понедељак, 16. новембар 2009.

Slatkiši: Uvod u priču o najvećoj ljubavi - hrani

U sedmom razredu sam za opkladu pojela sedam šampita, velikih i preslatkih, u poslastičarnici u Kragujevcu koja je na neki način obeležila moje detinjstvo. Kao sasvim mala želela sam da radim na tom mestu, ali je prvo veliko razočaranje usledilo u odgovoru moje majke: "Oni što prodaju kolače ne mogu da ih jedu." To je bila, bar koliko se sećam, prva velika patnja koju sam doživela i prvi put sam imala osećaj da je svet baš surov.
I tako, za opkladu je bilo dovoljno pojesti više od pet šampita, tako da mi je bilo sasvim dovoljno i šest pa da se proslavim, ali nije nikakva pobeda ako makar malo ne preteraš. I tako sam ja pojela svih sedam, bez ostavljanja sa strane i na kašičici, bez gutanja velikih komada i bez bilo kakvih trikova. Junački sam se držala sve dok nisam zamakla da me niko ne vidi. Usledilo je povraćanje i muka koja se merila danima, a ne minutima ili satima.
Rekao bi neko: "Smučili su joj se kolači za ceo život." Možda bi to bilo i tačno da se radi o nekom drugom, ali ne o meni. A ono što je usledilo bila je uzrečica: Ni manja devojka ni veći želudac, kao i moja neraskidiva veza, kao neki ljubavni zavet, sa slatkišima. Volela sam ih još strastvenije, a ni oni meni nisu ostajali dužni. Takvu ljubav nisam doživela ni sa kim (ma kakvi muškarci, oni nisu spremni da se potpuno predaju), čak ni sa decom (iako priznajem da sa njima imam neki čudan odnos, u meni su u vezi sa njima probuđeni svi životinjski instinkti).
I tako smo hrana i ja počeli da se upoznajemo preko slatkiša. Na početku sam ih samo jela, vrlo brzo sam počela da ih pravim, i u tome osećala nepomućeno zadovoljstvo, kvalitativno drugačije nego kad ih jedeš, ali ništa manje žestoko. Dobro se sećam da sam u Vranju, kod Majkice, koja je mamina tetka, moja baba-tetka, napravila tortu koju sam izmislila i koja je bila kao za izložbu i po izgledu i po ukusu, a nisam navršila ni 15 godina. Kao onome ko voli to da radi, znanje šta se sa čim slaže, kao i mere kojima to može da se potkrepi - nudilo mi se samo. Valjda je to definicija talenta. Samo te vuče da uradiš baš kako treba, a zašto to radiš, ni sam ne znaš. Neka viša sila rukovodi tobom.

Osnova testa bio je običan patišpanj (iste mere jaja, šećera i brašna, kao 5:5:5), ali obogaćen. Od onoga što je Majkica imala u svom skromnom špajzu (ona je bila čistunica, uopšte nije ni volela ni znala da kuva, ali joj je zato kuća bila kao ogledalo), dodavala sam u taj patišpanj, i još mi je i dan-danas u nozdrvama opojni miris cimeta, karanfilića i vanile koje sam stavila u šećerni saft kojim sam prelila kore. Fil je bio u osnovi kuvani krem, sa čokoladom, bez ikakvih mirisa, bilo ga je već dosta u korama. Čak je torta imala i dekoraciju - moje i Majkičino ime od umućene slatke pavlake, sa sve suncem koje se smeje i okvirom oko kruga torte. Šteta što je nismo fotografisali, šteta što je onako nevinu videlo tek nekoliko ljudi. Zato su je svi jeli. Kako je Majkica znala da pravi samo palačinke, nisu sumnjali da je ona krivac, ali nisu baš ni meni verovali. Nema veze, ja sam bila na sedmom nebu. Pa, i to je neka kreacija, to je ispoljena inspiracija, zar ne? Ne znam kako se Mikelanđelo osećao kad je završio Mojsija, ali ja sam na tortu gledala kao na veličanstvenu skulpturu, s tom razlikom što smo je posle i jeli.
Pohvala baš i nije bilo (rekoh da mi niko nije verovao da sam majstor lično), ali je u meni pravo ushićenje izazivalo zadovoljstvo na licima onih koji stave tortu u usta. Moglo bi se opisati kao vrhunsko blaženstvo.

Нема коментара:

Постави коментар