Manje je više ("Priča Babinog sina", Tatjana Janković)

Zašto na knjige koje mi se baš dopadnu nabasam slučajno ili po preporuci, zašto imaju mali tiraž, i zašto se o njima piše malo ili nimalo? Može biti da mi je ukus naopak ili da sam glupa, ali ipak - posle završene svetske književnosti i ko zna koliko vagona pročitanih knjiga, trebalo bi da imam izgrađen, školovan i istančan ukus. Nikako da se primim na ovu "modernu" literaturu u kojoj sve puca od (nepotrebnih) stranih izraza, netranskribovanih reči i džet-seta (tako ga zovu, mada mi ni tu nije jasno da li pojam odgovara stvarnom stanju stvari).
Knjiga "Priča Babinog sina" Tatjane Janković od svega toga odudara. I te kako odudara! Ali nije joj jedina vrednost u tome.
Kristina je imala odličan prikaz "Priče", i sećam se da sam tad poželela da je pročitam, ali sam posle nekog vremena zaboravila na nju. I dođe "Priča" do mene (preko Kristine, svakako), što me je navelo da razmišljam o paranormalnim pojavama - kako knjiga sama nađe čitaoca, a ne obrnuto. Što sam starija, sve više verujem u to.
Knjiga je više knjižica nego knjiga, ali unutar korica je divota koja se teško može zamisliti. Autorka koristi minimalistička sredstva a postiže maksimalan efekat, pre svega odličnu atmosferu - imala sam utisak da sam usred šumadijskog sela, čak mi se i miris pokošenih livada i testa koje raste i razvija se na pobrašnjenoj dasci uvukao u nozdrve i nije izlazio neko vreme posle čitanja. Kao da sam na selu provela najmanje nedelju dana!
Centralni lik je naravno baba devojčice koja radi sve seoske poslove: hrani stoku, sprema kuću, mesi hleb, pravi pitu od tikvica, prede vunu, s komšinicom Ljubicom raspreda abrove, "meće oči na put"... i priča, priča, priča... da "u kujni sve oživi". Tu je i deda koji i dalje čuva uspomenu iz zarobljeništva, fotografiju svoje Švabice ("Kaži detetu ko je to, kad te lepo pita"), odlazi na operaciju pa se porodica slika s njim u bolnici "za svaki slučaj", ne propušta da očita Očenaš za Vaskrs koliko god da mu je loše; tu je i čiča, poštar kojeg baba gleda da oženi... Sve se vrti oko kuće, a kuća se vrti oko babe - vrata koji pokreće glavu.
Životnost, okretnost i žilavost likova, njihov rečnik, odnos prema životu, branje šljiva...  to je u stvari - Srbija. U poslednjih nekoliko decenija nisam pročitala ništa što bolje od ove knjige oslikava samu suštinu rodne nam zemlje i naročito njenih ljudi. I kao što baba štedi, tako i autorka štedi reči rukovodeći se maksimom: Manje je više. Čak i samo popisani Babin jelovnik, Babine boje i Babin rečnik odišu životnošću jer je uspela da ih stavi na pravo mesto. Rečnik je na kraju, kao da pokriva celu "Priču", tek da nas podseti na sve reči koje su korišćene, da se ne zaboravi njihova određenost mentalitetom i podnebljem.
Knjiga je ilustrovana i fotografijama s ispisima poput fine čipke, koji oslikavaju suštinu: "po selu sa šajkačom, u varoš sa šeširom", "na svadbi, oko kazana sa vrućom rakijom"... Korišćeni su i humor i blaga ironija, poput Puta vune, što je srpski pandan svetskom Putu svile. Pojedini naslovi zapahnu kao prijatan vetrić usred sparnog dana. Nezaobilazne su i "kuće s kojima ne govorimo", srpska alternativa televizijskim sapunicama i nadaleko čuveni inat koji bi trebalo da patentiramo. Zašto? "Zinat!" - rekla bi baba od čijeg govora "u kujni sve oživi".

Povraćka a la koka-kola

Reklama je moćna stvar. Pri tom ne mislim na marketing kao "nauku", već na sve nas, potrošače, koji nasednemo na šarene laže i kupimo i ono što nam nije potrebno, ali je super, lepo, jeftino... u odnosu na ono što dobijemo. Kupiš tako, vidiš da to nije to, pa više ne kupuješ. Onda oni promene ambalažu ili povećaju količinu (čuveni gratis, 2 u 1, 3 u 1...), pa ti kupiš ponovo, sve u nadi da nije isto kao pre već mnogo bolje i više, probaš, i opet više ne kupuješ. Ne smem da pominjem firme, ali ko snabdeva kuću potrepštinama može da nasluti o kojim je proizvodima reč.
Tako sam, na primer, kupovala najskuplji prašak za pranje veša, i stvarno je bolji od ovih ostalih. Onda mi drugarica isti taj prašak (bar je isti logo, proizvođač, kesa...) donese iz inostranstva, i ukapiram da to nije to. Ovo što šalju u Srbiju veze nema s onim što prodaju na Zapadu. Prestanem ja da kupujem taj prašak, jednostavno ne volim kad me neko pravi budalom. Naravno, on je i dalje bolji od onog praška koji sad koristim, ali nije duplo bolji, s obzirom na to da mu je cena duplo veća. Hemijski sastav neću ni da proveravam, da se ne iznerviram - garantujem da nama prodaju neka sredstva koja su kod njih zabranjena, ali... to je Srbija, treće tržište, ovde svakojaka govna mogu da prođu.
Svojevremeno je država Hrvatska tužila jednog od najvećih proizvođača sredstava za pranje što njima prodaju lošiji kvalitet. Ne znam šta je bilo s tom tužbom, nije bilo nikakvih vesti, ali se nadam da su im isplatili odštetu makar, ako već nisu počeli da im prodaju originalan proizvod. Ukoliko nisu dobili spor, bar su im pokazali da su svesni kako ih varaju i prodaju im muda za bubrege. Nažalost, sumnjam da će se u Srbiji to ikad desiti, jer se mi, kao i sve budale, lepimo za imena, isprazne reklame... To je, bre, iz inostranstva - mora da je dobro. Očigledno sam glupava i ne razumem. Više gledam kakav mi je veš i koliko sam para dala za prašak.
Može biti da tu logiku "tante za kukuriku" ne mogu ni da shvatim. Pokušavam, zaista, ali ne ide. Tako je jedna reklama potencirala "belo koje je zaista belo", i stvarno - nisu slagali. Stvarno je sve belo, čak i crni veš ima bele tragove.

Čokoladice i čokolade iz belog sveta, duplo i troduplo skuplje nego ove naše mučenice, uopšte više ne kupujem - one koje se prodaju ovde veze nemaju sa onima koje se prodaju na kulturnom Zapadu, a koštaju maltene isto. Samo što je njihova plata takva kakva je pa za nju mogu da kupe hiljade i milione čokoladica mesečno, a mi za naša primanja tek stotinak. Na čokoladama sam već gledala sastojke i nema ni jedne jedine na kojoj nije po nekoliko sastojaka koji su na Zapadu zabranjeni. Jesmo mi otporniji, možda smo i mutirali, ali, brate, sestro... što ja to da kupujem i da se trujem iako sam otporna. Kupim lepo Simče, Kesten, Bambi, Smilies... sve isto tako ukusno samo mnogo jeftinije i nema, bar ne piše da ima, tih "kancerogenih supstanci". Uostalom, ako je kvalitet isti, što da nekome u Vranju, Subotici ili Bujanovcu ne pokažem kako mi se dopada proizvod kojim on zarađuje svoju platu?
A kozmetika? I to ona skupa, uši otpadaju kad počneš da plaćaš. Srećom, sad kupujem sve u apoteci, što farmaceuti na licu mesta naprave. Nekoliko puta sam imala probleme (osip, naduvena usta...), pa neću više da izigravam zamorče. 
Nisam ksenofobična, ne radi se o tome. Kad uporedim kvalitet i koliko para treba da dam za taj "kvalitet", rezultat bude - neću da me prave budalom, pa makar koliko da su hvaljeni, svejedno da li su odavde ili odande. I više ne nasedam na šarene laže.
Ali, ima i onih reklama koje, umesto da ti omile ono što prodaju, uspeju da pored rafa s njihovim proizvodom prođeš kao pored turskog groblja. Baš sam volela Lion čokoladicu, međutim, uspeli su da mi je zgade reklamom na kojoj lav rasteže čeljusti i ono što mu izlazi iz usta pretvara se u čokoladno punjenje. Prva kupovina čokolade posle odgledane reklame umalo da se završi povraćanjem - nikako nisam uspevala da se oslobodim utiska da žvaćem lavlje bale. Uh, gadno! Bila je i neka američka reklama sa bakarnim novčićima koji padaju na dno penušavog gaziranog pića, pa su se kupci žalili kako osećaju ukus bakra dok ga piju. Ta nije došla kod nas, sigurno bismo hvalili piće "s ukusom metala".
A koka-kola i Coca-Cola? Ta firma ima najbolje reklame i najgori proizvod. Iako svi oko mene piju koka-kolu, nikako ne mogu da shvatim kako je moguće da se nekome dopada. Moja pokojna majka zvala je "zaćerenom soda-vodom". Ja bih rekla da joj je to kompliment. Po mom mišljenju, ima odvratan ukus, stvara zavisnost i smrt je za zube i liniju. Da, i nadima, pa se očas posla podriguje. Ko ne veruje, nek čuje šta o tome imaju da kažu deca koja to upražnjavaju pred odlazak na neki događaj s nevoljenim nastavnikom. Ali, Coca-Cola ima najbolje reklame. Kad god objave novu, a svaki put je sve bolje i bolje urađena, pomislim da se i ukus promenio. Naravno, nije. I, naravno, ko je voli nek je pije, meni je gadna. I nikakva reklama ne može da joj popravi ukus.