Modni fašisti (FF - Fashion Fascists)

Prvu smanjenu ocenu iz vladanja, i to ne četvorku već trojku, dobila sam zbog - mode. Tako je i počeo sunovrat, tu godinu sam završila s jedinicom, a po ostalim ocenama se videlo da sam pravi pravcijati štreber koji zaista voli da uči. Mnogi mi kažu da to ne ide jedno s drugim, ali, eto, kod mene očigledno ide. Vladanje mi je bilo najteži predmet!

Karijeru lošeg "vladača" započela sam svojim smelim modnim kombinacijama koje su mi pričinjavale neverovatnu sreću, ali su me dosta i koštale. Dok sam dolazila u školu s ćebetom na kome sam probušila rupu za glavu i obradila ivice, samo su me čudno gledali, još čudnije dok sam bila u džemperu sa trakama koje su se završavale kićankama i koje su landarale tamte-vamte, pritajene primedbe imala sam za haljinu s rol kragnom i golim leđima, a kad sam došla u školu u suknji sašivenoj od dečjih pidžamica i sa baletskim žiponom ispod, odmah sam bila upozorena od razrednog da se vratim kući i presvučem, pa kako nisam htela, po hitnom postupku su me sproveli kod direktora. Zašto ne prvo kod psihologa? Napisah - hitan postupak! Tako hitno dobih i trojku iako sam branila boje škole na mnogim takmičenjima.

I danas je moguće da u obrazloženju za smanjenu ocenu iz vladanja stoji - neprikladno odeven/a. Škole su uvele čak i pravilnike šta sme da se nosi a šta ne. U vreme kad sam ja išla u školu, zvanično toga nije bilo, ali su postojale uniforme, odnosno kecelja za devojčice i bliza za dečake. Ne znam ni za jednu gimnaziju u to vreme koja je imala kecelje, ali moja, Prva kragujevačka gimnazija, to je propisala. Čak i dužinu - ni prst iznad kolena, ni prst ispod kolena (jedna generacija je zamolila da direktor objavi dimenzije svog prsta, možda čovek ima debele prste, i možda su onda moguće varijacije od po nekoliko centimetara). Po mišljenju gimnazijskih čelnika, bili su liberalni jer kecelje i bluze nisu morale da budu crne već je bilo dozvoljeno i da su u plavoj boji. E, moja kecelja je bila plava, od teksas platna, sa faltama koje su se otvarale u plavoj boji, ali od svetlijeg teksasa nego ostatak. I na rukavima sam imala neke džidža-bidže. Jedno vreme sam nosila i čipkani okovratnik koji se dizao uvis (koji je baš bio lep), ali kao nepraktičnog morala sam da ga odbacim. Moja majka je stalno jadikovala kako sam "sva naopaka" i stalno teram inat, a u stvari sam želela da nosim ono što se meni sviđa.

Šta sam u stanju da stavim na sebe, to je posebna priča. I pri tom nemam nikakvu nameru nekog da zapanjim ili šokiram, već mi jednostavno tako dođe. Imala sam periode kad nisam izlazila iz crne boje, pa period haljinica, šljampavih džempera, markirane garderobe... Kao svečanu haljinu nosila sam i nekadašnji kombinezon svoje nane, od crne saten svile, sa čipkom. To je kombinezon iz tridesetih godina koji se nosio ispod balske haljine, dugačak, s tankim bratelama i krojen do savršenstva prateći telo, "iz šreha". Muž mi je kupio svečanu haljinu od bele saten svile, Gotjeovu, ali koja je neodoljivo ličila na kombinezon. Pri tom svi komplimenti idu naninom kombinezonu!
Zaista, ne mogu da se oblačim onako kako mi se diktira, ja nosim šta se meni ćefne. Ako mi je prijatno da vukljam džemper koji se skoro deformisao na meni, a sutra mi je gušt da se utegnem, onda ću tako i da uradim. Nije moderno? Ma, šta kažete? Baš me briga!

Volela sam kako se oblačila Olja Ivanjicki, vanvremeno. Njena garderoba mi je uvek ličila na stvari koje se uzimaju iz pozorišnog fundusa, a kasnije mi je i sama rekla da neke stvari i jesu odatle. Nisam se družila s Oljom, ali sam je sretala po raznoraznim slavama i bila je dobra prijateljica mojih prijateljica. I zaista, na svakoj fotografiji jedino po Olji ne možete da naslutite o kojim godinama je reč. Oblačila se isto i šezdesetih i sedamdesetih, i osamdesetih i devedesetih i - uvek bila dobro obučena. To je već pitanje stila i harizme, a imala je i jedno i drugo. Kao i Josipa Lisac.
Čuvena Odri Hepbern u tom smislu je najprepoznatljivija - prava modna ikona. Iako je pratila modu, ipak je imala nešto svoje, ono što druge nisu. I Džeki Kenedi-Onazis. I Katrin Danev. I Kejt Mos.
Za ikonu neukusa mnogi danas smatraju Ejmi Vajnhaus. Nije! Ima nešto svoje, i to je ona, i to je super. Pri pogledu na njenu frizuru, kad sam je prvi put videla, malo sam se zagrcnula, a posle... to je njen zaštitni znak. Bravo, Ejmi! Da li bih ja nosila "ono" na glavi? Nikad!
Upravo u tome i jeste kvaka. Svi slepi sledbenici mode u stvari nemaju mašte, a što je još gore - nemaju ni "svoju talasnu dužinu". Popularno to sad zovu "personality", ali sam pismena i išla sam u školu pa ću pisati na srpskom kad pišem na srpskom, a na engleskom kad budem pisala na engleskom. Svakako, internacionalizmi se izuzimaju, ali su, svakako, transkribovani.
Moda je danas pravi teror, i to ne bilo kakav - sami sebi smo ga nametnuli. Svaka žena koja "drži do sebe" nosiće boju koja je popularna iako joj ne stoji. I kratku suknju iako joj pokazuje sve nedostatke, i još čudnije, iako je ne voli. Ali, moderno je!

Šta tek reći o diktatu robnih marki... Nebrojeno puta do sad uverila sam se da etiketa ništa ne mora da znači. Imam jedno Armanijevo bluziče, belo, obično, doduše lepo krojeno, ali mu je glavni epitet što je firmirano. Za te pare mogla sam da kupim ceo komplet, i suknju i sako, ali bez oznake Armani. Imam i Burberry mantil, kupljen još kad mi je bilo 16 godina, u Londonu. I dan-danas može da se nosi, samo što ja u njega više ne mogu da stanem. Postoje te večne stvari, ali izuzev Birkin tašne, popularne birkinke modne kuće Hermes, i alpinističke odeće i prateće opreme, nema više garderobe koju mogu da naslede i unuci. I ne moraju, pitanje je da li bi im se svidelo šta im je nosila baba.
Ako uopšte dočekam unuku, volela bih da vidim kako reaguje na slike svoje babe iz gimnazijskih dana, kad se vidi celo odeljenje: u prvom razredu pristojna devojčica sa "super ekstra" cipelama; u drugom devojka koja samo što se vratila s neke planinčine, u top formi, poput sportistkinje, u majici; u trećem vamp izgled - tesna haljina uz telo, frizura iz doba čarlstona; u četvrtom u belom kostimu, kao pravnica iz neke advokatske kancelarije - decentna ali ne američki sterilna.
Nije fraza - nosim ono u čemu se dobro osećam. Jedino što se ja ne osećam uvek isto. Neki put mi tako dođe da sam sva šarena. Drugi put mi se hoće samo crno ili ništa. Treći, ne mogu bez golih nogu. Četvrti, iz kože bih iskočila ako nisam zakopčana od nožnih prstiju do grla. Ako nikog ne ugrožavam, šta se koga tiče kako ću da se obučem? Dok sam radila u školi, imala sam i majicu Disciplina Kitcme, i farmerke s majičicama, i dolazila pravo iz kafane sa sve šljokicama u kosi... I? Ništa. Đaci nisu fašisti. Ali modni poslenici jesu. Oni i naprave situaciju da žena na sebi ima sve same markirane stvari u vrednosti preko hiljadu evra, a kao dodatak - plastične naočare!

Inače, ona suknja s početka priče bila je super! Sve volan za volanom, a u različitim desenima: malo prugice, pa cvetići, pa zeke, pa geometrijski motiv, pa neke mace... a ispod žipon, bogat, veliki, od baletske haljine, na nogama kaubojske čizme koje mi je tetka donela iz Amerike. Ne znam zašto je ta suknja izazivala takvo zgražanje. Vivijen Vestvud bi se svidela. Kad već pomenuh gospođu Vestvud, imala sam tašnu koju sam sama pravila od goblena koji se malo oštetio po ivicama, pa sam ga iskoristila za tašnu. Prođoše dve godine, gledam neku reviju, kad tamo sakoi dotične kreatorke sa - goblenima!