недеља, 08. новембар 2009.

Josipa Lisac nije od ovog sveta, definitivno

Još krajem oktobra Josipa Lisac imala je koncert u Beogradu, a ja sam i dalje pod utiskom. Malo-malo pa pomislim na nju: i kako je pevala (bože, kako ona peva!) i kako je izgledala, i šta je govorila, i kako je bila obučena... Uopšte, šta ta žena predstavlja za ovu sredinu samom svojom pojavom i svojim postojanjem i trajanjem... A traje, i te kako traje. I dobro je, odlično je što traje, jer to što Josipa peva, i kako peva, pokazatelj je da još postoje prave vrednosti i da možda i nismo izgubljeni u svemiru. U prethodnih petnaestak godina bila sam uplašena da sam ostala bez društvenog kompasa i da sam možda malo i poludela - niko mi se ne dopada, sve mi je glupo i seljački. Na taj način razmišljaju samo ljudi koji su prazni u glavi, pa sam mislila: "Eto, ostareh, postadoh ogorčena, tupa za sve oko sebe", ali ljudi poput Josipe bude nadu da nisam usamljen slučaj i da nisam baš toliko prolupala.Dva dana pre njenog koncerta gledala sam Jadnike u Madlenianumu sa svojom drugaricom Đekicom koja inače živi u Rumuniji, ali kad god dođe "kulturno se uzdižemo". Imam još dve drugarice za kulturno uzdizanje, Biljanu (s kojom sam proredila izlaske, nikako da se poklopimo) i Bubu, zahvaljujući kojoj ceo pozorišni repertoar imam u malom prstu. Elem, sedim sa Đekicom i ona mi pokajnički kaže kako ide i na Josipin koncert, ali su joj drugi već kupili karte, tako da, eto, šta da radi, šta je tu je, mene nisu računali. Ja tu ponosno dignem glavu i pobednički saopštim kako idem i ja, zar je mogla i da pomisli da ću tako nešto da propustim. I obe se setimo kako smo davnih osamdesetih bile na jednom njenom koncertu, koji je po opisima očigledno bio isti, ali nikako da se složimo gde je održan. Đekica tvrdi u Sava Centru, a ja da je bio u Domu sindikata - dobro se sećam da sam posle nekih popodnevnih vežbi na faksu peške otrčala da je slušam i da je gledam.
Buba se sećala i njenih ranih pojavljivanja na TV-u, čega sam se setila i ja. Bio je to neki festival, onako mala nisam ni pratila šta ko peva niti ko je ko, ali mi se urezao u pamćenje glas, čudovišan, fantastičan, vanvremenski glas devojke koja je bila neobično obučena i koja je pevala uglavnom žmureći, sva se unela i u tekst i u melodiju (kakva emocija!), tako da sam ostala prikovana za ekran. Toga se dobro sećam. Utisak je bio očaravajući, jednostavno ne može da se zaboravi. Kako je Buba starija od mene 12 godina, ali se fantastično drži, ubeđivala me je da je Josipa njena ispisnica, što mi je delovalo još neverovatnije - pa ona je čudo prirode. Sve je tu, i bore, i podočnjaci, ali energija kojom zrači, noge, te fantastične noge - njoj je, ljudi, dvadesetak godina! Al se dobro drži njihova generacija, ljubomorna sam.
Gostiju nije bilo, izuzev Gara iz Leb i sol. Neko iz publike je, kad je Josipa saopštila kako je uspela samo do njega da dođe, viknuo "Ma, ne treba ti niko!" I stvarno joj niko ne treba. Bila je na nenormalno visokim štiklama, neprestano upozoravajući kako može lako da padne, imala je kapu koju je nameštala vrlo često, pri tom gubivši vezu sa mikrofonom, govorila simpatične stvari iz svakodnevnog života, ali iz srca, i sve zajedno - liči na nju. Da se pojavila u drugačijoj haljini ("od ove bi se moglo sašit još nekoliko"), sa manje ekstravagantnim cipelama ili bez neke ludačke frizure, to jednostavno ne bi bila ona. Josipa je jedna. Ali, naravno, nije poenta u tome, To je tek ono zrno soli koje svemu daje ukus. Glavno je što ona peva, i peva, i peva...
Koncert iz osamdesetih, za koji nismo utvrdile gde je održan, pamtiću pre svega po tome što mi se bukvalno naježila koža i srce počelo da tuče od ushićenja kad je zapevala Omer beže. Cela sala, koja god da je jer se od Josipe ništa i ne primećuje, bila je sleđena. Unela je celu sebe u tu pesmu. O njenom glasu ne treba ni govoriti, on definitivno nije od ovog sveta, ali taj naboj, ta emocija - bila sam naježena još pola sata nakon pesme.
A u Sava Centru je bilo i novih pesama (potpuno u njenom duhu) i starih, ali u drugačijim obradama. Ništa ne smeta, ništa nije višak, nigde ne manjka. Taman koliko treba da te protrese od nožnog palca do najviše iskočene vlasi kose na glavi. Za pesme Pokaži mi gdje Dunav ljubi nebo i Danas sam luda bilo je pokušaja iz publike da se zajednički otpeva, ali osećam da su ih oni koji su bili oko njih mrko gledali, pa su brzo odustajali. Ovo je Pevačica, ovo su srce i duša u pesmi, publika je tu da sluša. Iako sam skoro sve pesme znala i iako obično makar pevušim na koncertima, ako se već i ne proderem iz sveg glasa, na njenom koncertu mi ni na kraj pameti nije palo da se oglasim. Da kvarim? Pa nisam tolika budala. Tako može da peva samo ona i niko drugi. I to su jedini koncerti gde izvođač ni jednog jedinog trenutka ne pokušava da pokaže koliko je popularan, pa da se malo odmori dok se publika dernja u nesložnom horu. Ona je došla da peva za nas, i ona će pevati. Bez ostatka, bez kamuflaža, bez foliranja.
Mogla bi sledeći put da peva i u šupi i u najglamuroznijem prostoru, utisak će ostati isti. Sigurno nećete zapamtiti gde se to odigralo, ali ćete zato najmanje još dve nedelje misliti o njoj. Što se ovog koncerta tiče, imam samo jednu zamerku - nije otpevala Oluju, ali sam se toga setila tek sutradan. Tako da je i zamerka ništavna.

5 коментара:

  1. "Drugarice za kulturno uzdizanje" su hit! :) baš me nasmejalo. Ja volim Josipu, al nisam neki zaluđenik, prepoznajem sentiment sa moje posete koncertu grupe Film.
    A, da izvine Josipa, ovo mi je omiljeni deo:
    "U prethodnih petnaestak godina bila sam uplašena da sam ostala bez društvenog kompasa i da sam možda malo i poludela - niko mi se ne dopada, sve mi je glupo i seljački. Na taj način razmišljaju samo ljudi koji su prazni u glavi, pa sam mislila: "Eto, ostareh, postadoh ogorčena, tupa za sve oko sebe", ali ljudi poput Josipe bude nadu da nisam usamljen slučaj i da nisam baš toliko prolupala." (malo bi se ko tolko otvorio, a i ja se nekad osećam isto, što reče Oskar Vajld, posle 25-e svi imamo isto! mada, za ovo prazni u glavi, ja ne mislim da mi je došlo s godinama :))
    A, ima da idemo na neki koncert de se ne kvari kad se peva, ima ih ohohojka :)

    ОдговориИзбриши
  2. Hm , drago mi je što živiš tako daleko od mene , pa ne idimo zajedno na koncerte.Pa i da sam tamo , ja bih možda i zapevao , što bi bio dovoljan razlog da više na idemo zajedno.Šalim se , na koncerte sve ređe idem jer kako sam stariji postajem i svesniji.
    Doduše nekad se i napijem ,a tada i ako sam bio na koncertu ne sećam se ni koncerta a kamoli mesta održavanja.Evo iako je prošlo 3 ujutru , osečam strah i da ne pogrešim u interpunkciji a kamoli da se lepo i slobodno izrazim.
    Lepo je čitati tvoje tekstove.Stavim zum na 200 i uživam. Pišeš toliko tečno , da da si tu i pričaš ne bih te prekidao.Ubacuješ detalja baš u pravoj meri.Taman kada pomislim da češ da me ugnjaviš, ti se vešto izvučeš dodajuči sasvim novu misao koja moj klizač tera naniže.Detalje koje ubacuješ, opisujuči okolnosti nekog događaja vračaju me u prošlost i traju me da te sagledam celu.U radu sa grafikom postoji termin treshhold ,kojim se fokusira događaj kroz broj linija po dubini kadra i ti si tu neverovatno vešta.Ko bi rakao da si rođena za tehničara.Čak ako nekada dobiješ na težini nemoj da izgubiš lakoču.Keep going.

    ОдговориИзбриши
  3. E, Ljubo moj, išla bih s tobom i na kraj sveta, a kamoli na koncert, koliko god da se napiješ. Ne možeš ti da budeš toliko pijan koliko ja mogu da izdržim. Uostalom, ti nisi pijanica nego jedan fin čovek. Doduše, matematičar, ali nema veze.

    ОдговориИзбриши