Pre nekog vremena dobijem tekst za lektorisanje (ko ne razume - za lektorisati) s preporukama knjiga za čitanje tokom leta. U stvari, bile su to preporuke za razne vrste odmora, pa su preporuke bile podeljene na rubrike s uputstvima i savetima, a poslednja rubrika zvala se: Za čitati. Pobogu!
Sve je počelo s "kafom za poneti", bukvalnim prevodom nemačkog Kaffee zum Mitnehmen i engleskog Coffee to go. Istini za volju, konstrukcija je original nemački model, u engleskom se češće koristi predlog + gerund (ono s "ing" na kraju) koji se ionako prevodi kao glagolska imenica (što može i bukvalno da se prevede na srpski).
Sintagma "za poneti" verovatno je prvi put korišćena kao simpatična šala. Više nije šala, nikome ne smeta kad vidi tablu "Kafa za poneti" ispred kafića. Predlog + glagol u srpskom jeziku nije uobičajena praksa, bar nije kad su tako odvojeni. Uobičajeno je da se predlog ispred glagola stopi s njim i dobijemo - novi glagol. Uzeću za primer ovaj predlog "za":
za + vući (zavući),
za + pevati (zapevati),
za + lutati (zalutati),
za + voditi (zavoditi)...
Uporedimo to s nemačkim:
zu - u, prema;
mit - sa;
nehmen - uzeti;
mitnehmen - poneti.
Sad ćemo obratiti pažnju na mitnehmen i Mitnehmen. U čemu je razlika? Budući da pedantni Nemci imenice pišu velikim slovom (da se slučajno ne pobrkaju vrste reči), a predlog zum (ovo "m" upućuje na dativ) ne može nikako ispred glagola, opet bi i bukvalno trebalo "glagol" prevesti kao imenicu. Nek je imenica glagolska, ali je - imenica!
A ako nam je potrebno "za" u značenju namene (što je slučaj s ovom nesrećnom kafom), onda je bolje koristiti, što je našem jeziku uostalom i prirođeno, glagolsku imenicu: za vuču (vučenje), za pevanje, za lutanje, za vođenje... Koliko se "za poneti" uvuklo u jezik, kao buva u gaće, vidi se i po tome što bi nam pravilna sintagma "kafa za nošenje" delovala u najmanju ruku čudno.
Ipak, paraju uši ostali slučajevi sa "za":
za očekivati (sve češće se čuje, a bolje je, i lakše, i lepše: očekivano je),
za razmisliti (za razmišljanje, razmisliću, -ćeš, -će, -ćemo...),
za poludeti (poludeću, -ćeš, -će, -ćemo...)...
Novine imaju svoj stil, publicistički, i trebalo bi da prate svakodnevni govor, zato se ponekad namerno, svesno, pri zdravoj svesti i koliko-toliko čistoj pameti ogrešim o pravopis, i, kad god postoji kolokvijalan a nepravilan izraz, u lekturi se pre opredelim za njega nego za ispravan. Tu nema mesta purizmu (slobodan prevod: jezičkom nacizmu). Ko zna - možda će upravo to što je danas pravopisno nepravilno već sutra biti usvojeno kao pravilno. Sve te knjige koje propisuju gramatičku i pravopisnu normu trebalo bi da se usklađuju sa svakodnevnim govorom.
A u svakodnevnom govoru - "nema šta nema". Samo budala očekuje da svi govorimo kao da pišemo knjigu, ali nije u tome kvaka. Svakodnevni govor unapređuje jezik jer ga "čisti" od svega što se ne koristi i obogaćuje ga novim rečima i izrazima. Kvaka je u tome što može i te kako da ga unakazi po principu "videla žaba da konja potkivaju, pa i ona digla nogu". Neki se prave pametni, boluju od dubokoumnih izraza... koji i ne smetaju toliko kad im je značenje pravilno upotrebljeno, ali, nažalost, često nije. Da li vam zasmeta, na primer - "najoptimalnije"? Možda je neko nekad upotrebio "najoptimalnije" kao štos da kaže kako je nešto najbolje-najbolje, međutim, omaklo se pa ostalo, a više nije štos. "Optimalno" znači: najbolje moguće.
Jedva sam naučila da ne prevrćem očima na kafu koja je "zum Mitnehmen" ili "to go", ali ne mogu da se priviknem na knjige "za čitati" a da mi stanje nije "za poludeti".
*Neke jezičke nedoumice (u vezi s nemačkim i engleskim jezikom) razrešila mi je Dragana Amarilis. Hvala!
Нема коментара:
Постави коментар