среда, 04. август 2010.

Marginalci, jedan naklon za vas! (Posveta Kragujevcu)

Dok sam išla u gimnaziju, mesto na kome se sve dešavalo, odakle je sve počinjalo i gde se sve razrešavalo - bio je Dom omladine. U Kragujevcu se govorilo samo Dom, i svi su znali na koji dom se misli. Da ne bude zabune - nije to bilo nikakvo fensi mesto niti baza očajnika, to je bilo - sve! Tamo je vežbao Smak, Točak je pio kafu u pauzama, oko njega su uvek bili neki zanimljivi likovi, što domaći što "stranski", lokalni frajeri s nabudženim satovima (još nisu bile u modi kajle) zagledali su devojke koje tu dolaze, marginalci su igrali šah ili samo blejali, ko je bežao iz škole ovde je nalazio sigurno utočište, postojalo je i Omladinsko pozorište, pa Dečja trupa... U podrumu je nekad davno bila diskoteka, ali je već završila s radom kad sam pošla u gimnaziju, mada mogu da se pohvalim da sam jednom ipak bila u njoj - u šestom razredu smo u Domu igrali našu školsku predstavu, pa smo posle ostali i u diskoteci. Meni je to bilo prvi put i bila sam fascinirana. Tad sam još bila glupava pa sam mislila da svi dolaze samo da bi igrali, a ja baš volim ples. Posle nekog vremena sam saznala da je većini to samo fasada za druge aktivnosti.

Na jutjubu sam gledala snimke Dejva Mosa u kojima govori o svom poznanstvu sa Točkom i kako mu je prilikom prvog dolaska u Kragujevac samo rečeno da dođe u Dom. Svi su znali gde je to. I svi su tamo odlazili, iz ovih ili onih razloga. Kafa je bila najjeftinija, a po kvalitetu je samo ona iz Balkana mogla da se meri s njom, sok nerazblažen i puna čaša, do vrha. Kad naručiš limunadu, znaš da je tad pravljena, i nema foliraže s ledom. A mogao si samo da sediš i ništa ne naručiš jer nemaš para. I zbog toga ti nije neprijatno niti si manje vredan.

U Domu su tako blejeći non-stop sedeli lokalni marginalci, koje ima svaki grad, ali ovi su, da l' zato što su povezani s mojom mladošću, meni nekako najinteresantniji. Bilo da dolazim na glumačke probe, polazim u školu, vraćam se, nalazim se sa društvom, bežim sa časova... oni su uvek bili tu: Dule Pacov, Pera Duh, (Ludi) Pompula, Ludi Rajko, Zdenko Roker, Lazica Švaler, Ludi Aca...

Dule Pacov - možda je neko i znao gde taj čovek stanuje i od čega živi, ali je moguće i da niko nije bio s tim upoznat. Za njega se govorilo da je kao dete bio natprosečno inteligentan, ali mu se desio neki kvrc sa 17 godina i jednostavno je - odlepio. Pri pomenu na njega, mnogi bi govorili: "Ne vredi biti mnogo pametan, pogledaj Duleta Pacova." A od te njegove pameti jedino što sam videla, bilo je da mu kažeš bilo koji datum, i odmah će ti reći koji je bio dan u nedelji, a vrlo često i šta se desilo na taj dan. Radio je to za manje od minuta. Uglavnom je ćutao, sedeo, ponekad igrao šah, ali nije mu bilo zanimljivo jer nije imao dostojnog protivnika, i s vremena na vreme bi pričao sam sa sobom, onako sitno, u bradu, brzo i nerazgovetno. Iako je uvek imao bradu od dva dana, nikad obrijan i nikad s bradom, nije se znojio i delovao je kao da su ga tog trenutka izvukli iz mašine - preživeo je centrifugu zajedno sa odećom. Sve čisto i miriše na prašak i omekšivač, ali sve dozlaboga izgužvano. Iako su Duleta uglavnom voleli i, bez obzira na sva peckanja, među marginalcima je ipak uživao poštovanje, meni je on bio najneomiljeniji, a znala sam da je neizbežan.

Pre nego što sam dobila bezveznu titulu Mis Noga, vrlo često sam nosila šaškaste prugaste čarape, koje nikome, pogotovo što sam imala starke na nogama, baš nikome nisu bile seksi, ali je Dule, kad god bih ušla, počinjao da se vrpolji i to su bili jedini trenuci kad se znojio. Posle se malo osmelio, pa je počeo da zvižduće za mnom, a poslednja faza je bila da ispušta neke čudne zvukove koji su publiku u Domu zabavljali. Društvo mi je reklo da, kad mu se izgubim iz vidokruga, pravi neke pokrete rukom, imitirajući obruče na čarapama, na šta bi mu svi aplaudirali. Posle titule Mis, nikad više nisam nosila ništa u čemu bi se videle noge, izuzev ako je predstava to zahtevala. A kao za đavola - Dule bi uvek seo u prvi red i aplaudirao i kad treba i kad ne treba. Pojavim se ja na sceni, bila je jedna predstava u kojoj treba da uletim, pa kad ukapiram da nije dobro da me vide, zastanem pa izletim, a Dule Pacov i na to aplaudira kao sumanut.

Kažu da je nadimak dobio zato što je uvek prilazio kao da se šunja, iznicao niotkuda i nestajao u nigdinu - kao pravi pacov koji živi u ilegali.

Pera Duh - mislim da svako mesto ima nekog poput Pere Duha, lokalne legende. Ni po čemu, izuzev po izgledu, nije bio specifičan niti interesantan, pa opet, njega su svi znali. On je bio nalik ovdašnjim, srpskim estradnim zvezdama koje su popularne iz sasvim nepoznatih razloga, ali su popularne zato što su poznate. Tako i Pera Duh - iako je radio u Zastavi, nikad nije imao para, stalno se žickao za cigare, nije propuštao nijedan koncert u Evropi, a na sve je išao autostopom. Nikad u životu nisam videla da taj čovek nešto plati. A pri tom nije važio za ciciju, ne znam ni sama kako. Imao je dugačku kosu do dupeta, koja je već postala dobrano seda i proređena, ali nije se odricao hipi mladosti, imao je kvarne zube, ali se uvek široko smejao, nosio je leti crne starke a zimi crne martinke, ali uvek jedne te iste... Na njemu se sve uvoštilo i ne bi me čudilo da zateknem mumiju u Domu koja progovara: "E, imaš pljugu, samo jednu."

(Ludi) Pompula - meni je bio prvi put predstavljen kao Ludi, ali izgleda da je to bilo rezervisano samo za Acu i Rajka. Elem, Pompula i Pera Duh su iz istog kraja (Pivara), priča se da su išli zajedno i u školu, ko zna... Činjenica je da su se oni znali i da je Pompula svako veče pitao Peru Duha da l' će kući, na šta bi ovaj odgovarao: "Ako mi niko ne dâ pljugu, idemo." I dobijao bi pljugu, a Pompula bi mu uzvraćao: "Vidiš, bre, kakav si, ko sasušena mušmula, a pušiš." I onda bi otišao. Pera nije bio (tako) mršav, ali je zato Pompula bio po svim pravilima šumadijske lepote: krupan, visok, zadrigao, čak su mu i obrazi bili crveni kao detetu s kičerajske reklame. Pompula je bio poznat po silovanjima, mada ne znam ni za jedan slučaj, ali se pričalo sve i svašta. Ono što je fakat, to je da pred svaki dolazak neke delegacije ili kad je neki događaj u Kragujevcu ili od regionalnog značaja, u ćorku strpaju Duleta Pacova, Peru Duha i Pompulu, Provedu oni tamo noć ili dve, kartaju se, Pera puši o trošku države, imaju po tri obroka, pa se vrate kući. Milicioneri ih i razvezu, kao da idu taksijem. Ako i nije silovao, Pompula se stvarno palio na žene koje mu se opiru. A pri tom je poželjno da su drusne, spram njega. Mene je zvao piklja ("Što, bre, ne jedeš? Kakva si, ima da se prelomiš!"), tako da stvarno nikada u njegovom prisustvu nisam osećala nikakav strah, čak me je u nekoliko navrata pratio i kući, do vrata, upoznao mi je i majku, i baba-tetke...

Jednom su on i Pera Duh krenuli za Beograd, na neki koncert, po Perinoj ideji, auto-stopom. Pompula je kasnije pričao da su stigli skoro do Batočine peške, niko nije hteo da im stane. Stvarno, ko bi njima stao? Jedan dvometraš sa oko 130 kila i drugi zarastao u kosu, sav odrpan - slika i prilika da ih primiš u kola. Idu oni tako, idu... kad negde u daljini nešto pukne, moguće guma, a oni se nagonski bace na zemlju. Posle pet-šest minuta digne se Pera, priđe Pompuli, a ovaj, kad je Pera počeo da ga drmusa da proveri da li je živ, i, ako jeste, da ustane, reče: "Pusti me, mrtav sam." "Ne budali, živ si." "Ćuti, Pero, nemoj da me tešiš." U Beograd su stigli toliko kasno da su zakasnili na koncert, prespavali su u parku, a sutra ih je pokupio neki Kragujevčanin koji ih je prepoznao. Na auto-putu, dve prilike koje pešače prema Mladenovcu - smešno mi je i kad zamislim tu sliku.

Pompula je imao starijeg brata koji je bio na ponos celoj porodici, imao je ženu, decu, završio fakultet... On je i zaposlio Pompulu, a kasnije je rešio da ga oženi. Doveli oni tako mladu iz okolnog sela. Prvo sedele dve porodice skupa, pričale, pa onda ostavili buduće mladence nasamo. Kaže njoj Pompula da se igraju - ona nek se zaključa u drugu sobu, a on će da lupa na vrata, ona neće da mu otvori, bilo bi dobro i da pokaže kako se plaši, pa će on da udara još jače i viče još glasnije, pa će tek na kraju da je zagrli, kad razvali vrata. Počeo Pompula "igru", rekao tek reč, a mlada mu odmah otvorila vrata i zagrlila bi ga da nije pao. On joj predloži da to ponove, "uopšte nije bilo dobro". Ona mu drugi put otvori vrata i pre nego što je išta rekao. Uhvati on nju za ramena i kaže joj: "Znaš, mlad sam, još ne bih da se ženim, a i ti uopšte ne znaš da se igraš." Oženili su ga kasnije, kad mu je bilo 40. Mnogo me zanima da l' nova mlada zna da se igra.

Inače, Pompula je mnogo žalio što se nije rodio kao žensko. Kaže da bi bio kurva: "Ej, gde to ima? Em ti zadovoljstvo, em ti plate." Jednom me je pratio kući i neki njegov komšija se zaustavlja i pita ga: "Pompula, 'oćeš da te vozim kući?" "Šta ću kući?" "Da spavaš, čoveče." "A šta sutra da radim na poslu?"

Ludi Rajko - lokalni švaler koji se nije odlepio od svojih crnogorskih korena. Najmlađi od trojice braće koji je bio u najvećoj milosti majke, kažu da je po smrti sve njemu prepisala, ništa nije ostavila drugoj deci. Doduše, druga deca su se snašla u životu i mogli su sebe da izdržavaju, a Ludi Rajko ima, pretpostavljam, nepuna dva meseca radnog staža i živi od izdavanja nekretnina. Glavna preokupacija bilo mu je pisanje recki na ljubavnom planu. Pouzdano znam da neke njegove "uspehe" treba pripisati njegovoj bujnoj mašti, ali... ugled mu je ostao neokaljan. Od svih ovih marginalaca jedino ne volim njega i Duleta, ali Duleta zato što mi je smetao, a ovoga sam se plašila jer je zao. Stvarno, niko nije bio zao i nije drugima ništa nameštao, a ovaj se, kao najveća torokuša, samo bavio abrovima koje je besomučno izmišljao. Mnoge devojke, a bogami i momci, platili su visoku cenu njegovog zabavljanja društva. Kad bi ga uhvatili u očiglednoj laži, smeškao se onako potuljeno: "Šta ti je, što si nakraj srca? Zezamo se malo." I uvek mu je sve prolazilo. Mislim da je Ludi Rajko trebalo da bude političar, prava je ljiga i sigurno bi imao uspeha.

Zdenko Roker - i Zdenko je lagao, ali ne kao Ludi Rajko, da nekome smesti, nego kao budaletina svoje vrste. Imao je stalno neverovatne priče kako će sa svojim bendom koji je u tom trenutku činio samo on, da snimi ovo, pa ono, kako se upoznao s ovim, pa s onim, kako će da sarađuje s Točkom, samo što nije... Nosio je gitaru uvek sa sobom, verovatno i kad ide da se olakša. I stalno je smišljao neke pesme, na engleskom, naravno, a zapisivao ih je ćirilicom, pa je jednom u Domu zaboravio papirče na kome je pisalo "Njujork siti dej... Doris siti dej... (pa onda nešto jako!)". Zdenko je imao najseljoberskiju frizuru koja je ikad viđena, i ja mislim da je trebalo da je patentira - tako nikad niko sebe nije uspeo da unakaradi: kosa preko ušiju, napred malo landara, pozadi ošišan kao za pregled higijeničarke, a šiške u totalnom rasulu i stalno ih pomera te tamte te vamte; još mu se kosa malo i kovrdžala, pa je imao navrh glave talase kao da se kolmovao. Jednom se u Domu pojavio ošišan i bio je to grom koji je pukao nasred šahovske table u glavnoj sali - muk. Posle se ispostavilo da je bio u vojsci, ni zakletvu nije dočekao, izbacili ga kao poremećenog. Zdenko je pričao kao navijen, pretpostavljam da mu nije bilo teško da glumi ludaka, mada je govorio kako mu je najteže padalo što je "morao" da piša u krevet i da se i sad oseća popišano.

Lazica Švaler - u neku ruku je marginalac, a u neku i nije. Kažu da sad živi u Americi i radi u Nasi, mašinski je inženjer. Međutim, Lazica je imao burnu mladost, i tačno se zna kad je fijuknuo. Naime, mama i tata kupili su mu garsonjeru koja je bila do njihovog stana kad je krenuo na fakultet, da časte dete što je uvek bilo dobro i da može na miru da uči. I stvarno, Lazica je učio tamo sa drugaricama, ali mu se neka podsmevala da je peder jer je nije ni pipnuo. I reši on tad da ima da jebe svakog ko pređe prag njegove garsonjere. Majci je najozbiljnije rekao da više nema šta tu da traži, a priča se da se žena koja čisti zgradu prevarila pa ušla unutra, a "lepo sam joj rekao da ću da joj napunim kofu s vodom, nek pričeka ispred vrata".

Njegov drug s fakulteta, kad ga je video preko ulice s devojkom koja mu se dopadala, onako u strahu da Lazica nije pošao s njom u garsonjeru. doviknu: "Lazice, Lazice... jesi izlečio triper?" Devojka mu je bila koleginica s fakulteta, nije bilo nikakvog muvanja, ali je pobegla glavom bez obzira. A Lazica, da bi se osvetio, kad je tog druga u Domu video s nekom drugom devojkom kako razgovara, odrešito je prišao i odlučno rekao: "Zdravo! Je l' to ta što treba da je jebemo?" Sad su bili 1:1, ali devojke su ih izbegavale. Lazica je bio lep, mada nizak i suvonjav, i vrlo pametan. Samo da mu se ne ulazi u garsonjeru, sve ostalo je bilo na mestu.

Ludi Aca - on je jedini moje godište, ali nisam se družila s njim već s njegovom starijom sestrom. On je uvek bio samo "Vesnin brat". Bio je dobar dečkić, pametan... Međutim, prvi put mi je još u sedmom razredu zasmetalo kako se ponašao kad smo bili na bazenu, i rešila sam da ga izbegavam, ali da se to ne primeti, zbog Vesne. Tada je davio moju sestru, i po onome kako je ona izgledala, i kako se on cerio, nije mi bilo nimalo smešno niti sam verovala da se radi o igri. Moja sestra je fantastičan plivač, ali stvarno umalo da je udavi. Kasnije je imao još nekoliko sličnih izgreda, ali ovaj put to nije bilo tako olako shvaćeno. I sa 17 godina konačno mu je postavljena dijagnoza - mladalačko ludilo. Prekinuo je školovanje, malo-malo pa je bio u Pčelicama (kragujevački pandan beogradskom Lazi). Istini za volju, nije on uvek bio lud, mada je jedini zvanično imao dijagnozu (Zdenkova je ostala u vojnom arhivu), i kad bi imao svetle trenutke, nije bilo zabavnijeg čoveka od njega. Sve je znao, baš sve! Kad ne bih umela da rešim neki zadatak iz matematike, on bi ga rešio iako nije išao u školu. Čitao je sve što mu dođe pod ruku, i ne samo da je čitao, on je sve usvajao, za njega se znanje lepilo! Međutim, u periodima kad mu nije dobro, razbijao je čaše po Domu, pljuvao na ljude po ulici... Na kraju, nisu ga puštali iz kuće kad je pun Mesec, kad samo napomene da ga boli glava, kad se naglo menja vreme... Šteta, stvarno šteta za njega. Jedino on više nije među živima, u jednom od nastupa ludila se ubio, a kažu da je dan pre toga u Domu izjavio: "Sve ću da vas nadživim, sve. Ja sam gospodar svoje sudbine." Toliko oprečno, a toliko slika i prilika celog njegovog života.

Legenda za fotke:
1. Prva kragujevačka gimnazija
2. Zgrada Opštine
3. Šumarice - Spomenik V/3
4. Stari kameni most
5. Đurđevdanski krst na ulazu u Kragujevac (onaj koji je simbol grada, u centru, srušili su komunisti, pa ga građani opet podigli devedesetih)

25 коментара:

  1. bezveze mi je ta krstača na ulazu u grad, ionako ih ima dovoljno u samom gradu. a ne sviđa se ni kragujevčanima, koliko sam uspeo da primetim.

    ОдговориИзбриши
  2. Naravno da im se ne sviđa. Podsmešljivo govore kako je Verko (predsednik opštine) pokušao da imitira Rio de Žaneiro i njihovog Hrista.
    Onaj u Centru je OK, tu je bio odvajkada.

    ОдговориИзбриши
  3. Odličan tekst, ko što rekoh i uživo, podseća na Boru Ćosića koji mi je jedan od omiljenih domaćih pisaca. Triput ura za sve marginalce! :)

    ОдговориИзбриши
  4. Hvala ti veliko, ženstvenija polovino nasdvoje. Sramota, ali nisam čitala Ćosića, međutim kad ti kažeš...

    ОдговориИзбриши
  5. Nevjerovatno...niti ih znam ..niti sam bila kad u Kragujevcu...ali za pra minuta uz tvoj text sam se "teleportirala" u Dom. Sve vidjela i sve ih upoznala.....bravo!!!

    ОдговориИзбриши
  6. Hvala ti, Adela.
    Žao mi je samo što nemam nijednu njihovu fotku, ni zajedničku ni pojedinačnu. A ni fotku Doma nisam uspela da nađem.

    ОдговориИзбриши
  7. Nema na cemu. Spominjala si nekakav roman u prijasnjem postu. Kako se zove i gdje da ga nadem?

    ОдговориИзбриши
  8. Zove se "Iza brda" i možeš da ga nađeš u Stubovima kulture i u Platou.

    ОдговориИзбриши
  9. Odlična priča! Šumadija rules! Jako mi se dopada vaš rodni grad Miljo. Bio sam nekoliko puta, poslovno, u zgradi opštine/suda sa slike koju ste nakačili i bio jednom na ekskurziji u Šumaricama kad sam išao u osnovnu školu.

    ОдговориИзбриши
  10. Kada ukucaš na Google "Pera duh", izađe ovaj blog. A kada živiš u Luxembourg-u i kucaš na Google takve reči, znači da ti Kragujevac mnogo nedostaje...ili možda samo mladost.
    Doduše, ja imam utisak da taj Dom i sada MORA da izgleda baš potpuno isto kao pre 25 godina! Verovatno bih se razočarao kada bih ga sada video...

    Khm..."Ludi Aca"...to bi trebao da bude Aca Klajne(pokojni), rekao bih po priči. Sa Perom, Zdenkom i Acom sam se jako družio nekad, doduše najviše sa Zdenkom. Pa dobro, kad već nemaju Facebook nalog, da makar na ovaj način ostanu ovekovečeni "na internet prostranstvima". :-)

    Naravno, šalim se... Baš me je obradovao ovakav jedan tekst...

    ОдговориИзбриши
  11. Dobro došao!
    Kako si me obradovao, ti si jedini koji iz prve ruke zna kako je sve to izgledalo, a javio se! Doduše, i Ljuba ima jedan komentar, ali povodom drugog posta, o Josipi Lisac. Ovi ostali javljaju se telefonom ili stavljaju link za ovaj post na fejsbuk, pa tamo raspredaju. Ali, nije to - to.
    Verovao ili ne, Dom je manje-više ostao isti, ne bi se razočarao (ima on energiju koje nijedno drugo mesto u Kragujevcu nema), jedino što se profinio pa sad ima sve neke kulturne programe, ne zna se koji je od koga kulturniji.
    Ima još marginalaca, a i onih koji to nisu, ali nekako idu uz njih. Da li se sećaš Živca, Klempe, Puše, Šareta, Leke, Vlace Glaveca, Dedice, Miše Kauboja... Ko zna koga sam još zaboravila.
    U međuvremenu sam saznala da je i Pompula umro, infarkt. To je jedino pouzdano, a kako ga je dobio... možeš da pretpostaviš kakve priče kolaju u vezi sa tim.
    Stvarno si me mnogo obradovao što si se javio! Ima na ovom blogu podosta postova o Kragujevcu.

    ОдговориИзбриши
  12. Joooj, kako da ovo pokažem Živcu, a i Klempi, kako se lepo seciraju u tekstu o marginalcima grada Kragujevca! :-)

    Klempa(oženjen-zadnji put sam ga video pre ilala godina kod Joce u "Black&White") i ne bi toliko divljao, ali Živca(zadnji put imao kafić...1993) već zamišljam.:-)))
    Dobro je da sam tada bio tinejdžer i stalno se šlepovao sa Borisom, ONIM BORISOM :-), koji je tada bio legenda grada, pa niko nije registrovao moje budalaštine, a svi me primali u društvo zbog njega. Doduše, a i ja sam bio talenat za takva okruženja, tako da sam uspeo i sa Dulicom da se družim, iako sam skoro bio isto godište sa njegovim sinom.
    Al' njega je već opisao Vidosav Stefanović...ili beše samo oca od Jaze(onog Jaze što je skakao "daske" na bazenima), pokojnog "Belog" Jazu?

    Inače, ja sam 1968 rođen...kažem, talenat sam bio! :-)))

    ОдговориИзбриши
  13. Joooj, ne pominji više imena.
    Boris...
    Pa Zokac, kako sam njega ispustila?
    Na kraju krajeva, i Vidosav Stevanović...

    ОдговориИзбриши
  14. Za početak, pročitao sam "part" o Duletu pacovu (fotka je ovde - http://2.bp.blogspot.com/-1DSuzNH9xqM/UzLiwLCFWsI/AAAAAAAAMnY/yerAb_CkUZA/s1600/kg-marginalci-dule-pacov.jpg)
    Fino napisano, Miljo!
    :)

    ОдговориИзбриши
  15. Анониман27. март 2014. 00:46

    Ili si posenilila ili se ne secas.Prica je lepa,ali ne i stvarna,jedino si Rajka opisala pravim recima.Za pricu o Domu Omladine baza je Mirko Djokovic direktor Doma koji je bio i ostao legenda, od koga je i pokojni Pompula trazio pomoc kada ga policija juri.Skraticu,Aca nije ludi nego Klajne(pokojni)Vesna sestra mu isto pkojna,Dule Pacov -pokojni,Pompulina zena ostala gluvonema od udarca sekirom od istog posle je jedno vreme proveo na psihijatriji u Bacvanskoj 14 i posle pustanja i umro od infrakta.Bilo je i drugih likova,mozda si ih zaboravila,od djeparosa sanera narkomana do glumaca i slikara.U tvoje vreme su tu bili Gera zuti,Braca triper,Sony,Silva ,Rade pekar,LILA bavila se vajarstvom,Slavica pokojna Urosevic,Zeka, Dzo,Aca robija,i sve je to pokojni Djokovic drzao pod kontrolom i bio svima dostupan.Zao mi je sto Pacova nisi bolje upoznala jer bi tvoj zapis bio bogatiji.Uzgred za sramotu Kragujevca isti ljudi iz tog vremena (koji su zivi)jos su uvek u DOMU OMLDINE i uskracuju pravo omladini da se prikazu kao sto je g Djokovic nama to pruzao.Neuspeli pisci,rokeri,menadjeri,glumci-zarobljeni i u svojim 60 -tim godinama su u u Domu koji bi trebao da bude DOM Omladine KG-a.Pozdrav tebi i tvojoj familiji.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Posenilila jesam, ali ne za ove događaje. Iz Kragujevca sam otišla 1978. godine, kad sam završila gimnaziju, i opisujem stanje kakvo je ostalo u mom sećanju. Šta se kasnije dešavalo, zaista ne znam. Kako vidim, skoro svi su pokojni... žao mi je.

      Aca jeste poznat i kao Klajne, ali smo ga mi zvali Ludi.

      Nisam znala ovo u vezi s Pompulom... Ne znam šta da kažem, potreslo me je.

      A Dule... poznavala sam ga dovoljno. Meni je pokazao samo jednu stranu. Drugi su bolje prošli, očigledno.

      Ne mogu da verujem da su još u Domu!

      Избриши
    2. Анониман01. мај 2015. 14:56

      @Anoniman
      „Ili si posenilila ili se ne secas.Prica je lepa,ali ne i stvarna, jedino si Rajka opisala pravim recima“
      Pitanje je da li je i Rajko opisan pravim rečima, evo nešto stvarnije i o njemu.
      Ludi Rajko je na zamenama 3 porodične nekretnine i kupoprodajom 1 stana na svoje ime u Beogradu “zavrnuo” braću i njihove familije za 330.000 evra.
      Stan u kome živi u Kragujevcu kupio je dok je dilovao devize od greškom više isplaćenih 10.000 DEM u Karić banci u Beogradu, pošto je uspeo da pobegne od policije.
      Brat i sinovac, bivši kapiten Odbojkaškog kluba Partizan, su zbog transplantacije bubrega i lečenja srčanog zastoja, za koga je neurolog, sadašnji predsednik SANU, rekao da je 1 u milion koji je, iako sa posledicama, preživeo, imaju u kreditima i kešu dug od preko 100.000 evra.
      Ludi Rajko to zna.
      Iako pored stana ima i lokal u Kragujevcu i preko supruge nasleđenu kuću u Kraljevu, stan na svoje ime u Beogradu, koji mu je porodica povoljno našla i platila više od polovine kupoprodajne cene, izdaje, a u zajednički stan, koji je sa braćom nasledio, uselio je 2 sina i drugi njegov deo izdaje, ne dozvoljavajući bolesnom bratu i sinovcu sa dugovima za lečenje od preko 100.000 evra, da prodajom stana dođu do svog dela imovine, koji je za poslednjih nekoliko godina, dok ga Ludi Rajko koristi i izdaje, izgubio polovinu vrednosti.
      Čak je svom bolesnom bratu slao svoja 2 druga klošara da mu kažu da je ostavinsko rešenje nevažeće!
      Ludom Rajku je nadimak ostao iz detinjstva, danas je sa 60 godina za njega malo reći da je samo Lud.

      Избриши
  16. Miljo,
    Zahvaljujem na dobrodošlici!
    :)
    Koliko budeš i dalje pisala o KG-u toliko ću i biti na tvom blogu.
    Srdačan pozdrav, vrloj blogerki!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pišem šta mi dođe. Nema toliko mnogo tekstova o Kragujevcu.

      Избриши
  17. U svakom slučaju, što bi se reklo - gorka sećanja na Kg. Uz to, priča/sećanja su napisana iz vizure jedne tinejdžerke.
    Kažu da na grobu Brajana Džonsa (Stounsi) stoji epitaf - "ne sudite prestrogo o meni".
    Za one koji od ovih marginalaca nisu živi i koji su svašta radili u životu, verovatno bi poželeli sličan epitaf


    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Dobro, sad, nisu sva gorka (da nije malo prejaka reč?), ima i lepih. Uostalom, meni se vreme povezano s rodnim gradom zaustavilo na 1978. godini. Kao da sam u nekom vremeplovu. Bila sam kasnije u kontaktu s ljudima s kojima sam se družila, ali to su druge priče, njihove, a ne priče Kragujevca.

      Svakako su svi pobrojani zaslužili takav epitaf.

      Nisam bila stroga, naprotiv. Nekih stvari se sećam s nostalgijom. Uostalom, stavila sam napomenu da je ovo "Posveta Kragujevcu" jer mislim da atmosferu jednog grada čine upravo "marginalci".

      Избриши
  18. Od pobrojanih, jedino sam "poznavao" Zdenka. U prvoj polovini šezdesetih stanovao sam na početku Daničićeve, a on je tom ulicom iz grada išao prema Erdogliji. Mi, deca, trčali smo oko njega i vikali - "Zdenko... Zdenko (verovatno je nastavak bio - ćoravi Stamenko ili nešto slično), ali ako bi mu se neko previše približio ošajdario bi ga po glavi bez imalo pardona.
    :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ja ih sve znam s kraja sedamdesetih. Mada mi je čudno da Zdenko nekog "ošajdari". :)

      Избриши