"Spektra" - 007 još jednom u akciji

Za sve postoji prvi put, pa ću tako i ja, izraziti neljubitelj avantura agenta 007, pisati o poslednjem filmu iz serijala - "Spektri". Izuzev onog što je svima poznato, makar i da nijedan jedini film iz ove serije nisu pogledali, znam i ja: Šon Koneri, razni drugi glumci, glumice sve same lepotice, nekakva tehnička dostignuća... i, naravno, 007 je uvek u pravu i na kraju sve pobedi. Ne lezi, vraže, drugarica s kojom idem u pozorište, bioskop, na koncerte... moja Buba, obožava ovog engleskog džentlmena.

Pre nego što smo gledale film, obavestila me je da je prethodni film ove franšize, u odnosu na ranije, imao veliku novotariju: dotakao se detinjstva 007, naravno tužnog, zatim, dotakao se i nekih poroka besprekornog džentlmena - alkoholizma, pa i malo nakrivljenog patriotizma. Nije mi do kraja objasnila, možda sam i ja glupa da shvatim u čemu se to tačno ogledalo, ali mi je njena primedba: "Znaš, nisam navikla da Džemsa Bonda doživljavam emotivno, samo fascinirano" nagovestila o čemu se radi. Stekla sam utisak da liči na tinejdžerku koja obožava idola dok joj je poster na zidu, a onda, kad ga uživo upozna, i vidi da i on može da bude slinav, da lupeta ili je jednostavno nevaspitan, nađe se u čudu. Zato su Bubina očekivanja od ovog filma bila presudna - da li da ga obožava i dalje ili da dosadašnje obožavanje pripiše gresima nestašne i nezrele mladosti. 

S Danijelom Krejgom započinje nova epoha 007, svi kažu. Meni je ovo bio film kao i svaki drugi akcioni, s tim što su ponekad akcije sasvim nepotrebne, nemaju dramaturško opravdanje, a ponekad su bile i nelogične i prenapadne. Ali, dobro, šta ja znam, valjda obožavaoci njegovog lika i dela to očekuju, valjda je to ono nešto što Džemsa Bonda, agenta 007 čini takvim kakav jeste, kao neki znak raspoznavanja. Što bi se reklo - arhetip.

Borba između dobra i zla nije više borba između Zapada i Istoka, Amerike i Rusije... sad je neprijatelj "zli čika koji želi da vlada informacijama" a pri tom je neko ko ima veze s porodičnom istorijom. To je bilo sasvim neuko postavljeno. Da li su njih dvojica uslovne braće rasli u jednoj kući, ali svako u svom kavezu? Naravno, mogu oni da budu različiti po svemu i da su najrođenija braća, ali "lepak" porodice i zajedničkog odrastanja mora makar nekako da bude prisutan, makar latentno, makar samo da provejava. Ovde ga nema ni na vidiku. Dramaturški, čak ni sam Bond nema empatiju prema "bratstvu", kako tek da je stekne gledalac... Tanko. Pretanko.

Posebna stavka - Monika Beluči. Čovek iza mene reče: "I to je to - Monika Beluči." Šteta što ne mogu da prenesem ton glasa, ali zvučalo je kao: "Vi to mene malo zajebavate?" Kakva je bila reklama, i ja sam očekivala ko zna šta od njene uloge, i isto bih rekla kao i ovaj sapatnik u bioskopu. Ipak, to je jedina scena erotike u celoj "Spektri". Znam, bilo ih je još, ali jedino ova erotična stvarno je - erotična.

Druga dama, u stvari prva u filmu - Lea Sedu, u nekoliko navrata je menjala garderobu i lični opis dok lupiš dlanom o dlan. Svako žensko čeljade trebalo bi da se na ovo smeje grohotom. Samo za frizuru potrebno joj je, u idealnm uslovima i pri fantastičnoj brzini, makar 15 minuta. O haljini, cipelama, šminki... Ma, idi, begaj, to je bilo urnebesno smešno.

Akcione scene... Nisam stručnjak, ali ovo je tipičan američki filmski model za osobe sa smanjenim intelektualnim mogućnostima. Otkad sam u nekom filmu gledala Švarcenegera koji izlazi živ, zdrav, u jednom komadu, iz okršaja sa sedamnaestoricom(!) napadača, a pri tom svi odreda u rukama imaju neko hladno ili vatreno oružje, sasvim sam ravnodušna na "specijalne efekte". U rangu su video-igara, onih "pucačkih", za sasvim malu decu. Ovde nisam brojala napadače po scenama, bila sam u bioskopu pa nisam mogla da vraćam film i brojim, ali opravdano sumnjam da su brojevi srazmerni. 

Izađosmo nas dve iz Doma sindikata. Na Bubino pitanje: "I?", odgovor je bio: "Ovaj Danijel Krejg stvarno je... super frajer!" Gleda me Buba kao da sam pala s Marsa, i kaže posle pauze: "Ma, ti to ne razumeš!"