sazrevanja, nešto neminovno, tako da uopšte ne treba obraćati pažnju na povremene izlive netrpeljivosti. Ali, dok je deci dopušteno sve (deca su), roditelji ne smeju da naprave grešku ni u tragovima. I uvek su za sve krivi - i kakav im je ljubavni život, i kakvi su u školi, i kako se ponašaju, i kako izgledaju... Spisak se odnosi na sve segmente života, kako one krupne, tako i na najsitnije detalje. Jeste to ljubav, ali mnogo liči na sado-mazo odnos, majke mi. Ko ne veruje, još uvek nema decu. Ili ih ima, ali se njima ne bavi. Ako ih vaspitava baba, onda je ona za sve kriva na početku, a posle nije kriva ni za šta jer - gde je bila ta vajna majka? Kako god da okreneš - kriv si. A ako baš ne mogu da ti nađu nikakvu grešku, ako štreberski vaspitavaš decu, onako kako bog zapoveda, onda sledi ono čuveno: "Nisam ja tražio da me rodiš." Pri tom nisi iz filma "Imala sam grozne roditelje, a tek što su mi deca grozna!"

U većoj ili manjoj meri, sa svakim svojim sinom (rodila sam tri komada istih) preživela sam nešto iz repertoara "za sve si ti kriva". Nosila sam se s tim kako sam znala i umela. Vremenom čovek ojača, makar spolja. Na prvo pijanstvo najstarijeg sina reagovala sam burno - mislila sam da ću kao Nioba da se pretvorim u stub soli i izumrem na licu mesta. Prvo pijanstvo srednjeg manje me je uzbudilo spolja, a unutra sam već ranije umrla, tako da je on samo odvučen u krevet da se naspava. A kako je meni bilo? Za mene nema veze. Ko sam pa ja? Najmlađi još nije došao kući pijan, strepim od toga.

Moram da pazim i na rečnik. I na to šta ću koga da pitam. Ne smem baš svašta da pitam i da ih uznemiravam. Još pre neku godinu sam pričala kako bih mnogo volela da "na pošten način postanem baba", odnosno da imam unuke:
"Red je, u svojoj generaciji prva sam rodila decu, a izgleda da ću poslednja da postanem baba", a onda udarim na jaču patetiku:
"Odmah ću da se prijavim za Mis baba. Zamislite mene s unučicom (dobro de, nek bude i unuk, samo da se rodi), kako je to lep prizor!", pa, kako niko ne reaguje, kao pretim a u stvari vapim:
"Odavno nismo imali malo dete u kući. Ako niko neće da ga napravi, ja ću pod stare dane da rodim još jedno. Ako vas bude sramota, setite se da vi niste hteli!"

Najstariji sin me pita, valjda mu smeta galama:
"Miljo, šta ti u stvari hoćeš?"
"Unuče!"
"Dobro, javi kad ga dobiješ."
Gotova priča. Više ništa u vezi s tom temom ne smem ni da pitam. Gledali su me kao da sam pala s Marsa, a ako opet počnem, bojim se da će me poslati u Lazu. Zato mudro ćutim.

Niko neće da napravi dete, nema veze. Ima vremena. To se ja tešim. S druge strane, stvarno sam dosadna, oni dete treba da prave za sebe a ne za mene. S treće strane, ne bih bila dosadna kad bi neko napravio dete.

A tek ona muka koga najviše volim. Naravno da uvek više volim onog drugog ili trećeg. Najviše briga mi je zadavao srednji sin, ali je uvek prolazio "s razumevanjem", pa ga je najstariji prozvao "ljubimac": "Njemu se sve prašta, kao da je zaštićen zakonom." Ne lezi vraže, i srednji je najstarijeg zvao "ljubimac": "Da, ja sam najgori, nikad nećeš da se ponosiš kao što se ponosiš ljubimcem." A najmlađi, kad god ga grdim, sevne očima i kaže: "Njih više voliš!" Prva dvojica su "ljubimci", najmlađi je "mezimče": "Šta radi mezimče? Samo se njime baviš." Idite, bre, deco, u peršun! Sve vas volim - najstarijeg najduže, i to je jedina razlika.

Od psihologije kao nauke digla sam ruke - obično šarlatanstvo, tako da odgovore za šta sam sve kriva sigurno neću tražiti na toj strani. Kad su mi deca bila mala, važilo je pravilo da decu nikako ne stavljaš u krevet da spavaju s tobom. Oglušila sam se o to pravilo jer su sva deca spavala sa mnom - na moje insistiranje. Ne znam da li su oni imali potrebu za mnom, ali sam ja imala veliku za njima. Sad čitam kako je preporučljivo imati što više fizičkog kontakta s decom. Stara škola je puj-pike-ne-važi, pa ko je slušao, grdno se zajebao.

Kako god da okreneš, svako se zajebao. Jedna bivša koleginica, poprilično starija od mene, imala je probleme sa sinom koji se drogirao. Na svu sreću, primećeno je na vreme, i dete se izvuklo (sad mu je oko 40 godina). Psiholozi i psihijatri u Palmotićevoj će reći da je to njihova zasluga, ali pouzdano nije. Ta moja bivša koleginica radila je dva posla ne bi li preživeli grozne devedesete (muž ostao bez posla, senilna majka, dvoje dece), pa skoro nikad nije bila kod kuće, s jednog posla letela je na drugi kako bi živeli normalno, bez odricanja. Kad je nastao problem, sve je prekinula i porodica se potpuno okrenula rešavanju situacije. Čak i njena majka najednom više nije bila senilna i više je ništa nije bolelo. Na tim seansama u Palmotićevoj upoznala se s drugom majkom u identičnoj situaciji, jedino što je ova prestala da radi kad je rodila dete i potpuno mu se posvetila. Razgovaraju one tako, i ova "moja" joj kaže kako joj zavidi što ni za šta nije kriva jer je bila posvećena detetu. Odgovor je bio, recimo -  čudan: "Ne, i meni su rekli da sam za sve kriva jer nisam imala svoj život već sam živela detetov."

To je ta primenjena psihologija - uvek si za sve kriv, šta god da uradiš. Možeš da imaš i "svoj" život i da živiš tuđ, da tučeš decu ili da im budeš krpa, da im postavljaš ograničenja ili im sve dopuštaš... svejedno će na kraju za sve upirati prstom u tebe i uvek ćeš "njega voleti više". A voliš ih sve, i što te više okrivljuju i više ti mana nalaze, još više ih voliš. Zar to nije definicija sado-mazo ljubavi?