Bez obzira na to što nepismeni sve više preovladavaju i što je očigledno da će da pobede, nikako da se pomirim sa tim. I što više razmišljam o tome, iako uviđam da je to neminovno, umesto da se mirim sa situacijom, sve sam ljuća i ljuća. Ako se uzme u obzir da sam radila u školi i opismenjavala decu, još mi je teže. O kajanju ne vredi ni govoriti - zašto sam ja bila ljuta na one moje slatke, pametne i dobre učenike koji su vredno čitali knjige i upijali znanje u skladu sa svojim mogućnostima, zašto sam im govorila da ću kao ličnu uvredu shvatiti kad govore "ja bi" umesto "ja bih"... Kako sam se usuđivala da ikada ikome dam neku slabu ocenu! Mogla sam lepo da se družim s njima umesto da učimo, da i njima i meni bude lakše, kad sve to ništa ne vredi u stvarnom životu i kad će im nepismena većina reći kako je to glupo. Ta nepismena većina vredno je učila engleski, što je za svaku pohvalu, ali kako nije naučila svoj maternji jezik, govore i pišu (ponekad nešto i napišu, bože me sačuvaj) nekom čudnom mešavinom jezika kojom se toliko ponose da je već i nos počeo da im para nebo. A ti što sve znaju ubedljivo su najgori. Ja znam da ništa ne znam - u prevodu: Ja želim da učim.
Nama nedostaje jedan novi Vuk Karadžić! U njegovo vreme mešali su se srpski, ruski i crkvenoslovenski, sad se mešaju engleski i srpski. Pravopisna "pravila" koja su "intelektualci" onog doba koristili on je nazivao pravilima babe Smiljane, a sada su "pravila" potpuno individualna, jer bože moj - sadašnji "intelektualci" su originalni. Nekada su mislili da što su nerazumljiviji, pametnije zvuče, i to je jedino i sada i nekada potpuno isto. Samo što su nekada bili nerazumljivi romani, teorija, nauka... a sad je nerazumljiv i svakodnevni govor. Naše vrle TV voditeljke, čast izuzecima, i o modnim detaljima raspravljaju kao da se radi o nekom nuklearnom programu. A klinkice koje ih slušaju odmah se uhvate za reč koju nisu razumele, pa je sutra onako usput pomenu pred drugaricama, da se vidi kako su i one "u trendu". Emisije o modi su dosadne kao zujanje u ušima. Kad vidim Boška sa TV Pink, odmah menjam kanal. Ne zna da priča, i o onome o čemu priča ne zna šta znači, jedino je interesantan kad se radi o nekom traču, odmah se uključi na struju, ali me nekako sramota da to slušam, pa sad odmah isključim TV čim mu vidim lice. Za moj ukus, ružno lice, jer ništa ne govori, nema specifičnu težinu, "personality".
Nemam ništa protiv engleskog (mada je novokomponovani jezik), ali engleskog engleskog. Ni Vuk nije imao ništa protiv ruskog, ali ruskog ruskog. Ali mi se povraća od vanderful spikanja.
Mnogo generacija prošlo je kroz školu kao kroz period "idem u školu da ne budem na časovima, malo da se vidim s društvom i da gluvarimo po demonstracijama, koje god da su", ali nisu krivi zbog toga. Setimo se samo štrajkova, na primer onog iz 1997, kad skoro celo drugo polugodište niko nije ni ušao u školu. Pa bombardovanje iz 1999, isti slučaj. O nastavničkom kadru tek otvoriti raspravu - to je Pandorina kutija. U školi je tih godina radio samo mali broj zaluđenika zaljubljenih u svoj poziv (kojih ima u svakom poslu), koji bi to radili i bez para, otprilike isti broj žena koje muževi izdržavaju (na primer Vesna Fila), kojima je plata džeparac, i ogroman broj onih koji nisu mogli da se dokopaju boljeg mesta. S obzirom na to da sam i sama radila u školi, znam o čemu pišem, i imam puno pravo da kažem kako mnogi od njih decu jednostavno - mrze. Kadar divota, stanje u zemlji katastrofa, ništa ne radi pa ni škola, uspešni su samo oni iz SPS-a i krimosi... Baš jedna lepa podloga za formiranje generacija koja će kasnije da vode zemlju. Ministri prosvete su bili neka čudna bića, oni gubitnici koji nisu uspevali da se ubace u bolja ministrastva, pa im dali ovaj resor tek da budu ministri. Jedan Marković, gospodin Danilo, ne znam ni da li je biće ili stvar, i takav jedan oblik materije bio je ministar! Prosvete!
Prosveta je dugoročan proces, pa se tek sada oseća kako su nakaradno obrazovani oni koji su se školovali devedesetih, a još gore će da bude za desetak godina, jer će tada sve biti u njihovim rukama. Ako bi se sad, ovog časa, nešto preduzelo, za desetak godina bi možda počelo da funkcioniše, a za malo više od tridesetak i da daje rezultate. Tako stoje stvari, jer čovek prvo bude beba, pa dete... Ništa ne ide preko reda. Ako izmisle neki način da za jedan dan neko može da se propameti, onda i mi imamo neke šanse. Do tada, preostaje nam samo da verujemo u čuda.
Neko će reći: "Ma, šta me daviš, od lepog govora se ne živi!" Bogami, živi se. Govor je naš identitet, ne samo nacionalni (i to smo izgubili, ovi što mnogo vole Srbiju najviše je mrze), već i individualni. To je dobrim delom i mera ljudskosti. I kao što saznanje da je Zemlja okrugla nikome nije moglo da obezbedi hranu, ali je primitivno i sramota da se to ne zna, tako i artikulisan govor, lep, jasan, pravilan, bogat rečnik... čoveka čini misaonim bićem.
Lektori su stvarno fašisti, ali prema nepismenima. Jedini oblik fašizma koji mi se čini opravdan. Možda i ne bih bila ovoliko rigidna, da se ne osećam ugroženo. Borba za opstanak dostojanstvenog života.
A ko me to ugrožava? Nepismeni političari, nepismeni direktori, nepismene kolege, nepismen komšiluk, nepismena prodavačica... Nemam više strpljenja ni za koga od njih. Nekad mi je bilo zabavno da ih slušam, prepričavala sam anegdote, smejala se. Sad me samo prođe jeza duž kičme, i kao da hvata zalet, udari u glavu svom snagom.
Postoji još jedno rešenje - da engleski postane službeni, pa da polako preraste u maternji. Iako je reč o maćehi, bar će se govoriti kako treba. A onda ću ja postati mera za dužinu.
Nama nedostaje jedan novi Vuk Karadžić! U njegovo vreme mešali su se srpski, ruski i crkvenoslovenski, sad se mešaju engleski i srpski. Pravopisna "pravila" koja su "intelektualci" onog doba koristili on je nazivao pravilima babe Smiljane, a sada su "pravila" potpuno individualna, jer bože moj - sadašnji "intelektualci" su originalni. Nekada su mislili da što su nerazumljiviji, pametnije zvuče, i to je jedino i sada i nekada potpuno isto. Samo što su nekada bili nerazumljivi romani, teorija, nauka... a sad je nerazumljiv i svakodnevni govor. Naše vrle TV voditeljke, čast izuzecima, i o modnim detaljima raspravljaju kao da se radi o nekom nuklearnom programu. A klinkice koje ih slušaju odmah se uhvate za reč koju nisu razumele, pa je sutra onako usput pomenu pred drugaricama, da se vidi kako su i one "u trendu". Emisije o modi su dosadne kao zujanje u ušima. Kad vidim Boška sa TV Pink, odmah menjam kanal. Ne zna da priča, i o onome o čemu priča ne zna šta znači, jedino je interesantan kad se radi o nekom traču, odmah se uključi na struju, ali me nekako sramota da to slušam, pa sad odmah isključim TV čim mu vidim lice. Za moj ukus, ružno lice, jer ništa ne govori, nema specifičnu težinu, "personality".
Mnogo generacija prošlo je kroz školu kao kroz period "idem u školu da ne budem na časovima, malo da se vidim s društvom i da gluvarimo po demonstracijama, koje god da su", ali nisu krivi zbog toga. Setimo se samo štrajkova, na primer onog iz 1997, kad skoro celo drugo polugodište niko nije ni ušao u školu. Pa bombardovanje iz 1999, isti slučaj. O nastavničkom kadru tek otvoriti raspravu - to je Pandorina kutija. U školi je tih godina radio samo mali broj zaluđenika zaljubljenih u svoj poziv (kojih ima u svakom poslu), koji bi to radili i bez para, otprilike isti broj žena koje muževi izdržavaju (na primer Vesna Fila), kojima je plata džeparac, i ogroman broj onih koji nisu mogli da se dokopaju boljeg mesta. S obzirom na to da sam i sama radila u školi, znam o čemu pišem, i imam puno pravo da kažem kako mnogi od njih decu jednostavno - mrze. Kadar divota, stanje u zemlji katastrofa, ništa ne radi pa ni škola, uspešni su samo oni iz SPS-a i krimosi... Baš jedna lepa podloga za formiranje generacija koja će kasnije da vode zemlju. Ministri prosvete su bili neka čudna bića, oni gubitnici koji nisu uspevali da se ubace u bolja ministrastva, pa im dali ovaj resor tek da budu ministri. Jedan Marković, gospodin Danilo, ne znam ni da li je biće ili stvar, i takav jedan oblik materije bio je ministar! Prosvete!
Prosveta je dugoročan proces, pa se tek sada oseća kako su nakaradno obrazovani oni koji su se školovali devedesetih, a još gore će da bude za desetak godina, jer će tada sve biti u njihovim rukama. Ako bi se sad, ovog časa, nešto preduzelo, za desetak godina bi možda počelo da funkcioniše, a za malo više od tridesetak i da daje rezultate. Tako stoje stvari, jer čovek prvo bude beba, pa dete... Ništa ne ide preko reda. Ako izmisle neki način da za jedan dan neko može da se propameti, onda i mi imamo neke šanse. Do tada, preostaje nam samo da verujemo u čuda.
Neko će reći: "Ma, šta me daviš, od lepog govora se ne živi!" Bogami, živi se. Govor je naš identitet, ne samo nacionalni (i to smo izgubili, ovi što mnogo vole Srbiju najviše je mrze), već i individualni. To je dobrim delom i mera ljudskosti. I kao što saznanje da je Zemlja okrugla nikome nije moglo da obezbedi hranu, ali je primitivno i sramota da se to ne zna, tako i artikulisan govor, lep, jasan, pravilan, bogat rečnik... čoveka čini misaonim bićem.
Lektori su stvarno fašisti, ali prema nepismenima. Jedini oblik fašizma koji mi se čini opravdan. Možda i ne bih bila ovoliko rigidna, da se ne osećam ugroženo. Borba za opstanak dostojanstvenog života.
A ko me to ugrožava? Nepismeni političari, nepismeni direktori, nepismene kolege, nepismen komšiluk, nepismena prodavačica... Nemam više strpljenja ni za koga od njih. Nekad mi je bilo zabavno da ih slušam, prepričavala sam anegdote, smejala se. Sad me samo prođe jeza duž kičme, i kao da hvata zalet, udari u glavu svom snagom.
Postoji još jedno rešenje - da engleski postane službeni, pa da polako preraste u maternji. Iako je reč o maćehi, bar će se govoriti kako treba. A onda ću ja postati mera za dužinu.
Нема коментара:
Постави коментар