Čudna li je ta nostalgija, bogami i baš opasna po mentalno zdravlje

Ne poznajem nikoga ko nema makar jednog prijatelja "preko grane". Bliskog prijatelja. Devedesetih su odlazili u čoporima, što uopšte nije čudno ako se uzme u obzir kakva je situacija bila u Srbiji - sankcije, prazni rafovi po prodavnicama, inflacija, ništa ne radi, niko ne radi, i oni koji "rade" primaju platu od dve marke, bolje plaćeni cele dve i po marke... A bilo je i platâ u "naturi" - na primer, dobiješ "svinjarije" (od polutke do suhomesnatih prerađevina) - tako sam ja dobila dve plate, što je još bilo i dobro, za razliku od jednog mog druga koji je dobio pertle, mnogo pertli, pa ih je prodavao na pijaci, nije mogao da skuva ručak od njih. Inače, po profesiji je komjuterski stručnjak. Ipak, najveća društvena atrakcija bila je vojska ljudi koja ne prima platu jer ne radi a zaposlena je - sećate se čuvenih "prinudnih odmora" - samo teče radni staž, bez rada i bez plate? Unuci nam neće verovati kad im budemo pričali kako je bilo u "naše vreme", misliće da lažemo.

Posle tog prvog velikog talasa, iseljavanje se nastavilo, i po broju ljudi koji odlaze može se reći da je i dalje masovno (10.000-15.000 godišnje). Jedina razlika je što su ranije odavde bežali glavom bez obzira, a sad (uglavnom) prave neki plan i (uglavnom) imaju neka očekivanja. Ranije je jedino očekivanje bilo "što dalje odavde", a sad "idem tamo gde ću zarađivati više".

E, tu je kvaka - zarada. Lekari, zubari, inženjeri, filolozi, farmaceuti... rade kao portiri, "muveri" (oni što sele ljude), pakeri, moleri... Najveći broj ipak je za šankom, na ovaj ili onaj način, od čišćenja tanjira od ostataka hrane i stavljanja u mašinu za pranje sudova do spremanja kafe i mućkanja koktela, što je super posao. Na kraju krajeva, šta fali? Ovde ne bi imali nikakav posao ili bi radili isto to za mnogo manje pare, sve čekajući na birou da se "zaposle u struci". A ako odu, ko zna, možda im se posreći pa lekar stvarno počne da radi kao lekar.

Jeste li primetili da su na one koji su odlazili šezdesetih i sedamdesetih godina svi gledali s visine i zvali ih gastarbajteri, a ove što odlaze u poslednjih 20-30 godina niti ko tako zove niti ikome pada na pamet da im se podsmeva? Jedina razlika među njima je što su ranije odlazili ljudi koji su i ovde bili moleri, vodoinstalateri, fabrički radnici, automehaničari, konobari, građevinci... i isti posao obavljali i tamo kud odu. Imali su jasan cilj - da zarade toliko da mogu da naprave kuću kad se vrate, po mogućstvu s lavovima na kapiji, dovezu se mercedesom čiji su vlasnici, na ruci nose zlatan sat, prave svojoj deci svadbe od tri dana i prijatelje i poznanike časte široko, "šta kafana pije". Tamo jedu najgoru podrigušu, štede svaku paru, druže se samo sa "svojima" i zabole ih kako ih posmatraju "tamo" - jedino im je bitno šta će raditi kad dođu ovde, kad se vrate. Većini skoro da je bilo krivo kad im niko ne zavidi.

Tako je jedan poznanik mojih poznanika kasnih sedamdesetih naručio "šta kafana pije" i poslužio pečeno prase. Da li mu se nisu dovoljno divili ili mu nisu dovoljno zavideli ili šta je već bilo, tek - bio je nezadovoljan, pa je dodatno tražio da prase ukrase svud unaokolo i ćevapima. Prava mesna ikebana!

Ovi novi "stranci" (ne, oni nisu gastarbajteri, nikako) ne odlaze da se vrate, oni odlaze da tamo negde ostanu. Da postanu veći Rimljani od Rimljana. Oni su ovde bili akademski građani, fakultetski obrazovani, i cilj im je da i tamo budu viša klasa. Naravno, ne samo po društvenom statusu već i po materijalnim dobrima. Uglavnom su ljuti na Srbiju, neretko je mrze iz dna duše. Ali, u stvari - ALI, nostalgija je jedna vrlo zajebana stvar. Najčešće se o nju sapletu i postaju "ljudi bez identiteta" - nisu ni tamo ni ovde.

Meni je u tom smislu najslikovitija priča jednog beogradskog dečka, rokera, urbanog lika u onom osnovnom značenju (izraz "urbano" ide mi na živce jer ga obično koriste kvaziintelektualci, seljačine i kompleksaši, ali ovde pristaje jer je reč o autentičnom beogradskom asfaltu). Otišao je u London, i mada je nostrifikovao diplomu ETF, još uvek je radio kao tonac u jednom studiju. Dobro, bar je i dalje slušao muziku po svojoj meri. Stekao je i prijatelje Engleze, devojka mu je Engleskinja... Uklopio se sasvim. I onda mu jave, kao štos, da Mitar Mirić (onaj narodnjak kome teško razlikuješ lice od guzice, što ima frizure od kojih se isprepadaš, a od pesama ti pozli koliko zavijaju) ima "koncert" u nekoj londonskoj pripizdini, u "klubu" koji drži "naš" čovek. Da li je otišao? Jeste! I ovako to opisao: "Znaš li ti šta je nostalgija? To je kad ja odem da samo vidim Mitra Mirića, a rasplačem se, i to od navale osećanja. Mnogo je zajebana stvar nostalgija! D'umreš!"

Devedesetih sam i ja želela da odem. Samo želela? Ma, napravila sam i konkretne korake. Pravac - Novi Zeland! Pita me majka: "Što, Miko, čak na Novi Zeland?"
"Zato što, ako me uhvati nostalgija, nema šanse da se vratim."
Nekako mi je normalno da "presečeš" - il' si tamo il' si 'vamo. Pa ako ti tamo nije potaman, vratiš se, stvarno vratiš, ne samo svratiš. Situacija u kojoj sam se nalazila stvarno je bila zastrašujuća: razvedena, podstanar, s dvoje maloletne dece, s poslom koji radim za "svinjarije", i dodatno imam još dva posla tako da po ceo dan idem s posla na posao, decu ne viđam (ispali su super, ne zahvaljujući meni - ja sam bila preumorna, prenervozna, napižđena na sebe, Srbiju, ceo svet i Boga, tako da im hvala što su me trpeli i izrasli (uprkos svemu) u normalne, divne ljude).

I tako, odem ja u ambasadu Novog Zelanda, delili su je s australijskom u to vreme, i apliciram. Popunjavala sam neke upitnike i formulare. Bodovali me. Super prošlo to bodovanje, samo malo naopako od mojih predubeđenja - sve ono što sam mislila da je vredno, vredelo je malo bodova, a ono što sam mislila da je otežavajuća okolnost, ispostavilo se da je dobitna kombinacija. Na primer, najviše bodova dobila sam na uzrast dece (idealan) i na hobije. Te hobije ne bih ni popunjavala, nego je devojka iz ambasade insistirala da napišem. Bilo mi je glupo da napišem kako znam da pletem, heklam, tkam... a ona će: "Obavezno upišite da ste tkalja! Imate li neki papir koji to može da potvrdi?"
"Mogu da nabavim ako treba. Radila sam s profesorkom Nađ u njenoj tkačkoj radionici."
Dosta bodova dobila sam i na ruski, a moja svetska književnost kojom se ponosim... Ma, idi, begaj, koga to još zanima!

Posle sam saznala da sam u rekordnom roku obaveštena o bodovanju i u još rekordnijem roku pozvana na prvi sastanak. Drugi je trebalo da bude znak da sam već jednom nogom na Novom Zelandu, ali sam im se zahvalila. Ja se u međuvremenu zaljubila i ostala u Beogradu. Udala se, rodila još jedno dete... Da li mi je krivo? Nije, naravno. Verujem da bih se snašla (nije mi u prirodi da odustajem i sigurno bih stekla prijatelje jer ih steknem i na nemogućim mestima i u neverovatnim okolnostima), ali - možda i ne bih. Drugo, tamo bih u startu bila građanin drugog reda, a sebe uvek i svuda smatram građaninom prvog reda. Deca? U to vreme su mi se vratili neki prijatelji posle pet godina u Australiji jer im je sin postao narkoman - po ceo dan bili su na poslu, ispustili su ga. Deca mogu bilo gde da postanu narkomani, nije kriva Australija, pa i ja sam po ceo dan radila (ali tek da platim račune), međutim, ovde su mi bili majka, kumovi, prijatelji... Imala bih nekog od poverenja na koga mogu da se oslonim, da mi se nađe makar da me razume, verovatno i pomogne... I još da se izložim opasnosti da plačem uz Mitra Mirića! Horor! Ta zajebana nostalgija saplela me je i pre nego što sam otišla.

Izuzev Aljaske i Papua Nove Gvineje, imam prijatelje, bliske prijatelje, svuda po svetu. Rasuli su se kao nekontrolisana eksplozija po planeti Zemlji. Jedan školski drug pobegao je od srpske bede u Grčku, posle nekog vremena i Grčka je postala bedna. Sad je u Danskoj, pa nešto mislim...

Pre neki dan javila mi se Ž, i ona je u stvari inspiracija za ovaj post. Ne mogu da prestanem da razmišljam o njoj. Živi u Čikagu, otišla je još 1995. Ž. je završila engleski, i pored engleskog tečno govori i piše na ruskom i francuskom. Novosađanka je. Kaže da je "s Novim Sadom u braku, a Beograd joj dođe kao ljubavnik". Najbolje žurke bile su kod nje, ko god je dolazio u Novi Sad spavao je kod nje, imala je veliko i odlično društvo, izlazila, išla na predstave, koncerte, utakmice, pogotovo košarkaške i odbojkaške, prevodila da zaradi neku paricu... Živela je punim plućima, bila vesela i bilo joj je lepo. I nama s njom. Jedini problem - nije imala dovoljno para. Niko tada nije imao dovoljno para, osim krimosa, što mu dođe kao neka preporuka što si sirotinja.

Smuvala je nešto da kao ide na studije u Ameriku. I stvarno je upisala ekonomiju kad je došla. I radila sve vreme. Na početku u restoranu, kao potrčko, pa čistačica, pa konobarica, pa na kraju kao host. Odnedavno radi "pristojan" posao, sortira račune knjigovođi, skenira ih i pravi elektronsku arhivu. U nekoliko navrata bila je bez posla. Imala je dve veze - prvu je prekinula kad je dečko preskočio da pomene roditeljima da je iz Srbije ("Ja sam to što sam, i ne stidim se. Ponosim se!!!!"). Kaže da ga je jednostavno izbrisala iz pamćenja i srca. Drugu vezu je prekinula kad je ukapirala (posle pune tri godine zajedničkog života i pet veze) da ga izdržava ("Koj' će mi moj? Nisam mazohista"). I tako moja Ž. nema ni muža ni dečka, ni decu, radi po ceo dan, prepodne u firmi, uveče u restoranu, ne izlazi ("Nemam ni para ni vremena"), nema "pravo" društvo ("Sve je zasnovano na interesu, a i glupi su, brrrrate, ko tocila, ne mogu da slušam baljezgarije"), ne druži se s "našima" ("Ako hoćeš da te neko skenja, samo počni s našima da sarađuješ")... Radi po ceo dan, i radi po ceo dan, i tako... Radi po ceo dan. Ima li para? Ima, i sad je tamo srednji sloj. ALI - "Živim kao skot. Je l' ovo život? Ne sećam se kad sam se poslednji put smejala od srca."

Moli me da joj pričam o Novom Sadu - šta se promenilo, da li je još lepši, jesu li njene Lale i dalje dušššševne... Šta da joj kažem? Odavno nisam išla na tu stranu. Onda mooooli da joj pričam o Beogradu - šta se dešava, kako izgleda, pita za klopu u restoranima u koje je išla, za ljude s kojima se družila, za Kelemegdan, Savu, Dunav, Zemun, predstave u pozorištima, muziku po kafanama, sastajemo li se još na popodnevnim kafama u gradu posle posla, koji su novi vicevi, pogotovo oni i Sosi i Lali... Ma, sve je zanima! Kad počnem da kritikujem Srbiju, prekine me: "Nemoj, molim te, drugi put ćemo o tome..." Podseća me na kumu iz Australije koja mi je jednom rekla: "Volim ja svoju Srbijicu i tako usranu i nikakvu."

Jednom sam pitala Ž. što se ne vrati - uštedela je neki novac, ima gde da dođe, a ona mi uzvrati: "I, šta sam radila ovih 20 godina?! Ništa nisam uradila. Ništa nemam izuzev tih jebenih para. Da ih stavim sebi u dupe, šta misliš?"

Pre neki dan me je zabrinula - kaže kako joj je sve bezveze, i tako neki put, kad dođe kući, mrtvosana od umora, počne da priča naglas, na srpskom, sve zamišljajući da priča s nekima od nas. "Pričala sam i s tobom, pa smo se smejale ko lude. Nego, znaš li šta je problem? Neki put ne znam da li smo stvarno pričale ili sam ja to sama..."

Nostalgijo, jebi se! I da dodam - jedi govna! Mnogo govana.

Post je objavljen i ovde.