уторак, 20. октобар 2015.

Etikete, kolone, grupe i druge bezvezarije

Kad čovek uđe u stan moje prve komšinice, teta-Dušanke, dočeka ga velika fotografija Slobodana Miloševića. Uramljena, u staklu. Za njim je odlepila kao klinke što kače postere muzičara i glumaca. Doduše, nije još zastranila do te mere da vrišti ili pali kandilo ispod fotke, ali... Nikad se ne zna. Kad joj uđem u stan, nešto prokomentarišem u stilu "još imate ovog zlotvora na zidu" ili "omatoreste i ne opametiste se", na šta ona odgovori "da vidim šta ćeš ti od Čede da doživiš" ili "jebo te Čeda da te jebe". Uvek imamo isti repertoar. Retko, sasvim retko, solim joj živu ranu u vidu Zlog Zagorca: "O Miloševićevu ćete saznati nešto kao o Titu", ali to radim samo ako sam baš sadistički raspoložena. U normalnim okolnostima imamo uobičajeni ritual Milošević-Čeda. U nekoliko navrata pokušala sam da joj objasnim kako biti protiv Miloševića nije isto što i biti za Čedu, i kako je za mene Čeda jadni politički klovn, ali - ne ide. Jednom je imala gošću i poče gošća da bistri politiku u pokušaju, a teta-Dušanka će njoj: "Ćuti, ona je Čedinka." Dobih etiketu.

A Zli Zagorac joj je bol neprebolni. Ništa nije vredelo kad sam joj govorila da je falsifikovao istoriju, ubijao ljude gore nego Nemci, pljačkao, varao... sve dok joj drugi nisu rekli da je aminovao saveznička bombardovanje Beograda, Leskovca... Meni ne bi verovala, ali drugima je poverovala. Posle tog osvešćivanja, bila je tri dana bolesna - ležala s krpom na glavi, niti jela niti pila, sva jadna i nikakva, kao prvo ljubavno razočaranje da je doživela. Malo je minulo kad je skinula njegovu fotku, pre toga je pljunuvši i rekavši: "Pu, govno jedno!" Na zidu su ostale medalje i zahvalnice s radnih akcija (koje više ne povezuje sa Zlim Zagorcem) i, офкорс, Sloba. Meni je poznat kao Milošević, ona ga jedino priznaje kao Slobu.

Ajde-de za teta-Dušanku, ona je rođena 1929. godine. Međutim, i rođeni mnogo posle Drugog svetskog rata isto rezonuju - ili je dža ili bu, ne postoji ništa između. Tako ja na FB napisah kako više neću čitati Dežulovića jer je prolupao, počeo da popuje, a i da piše koristeći "činjenice". Uh, kakav greh, odmah sam okarakterisana kao šovinista. "Dok je pljuvao po njihovima, nisi imala ništa protiv, a sad kad po našima..." Ma, ko su naši, ko njihovi? I kakva je to jeres da kažeš kako ti se više ne dopada - Dežulović, bre?! 'Sam ja normalna kad sam se usudila da mi se neko poput Dežulovića ne sviđa? I ranije je s vremena na vreme lupetao, pa sam ga proredila s čitanjem, a sad ga više neću ni otvarati - osećam se kao na času političke nastave. I? Odmah sam svrstana u nazadnu osobu. Nijednog momenta nisam baratala pojmovima "naši" i "njihovi", nego to ide po teta-Dušankinom modelu - il' si nindža il' si mindža. Svrstana sam u kolonu "nepodobnih".  Moraću da se raspitam da li postoji neki spisak autora koji su za "pametne i podobne", možda je zakonom propisano ko MORA da ti se sviđa.

Jedna moja prijateljica, i privatno prijateljica, ne samo virtualno, komentarisala je fotku koju sam postavila na FB. Na fotki policijski automobil odnosi pauk, i propratni tekst: "Aplauz za pauk-službu!" Na to ona prokomentariše kako je verovatno vozilo bilo u kvaru, jer NIKO ne sme da odnosi službeno vozilo, na šta joj odvratim: "Kako god, fotka greje i srce i dušu." Razvila se polemika, s moje strane poenta je bila da zakon važi za sve. Tačno je da ne podnosim policiju, ali, opet, o kome god da se radi - lepo je da nema izuzetaka u sprovođenju zakona. A ona, sve hoće da mi dokaže kako ne odvajam ljude od profesije. Ni na jednu provokaciju nisam odgovarala, nisam se dala upecati da me gurne u svoju priču, a na (ne)sreću rečita sam, na kraju krajeva radi se o mom zidu (inače ne bih ni odgovarala), međutim, fura ona svoju priču: "Moje je da su prvo ljudi pa uniforme. Upoznala sam ih mnogo." Kakve to veze ima s postavljenom fotkom? 

Pošto sa mnom nije mogla da izađe na kraj, ona na svom zidu postavi objavu u stilu da ne treba ljude poistovećivati s profesijom. Aman! Dobila mnogo lajkova, "pokazala mi", a bilo smešno. Uđoh, po njenom mišljenju, u grupu ostrašćenih.

Sad sam se opametila, pa više i ne odgovaram. Ranije sam se ubijala da objasnim šta ja to mislim, ali - nije problem u tome da nisam lepo objasnila. Ne, takve ljude uopšte objašnjenje i ne zanima. Oni su ti lupili etiketu, svrstali te u kolonu ili grupu po onom teta-Dušankinom modelu, i nikakvo objašnjenje tu ne pomaže. Samo odmaže. Svako fura svoju priču. Amin. 

Kum, moj rođeni kum (to mu dođe nekako više od rodbine), kad sam mu rekla da mi Zlog Zagorca ne pominje, zaprepasti me tvdnjom: "I šta? Ovaj kralj, budala jedna, on ti se sviđa?" Kralj? Koji kralj? Kakve ja veze imam s bilo kojim kraljem? A kakve tek veze bilo koji kralj ima sa Zlim Zagorcem? Možda i ima, ali to ama baš nikakve veze nema sa mnom.

Ako nisi za Amerikance onda si za Ruse, ako podržavaš Paradu ponosa onda si peder (ne homoseksualac/ka), ako ti se svidela Kusturičina autobiografija onda si izgubljen slučaj... A šta ako ne "navijaš" ni za Amerikance ni za Ruse? E, to ne može!


Sad više nikome ne objašnjavam ništa. Nekad se zabavim namerno ne odustajući, "furam svoju priču" isto kao i druga strana. Nema tu nikakvog ubeđivanja, samo - ko izdrži, pričaće. Podelili su svet na crno-belo ili dža-bu, pa ako nisi jedno onda si drugo. Između ne postoji ništa. Tako sam ja i Čedinka i šovinista i na korak da budem proglašena za kriminalca.

Kad sam ranije teta-Dušanki pokušavala da objasnim kako su mi jednako mrski i Milošević i Čeda, odgovorila mi je: "Tol'ke škole, a ne znaš ni za koga si." Nema šanse da joj objasnim da nisam ni za koga. Više i ne pokušavam. Ali pokušavam da se zabavim, i uspeva mi dok ne postane bljutavo.

2 коментара:

  1. Trenutno se povlačim pred jednim- nedoklepanim, kojem smeta što sam objavila ceo tekst naše himne na Fb. Sve zna, samo ne zna da mi kaže u čemu je njegov problem. Ali mi ispod svake objave piše nebuloze. I etiketira- na kraju ispade na sam Hrvatica koja Srbima podmeće lažni tekst himne.
    Oću reći, razumem te. Sve. Mada, ne beše mi lagodno na početku (au, s kim se ja družim) kad pomenu Č.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ovo može da razume samo onaj ko se našao u sličnoj situaciji. Imala sam i ja tako jednog - čovek je "slučaj". Zbog njega sam i uvela moderiranje komentara, nisam više znala šta ću s njim.

      Mada, istini za volju, nađe se tu i po neko ko je razuman i vaspitan, pa se izvini. Svakom se desi, šta sad?

      Preostaje nam jedino da se smejemo, sa sve etiketama na čelu. Odustala sam od "prevođenja" onog što sam rekla ili napisala, a isto preporučujem i tebi.

      Избриши