Lepak za manijake

Nije prošlo ni dva sata od prijavljivanja, a na jednoj od takozvanih društvenih mreža prijavilo mi se 18 manijaka!

Svaki dan pregledam privatnu poštu pred odlazak s posla. Ulogujem se na kućni mejl da vidim da li se nešto desilo u međuvremenu. Tako sam i danas, negde oko pola osam, primila mejl od dobrog druga s fakulteta u kome me poziva na tu mrežu za koju neću napisati koja je. Piše on meni kako je to samo neko druženje, a ja blesava, uzmem pa prihvatim, Ipak je reč o sredovečnom čoveku koji nije ni neozbiljan ni glup ni lud. Možda mu je moje prijavljivanje potrebno za nešto? Što da mu ne učinim? Uostalom, poodavno sam svim rođacima, prijateljima, poznanicima, kolegama... svima koje znam obznanila da mi više ne šalju mejlove tipa: pošalji ovo na 1.856 adresa i desiće ti se nešto lepo. A ako ne pošaljem, onda će da mi se osuši noga, da me uhvate grčevi, da me prevari muž, da mi dete kaže kako sam najgora majka na svetu, ili ću jednostavno da umrem od raka u najgorim mukama. I stvarno, niko mi više ništa od takvih budalaština ne šalje. Uzevši to u obzir, ni na kraj pameti mi nije padalo da može da postoji nešto gore i od umiranja od raka u najgorim mukama.
Ta mreža ne prihvata registraciju bez slike, pa ja postavih onu koja mi je bila pri ruci - neko fotkanje u firmi, kako se ko zatekao. Na fotki ja u poslovnom izdanju, sredovečna gospođa u... u najboljem slučaju simpatična. Sigurno nisam neka riba od koje se ludi i koju bi neko zakačio na zid automehaničarske radionice ili u kamion da je gleda i smeši mu se brk dok prevaljuje hiljade kilometara.
Uostalom, ako je druženje ne moram da se družim - biću ona osoba koja na svakoj žurci sedi u ćošku, tu je iako ne učestvuje, fikus varijanta.
Pogotovo ništa nisam posumnjala što svi znaju da na fejsu imam devojačku varijantu jedne od svojih baba i da sam stavila ljubimca kao fotku koju povremeno zamenim Popajem. Kolege s posla misle i da nemam profil. Neki me i sažaljivo gledaju (matora, i ne zna šta je fejs), a ja upravo zbog njih i krijem identitet. Svi znaju sve o svima, a to ne želim. Jedino mesto, osim u dokumentima, na kojem mi je pravo ime i prezime, upravo je ovaj blog. Ali tu sam ja - ja. Na poslu sam urednik i lektor, kako god da se zovem. I to je dovoljno.
Popunjavam ja dalje registraciju, a žurim. Pitanja koja mi se postavljaju počinju da me zbunjuju: da li sam zainteresovana za muškarce ili žene - šta te briga, preskočim, ali moram da odgovorim da bih išla dalje; pa da li sam udata - i to šta te briga, ali to može da se preskoči(?); pa gde živim; pa šta radim; pa kakva su mi interesovanja... Popunim ja to polovično, otpošaljem drugu koji me je pozvao porukom da sam se registrovala i otrčim na autobus. Stignem kući, preobučem se, pojedem nešto i sednem za komp, prvo proveravam poštu, kad tamo - 18 poruka! Sve sa te društvene mreže, društvenog lanca, u stvari dušmanske varijante.
Prva poruka od nekog baje koji je od mene mlađi 15 godina, sportista - on bi da se upoznamo!
Drugi radi u ministarstvu, nije važno kojem, i on bi da se upoznamo. Kaže - fina sam.
Treći je iz Francuske, pita da li sam se nekad bavila manekenstvom.
ŠOK!!!
Dalje nisam ni čitala. Posle šoka sledi želja da drugu razbijem glavu, totalno mu je razbijem kad ga vidim.
A onda, sa sve lupanjem srca i knedlom u grlu pokušavam da se isključim. Neće, pa opet neće. Ili sam ja previše iznervirana? Počinjem da hukćem i razmišljam kako ću drugu pored glave da polomim i ruku.
Zapomažem i zovem u pomoć najmlađeg sina da me isključi: "Odmah! Odmah me isključi!" Dete pokušava, ali ne ide, i najzad nađe neku opciju za isključenje (sva sreća te su mi deca pametna).
"Mama, pitaju zašto izlaziš s mreže. Da im ja odgovorim?"
"A šta bi im napisao?"
"Ne želim da me smaraju idioti, imam i decu i muža kojeg volim."
Tad shvatim da je sve pročitao.
Dostojanstveno, koliko je u tom trenutku bilo u mojoj moći, priđem kompu i napišem: Predomislila sam se.
Samo se za jednu stvar nisam predomislila - drugu ću pride glave i ruke da polomim i nogu, u međuvremenu je kamata besa narasla.

Očigledno je da nije stvar u fotografiji, već u neverovatnoj usamljenosti ljudi koji misle da i ovako mogu da se "druže". Identitet onih koji se meni jave samo je meni poznat, ali zato stoji moja fotka sa sve podacima. A uredno sam napisala da mi je 51 godina, da sam rođena 25. novembra 1959. godine! Ne mogu da verujem da je nekome palo na pamet da sredovečna gospođa poput mene na taj način traži "druženje". Ili se samo potvrdila teorija moje sestre da strahovito privlačim manijake.
U tome ima istine, bar po dosadašnjem iskustvu. Dok sam bila mlađa, meni su se uvek udvarali oni najjači, istetovirani, ljubomorni, na ivici zakona... a to su sve stvari koje izrazito ne volim. Jednom sam u Crnoj Gori, sa 16 godina, umalo postala belo roblje - Arapin je hteo da me kupi! Uopšte nije bilo zabavno. A sa 17 je drug koji me dopratio do sobe (školski drug, i iz osnovne i iz gimnazije) dobio batine od lokalnog galeba (Hrvatska) kad se vraćao do svoje sobe, ni kriv ni dužan. U diskoteci sam to veče igrala sa siledžijom i odbila da me prati. Sa 19 sam već bila udata i dobrano trudna, mada ni to nije stopostotna zaštita od manijaka.
Sve me vole oni koje ja ne volim. Najviše mrzim miliciju, pa lekare, pa vojsku, a oni mi se nabacuju i kao matoroj. Ne mogu da zaboravim lekara iz hitne pomoći koji mi se udvarao u skoro pa nemogućoj situaciji. Majka mi leži sva obeznanjena, ja izbezumljena od straha, a on mi priča kako imam lepe oči, a tek glas...

Da li sam stvarno lepak za manijake ili su ljudi toliko otuđeni da im je druženje uživo postalo potpuno strano, ne znam ni sama. Ili je možda i jedno i drugo. Sigurno se nisu zalepili za moju fotku, a tek za godište pogotovo nisu!