субота, 06. фебруар 2010.

Kvizovi naši nasušni

Mnogi su zaboravili Kviskoteku, odgovorno tvrdim - najbolji kviz ikada koji smo mogli da gledamo bez prevodilaca, potpuno nebitno da li je bio hrvatski, srpski, bosanski, crnogorski... Moram ovo da napomenem jer smo nekada imali srpskohrvatski/hrvatskosrpski jezik, koji i danas smatram za jedinstven jezik, a na izmišljotine poput crnogorskog i bosanskog/bošnjačkog neću ni da se osvrćem, šta god drugi mislili o tome. Sve dok ih razumem, govorimo istim jezikom. Istini za volju, više muke mi zadaju neki lokalni govori.
Elem, Kviskoteka koju smo svi razumeli bila je najbolja, i po svemu sudeći, tako će još dugo ostati. Šta je taj kviz činilo tako izuzetnim? Pre svega - pitanja. Iako je Kviskoteka imala i zanimljivu formu, i jednog fantastičnog Olivera Mlakara kao voditelja, i umivenu scenografiju (sve je delovalo doterano, čisto, udobno...), odličnu špicu, optimalnu podeljenost na blokove (red priče, red pitanja, red nečeg zabavnog i opuštajućeg)... ništa od svega toga zajedno ne bi bilo dovoljno da pitanja nisu bila tako dobra. Naravno, i sa odličnim pitanjima kviz bi bio čist promašaj ako ne bi bilo nekog lepka da sve to drži zajedno u vezi koja omogućava dobru zabavu. Takmičara je bilo iz cele bivše Jugoslavije. A najznačajniji, koji se pokazao kao apsolutni pobednik, bio je Vladan Đorđević iz Kragujevca, koji je na kraju imao i neki dogovor da više ne učestvuje - svaka čast, ali postalo je dosadno stalno gledati jedno te isto lice. I mada je Vlaca Glavec (to mu je nadimak), izuzetno interesantan, duhovit, blagoglagoljiv... trebalo ga je skinuti s ekrana.
Nisam baš kao moj pokojni ujak koji nije propuštao nijedan kviz i u čijoj kući je bila mrtva tišina dok kviz traje. Isključivali su i telefon. Kad god zovem a oni se ne javljaju, znala sam: "Da, sad je kviz..." Moja majka nije isključivala telefon, ali je netremice gledala u kutiju koja govori i odgovarala zajedno sa takmičarima, radovala se kad pogode, nervirala se kad ne znaju: "I ti si mi došao na kviz! To da ne znaš!" Kao da gleda najnapetiji triler. Naravno, bila je srećna što skoro sve zna. Rupe je imala za sport, tehniku i stručne matematičke pojmove. Kad god bi neko od pitanja iz tih oblasti odlučivalo o velikim svotama, o daljem ostanku u kvizu ili nečem tako dramatičnom, nervirala se i počinjala da govori s televizorom: "Nije u redu. Otkud čovek to da zna!"
I u svojoj novoj porodici imam jednog takvog zaleđenika, muža. Noge polomi da stigne na Slagalicu. Ako je neku baš i propustio, to je bio presedan. Pouzdano znam da nije gledao kviz kad mu je umrla majka, tog dana isključili smo televizor. Već sutradan, sve je teklo po starom - on sedi, gleda, odgovara... ja se nekad ubacim pa odgovorim odmah, kao iz topa, pogotovo ako je neko pitanje iz gramatike, na šta mi odbrusi razočarano: "Ćuti, znao sam to."
Gledam kvizove, naravno. Gledaju i moja deca kad stignu, i - dobri su, tradicija se nastavlja. Ponosna sam na najstarijeg sina koji ne samo da pokazuje znanje, već je odličan i u mozgalicama. Koliko mi je samo puta palo na pamet da se prijavi i sve ih počisti očas posla.

U istorijatu televizije u Srbiji koja je duga otprilike koliko sam i ja živa, bilo je kvizova i kvizova. Mića Orlović, naš pandan Oliveru Mlakaru (za nijansu ipak ispod njega), vodio je neki kviz u kome su učestvovali bračni parovi, i u kojem su, pored klasičnih pitanja za kvizove, odgovarali i o tome koliko se poznaju. To je bio predak Velikog brata, ali mnogo časniji, umiveniji, pristojniji i simpatičniji. Kviz je imao udarni termin, u petak odmah posle Dnevnika, a i u ponedeljak se pričalo o njemu - više o tome kako se ti parovi slažu, ko ih poznaje, kako će posle kviza da se razvedu... Pitanja niko nije pamtio. Koliko se sećam, i nisu bila neka, za razliku od Kviskoteke koja je imala i edukativni karakter, makar joj to i ne bila namera. Mića Orlović, visok, zgodan, sa  savršenom dikcijom, poput srpskog Džona Vejna proslavio se i rečenicom: "Da, ali nije bitno", što je bio njegov odgovor na pitanja takmičara koji pogađaju zanimanje zagonetne ličnosti. Ne sećam se u kom kvizu je to bilo.
Kviz o filmu koji je vodio neprevaziđeni Nebojša Đukelić takođe je vredan pomena. U neku ruku, bio je klasičan, ali je po mnogo čemu bio vrlo originalan i vrlo zabavan. Poslednjih godina jedini kviz koji je bio za pamćenje zvao se Sam protiv svih (moj omiljeni izraz), ali su takmičari bili "tanki" i nije postigao popularnost na koju su računali producenti. U jednom razgovoru s prijateljima, kad su se svi bunili zašto treba da se bira jedna oblast u kojoj misliš da sve znaš, shvatila sam da je moj omiljeni slogan u stvari bio prepreka. Pitala sam se, kad bih se ja prijavila za kviz, koja bi to oblast bila u kojoj se osećam dovoljno sigurno da na nju računam kako će mi izvaditi sve fleke. Tipujem na gramatiku, ali... ko zna kakva bi pitanja bila. Možda se ni Klajn u nekima od njih ne bi snašao. A i voditelj, gospodin Bauer (koji ne stari nikako, isti je već dvadesetak godina, i dalje može da prođe kao mlad kadar), ponašao se malo nadmeno. Nije bio neprijatan, ali nema onu toplinu koju su imali Mlakar, Orlović...
Milioner je dosadan, voditelj mu je... ne znam kako da nazovem podgojenog, skoro zadriglog Zeku koji veštački proizvodi napetost. Podseća me na veštaćko voće, rumeno ali ne može da se jede. Možda - urbani seljak? Tarik Filipović sa HRT mnoooogo je bolji, što dokazuje da nije stvar samo u licenci. Da ne pominjem Najslabiju kariku, tu su se prijavljivali samo mazohistički nastrojeni i pri tom egzibicionistički raspoloženi. I tu je HRT u prednosti. Simpatičan kviz, ali više u formi revijalnog, koji popunjava rupe u programskoj shemi televizije, čuveni Keš taksi, dobar je skoro kao u Rusiji jer taj kviz ponekad pogledam. Sad su mi ovi iz SBB-a ukinuli sve ruske programe, pa se osećam uskraćeno. Ovim putem ih molim da te TV programe vrate, ako može, makar jedan. Na ruskom je voditelj toliko duhovit, da bi bio gledan i kad ne bi bilo pitanja. Pitanja su fenomenalna - na prvi pogled vrlo jednostavna, a uvek sa nekom cakom. Voditelj/vozač pomaže koliko može, i mislim da glavni razlog kvaliteta tog kviza leži upravo u njegovom pomaganju. Kako se Keš taksi kreće ulicama Moskve baš u vreme kad se svi spremaju za večernji izlazak ili se vraćaju sa posla, ulaze samo cice skockane kao manekenke sa piste (Ruskinje su stvarno lepe!), napaljeni momci koji se spremaju na lud provod (piće+seks) i izmoždeni radnici iz slojeva niže srednje klase, čak i proleteri koji se verovatno voze taksijem samo u slučaju preke potrebe, a još dobiju i priliku da nešto zarade. Gledala sam emisiju kad je ušao par koji se sve vreme ljubio i privatavao, bilo je kao komični porno film, a komentari voditelja... U jednoj emisiji bio je stariji gospodin koji je kao kod Čehova kočijaš, sve vreme pričao svoju priču: "Rođeni, eto, vidiš kako je kasno a ja se vraćam s posla, ali, eto, srećan sam, radim..." Kad je dobio pare, poljubio je voditelja od sreće.

Trenutno aktuelni kviz Visoki napon ima dobro osmišljenu koncepciju, super pitanja, takmičari su zaista na nivou, ali voditelj... Nikakav komentar nije potreban. Ako je Zeka veštačko voće, Dejan Pantelić koji je samog sebe nazvao Super Deki u emisijama koje je vodio na Pinku - on je veštačko cveće! Šteta, baš šteta što je on voditelj. Zato Visoki napon i ne gledam sa zadovoljstvom. Ostaje dobra stara Slagalica. Milka Canić je, na sreću, samo u jednom, početnom kadru, u vreme kad donosim cigarete i pepeljaru, pa je često i propustim. Uštogljene voditeljke ne gledamo (dobar potez), zastupljene su koliko i spiker na stanici koji iritira ali ga svi slušaju zbog informacije. Akcenat je na pitanjima i takmičarima, kako i treba da bude. I traje taman pola sata, ne duže, jer bi za sve više od toga ipak bilo neophodno da se začini nekim zabavnim sadržajem i da kviz vodi neko harizmatičniji.

Нема коментара:

Постави коментар