Japan - zemlja prema kojoj gajim duboko poštovanje

Od svih katastrofa koje su mogle da se dese, ne znam šta je još moglo da se desi Japanu - imali su razorni zemljotres, pa cunami, pa im je proradio vulkan, pa još preti i nuklearna katastrofa, a sa radijacijom već imaju probleme. Tragedija je zaista neopisiva i da se desila u bilo kom drugom delu sveta ne smem ni da pomislim kako bi se stanovništvo ponašalo. Još su mi u sećanju Katerina u SAD, pa Haiti... Ljudi koji gaze jedni preko drugih, kradu, guraju se, posebno u SAD strahoviti slučajevi silovanja i razbojništava, tuče na Haitiju...
A u Japanu... Gledam vesti, pa i one bez komentara, i nigde nema nikakve panike, nikakvog straha, unezverenosti... Čak ljudi i ne plaču. Ni mala deca. Da se to ovde dešava, ljudi bi se čupali za kosu, a isto bi bilo i na bilo kom drugom mestu na planeti Zemlji. Ali, ne i u Japanu.
Roditelji pored gomile ruševina dozivaju sina, nekoliko dana pošto se zgrada pretvorila u prah i pepeo. Na drugoj slici stariji čovek pomaže ekipi da pronađu eventualno preživele, pa ga novinar pita da li je tu neko od njegovih, a on odgovara: "Ne, meni su stradali sin, snaja i unuk, ostao sam sam." U nekoj sali gde spavaju maltene jedni preko drugih, svako sa svojom vrećom za spavanje i pride ćebencetom... niko se ne gura, svi strpljivo čekaju da se smeste. Red za hranu i vodu - svi stoje u vrsti, jedni iza drugih, kao na sletu. Ko god može da ode na posao, ode. I odradi koliko je potrebno, puno radno vreme.

Neverovatan narod! Divim im se, najiskrenije!
Saopštenje koje je izdala ambasada u Beogradu glasilo je otprilike ovako: "Zahvaljujemo vam na podršci i pomoći koju nudite. I ne brinite, naše donacije neće biti prekinute." I u takvom trenutku, ne zaboravljaju ono što su obećali, mada sad niko i ne misli o tome. To je taj mentalitet, u kome je pitanje časti da se upravnik stanice, mašinovođa, ili čak čovek iz vlade zadužen za saobraćaj ubije ako je neki voz kasnio. Ceo minut, ne daj bože da su bila dva minuta! Šta li o tome misle zaduženi za voz koji saobraća od Vrnjačke Banje do Beograda! Ne sećam se da je ijednom i pošao na vreme, a pre nekih dvadesetak godina na otvorenoj pruzi proveli smo sat, sat i po, ne sećam se više, ali se sećam da sam dovršila čitanje knjige, a neki klinci pored mene ubili su se od remija. Prošlo je nekoliko ruku sa sve sabiranjem. Sad već nije ni bitno da li je bilo sat ili sat i po čekanja, svejedno.
Imam prijatelje, mešani srpsko-japanski par, Draganu i Hirojasu Hondu. Nekoliko godina stanovala sam iznad njih, ali smo nastavili da se čujemo i viđamo s vremena na vreme. Deca su nam se igrala zajedno kao mala. I sećam se Draganinog pisma iz Japana u kome piše kako tamo ništa nije isto: ni ljudi, ni kuće, pa ni drvo nije isto.

Kako je jela jabuku onako po naški, sa sve dubokim zagrižajem dok je svekar čudno gleda. Kaže - preselo joj pa je zavrljačila u baštu do pola pojedenu. Sutradan je muž prekorio da mu ne maltretira oca - s baterijskom lampom je do pola noći tražio jabuku po bašti, da slučajno seme ne odradi ono za šta ga je priroda stvorila. I objasni joj kako oni jabuku oljušte, koru ostave da se suši (za čaj), podele je na dvanaest kriščica, podele među sobom, a sve ono što ostane takođe osuše i koriste za čaj.
I kako je objašnjavala japanskoj rodbini kako ljudi u Srbiji vole da počnu s poslom ranije da bi im ostalo slobodno popodne, a oni je pitali: "A šta radite popodne?" "Pa, družimo se."
I kako je na zgražanje svoje svekrve svaki dan kupovala nov hleb, a stari, možete da zamislite - još nije bio pojeden.
I još se velikodušno ponudila da napravi knedle sa šljivama, pa kad je otišla da kupi šljive umalo nije pala u nesvest od cene: to je za njih egzotično voće, svaka šljiva je marljivo očišćena i zavijena u papir, prodaju se na komad.
Ali su zato Japanci pali u nesvest kad je tražila 2 kg mesa - da zavije sarmu. Žena ispred nje kupila je 175 g teletine sečene u listiće.
Imala je i prosvetljenje u radnjama u kojima je sve u pola cene ili čak samo deset odsto, ako se bliži kraj roka trajanja. Majonez ima punu cenu u normalnoj radnji, onda nedelju dana pre isteka roka prelazi u onu s popustom i košta pola, sutradan trećinu cene, pa sve manje da bi se na dan isticanja roka bacio - to se više ne prodaje.
Kako je bila u čudu što usred Japana može da kupi kiseli kupus i sve što zamisli.
Kako ljudi stavljaju medicinske maske na lice ako sumnjaju da su bolesni da ne bi zarazili druge.
I kako je nepristojno da pričaju o svojim osećanjima (da ne opterećuju druge).
I kako se, kad hodaju, s vremena na vreme okreću iza sebe da možda nekom ne smetaju.
I kako je japanska rodbina pitala šta da radi sa socom koji je ostao u šolji kad im je skuvala kafu onako kako je mi pijemo. "Ništa!" "Ovoliko kafe bacate?"
Kako vaspitavaju decu da su na prvom mestu obaveze i dužnosti, pa tek onda prava. Govore im i da su vrlo siromašni i da moraju mnogo da rade. Uče ih i da je dobro vaspitanje ogledalo njihove pameti. Njihova deca ne trče bez cilja, ne urlaju da bi skrenuli pažnju na sebe, ne plaču kad se povrede...

Naučila sam od njih mnogo o pirinču, spremam neka japanska jela. Omiljeni nam je ćahan - ukusno jelo koje se lako pravi i vrlo je jeftino. Da, i zdravo. Sve karakteristike koje ga svrstavaju u japansku kulturu.

Da li znate da sam upoznala prethodnog japanskog ambasadora u Srbiji? Počasni je član udruženja "Sve je moguće", pomagao je svim sredstvima i svakom pozivu na druženje se odazivao. Kako sam o tom udruženju nešto pisala, i mene zovu, ali ne dođem svaki put - imam posla. Međutim, ambasador nijedan poziv nije odbio, uvek je bio tu, i sa svakim se rukuje. Jednom je i svirao na flauti. Nije mu bilo teško da dođe na polučasovnu konferenciju za štampu povodom najave takmičenja paraplegičara, a koja je bila organizovana u Opštini Novi Beograd. Svi drugi zvaničnici koje su pozvali nisu došli, poslali su telegrame izvinjenja.
A da li znate da sadašnji japanski ambasador u Srbiji stanuje u istom prostoru u kome su i prostorije ambasade, u Geneksovim zgradama? Zašto da troši pare svoje domovine na prostor koji mu je preveliki? Sasvim mu je udobno i ovako.

Sad je u Japanu Marijana, prijateljica moje prijateljice Marijane. Javlja se preko skajpa i kaže da nema nikakvog guranja u redu, čak ni za toalet niti za sapun. Čekaju i mala deca kao da su velika. Ma, još su bolja nego velika. Ljudi jedni drugima pomažu, koliko ko može i kako može. Nema nikakve panike, svi urade onako kako im se kaže, a slušaju s potpunim poverenjem. U tišini su se pomolili, svako za sebe, za pedesetoricu radnika nuklearke koji su svesno otišli u smrt, u pokušaju da spreče još jednu eksploziju.

Dostojanstven, častan, vredan i neverovatan narod ti Japanci! Divim im se, najiskrenije!