понедељак, 03. март 2014.

Kad te posle sto godina uveravaju da ništa nije bilo onako kako je bilo

Budući da sam iz rodnog grada otišla s 18 godina, nekako mi se tad zaustavilo i vreme, bar što se tiče Kragujevca. Ljudi s kojima sam se do tog doba družila, ostali su mi i dalje prijatelji. Znam kako im je tekao život, išla sam im na venčanja, na babine kad su im se rađala deca, na proslave svake vrste... Dolazili su i oni kod mene. Kako sam u to vreme bila jedina koja je u braku (kao i svaka seljanka, udala sam se čim sam dobila ličnu kartu), i, iako živim kao podstanar, nemam gazdaricu nad glavom, svi su spavali kod nas, moje male porodice (u to vreme samo jedno dete, pa je posle nepune četiri godine na svet došlo i drugo). Neko je baš naročito došao mene da vidi, došao kod mene da posedi, ali je bilo i onih koji su u prolazu, koji čekaju autobus, koji polažu prijemni, imaju administrativna posla, došli na koncert... Gruja na primer dođe na dva dana, a za mesec i po vrati se kući. Njega, Ljubu, Leku, Vesnu, Slađu i Lazu... to i ne računam, oni su bili pridruženi deo porodice. Koliko ljudi sam ugostila, to je čudo jedno. Nije baš da mi je kuća ličila na hotel, nije bilo toliko mesta, ali na pansion... e, to je već tačan opis.

Možda je to razlog što je veza između Kragujevca i mene ostala tako živa - činili su je ljudi. Mislila sam da sam jednom nogom ostala tamo, i da znam sve što se dešava. Međutim, u velikoj sam zabludi, to se sad otkrilo. Veze nemam šta se sve dešavalo. Do mene su stizale, u stvari, samo probrane informacije. I to ne samo da sam bila u zabludi šta se dešavalo kad sam otišla, nego sad moram da stavim pod lupu i ono što se dešavalo dok sam živela u Kragujevcu, tih prvih 18 godina mog života, dok sam bila ne samo svedok nekih događaja, nego i aktivni učesnik.

Tako me je, pre izvesnog vremena, za prijatelja na fejsu pozvao jedan školski drug. Prihvatim ja, naravno, mada on nije iz "moje" ekipe. Očekivala sam samo da budemo evidentirani kao "prijatelji". Ništa više. On i ja nismo bliski, uspešno smo se zaobilazili u životu, mislila sam na obostrano zadovoljstvo. U gimnaziji se prema meni ponašao kao svinja, i, mada sam imala najboljeg druga iz klupe - Kešu, koji bi na jedan moj mig sastavio sa zemljom svakog ko me popreko pogleda, ništa nisam preduzimala niti sam se žalila. Zašto? Zato što mi se dopadao, bar na početku. Bio je duhovit, a ja uvek "padnem" na onog ko me zasmejava. Prvo smo se družili, pa imali neuspelo muvanje... pa je pokazao kako ume da bude prost kad mi je jednom prilikom, pijan, napričao svašta... i ja tu zaključim da čovek jednostavno ne može da me podnese. Dobro, ništa strašno. Srećemo se po žurkama, u diskotekama, na odmorima u školi, on tu i tamo pokušava da normalno razgovaramo, i ja isto, ali oboje imamo kratke, formalne rečenice, ponekad zasmejemo jedno drugo, i to je sve. Nekad me čudno gleda, mislila sam zato što me mrzi jer mi je pijan rekao i da "ne laskam sebi da značim nešto jer sam lepa" i da on "otkida na mene a prezire takve osobe" i kako sam "đubre jer se muvam s njim a imam momka". Koliko sam lepa, diskutabilno je, a to da sam "takva osoba", to je već bolelo. Još više je bolelo kad sam saznala da pojedina ogovaranja ili potiču od njega ili ih on podstiče. Pošto se ponašao kako se ponašao, ni na kraj pameti mi nije padalo da s njim otvoreno popričam o tome. Ogovaranje ne može da se spreči. Rešila sam da on bude "za izbegavanje". Što sam mu manje pred očima, manje će na mene obraćati pažnju. A kad se ne može izbeći susret, bio je prava pravcijata - svinja. Ali, dobro, bili smo klinci. Preživela sam.

Posle završetka škole, sretali smo se samo na proslavama mature i jednom, slučajno, u Beogradu. I? Gde da ga smestim? U drugove ne mogu jer nije, u ljubav ne mogu jer nije, u neprijatelja ne mogu jer nije ni to... ostaje samo odrednica "školski drug", koja ne govori bukvalno ništa. Kao što on i ja, izuzev pripadnosti istoj generaciji, nemamo ništa zajedničko. Baš ništa.

I sad, posle sto godina, imamo neku konverzaciju koja bi trebalo da bude normalna. Davno je sve to bilo, oprostili smo i sebi i drugima sve gluposti. U situaciji smo da se smejemo sebi, a sve negativno u vezi s drugima zaboravimo. Međutim, on počinje s evociranjem uspomena tako što piše kako sam mu mnogo značila, ma, kako me je voleo... Prvo se zapitam da me nije pomešao s nekim, pa vidim da nije. Pravi Rašomon. Zadao mi je mentalni zadatak od kojeg puca glava - da li u iskazivanje lepih osećanja spada i ružno ponašanje, da nekog vređaš i ophodiš se prema njemu idiotski, ili je možda posredi to da sam bila nepopravljivo glupa, ili je, ko zna, proces skleroze kod mene uznapredovao do te mere da više veze nemam šta se stvarno desilo... Prelomim ja u glavi - on me zajebava. Jedino što mi nije jasno šta želi da postigne. Ovakvim glupostima samo može da pogorša ionako lošu komunikaciju, nikako da je digne na neki normalan, pristojan nivo. Mogućnost da me sad muva otpada, ipak smo mi ljudi u godinama, a i koj ću ja moj njemu, a što tek mene može da uzbudi kad me neko nervira... idi, begaj! Uostalom, razdvojeni smo hiljadama kilometara.

Ne lezi vraže, javio se još jedan. Gle, gle... pa i on me je voleo! Da sam samo znala kakva sam fatalna devojka bila, ne bih provela svoje kratko devojaštvo pateći što me niko ne voli. Ovaj drugi što je "umirao za mnom" bio je tek poznanik. Kaže, nije smeo ni da mi priđe, plašio se Keše. Sic!

A onda... kao da se otvorila Pandorina kutija. Javila su se još dvojica koji su takođe "umirali od ljubavi" za mnom. I juče, farsična završnica, još jedan, jedna budala koja mi kaže kako se "palio na mene". Koja prostačina! Jel' on misli da će mi goditi njegove reči? Prvo sam bila pristojna u razgovoru, a posle... majka bi me se postidela zbog rečnika. Stvarno sam se mnogo iznervirala. Imala sam utisak da isparavam od besa, kao ekspres-lonac.

Od sada, koliko god lokalpatriotski da sam nastrojena, sa svima iz Kragujevca razgovaram samo do tačke dokle mogu da prepoznam događaje i ljude. I na najmanji pomen gluposti - marš! Jedini kojima opraštam sve, i unapred i unazad, jesu oni s kojima sam se stvarno družila, koje volim i koji mene vole. Nije mi teško da slušam glasnog Ljubu koji uz to maše rukama i neartikulisano se smeje, ili vodim kući pijanog Kešu od dva metra i oko 120 kila, ili lažem ako je to u Grujinom interesu, pa makar me odveli u zatvor... oni, i još neki, imaju kod mene kredit do neba. Ostali - nosite se! Kao da ja ne znam šta je i kako je bilo. Toliko izlapela nisam.

Ako mi je suđeno da poludim, valjda će uzrok biti nešto lepše, a ne ovo falsifikovanje prošlosti. Bivše prošlosti, iz nekih ranijih životâ.

Fotke:

1. Proslava 350 godina mature, prošle godine, odeljenje IV/11 (ja sam u prvom redu, prva sleva)

2. Ekipa iz odeljenja (sleva nadesno): Keša, Pikula, Sima, ja

3. Sleva nadesno: Danko, ja, Gruja

4. Predivni Ljuba, najomiljeniji od svih omiljenih kumova

10 коментара:

  1. Eh da... imam i ja tako jednog "druga" iz gimnazije. Ja ga pamtim po samarima kojima je pretio da ce me pocastiti jer sam ga mnogo nervirala. Za mene je on bio i ostao sivonja. Povremeno ga sretnem - na zurkama, u klubovima, na proslavama godisnjica mature. I dalje je sivonja, samo sto sad ne bi da me samara. Merka me svaki put od glave do pete i ne propusta priliku da mi udeli kompliment. Veorvatno se ni ne seca tih pretnji samaranjem. A mozda sam ja to samo umislila?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ne znam više ni šta da mislim... Ljudi valjda s godinama izgube kompas.

      Ili, to mi je palo na pamet juče, misle da će nešto tako prijati "ženi u godinama", pa misle da su šarmantni. A to je takva uvreda! Ko još voli da ga lažu? I to ovako glupo. Prostački.

      Избриши
  2. Анониман07. март 2014. 23:05

    Tacno pre 40 godina sam te zadnji put video,zubi i nasmejano lice su i dalje tvoj zastitni znak.Nisam bo zaljubljen u tebe,ali sam te voleo kao druga koji je iskren i srdacan.Druzili smo se kratko,zabavljala si se sa mojim drugom u to vreme,a onda si napustila Kragujevac.Drago mi je da si se ostvarila kao majka,a vidim i kao spisateljica sto se moglo ocekivati od tebe s obzirom na tvoj optimizam i hiper-aktivnost u to vreme.Nazalost moj drug je upokojen tacno pre 31 godine.Pozdrav i sve najbolje ti zelim kao i tvojoj familiji.Kragujevcanin.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ovo me je mnoooogo obradovalo!!! Hvala ti veliko, bez obzira na to što ne znam o kome se radi.

      I ja mislim da mi je najveća vrlina što sam dobar drug! U tome sam zaista dobra.

      Избриши
  3. Анониман09. март 2014. 01:07

    Ispricacu ti jos jednu pricu o tebi ,duh Kragujevca kao grada ti si unistila,ne namerno.Svaki grad ima svog manjaka pa i mi smo imali lokalnog manjaka iz tvog kraja naseg Peru Mitica,zvao se Miroljub a nadimak mu je bio bas strasan POMPULA,tako je i izgledao.Visok krupan sa pola zuba u vilici,kada prica pola razumes i od straha ne shvatas sta hoce.Ti si ga ukapirala i kada se nas lokalni manjak(uslov da je grad-grad je bilo i imati manjaka)pojavi kod Bezistana ti mu trcis u zagrljaj,skaces i hvatas mu se oko vrata recima gde si srce, ili ljubavi.Nikad necu,a mislim i svedoci ove price zaboraviti njegov bes i iskrenost,PA VISE U OVOM GRADU NE POSTUJU NI MENE LOKALNOG MANJAKA I SILEDZIJU SELIM SE ODAVDE,Miljo bila si i tada ispred vremena,boravio sam u to vreme kod tvoje kuce,da li je Visnjiceva ili Milana Blagojevica ne secam se,ali se secam Bece i tvoje majke .I u tvojih 18 si znala sta hoces,ali jako bitni i sta neces,druzila si se sa mojim drugom i nanela sebi gnev mnogih koji su bili zaljubljeni u tebe, pisaca ,glumaca, rezisera i muzicara u pokusaju -svaka ti cast bila i ostala avangarda Kg-a.Od navedenih neki su se i ostvarili,moj drug isto,margine zahtevaju i zrtve a on je dobrovoljno zavrsio zivot opisan u svom filmu gde je imao glavnu ulogu.Oni koji su shvatili da je tebe imati za druga kudi kamo bolje negoli u tebi traziti partnera su u prednosti.I danas imam tri drugarice iz tog vremena(kazem da smo ti ja bili vrlo kratko drugari do tvog odlaska) i bez obzira na kilometre i vidjenja u 2 godine jedanput i dan danas je isti odnos a sa godinama i veca drugarska ljubav izmedju nas."Malo" sam konfuzan izvini-sta ces ziva dusa.......Pozdrav tebi i tvojoj familiji-Varosanin iz KG-a.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pompula... da, on je bio strah i trepet, ali... nekako mi ga je bilo žao. Imala sam utisak da ispod te maske manijaka ipak žudi za pažnjom. A znaš li kako je počelo naše "druženje"? Bila sam prvi razred gimnazije kad sam ga zamolila da me prenese preko neko bare kod Bezistana. Sećam se kako se celo društvo sledilo. On će na to: "Od mene niko ništa ne traži." Odgovorila sam mu: "Ali ti si ovde najveći." I - preneo me je. Govorili su mi, i znam da je to tačno, da je imao dosije u policiji, da je radio sve i svašta... ali mene je preneo preko te bare. I pitao me je: "Ti ne znaš ko sam ja?" Odgovorila sam mu da znam - čovek koji mi je učinio uslugu, i to vitešku uslugu. Otada smo stvarno bili dobri. Čak mi je u nekoliko navrata i pričao kako su neke stvari "jače od njega". Takođe, nekoliko puta sam ga zamolila i da me otprati do kuće, jednom sam mu iznela pitu - samo za njega. Mislim da je "tajna" u tome što sam se verovatno jedina prema njemu ponašala normalno. I stvarno mu se obradujem kad ga vidim. Naš zagrljaj je bio zagrljaj dvoje prijatelja koji se raduju što se vide. Uostalom, na neki način, bio mi je zaštitnik. Uvek je bila ta zezancija: "Kakav sam ja manijak kad imam ženskog druga?" Zaista, Pompule se nikad nisam plašila, imala sam veliko poverenje u njega. I znam da me je i voleo i cenio, onako drugarski. Koliko god to zvučalo neverovatno, ali - bilo je tako.

      Ovo za "gnev onih koji su bili zaljubljeni u mene"... pa, ipak nisam bila tako fatalna. Bila sam dobar drug, prijatelj, rame za plakanje po potrebi, "draga Saveta" po potrebi... Ali ogovaranja, podmetanja, zlobu... nisam mogla da izbegnem. Neka je bilo svega toga; nisam ni tad, a pogotovo neću sad, da se spuštam na niske grane i nešto objašnjavam.

      Nisi konfuzan, nego je ovo što si napisao nostalgično i toplo.

      Избриши
  4. Idite, MIljo, u bestraga! Izgoreše mi krompirići!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ih, bre, Kristina, zbog ovih gluposti... Krompirići su vredniji.

      Избриши
  5. Ma, kakvi, taman su krenuli da cvrče kod peripetije i očekivanja šta će se dogoditi :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Šteta, nije se desilo - ništa. Jedino da se zamisliš da l' su ljudi normalni. Šta im je ovo potrebno? Ili svako ima svoju konstrukciju događaja, pa što vreme više prolazi, ona postaje sve više fikcija a sve manje fakat. Mislim da je sličan mehanizam i kod stvaranja mitova. Liči na istinu, ali nije istina.

      Избриши